ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
I
НЕКИМ КЕЛИОТИМА КОЈИ СУ ГА ПИТАЛИ О ПОСЕТАМА
 
1. Оци говоре да је седење у келији[1] једна половина [духовног напретка], а посећивање стараца – друга. Та реч значи да је и у келији и ван келије потребно једнако трезвоумље, и да је потребно знати ради чега је корисно безмолствовање**’ [молитвено тиховање] у усамљености, а због чега посећивање стараца и братије. Ако је неко трезвоуман са тим циљем, труди се да испуњава оно што су рекли оци. И кад седи у келији, и кад се моли, и кад се поучава [чита], када се бави рукодељем, он се по силама брине о помислима, а када, опет, иде некуд у посету прати и посматра своје стање: да ли стиче корист од сусрета са братијом или не, и да ли може без штете да се врати у своју келију. И ако види да је у било чему претрпео штету, он схвата своју слабост, и да још ништа није стекао од безмолвија. Смиривши се, враћа се у своју келију, плаче, каје се и преклиње Бога због своје немоћи. Тада седи пазећи на себе. Затим поново иде људима и посматра себе – да ли бива побеђен истим, или нечим другим. [Потом] се опет враћа у келију, чинећи исто, [тј.] каје се и плаче, молећи се Богу за „побољшање“ свога стања. Јер, келија уздиже, а људи искушавају. Због тога су добро рекли оци да је седење у келији једна половина, а посећивање стараца [друга] половина.
2. И ви, дакле, када посећујете једни друге треба да знате због чега излазите из келије, а не да излазите брзоплето. „Јер, онај ко без циља предузима пут, као што су рекли оци, труди се узалуд“[2]. Свако, дакле, када ради неку ствар, треба свакако да има циљ и да зна због чега је ради. Какав, дакле, циљ ми треба да имамо када идемо једни другима? Најпре, љубав. Јер, говори се: „Видевши брата свога, видео си Господа Бога свога“[3]. Друго, да чујемо реч Божију. Јер, увек се у мноштву више разматра реч [Божија]. Често, што један не зна, пита другог. Затим, да се схвати сопствено стање, као што рекох раније. На пример, иде неко да једе заједно са другима и посматра себе и гледа да ли може да се уздржи када се изнесе добро јело које му се свиђа и да не узме од њега; да ли се стара да себе не претпостави брату своме и да не узме више од њега, или, ако се нешто износи у комадима – да ли се стара да не узме већи део, а њему остави мањи. Тако се некад неко не стиди чак и да пружи руку и да положи мањи комад пред брата, а себи узме већи. Али, каква је разлика између већег и мањег дела? Колика је разлика између два комада да због тога неко претпоставља себе брату своме и греши?
3. Он опет посматра да ли може да се уздржи од многих јела и да ли се предаје ситости када наиђе на разна јела; [још гледа] да ли се чува од дрскости, да ли подноси да види да његовом брату указују већу част и олакшице; да ли [може да] посматра дрског [човека] који много прича, или ради нешто неприлично ради, а да га не осуђује, већ да се окреће ка побожним старајући се да поступа као ава Антоније који је, обилазећи друге, гледао шта је добро код сваког од њих, примајући и задржавајући од једног кротост, од другог смирење, од трећег безмолвије и сакупивши у себи од свега тога. Ето тако треба и ми да чинимо и због тога да идемо у посете. А када се враћамо у своје келије, треба да испитујемо себе и утврдимо у чему смо стекли корист или у чему смо се оштетили. И ако смо се сачували, треба да захвалимо Богу који нас покрива да бисмо прошли без повреде, а ако смо сагрешили треба да се кајемо, плачемо и жалимо због свог стања.
4. Свако, наиме, стиче корист или штету од свог сопственог стања. Нико не може да штети другоме. Ако имамо штету, као што рекох, доживљавамо је од сопственог стања [духовног устројства]. Јер, можемо, као што вам увек говорим, из сваке ствари, ако хоћемо, [извући] и корист и штету. Казаћу вам пример да схватите да је тако. Рецимо да неко стоји ноћу на једном месту – не кажем монах, него било ко у граду – и да поред њега пролазе три човека. И један о њему мисли да чека неку да би пошао на блуд. Други мисли да је лопов, а трећи да је позвао свога пријатеља из оближње куће и да га чека да сиђе и пођу некуд на молитву. Ето, тројица су видели једног истог човека на једном истом месту, па ипак нису помислили једну исту мисао, већ је један сматрао једно, други друго, а трећи, опет, треће – свако, дакле, према свом сопственом стању. Као што постоје тела која имају црну жуч и рђаве сокове, те сваку храну коју узимају претварају у рђаве сокове, премда је сама храна корисна (и узрок томе, као што рекох, није у храни, него у телу које је рђавог састава и које по нужди свог састава делује и мења храну), тако и душа која има рђаву навику трпи штету од сваке ствари, шкодећи себи чак и ако је сама ствар корисна. Представимо [себи] један суд са медом у који је неко ставио мало пелена. Зар неће та маленкост покварити сав суд и читав мед учинити горким? Тако и ми чинимо. Уносимо нешто од наше горчине и кваримо добро ближњег, гледајући на њега према нашем стању и изврћући га према нашој рђавој навици.
5. А они који имају добру навику, слични су онима који имају тело са добрим соковима које, макар се и што штетно појело, храну претвара у добре сокове сагласно свом саставу. Њима та рђава храна не шкоди, јер, као што рекох, њихово тело има добре сокове и према свом саставу прерађује храну. И као што смо за прво рекли да због његовог рђавог састава и добру храну претвара у рђаве сокове, тако и ово због доброг састава свог тела и рђаву храну претвара у добре сокове. И навешћу вам пример да бисте схватили. Вепар има тело са врло добрим соковима, а његова храна су рошчићи, коштице од урми и отпаци. Па ипак, пошто има тело са добрим соковима, он и такву храну претвара у добре сокове. Тако и ми, уколико имамо добру навику и добро стање, можемо, као што сам раније рекао, сваком ствари да се окористимо, макар сама ствар и не била корисна. И добро се каже у Причама: ко гледа право биће помилован (Прич.Сол.12,13). И другде се каже: неразумном мужу све иде насупрот (Прич.Сол.14,7).
6. Чуо сам о неком брату који је, када би дошао код неког од братије и видео његову несређену и неуредну келију, говорио у себи: „Блажен је овај брат, јер је занемарио све земаљско и толико сав ум узнео горе да ни своју келију не стиже да доведе у ред“. И опет, када би одлазио другоме и видео да је његова келија уредна, чиста и поспремљена, он би опет у себи говорио: „Као што је душа овог брата чиста, тако је и келија његова чиста: стању његове душе одговара и стање његове келије“. И никада он није рекао о некоме: „Тај је неуредан“, или „Онај је ташт“, него је по свом добром стању стицао корист од свакога.
7. Нека би благи Бог и нама дао добро стање да бисмо и ми могли да се свиме користимо и да никада не мислимо о злу ближњег. А ако због рђавости наше и помишљамо или претпостављамо [нешто такво], одмах се [потрудимо] да помисао нашу преобратимо у добре мисли. Јер, у ономе ко не зна за зло ближњег, уз помоћ Божију се рађа благост.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Келиотима се називају монаси који не живе у манастирима, него у одвојеним колибама, келијама, било сами, било са неколицином других. – прим. прев.
  2. Преподобни Марко Подвижник, О духовном закону PG 65, 912 D
  3. Изреке отаца, Аполос 3, РG65, 136 В.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *