ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
XV
О СВЕТИМ ПОСТОВИМА
 
1. У закону је Бог заповедио синовима Израиљевим да сваке године дају десетак од свега што стекну. Чинећи тако, они су примали благослов на сваку своју делатност. Знајући то, свети апостоли су усхтели да нам, ради помоћи и благочинства нашим душама, предају нешто веће и узвишеније, наиме да подамо десетак од дана нашег живота, да их посветимо Богу, како би се благословила сва дела наша и како бисмо сваке године били помиловани за све грехе у току целе године. И одлучише да освете ових седам седмица поста из 365 дана године. Тако су оделили седам седмица. Али, временом су расудили да додају још једну седмицу, наиме, да би се они којима предстоји да ступе у подвиг поста уходали и привикли, и да би указали почаст броју посне свете четрдесетнице коју је постио Господ наш. Јер, осам седмица, изузимајући суботе и Господње дане[1] чине четрдесет дана. Пост, пак, Свете суботе[2] се сматра посебним, будући да је она најсвештенија и једина посна између свих субота у години. Седам седмица без субота и недеља чине 35 дана. Кад се дода пост Свете суботе и половина сјајне и светлодавне ноћи[3], добија се 36 и по дана, што је десети део од 365 дана године. Јер, десетина од 300 је 30, од 60 је 6, а од 5 половина. Ето, дакле, 36 и по дана, као што смо рекли. То је десетак, да тако кажем, од целе године, који су нам осветили свети апостоли, да нам буде очишћење од грехова, као што сам рекао, у току читаве године.
2. Према томе, блажен је, братијо, онај ко се добро и као што треба сачува у ове свете дане. Дешава се да ми, као људи, грешимо или због слабости, или због нехата. Међутим, Бог је дао ове свете дане да бисмо се очистили од грехова читаве године и успокојили душу своју од [њихове] тежине, [наравно] уколико се постарамо да се са трезвоумљем и смиреноумљем покајемо због њих. На тај [начин] ћемо чисти дочекати свети дан васкрсења и неосуђено се причестити Светим Тајнама, постајући нови људи кроз покајање у овом светом посту и остајући у радости и духовном весељу, прослављајући са Богом читаву свету Педесетницу. „Педесетница је, наиме, васкресење душе“, као што каже [Евагрије]. То [васкрсење] символизујемо тиме што читаву свету Педесетницу [на молитви] у цркви не клечимо.
3. Свако ко хоће да се очисти од грехова из читаве године у току ових дана, треба најпре да се чува од безразличности у храни. „Јер, неразликовање хране рађа свако зло у човеку“, као што кажу оци. Затим, треба да се чува да не прекида пост без велике нужде, да не тражи укусну храну, да се не оптерећује мноштвом јела и пића. Јер, постоје две врсте угађања стомаку. [Тако] се један бори са слашћу: не жели да једе много, али жели укусну [храну]. Када једе храну која му се свиђа, он у тој мери бива побеђиван њеном слашћу да је задржава у устима, дуго је жваћући и, услед задовољства, не решавајући да је прогута. То се зове лемаргија[4]. Други се искушава мноштвом хране: не тражи добру храну, нити мари за њену сласт већ, била добра или лоша, жели само да једе. Он не прави разлику у јелу, него само тражи да напуни свој стомак. То се назива гастримаргија[5]. И рећи ћу вам због чега има такво име. Код оних који су изван[6] μαργαινειν значи беснети, док је μαργος онај који бесни. Овај недуг и страст [манија] за пуњењем стомака назива се гастримаргија од: μαργαινειν, тј. беснети и γαστερ стомак. А када је ограничена само на уживање грла, она се назива лемаргијом од: μαργαινειν бешњења и λαιμος – грла.
4. Од овог, дакле, треба да се са сваким трезвоумљем удаљава онај ко жели да се очисти од својих грехова. Јер, [такво беснило није узроковано] потребама тела, него страшћу. Онај ко му се препушта, упада у грех. Делатност у законитој вези и блуду јесте иста. Намера је, међутим, оно што их чини различитим: једна се успоставља ради рађања деце, а друга ради задовољења сладострашћа. Исто је и са јелом: једе се и ради потребе и ради сласти. Циљ је, међутим, оно што доводи до греха. [Човек] једе из потребе када себи одреди колико ће [хране] узети дневно. Ако види да га оно што је одредио оптерећује и да је потребно да одузме мало од тога, он смањује меру. Исто тако, видевши да га оно не само не оптерећује, већ да за његово тело није довољно, те је потребно додати још мало – он повећава меру. Тако он добро испитује своју потребу и држи се онога што је одредио не ради уживања, већ у намери да подржи силе свог тела. И оно што узима, [човек] треба да прима са молитвом и да се у помислима осуђује као недостојан било какве утехе. [Човек] не треба да обраћа пажњу на то што неко, ради неке потребе или нужде, прима [посебну] негу, како и он не би тражио покој и мислио да је [телесна] утеха нешто лако за душу.
5. Једном, док сам још био у општежићу, пођох да посетим једног старца (а тамо су били многи велики старци). И затекох брата који му служи, како једе заједно са њим. И рекох му насамо: „Знаш ли брате, на кога личе ови старци, које видиш да једу и примају неку малу негу? Слични су људима који су, дуго радећи, стекли скривницу у коју су стављали све док је нису напунили. Кад су је, најзад, запечатили, они су наставили да раде и сакупише других хиљаду златника, како би у време невоље нашли одакле да узимају и како би сачували оно што је у скривници. Тако су и они истрајавали у раду, сабирајући себи благо. Пошто су га запечатили, они су радили још мало да би у време слабости или старости имали одакле да узимају, не дирајући скривницу. А ми још ни саму скривницу нисмо стекли, одакле бисмо могли трошити“. Због тога, узимајући нешто из потребе, као што рекох, треба да осуђујемо себе као недостојне сваке неге, па и самог монашког живота. И оно што узимамо,не треба да користимо без страха. Једнино тако ћемо избећи осуду.
6. Рекосмо о уздржању стомака. Међутим, треба не само да чувамо дијету, већ и да се удаљавамо од сваког другог греха. Као што постимо утробом, тако треба да постимо и језиком, удаљавајући се од оговарања, од лажи, од празнословља, од вређања, од гнева и сваког другог греха који настаје преко језика. Такође, треба да постимо очима, да не гледамо сујетне [ствари], да нисмо дрски очима и да не гледамо без стида. Осим тога, и руке и ноге треба да уклањамо од сваке зле ствари. И тако постећи, као што каже свети Василије[7], похвалним постом и удаљавајући се од сваког зла које делује кроз наша чула, достићи ћемо и до светог дана васкрсења, као што смо већ рекли, као нови, чисти и достојни причешћа Светим Тајнама, пошто најпре са палмовим и маслиновим гранама изађемо на сретење Господу нашем, који седи на магарету и улази у свети град.
7. Шта треба да означава Његово седење на магарету? Слово Божије је село на магаре да би повратило душу која се уподобила бесловесним и неразумним створењима (као што каже пророк – уп.Пс.48,21), и [довео] је у послушност Своме Божанству. А шта значи дочек са палмовим и маслиновим гранама? Онога ко се из рата са својим противником врати као победник, сви [сународници] сусрећу са палмовим гранама. Јер, палмове гране су символ победе. И опет, онај ко трпи неправду и жели да се обрати ономе који га може заштитити, приноси маслинове гране, иштући и тражећи да самилост и помоћ. Јер, маслинове гране су символ милости. И ми сусрећемо Владику нашег Христа са палмовим гранама као Победиоца, будући да је победио нашег непријатеља. [Носимо] и маслинове гране, иштући милост, тј. да као што је победио за нас, тако и ми победимо Њиме. Просимо да и ми носимо [ознаке] Његове победе, не само због победе коју је Он извојевао за нас, него и ради победе коју смо ми Њиме изборили, молитвама свих светих. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На грчком се недеља назива даном Господњим – Прим. прев.
  2. Тј. Велике суботе страсне седмице – Прим. прев.
  3. Тј. ноћи уочи Пасхе, која се слави рано ујутру – Прим. прев.
  4. На словенском постоји реч која дословно преводи грчку: – гортанобесiе, тј. страст за укусном храном – Прим. прев.
  5. На словенском – чревобесiе, тј. прождрљивост, халапљивост – Прим. прев.
  6. Тј. они који су предани световном, нехришћанском начину мишљења.
  7. Свети Василије Велики, О посту, РG31, 196D.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *