POUKE

 

POUKE
 

 
VIII
O ZLOPAMĆENJU
 
1. Evagrije je rekao da je monasima strano da se gneve, kao uostalom, i da rastužuju bilo koga. I opet [je rekao]: „Ko obuzdava jarost, savlađuje demone. Ko, pak, biva savladan ovom strašću, potpuno je tuđ monaškom životu“, i slično. A šta mi treba da kažemo o sebi kada ne samo da ne prestajemo sa jarošću i gnevom, već se ponekad predajemo i zlopamćenju? Šta drugo, ako ne da oplakujemo svoje jadno i nečovečno stanje? Budimo trezvoumni, bratijo, kako bismo se, uz pomoć Božiju, izbavili od ove gorke i pogubne strasti.
2. Biva, tako da neko napravi metaniju pred bratom svojim kada dođe do smućenja ili ogorčenja među njima, pa [ipak] i posle metanije [tj. oproštaja] ostaje tužan i ima pomisli protiv njega. On ne treba da zanemari te [pomisli], već da se potrudi da ih brzo preseče, jer se [radi o] zlopamćenju. Ono zahteva, kao što rekoh, veliku budnost, pokajanje i borbu, kako bi se savladalo i kako se [duša] ne bi dovela u opasnost. Ko je napravio metaniju, napravio ju je radi zapovesti, iscelivši u tom trenutku gnev. Međutim, protiv zlopamćenja se još nije borio, i zbog toga u njemu ostaje tuga na brata. Jer, drugo je zlopamćenje, drugo je gnev, drugo jarost, a drugo smućenje.
3. I dajem vam primer da [to] shvatite. Ko zažiže oganj, najpre uzima mali žar, tj. reč brata koji [nas] žalosti. To je još mali žar. Jer, šta je [jedna] reč brata tvoga? Ako je podneseš, ugasio si iskru. Ako, pak, staneš da misliš: „Zašto mi je on to rekao? I ja treba njemu da uzvratim“, ili: „Da nije hteo da me ožalosti, ne bi mi ni rekao. I ja njega [treba] da ožalostim“… onda dodaješ mala drvca ili nešto drugo što razgoreva vatru te praviš dim, tj. smućenje. Smućenje je kretanje i pobuđivanje pomisli koja uzbuđuje i razdražuje srce. Razdraženje je osvetničko ustajanje na onoga koji nas žalosti. Ono se pretvara u drskost, kao što je rekao ava Marko: „Hranjena pomislima, zloba razdražuje srce. [Naprotiv], srce se skrušava kada se [zloba] istrebljuje molitvom i nadom“[1].
4. Da si podneo, kao što rekoh, malu reč svoga brata, ugasio bi malu iskru pre nego što pređe u smućenje. Ali i nju, ako hoćeš, možeš lako da ugasiš, dok je još vreme, i to putem ćutanja, molitve i poklona od srca. Nastaviš li, pak, sa dimljenjem, tj. sa razdraživanjem i uzbuđivanjem srca kroz prisećanje: „Zašto mi je to rekao? I ja ću njemu reći“, tj. kroz susret, ili, da tako kažemo, sukob pomisli, raspirićeš, tj. zagrejaćeš srce, usled čega će doći do rasplamsavanja jarosti. Jarost je užarenost krvi oko srca, kao što govori sveti Vasilije[2]. Eto kako dolazi do jarosti koju takođe nazivaju i plahovitošću. Ako, pak, hoćeš, i nju možeš da ugasiš, pre nego što postane gnev. A ako produžiš da se smućuješ i [druge] da smućuješ, ličiš na onog koji baca drva u oganj i još više razgoreva vatru. Tako postaje [užareni] ugalj, tj. gnev.
5. O tome je rekao ava Zosima, kada su ga pitali šta znači izreka: „Gde nema jarosti, borba je u zatišju“. Jer, kao što rekosmo, onaj ko u početku smućenja (kada počinje da se dimi i baca iskre), uspe da sam sebe ukori i učini poklon pre nego što se raspali i dođe do jarosti – biće umiren. I opet, ako se ne umiri kada nastane jarost, već nastavi da se smućuje i raspaljuje, [čovek], kao što smo rekli, postaje sličan onome koji baca drva na vatru. On produžava da gori sve dok ne napravi veliki, [užareni] ugalj. Ugalj koji se pretvori u ugarke i izbaci [na neko mesto], može da ostane neraspadnut i po nekoliko godina, pa čak i ako se poliva vodom. Tako i gnev, koji se ustali, postaje zlopamćenje. [Tada] se već čovek od njega ne može izbaviti, ukoliko ne prolije krv[3].
6. Eto, rekao sam vam razliku. Da li ste shvatili? Eto, čuli ste šta je početno smućenje, a šta jarost, šta gnev, a šta zlopamćenje. Vidite li kako je od jedne reči došlo do takvog zla? A da je [brat] od početka na sebe svalio prekor, [tj. sebe ukoreo] i podneo reč brata svoga, da nije hteo da se osveti i da nije umesto jedne reči rekao dve ili pet, i zlom uzvratio za zlo, on bi se od svih tih zala izbavio. Zbog toga vam i govorim svagda: secite strasti dok su još mlade, da se ne bi učvrste u vama. Jer, tada ćete se namučiti. Jer, drugo je izvaditi malu biljku, a drugo iz korena iščupati veliko drvo.
7. Ničemu se ne čudim toliko koliko tome što ne znamo šta pevamo. Jer, svakodnevno pojemo i proklinjemo sebe, premda i ne razumemo. I, zar ne treba da znamo šta pojemo? Jer, uvek govorimo: ako uzvratih [zlom] nanevšim mi zlo, neka padnem pred neprijateljem mojim prazan (Ps.7,5). Šta znači: neka padnem?. Sve dok stoji, [čovek] ima silu da se suprotstavlja svome neprijatelju, da udara i da ga udaraju, da pobeđuje i da ga pobeđuju. Pri svemu tome, on još stoji. Međutim, kako će se onaj koji leži boriti sa neprijateljem svojim? A mi se molimo ne samo da padnemo pred svojim neprijateljima, nego i da prazni padnemo. Šta znači da neko padne prazan pred svojim neprijateljem? Rekosmo da pasti znači ležati dole i nemati više sile za suprotstavljanje. A biti prazan znači nemati ničega dobrog čime bi se moglo ustati. Jer, ko je u stanju da ustane, opet može da se pobrine o sebi i da nekako opet stupi u boj.
8. Zatim govorimo: da goni neprijatelj dušu moju i da je uhvati. Ne samo da je goni, nego i da je uhvati, da mu budemo potčinjeni, da smo u svemu pobeđivani od njega i da nas pobeđuje u svakoj stvari. [I sve to], ako uzvraćamo [zlom] onima koji nam nanose zlo.
9. I ne molimo se samo za to, nego i da pogazi na zemlju život naš. Šta je život naš?. Život naš su vrline. I mi se molimo da se pogazi na zemlju život naš, da postanemo potpuno zemni i da čitav naš razum imamo dole – na zemlji. I slavu našu u prah preseli. A šta je naša slava, ako ne znanje koje nastaje u duši putem ispunjavanja svetih zapovesti? Tako, dakle, mi govorimo da naša slava postane sramota, kao što i apostol kaže (up.Fil.3,19), da se preseli u prah, da naš život i slava postanu zemni, da ništa po Bogu ne bismo mislili, nego sve samo telesno, sve plotsko, kao oni za koje reče Bog: neće prebivati duh moj u ovim ljudima, jer su plot (Post.6, 3).
10. Eto, pojući sve to, mi sami sebe proklinjemo, ukoliko uzvraćamo zlom na zlo. A koliko puta mi to činimo, i ne marimo, već ostajemo ravnodušni.
11. Zlom za zlo moguće je vratiti ne samo delom, nego i rečju i izrazom. Neko delom prividno ne vraća zlom za zlo, ali se pokazuje da ga vraća, kao što rekoh, rečju ili izrazom. Tako, biva da [čovek] pokretom ili pogledom smućuje brata svoga. Jer, moguće je i pogledom ili pokretom ožalosti brata. I to, takođe, predstavlja vraćanje zlom za zlo. Drugi se, [opet] stara da ni delom ni rečju ni izrazom ni pokretom ne vrati zlom za zlo, ali u srcu svome je tužan zbog brata svog i ogorčava se na njega. Vidite li koliko samo ima različitih stanja! Drugi opet, nije niti rastužen zbog brata svoga, ali se raduje kad čuje da se on ožalostio, ili da se neko žali na njega ili ga unižava, te se pokazuje, opet, kao onaj koji vraća zlom za zlo u srcu svome. Drugi opet, nema ni zlobe, niti se raduje čuvši o uniženju onoga koji ga je ožalostio, već se i sam žalosti kad je on ožalošćen, ali mu nije drago kada on doživi nešto lepo. On se sekira ako ga vidi proslavljenog ili uspokojenog. I to je vid zlopamćenja, premda lakši. Jer, treba se radovati uspokojenju brata svoga i sve činiti da se on usluži. Treba upotrebiti svaku stvar radi časti i spokojstva njegovog.
12. Na početku slova smo rekli da neko može ostati ožalošćen na brata, iako načini poklon pred njim. Rekli smo da je onaj koji je učinio poklon izlečio gnev, ali se protiv zlopamćenja još nije borio. Dešava se, zatim, da ga neko ožalosti, ali da međusobno učine metaniju i pomire se. U odnosu na njega on tada nema nikakvo zlo sećanje u srcu svom. Međutim, ako se posle malo dana desi da mu onaj kaže bilo šta uvredljivo, on počinje da se priseća i onog prvog i da se smućuje ne samo zbog drugog, već i zbog prvog. Tako on postaje sličan čoveku koji ima ranu na koju je stavio zavoj. I prema je za određeno vreme rana zacelila i zarasla, ipak je mesto još osetljivo. Ukoliko neko bude gađao kamenom, to mesto će se lakše povrediti nego sve ostalo telo, i počeće odmah da krvari. To isto je pretrpeo i onaj. Imao je ranu i priložio je zavoj na nju, (što predstavlja metanija). Time je iscelio ranu, tj. gnev, kao onaj prvi, i počeo je već da se trudi i protiv zlopamćenja, starajući se da ne zadrži ni jedno zlo sećanje u svome srcu. To predstavlja zarašćivanje rane. Ali, ona još nije u potpunosti zacelila. Postoji još jedan ostatak zlopamćenja, tj. korica, od koje se lako otvara čitava rana, ukoliko se prima mali udarac. Treba se, dakle, boriti da i kora u potpunosti iščezne, te mesto potpuno zaceli, kako ne bi ostao nikakav ožiljak i kako se uopšte ne bi pomislilo da je na tom mestu bila rana.
13. Kako to postići? Tako što ćemo se iz sveg srca moliti za onoga koji nas je ogorčio i govoriti: „Bože, pomozi bratu mome, a i meni njegovim molitvama“. Tako se molimo za brata svoga (što je svedočanstvo saosećanja i ljubavi), i ujedno smiravamo, jer tražimo pomoć od njegovih molitava. I može li uspeti jarost, zlopamćenje ili druga koja strast tamo gde su saosećanje, ljubav i smirenje? Kao što je ava Zosima rekao: „Od smirenja [koje se crpi] iz zapovesti Hristovih, uništiće se i srušiti svi đavolji pokušaji, pa makar on pokrenuo i sve vradžbine, sa svim svojim demonima“. A i drugi starac govori: „Onaj koji se moli za neprijatelje, biće nezlopamtiv“.
14. Ostvarite to i shvatićete dobro ono što slušate. Zaista, ono što ne ispunite na delu, nećete moći usvojiti putem reči. Postoji li čovek koji želi da se nauči nekoj umetnosti samo putem reči? On prvo, [neko vreme] boravi u radu i kvari [delo], i opet ga popravlja i kvari. Tako se, malo po malo, uz trud i strpljenje, uči umetnosti, pomagan od Boga, koji gleda na njegovu nameru i trud. A zar ćemo mi umetnost nad umetnostima da usvojimo samo putem reči, ne prihvativši se dela? Kako je to moguće? Pazimo dakle, na sebe, bratijo, i delajmo sa marljivošću, dok još imamo vremena. Neka bi nam Bog dao da pamtimo i ispunjavamo ono što slušamo, kako nam [ono što slušamo] ne bi bilo na osudu u dan Suda.
Njemu priliči slava i sila u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ava Marko, O duhovnom zakonu, 14, PG 65, 908 A
  2. Sveti Vasilije, Na Isaiju, PG 30, 424 A
  3. Tj. ako ne uloži samoodrečni napor – Prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *