ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
IV
О СТРАХУ БОЖИЈЕМ
 
1. Свети Јован у својим Саборним [посланицама] говори: савршена љубав изгони страх напоље (1.Јн.4,18). Шта хоће тиме да нам каже свети? О каквој нам љубави он говори и о каквом страху? Пророк [Давид] говори у Псалму: бојте се Господа сви свети Његови (Пс.33,10). И много других сличних изрека налазимо у божанственом Писму. И тако, ако се и свети боје Господа, премда га и воле толико, како [свети Јован] говори: савршена љубав изгони страх напоље? Свети тиме хоће да нам каже да постоје два страха: један уводни, а други савршени. Један је својствен, да тако кажем, почетницима у богопоштовању, док је други [страх] светих и савршених који су достигли меру савршене љубави. На пример: онај ко испуњава вољу Божију ради страха од мука, јесте, као што смо рекли, почетник, јер оно што чини, не чини ради самог добра, већ ради страха од батина. Други испуњава вољу Божију из љубави према Богу: љуби га и тиме му угађа. Познавши шта значи бити са Богом, он зна шта је добро. Он има истинску љубав коју свети назива савршеном и која га приводи у савршени страх. Он се боји Бога и испуњава вољу Божију не због батина, не да избегне муке, већ стога што се, као што смо рекли, боји да не отпадне и да се не лиши окушане сладости пребивања са Богом. Савршени страх, који се рађа из љубави, изгони уводни страх: због тога [апостол] и говори: савршeна љубав изгони страх напоље. Међутим, није могуће достићи савршени страх ако се заобиђе уводни страх.
2. Постоје три расположења, говори свети Василије, којима угађамо Богу: или страхом од мука (када се налазимо у стању роба), или када, гоњени [жељом за] стицањем награде, испуњавамо наредбе ради сопствене користи (постајући слични најамницима), или када чинимо добро ради самог добра (налазећи у стању сина). Јер, када дође у (доба) разумности, син испуњава вољу оца свог не због тога што се боји батина, и не због тога да би од њега добио награду, него стога што према њему гаји љубав и поштовање који приличе оцу и будући уверен да су сва очева имања и његова. Он се удостојава да чује: тако ниси више роб него син… и наследник си Божији кроз Христа (Гал.4,7). Такав се већ не боји Бога, као што смо рекли, оним уводним страхом, него га воли, како и свети Антоније говори: „Ја се више не бојим Бога, него га волим“. И Господ је означио тај савршени страх који се рађа из љубави, рекавши Аврааму који му је приносио сина свога на жртву: сада познах да се бојиш Бога (Пост.22,12). Како би му иначе рекао: сада познах! [Господе] помилуј. Авраам је [већ] толико био урадио из послушања Богу, тј. оставио све своје и преселио се у туђину ка народу идолопоклоника, где није било ни трага од богопоштовања. И поред [свега] тога морао је да поднесе и страшно искушење жртвовања сина. И после свега тога, Он му је рекао: сада познах да се бојиш Бога. Очигледно је да је Он овде говорио о савршеном страху светих. Они већ вољу Божију не испуњавају због страха од мучења или због стицања награда, него из љубави према Богу, као што смо већ више пута рекли, бојећи се да не учине било шта против против воље Љубљеног. Због тога [апостол] говори: љубав изгони страх напоље. Они већ не делају по страху, него се боје зато што воле.
3. У томе се састоји савршени страх. Међутим, као што смо казали, није могуће да дође савршени страх, ако се пре тога не стекне уводни. Јер, речено је: почетак мудрости је страх Божији (Прич.1,7), и још: „Страх Божији је почетак и крај“. Почетком је назван уводни страх за којим следи савршени [страх] светих. Почетни страх је наше стање. Он слично калаисању[1] чува душу од свакога зла, јер је речено: страхом Божијим се свако уклања од зла (Прич.Сол.15,27). И тако, ко се уклања од зла због страха од мука, као роб који се боји господара, постепено долази до тога да чини добро. Чинећи добро, мало по мало, он почиње да се нада и на награду за чињење добра, као што је [случај] код најамника. Постојано избегавајући зло из страха, као што смо рекли, слично робу, и чинећи добро ради наде, слично најамнику, пребивајући уз помоћ Божију у добру, и сразмерно [томе] се сједињујући са Богом, он ће стећи укус [добра] и доћи до неког осећања суштинског добра, већ никако не желећи да се одвоји од њега. Јер, ко таквога може раставити од љубави Христове, како је рекао апостол (уп.Рим. 8,35)? Тада он достиже до мере сина и воли ради самог добра, и боји се зато што воли. То је онај велики и савршени страх.
4. Учећи нас да разликујемо један страх од другог, и пророк [Давид] говори: приђите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас (Пс.33,12). Обратите пажњу на сваку реч пророка, јер свако његово слово има силу. Он прво говори: приђите ми, призивајући нас ка врлини, [а затим] додаје: чеда. Свети чедима називају оне који се помоћу њихових речи преображавају од зла ка врлини, као што и апостол говори: дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал.4,19). Затим, призвавши нас и припремивши за тај преображај, [пророк] говори: страху Господњем научићу вас. Видите ли смелост светога? Када хоћемо да кажемо било шта добро, ми увек говоримо: „Хоћете ли да поразговарамо мало и да се опробамо у страху Божијем, или у било којој другој врлини?“ Но, свети пророк не говори тако, него са смелошћу каже: приђите чеда, почујте мене, страху Господњем научићу вас. Ко је човек који жели живот, воли да види добре дане? И затим, као да је чуо од некога одговор: „Ја желим. Научи ме како да живим и да видим добре дане“, он учи говорећи: уздржи језик свој од зла и уста твоја нека не говоре лукавство. И тако, он најпре одсеца страхом Божијим дејство зла. Уздржи језик свој од зла значи: не повређуј било чиме савест ближњега, не раздражуј. А уста твоја нека не говоре лукавство значи: не варај ближњега.
5. Затим (пророк) додаје: уклони се од зла. Прво је говорио о неким гресима – о оговарању, о лукавству, а затим додаје уопште о сваком злу: уклони се од зла, тј. бежи једноставно од сваког зла, уклањај се од сваке ствари која може довести до греха. Рекавши то, он није заћутао, него је додао: и учини добро. Јер, дешава се да неко и не чини зло, али не чини ни добро; други опет не чини неправду, али не чини ни милост; други опет не мрзи, али и не воли. И тако је добро рекао пророк: уклони се од зла и чини добро.
6. Тако нам он показује след она три стања која смо више помињали, тј. како се страхом Божијим руководимо у уклањању од зла, а затим нас побуђује да се винемо до добра. Јер, ко се удостоји да прекине са злом и побегне од њега, већ ће, вођен светима, сасвим природно чинити добро. Рекавши о томе тако добро и доследно, он продужује: потражи мир и стреми ка њему. Није рекао само: потражи, него и упорно стреми ка њему, да би га достигао.
7. Добро пратите умом својим ову реч и приметите тачност светог. На оног ко се удостоји да се удаљи од зла и постара се да, заједно са Богом, дела добро, одмах се подиже рат од [стране] непријатеља. [Тада] се он подвизава, труди, скрушава, не само бојећи се да се опет не врати на зло, као што смо рекли о робу, него и, слично најамнику, надајући се награди за добро. Таквим начином, трпећи нападе од врага, борећи се са њим и супротстављајући му се, он чини добро са многом жалошћу и уз многу скрушеност. Када, пак, добије помоћ од Бога и почне да стиче навику у добру, он види покој, постепено окушава мир и осећа шта значи жалост борбе, а шта радост и весеље мира. [Тада] тражи [мир], труди се и тежи ка њему како би га достигао, како би га савршено стекао и уселио га у себе. Шта може бити блаженије од душе која се удостојила да постигне такву меру? Такав се, као што смо више пута рекли, налази у мери [висини] сина. И заиста су блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати (Мт.5,9). Ко тада може побудити такву душу да чини добро ради било чега другог осим ради сладости самог добра? Ко може знати за такву радост осим онога који ју је сам искусио? Тада он, као што смо већ много пута рекли, познаје савршени страх.
8. Ето, чули смо шта је савршени страх светих и шта је уводни страх који је [својствен] нашем стању, и опет, од чега се бежи и где се долази страхом Божијим. А сада желимо да научимо како долази страх Божији. Рећи ћемо и шта је то што нас одваја од страха Божијег.
9. Оци су рели да човек стиче страх Божији ако има сећање на смрт и на муке, ако свако вече испитује себе како је провео дан, и свако јутро како је прошла ноћ, ако није дрзак, и најзад, ако се прилепљује [тј. присно везује] уз човека који се боји Бога. Јер, говоре да је један брат упитао неког старца: „Шта треба, оче, да радим како бих се бојао Бога?“ Старац му је одговорио: „Иди, прибиј се уз човека који се боји Бога и његов страх Божији ће и тебе научити да се бојиш Бога“[2].
10. Страх Божији, пак, одгонимо од себе тиме што чинимо супротно: ако немамо сећање на смрт и на муке; када не пазимо на себе и не испитујемо како смо прошли [у току дана]; ако живимо равнодушно и крећемо се међу онима који живе [равнодушно]; и ако смо дрски. И ово [последње] је горе од свега. Оно је савршена погибао. Јер, ништа тако не одгони од душе страх Божији као дрскост. На питање о дрскости, ава Агатон је рекао да је слична великој јари пред којом сви беже и која квари све плодове на дрвећу. Видиш ли, господине, силу те страсти, видиш ли гнев? И када су га опет упитали: „Зар је толико штетна дрскост?“, он је одговорио: „Нема штетније страсти од дрскости. Она је родитељка свих страсти“. Врло је добро и разумно рекао да је она родитељка свих страсти, јер одгони страх Божији од душе. Тамо где нема страха Божијег, налазиће се свака страст, [с обзиром] да се страхом Господњим свако уклања од зла (уп.Прич.Сол.15,27). Нека би Бог избавио душе наше од свепогубне страсти дрскости.
11. Може се бити дрзак на много начина. [Човек] је дрзак или речју, или додиром, или погледом. Из дрскости један пада у празнословље, говори о светском, прави шале и побуђује на непристојан смех. Дрскост је у [питању] и кад неко дирне другог без потребе, када подигне руку према некоме из шале, кад гура неког, отима од некога нешто, бестидно гледа у другога. Све то чини дрскост. Све то произилази од тога што у души нема страха Божијег. Због тога човек мало по мало долази до потпуне запуштености. Због тога је, дајући заповест закона, Бог рекао: учините побожним синове Израиљеве (Књ.Лев.15,31). Јер, без страха Божијег и стида човек не поштује ни самог Бога, и не обраћа пажњу ни на једну заповест. Због тога нема ништа штетније од дрскости. Јер, она је родитељка свих страсти, она одбацује побожност, она изгони страх Божији, она рађа пренебрегавање [заповести].
12. Због тога што смо дрски једани с другима и не стидимо се једни других, дешава се да говоримо зло и повређујемо једни друге. [Дешава се, тако] да неко од вас, видећи нешто некорисно, одлази и брбља о томе, полажући [отров] у срце другом брату. И не само да сам себи штети, већ штети и брату своме, уливајући у његово срце зли отров. И често је ум тога [брата] био [заузет] молитвом или неком другом добром ствари, а онај прилази и даје му о чему да наклапа. Тако он не само да смета његовој користи, него му и искушење доноси. Нема ничег тежег, ничега погубнијег него штетити не само себи, него и ближњем.
13. Због тога треба да имамо побожност, братијо, треба да се бојимо да шкодимо било себи било другима, [треба] да поштујемо једни друге и да се трудимо да чак и не гледамо у лице једни другима, јер је и то, као што је рекао неки од отаца, вид дрскости.
14. И ако се деси да неко види да је неки брат сагрешио, не треба да га презре и да ћути о томе, пуштајући га да гине. Не треба, пак, ни да га грди, нити оговара, већ треба са саосећањем и страхом Божијим о томе да каже ономе који га може исправити. Или, пак, нека му сам са љубављу и смирењем каже: „Опрости, брате мој, што као расејан видим да ову ствар можда не радимо добро“. Ако те не послуша, кажи другоме, према коме он има поверење, или кажи управи, или ави, с обзиром на важност сагрешења, како би га исправили, и затим буди без бриге. Али, говори, као што сам рекао, са циљем да се исправи брат твој, а не ради брбљања или оговарања, не ради његовог понижења, не из жеље да га [таквог] истакнеш и не ради осуђивања. [Пази] да се не претвараш да хоћеш да га исправиш, док у себи [у ствари] имаш нешто од поменутог. Јер, заиста, ако ко каже и самом свом ави, али не ради исправљања ближњег, или ради избегавања сопствене штете, [у питању] је грех оговарања.
15. Нека зато свако најпре испита своје срце. Уколико види да има некакав пристрасни покрет [у себи], не треба да говори. А ако, испитавши се тачно, увиди да намерaва рећи из саосећања и ради користи, али се у себи узнемирава неком страсном помисли, нека каже ави са смирењем и о себи и о ближњем, говорећи овако: „Савест ми сведочи да то хоћу рећи ради исправљања [брата], али осећам да имам у себи неку помешану помисао, и не знам да ли је то од тога што сам некада имао нешто са тим братом, или је [у питању] клевета [тј. лукава помисао] која хоће да ми засмета да кажем како не би дошло до исправљења [брата]. Заиста не знам“. И тада ће му ава рећи треба ли да каже или не.
16. Дешава се и то да неко говори не ради користи брата, не из страха због сопствене штете, и не из злопамћења, него просто тако, из празнословља. Но, каква је потреба за таквим брбљањем? Често и сам брат сазна да су о њему говорили, смућује се, и долази до огорчења, и друге додатне штете. А када неко говори, као што сам рекао, јединствено ради саме користи, Бог не допушта да произиђе смућење, и не допушта да последује огорчење и штета.
17. И тако, постарајте се, као што смо рекли, да уздржавате језик свој од рђавог говора о ближњем, како никад никога не бисте повредили ни речју, ни делом, ни изразом, нити на неки други начин. Не будите увредљиви како се не бисте, чувши од свога брата [непријатну] реч, одмах вређали и зло му одговарали, остајући огорчени на њега. То није за оне који желе да се спасу, није за подвижнике. Стичите страх Божији, али са побожношћу, да бисте сретали једни друге савијајући своју главу, као што смо рекли, смиравајући се пред Богом и братом својим, и одсецајући своју вољу. Заиста је добро када неко, вршећи неку ствар, уступа своме брату, и указује му предност. Такав стиче већу корист од онога коме је уступио. Не знам да ли сам било кад учинио шта добро. Али, да сам уопште био покривен [благодаћу] Божијом, знам [на основу тога] што никада себе нисам претпоставио своме брату и што сам га свагда стављао испред себе.
18. Док сам још био у манастиру аве Серида, разболео се помоћник аве Јована, [ученика] аве Варсануфија. Ава [Серид] је наредио да ја послужим старцу. А ја сам и врата његове келије целивао споља онако како су други целивали часни Крст. Утолико више сам био рад да му послужим. Та, и ко не би пожелео да се удостоји [да послужи] таквоме светоме? Речи његове су биле чудесне. Сваки дан када сам, испунивши службу, вршио поклон пред њим да бих добио благослов и отишао, он би ми говорио по нешто. Старац је имао четири изреке. Када је увече требало да идем, он би ми говорио једну од њих. А говорио би овако: „Речено је једном, брате, [јер старац је имао обичај да уз сваку реч додаје: „Речено је једном, брате“], Бог да сачува љубав. Оци су рекли – од чувања [неповређивања] савести ближњега рађа се смиреноумље“. Опет, друге вечери би ми говорио: „Речено је једном, брате, Бог да сачува љубав. Оци су рекли: – никада нисам стављао своју вољу испред [воље] брата свога“. Други пут је опет говорио: „Речено је једном, брате, Бог да сачува љубав. Оци су рекли: – бежи од [свега] људског и спашћеш се“. И опет је говорио: „Речено је једном, брате, Бог нека би сачувао љубав. Оци су рекли: – носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал.6,2).
19. Свако вече када сам одлазио старац ми је давао једну од те четири поуке као што се неком даје опскрба [за пут]. Оне су служиле као заштита целог мог живота. Ипак, без обзира на то што сам толико уверење [поштовање и поверење] имао према светоме, и што сам био толико расположен да га услужим, чим сам само осетио да један брат жали што не може да му послужи, одмах сам пошао ави и замолио га рекавши: „Томе брату више приличи [да послужи светоме], ако се сложиш господине“. Али ни ава, ни сам старац се нису сагласили. Но, до сада ја сам по својим моћима радио [све] да укажем предност своме брату. И провевши тамо десет година, ја не знам да ли сам било коме рекао покварену реч, иако сам имао послушање – да не каже неко да га нисам имао.
20. И верујте ми, добро се сећам када ме је вређао један брат, идући за мном од болнице до саме цркве. Ја сам [ишао] испред њега, не пуштајући ни гласа. Када је ава сазнао за то, [а не знам ко му је рекао о томе], и када је хтео да му да епитимију, ја сам убио упоран, држећи му ноге и говорећи: „Господа ради, не [кажњавај га]. Ја сам сагрешио. Шта брат има са тиме“. Тако је и други, да ли по искушењу, да ли из простоте, Бог зна зашто, неко време ноћу проливао своју воду над мојом главом, тако да је и сама моја постеља била њоме намочена. Тако су и неки други од братије долазили дању и истресали своју постељину пред мојом келијом те сам могао да видим мноштво стеница како улазе у моју собу. Ја нисам био у стању да их све потаманим. Услед жеге, оне су биле [још] бројније. Када сам затим легао да спавам, оне би се све скупљале на мене. Заспао бих [само] од силног умора. Када сам устајао од сна, налазио сам да ми је тело сво изуједано. Па ипак, никада никоме од њих нисам рекао: „Не чини то“, или, „Зашто то радиш?“ И не знам, као што сам рекао, да ли сам икада изрекао реч која би могла да повреди или растужи брата.
21. Научите се и ви да носите бремена једни других, научите се да поштујете једни друге. Ако неко од вас чује од некога непријатну реч, или ако претрпи нешто против воље, не треба одмах да упада у негодовање, или да се одмах вређа, како се у време подвига и сабирања користи не би покајао као онај који има раслабљено, неприпремљено и слабо срце које не може да поднесе никакву увреду. [У противном] он бива сличан дињи: ако је се и мали каменчић дотакне, одмах се повређује и трули. Напротив, имајте тврдо срце, како би ваша љубав једних према другима увек побеђивала све што се деси.
22. И ако неко од вас има послушање или било какву потребу код баштована, или економа, или кувара, или уопште код било кога од оних који служе са вама, нека се постара и онај који тражи, и онај који удовољава, да изнад свих ствари очува своје сопствено стање [тј. духовни унутрашњи мир] и нека никада не дозволи себи да упадне у смућење [духовни немир] или у нетрпељивост, или у пристрасност или у [тражење свога] права[3], будући да [све то] удаљава од заповести Божијих. Тада треба запоставити и занемарити саму ствар, па била мала или велика. Наравно, равнодушност је зло, али не треба претпостављати испуњење посла своме стању [спокојству] и штетити души због довршавања ствари. При било ком послу који се укаже, макар он био и крајње нужан и важан, нећу да ви радите из победољубивости [самољубља] или са смућивањем. Будите уверени да је свако дело које обављате, било велико, као што смо казали, било мало, само једна осмина оног што се тражи, док очувати своје устројство, па макар се и не испунило послушање, представља половину или четири осмине. Видите ли колика је разлика?
23. И тако, када радите било коју ствар и хоћете да је савршено и у потпуности испуните, постарајте се да извршите и саму ствар (што је, као што сам рекао, једна осмина трженог), и уједно да сачувате своје стање неповређеним (што представља половину или четири осмине). Уколико је ради тога да би се извршило послушање неопходно скренути или удаљити се од заповести и повредити себе или другога, није добро да губимо половину или четири осмине да бисмо сачували једну осмину. Због тога, знајте да онај ко тако поступа, неразумно испуњава своје послушање. Такав се или из сујете или из човекоугађања прегања и мучи и себе и ближњега, како би касније чуо како га нико није могао победити[4]. Да, велике ли храбрости! Али, то није победа, већ погибао. Кажем вам, чак ако и ја пошаљем некога због било какве потребе, и он увиди да настаје смућење или нека друга штета, нека прекине [са послом]. Никада немојте да штетите сами себи и једни другима. Нека сама потреба остане по страни, нека се не оствари, само ви немојте смућивати једни друге. Јер, тиме бисте, као што сам рекао, губили половину или четири осмине ради стицања једне осмине, што је очигледна неразумност.
24. Не говорим вам то да бисте се одмах предавали малодушности и остављали дело, или били равнодушни и брзо бацали алат [из руке], те газили своју савест, из жеље да избегнете бриге; нити опет ради тога да бисте упали у непослушност и да би свако од вас могао да говори: „Ја то не могу да учиним, јер ми штети, и онеспокојава ме“. Јер, на тај начин ви никада нећете моћи да извршите послушање нити да испуните заповести Божије. Старајте се, пак, свим својим силама да са љубављу испуњавате свако ваше послушање, са смирењем и поштовањем се покоравајући једни другима и умољавајући једни друге. Јер, нема ничега јачег од смирења. Међутим, ако ко увиди да се он сам или други огорчава, нека прекине посао, нека учини уступак другоме и нека не остане на своме да не би последовала штета. Јер, боље је, као што сам већ хиљаду пута рекао, не учинити по потреби онако како бисте то хтели. Нека буде онако као што захтева нужда, само да се ви, услед ваше упорности и [захтевања свога] права [макар они изгледали и оправдани], не смућујете и не ожалошћујете једни друге, губећи половину или четири осмине. Јер, разлика у штети је велика. А често се дешава да неко губи и [ону] једну осмину и ништа не чини. Јер, такав је [удео] оних који воле [празно] надметање. Разлог због кога вршимо сва дела јесте стицање користи. Но, каква је корист ако се не смиравамо једни пред другима, него се, напротив, међусобно смућујемо и ожалошћујемо? А ви знате да је у Отечнику речено: „Од ближњега долази и живот и смрт“[5].
25. Поучавајте се увек међу собом у овоме, братијо, да бисте се научили речима светих стараца и да бисте се старали да са љубављу и страхом Божијим тражите корист за себе и за друге. На такав начин ћете од свега што се дешава са вама имати користи и напредовати уз помоћ Божију. Сам Бог наш Човекољубац нека би вас обдарио страхом Својим, јер је речено: бој се Бога и заповести Његове испуњавај, јер је то све човеку (Књ. проп.12,13).
Њему припада слава у векове. Амин
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. као што калаисање чува посуду од рђе. – прим. прев.
  2. Изреке Отаца, Пимен PG 65, 337 B
  3. Тј. кад неко по сваку цену (па и свађе и смућења) тражи оно што му припада по неком праву, премда је речено да нико не тражи што је његово, него сваки оно што је другога (1.Кор.11,24) – Прим. прев.
  4. Узречица таквих људи је: „Не дам да ме неко вуче за нос“ – Прим. прев.
  5. Изреке отаца Антоније 9, РG65, 77 В.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *