ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
IX
О ЛАЖИ
 
1. Хоћу да вам поменем укратко и о лажи. Јер, видим да се не трудите много око уздржања језика, од чега се лако застрањује у многоме. Видите, братијо моја, у свакој ствари, као што увек говорим, постоји навика у добру и у злу. И потребно је велико трезвоумље како не бисмо били покрадени од стране лажи. Ниједан лажљивац се не сједињује с Богом, будући да је лаж туђа Богу. Писано је, наиме: „Лаж је од лукавог“. И опет: [ђаво] је лажа и отац лажи (Јн.8.44). Ето, ђаво се назива оцем лажи, а Бог је истина. Сам Он говори: ја сам пут, истина и живот (Јн.14,6). Видите ли, дакле, од кога се одвајамо и коме се путем лажи прилепљујемо? Очигледно је да се [приближавамо] зломе. И тако, ако желимо да се уистину спасемо, свом силом и сваким усрђем треба да љубимо истину и да се чувамо од сваке лажи. Иначе, она ће нас одвојити од истине и живота.
2. Постоје три различите лажи. Постоји лажљивац у мислима, постоји лажљивац речима и постоји онај који лаже самим животом. Лаже у мислима онај који прима подозрења [сумње у друге]. Он види неког да разговара са својим братом и почиње да подозрева, говорећи: „Он о мени прича“. И ако прекину разговор, опет сумња да су ради њега прекинули. Уколико неко каже реч, он подозрева да је речена ради његовог огорчења. И једноставно, у свакој ствари он подозрева ближњег, говорећи: „То је због мене учинио. То је због мене рекао. Ради тога је то учинио“. Он је лажљивац у мислима. Никада не говори по истини, него увек из сумњичењу. Отуда знатижеља, оговарање, прислушкивање, сукоби, осуђивања.
3. Дешава се да неко подозрева неку ствар и да се она уистину деси. Хотећи [наводно на основу] тога да се исправља, он увек бива знатижељан, мислећи: „Уколико неко против мене говори, ја видим какво је моје сагрешење због кога ме клевеће, те могу да се исправим“[1]. [Но], овде је најпре и сам почетак од злог, будући да је од лажи започео. Не знајући [добро ствар], он подозрева оно што не зна. Како пак, може зло дрво, добре плодове рађати? Ако заиста жели да се поправи, он на реч брата: „Не чини то“, или: „Зашто си то учинио?“, не треба да се смућује, већ да му направи поклон и захвали. Тако ће се поправити. И када Бог види да је код њега таква намера, никада га неће оставити у прелести, него ће му послати некога ко ће му помоћи да се исправи. А рећи: „Ја верујем својим подозрењима ради самоисправљања“, и затим прислушкивати и бити знатижељан, представља оправдање од ђавола, који (увек) хоће да плете замке.
4. Некада, док сам још био у општежићу, нађох се у искушењу да мислим да се из покрета човека може схватити његово [духовно] стање. Десила се, дакле, оваква ствар. Једном, док сам стајао, прође поред мене жена са ведром воде. Не знам како сам се завео, те погледах у њене очи. И одмах ми се наметну помисао да је блудница. На ту помисао сам се одмах огорчио. Изнео сам старцу, ави Јовану: „Владико, шта треба да радим ако [некад] и без посебне жеље видим нечије кретање и помисао ми намеће да [закључим] о његовом стању?“ Старац је рекао: „Шта дакле? Зар не бива да неко има природан недостатак и да га кроз борбу исправља? Из тога се не може схватити његово стање. Никада не веруј својим подозрењима, јер крив лењир и оно што је право чини кривим. Подозрења су лаж и штетна су“. Од тада нисам веровао помисли чак и кад би ми о сунцу говорила да је сунце и о тами да је тама! Јер, ништа није теже од подозрења! Ако се устале у нама, постају толико штетна да почињу да нас уверавају и намећу мисао да јасно видимо ствари које нити постоје нити су постојале.
5. И казаћу вам о томе чудну ствар коју сам пратио још док сам био у општежићу. Имали смо једног брата коме је ова страст много сметала. Он је толико [значаја] придавао подозрењима, да је био уверен да је све онако како му оцртава његова помисао, и никако друкчије. Зло је временом напредовало. Демони су га толико вргли у прелест да му се једном, кад је ушао у врт да промотри [а он је увек посматрао и прислушкивао], учинило да види брата где краде смокве и једе. А био је петак и још није настао ни други час[2]. И тако, уверивши себе да је уистину видео ту ствар, он се сакрио и изашао ћутећи. И у време сабрања[3], он је опет проматрао не би ли видео шта ће за време приопштавања [Свете Причести] учинити брат који тек што је био украо и појео смокве. И кад је видео да умива руке да би ушао и причестио се, он је потрчао ави и рекао: „Види, господине, оног брата који улази да се причести Светим Тајнама са братијом. Заповеди да му их не дају, јер сам га јутро видео да краде смокве у врту и једе“. У међувремену је онај брат са великим умиљењем ушао у свети принос [тј. олтар]. Иначе, био је од побожнијих. Видевши га, ава га позвао пре него што је приступио свештенику који је предавао [Свету Причест]. Узевши га на страну, он му је рекао: „Кажи ми, брате, шта си данас радио“. Он се изненадио и рекао: „Гле, владико?“ Ава је одговорио: „У врту у који си јутрос ушао. Шта си тамо радио?“ Зачуђени брат је одговорио: „Владико, ја данас нисам ни видео врт, нити сам јутрос био у општежићу. [Напротив], тек што сам дошао са пута. Јер, одмах после отпуста на бденију, економ ме послао [напоље] ради набавке“. [Место] набавке о коме је говорио било је миљама далеко и тек је у време сабрања био пристигао. Ава је послао по економа и упитао га: „Где си послао овог брата?“ Економ је одговорио оно што и брат, тј. да га је послао у оно село. Ава рече: „А зашто га ниси довео да узме благослов?“ Овај направи поклон и рече: „Опрости, господине. Ти си се одмарао после бденија и због тога га нисам довео да од тебе узме благослов“. Уверивши се, ава је [брата] са молитвом отпустио да оде и да се причести. Брата, пак, који је имао подозрење он позва и, давши му епитимију, одлучи од Свете Причести. И не само то, него је после сабрања позвао сву братију и са сузама им објаснио шта се десило, разобличивши брата пред свима. А [учинио је то] са тројаком намером: да посрами ђавола који сеје подозрења; да се брату опрости грех због овог бешчашћа и да унапред добије помоћ од Бога; те да утврди братију у томе да никада не трпе своја подозрења. И пошто је много поучио и нас и брата, рекао је да ништа није штетније од подозрења. То је доказивао примером који се десио.
6. И друге сличне [ствари] у разним [приликама] рекли су оци, упозоравајући нас на штету од подозрења. Зато се свим својим силама постарајмо, братијо, да никада не верујемо својим подозрењима. Ништа тако не удаљава човека од гледања својих грехова. Она га увек чине знатижељним за оно што не припада њему. А од тога не произилази ништа добро, него само безбројна смућења, безбројне секирације. Због тога човек никада не успева да стекне страх Божији. И уколико се у нас и сеју подозрења услед наше рђавости, одмах их преобраћајмо у добре мисли, па нам неће штетити. Јер, подозрења су зла и никада не остављају душу у миру. То је, дакле, лаж у мислима.
7. Речју, пак, лаже онај који, олењивши се да устане на бденије, не каже: „Опрости ми, јер сам био лењ да устанем“, већ: „Имао сам ватру, несвестицу, и нисам био у могућности да устанем. Био сам слаб“. И говори он десет лажних речи уместо да учини поклон [покаје се] и смири се. И ако га неко укори за ту ствар, он наставља да врда речима и да их подешава, [само] да не би претрпео прекор. Исто тако, ако се деси да има нешто против свога брата, он не престаје да се оправдава и говори: „Али, ти си рекао. Али, ти си [то] учинио. Нисам ја [то] рекао, него онај. Не ово, него оно“. И [све], само да се не би смирио. Опет, ако жели неку ствар, он не допушта себи да каже: „Ја желим то“, него наставља да околиши својим речима и говори: „Патим од тога и то ми је неопходно“, или: „Заповеђено је [да ми се то да]“. И говори толике лажи, све док не испуни своју жељу.
8. Сваки грех настаје или због сластољубља или због среброљубља или због славољубља. Исто тако, и лаж настаје због ово троје. Неко лаже или због тога да се не би укорео и смирио, или да задовољи своју жељу, или да стекне [нешто]. И не престаје да се врти тамо и овамо, обмањујући речима, све док не испуни свој циљ. Таквом човеку се никада не верује. Чак ако и истину каже, нико му не може веровати, јер се сумња и у [оно] истинито [што каже].
9. Међутим, дешавају се и такве принудне околности у којима долази до великог смућења и огорчења уколико се нешто мало не сакрије. Када дође до таквих околности и кад неко буде принуђен, нека измени реч, како, као што рекох, не би настало веће смућење и жалост и опасност. Као што је рекао ава Алоније ави Агатону: „Два човека су учинила убиство пред тобом и један од њих је побегао у твоју келију. И начелник га тражи и пита те: „Пред тобом је учињено убиство?“ И [сад], кад не би учинио икономију[4], ти би човека предао на смрт [тј. смртну казну]“[5].
10. Када се, дакле, деси [таква] велика неопходност, не треба бити безбрижан, већ се кајати и плакати пред Богом, сматрајући такав [догађај] тренутком искушења. Тако нешто не треба [чинити] често, већ једанпут између многих [случајева]. Тиријак[6] и средства за чишћење [почињу] да шкоде, ако се често узимају. [Напротив], она су корисна ако се узимају једном у години и то због велике нужде. Тако се треба користити и са овом ствари. Измени, дакле, реч, ако захтева нужда, али, као што рекох, у једном од многих [случајева], кад се види велика неопходност. [Чини то] ретко и са страхом и трепетом, износећи пред Бога своју намеру и своју невољу. И тада ћеш бити покривен, [тј. опростиће ти се]. Тако смо видели ко је лажов у мислима, а ко у речима. Хоћемо још да кажемо и ко је онај који лаже својим животом.
11. Лаже својим животом онај који се, будући развратник, претвара да је уздржљив, или који, будући користољубив, говори о милостињи и хвали саосећајност, или који се, будући горд, диви смирењу. И не диви се он што би хтео да похвали врлину.
Да је говорио са том намером, он би прво са смирењем исповедио своју слабост говорећи: „Тешко мени, окајаноме, јер сам се испразнио од сваког добра“. После исповедања своје слабости он би могао да се диви и да хвали врлину. И опет, не преузноси он врлину што би имао намеру да неког не саблазни [својим пороком], јер би у том [случају] требало да размишља овако: „Ја сам окајан и страстан. Зашто још да и другог саблажњавам [својим пороком]? Зашто да штетим и другој души и да наваљујем на себе и други терет?“ Тада би се, премда лично грешећи, ипак дотакао и добра. Јер, оплакивати себе јесте смиреност, а штедети ближњега јесте саосећање. Али, он се не диви [врлини] ради наведеног, као што рекох. Напротив, он име врлине користи или ради скривања своје рђавости, или да би се представио као врлински [човек], или, често, да би штетио и повредио неког. И ниједно зло, ниједна јерес, ни сам ђаво не могу да преваре [човека], уколико не узму лик врлине. И апостол говори да се и сам ђаво претвара у анђела светлости (2.Кор.11,14). Онда није за чуђење што се и његове слуге претварају да су слуге праведности. Тако и лажљивац, као што рекох, говори о врлинама и хвали их и диви им се као онај који их [наводно] сам извршава и као онај који је искусан у њима или стога што се боји стида од смирења, или желећи да превари и повреди неког. То је лажљивац својим животом. Он није једноставан човек, већ двострук. Један изнутра, а други споља. Двострук је и сраман и његов живот.
12. Ето, рекли смо да је лаж од злога. Рекли смо и да је истина Бог. Бежимо, дакле, братијо, од лажи да бисмо избегли удео злог и подвизавајмо се да стекнемо истину, да бисмо се сјединили са Рекавшим: Ја сам истина (Јн.14,6). Нека би нас Бог удостојио Своје истине.
Њему слава и сила у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. на основу познања мојих сагрешења, која ми он открива – Прим. прев.
  2. Овде се подразумева манастирски типик по коме се средом и петком јело једанпут и то после 9 часа по византијском времену (тј. после 3 сата поподне, по данашњем рачунању). По византијском времену време се дели на 12 часова дана и 12 часова ноћи, тако да је овде поменути 2. час, у ствари други час дана, а по данашњем 8 сати изјутра. – прим. прев.
  3. Тј. Свете Литургије, јер у манастирима постоји пауза између ране (ноћне) јутарње и литургије која се у време Великог Поста врши око подне. И у међувремену се ништа не једе. – прим. прев.
  4. Тј. на особит начин применио заповест Божију: у овом случају, у намери да се сачува живот преступника ради покајања, слагати да није ту. Редак случај напрегнутости између две заповести, када код светих милосрђе побеђује правдољубивост. Но, напрегнутост није толико велика ако се има у виду да је сврха заповести у вери која кроз љубав дела (Гал.5,6), и да је љубав свеза савршенства (Кол.3,14). Који по њој дела, неће погрешити. Тиме је очигледно да Господ гледа на срце, тј. на намеру са којом се нешто чини, а не толико на само дело. Једина сврха је дејствовати у складу са вољом Божијом, а она је љубав. Јер, у односу на ближњега, сав закон се испуњава у једној речи: љуби ближњега свога као себе самога (Гал.5,14) – Прим. прев.
  5. Изреке отаца, ава Алоније, PG 65, 133 B
  6. Средство против уједа змија. – прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *