POUKE

 

POUKE
 

 
V
O TOME DA SE NE TREBA OSLANJATI NA SVOJ RAZUM
 
1. U Pričama se kaže: koji nemaju vođstva, padaju kao lišće; spasenje je, pak, u mnogim savetima (Prič.Sol.11,14). Vidite li, bratijo, silu ove izreke? Vidite li čemu nas uči Pismo? Ono nas upućuje na to da se ne oslanjamo na same sobe, da nemamo svoj razum, da ne smatramo da možemo sami sobom upravljati. Nama je potrebna pomoć, potrebni su oni koji će nas po Bogu voditi. Niko nije nesrećniji i bliži pogibiji od ljudi koji nemaju nastavnika na putu Božijem. Jer, šta znači rečeno: koji nemaju vođstva, padaju kao lišće! List najpre uvek biva zelen, svež, naočit; zatim postepeno vene, otpada i najzad ga prenebregavaju i gaze. Tako i čovek kojim niko ne upravlja, najpre uvek ima revnost za post, za bdenje, za bezmolvije, za poslušanje i za druga dobra. Zatim, to usrđe postepeno slabi i on, nemajući nikog ko bi ga poučio, podržao i razgoreo u njemu usrđe, neosetno vene, pada i najzad postaje rob neprijatelja, koji sa njime čine šta hoće.
2. O onima koji otkrivaju svoje pomisli i postupke i sve čine sa savetovanjem kaže se: spasenje je u mnogim savetima. Ne kaže se: „U savetima mnogih“, tj. da bi se trebalo sa svakim savetovati, nego da je potrebno savetovati se o svemu sa onim u koga se ima poverenje. Pri tome, treba otkrivati sve i u svemu pitati za savet, a ne jedno govoriti, a drugo prećutkivati. Za takvog važi reč: spasenje je u mnogim savetima.
3. Ako čovek ne otkriva sve što se njega tiče i naročito, ako ima rđavu naviku ili vaspitanje, đavo u njemu nalazi ili neku [samo]volju, ili neko zahtevanje [svoga] prava, i njime ga obara. Videći da neko neće da greši, đavo nije toliko neiskusan u činjenju zla da bi počeo da ga podstiče na očigledne grehe i da mu govori: „Idi učini blud“, ili: „Ukradi“. On zna da mi to nećemo. Naprotiv, on u nama nalazi, kao što sam rekao, neku samo[volju] ili neko [iskanje svoga] prava, i time nas pod vidom nečeg dobrog povređuje. Zbog toga je opet rečeno: lukavi čini zlo kada se meša sa pravednim (Prič.Sol.11,15). Lukavi je đavo i čini zlo kada se meša sa pravednim, tj. kada se sjedinjuje sa našim [zahtevanjem svoje] pravde. Tada on postaje jači, štetniji i delatniji. Jer, kada se držimo svoje volje i sledimo za [preganjanjem oko svoga] prava, čineći navodno dobro, mi sami sebi pletemo zamke i pri tome ne znamo kako ginemo. Jer, kako mi možemo razumeti volju Božiju, kad verujemo sami sebi i držimo se svoje volje.
4. Zbog toga je ava Pimen govorio da je naša volja stena između čoveka i Boga[1]. Vidite li snagu te izreke? I još je dodao: „Ona je kao kamen koji stoji nasuprot i koji se protivi volji Božijoj“. I tako, čovek koji ostavi svoju volju može reći: Sa Bogom mojim ću preći stenu; Bog moj i neporočan je put Njegov (Ps.17,30/31). Veoma divno rečeno! Jer, čovek će videti put bez poroka samo kada ostavi svoju volju. Povinjavajući se svojoj volji, on ne vidi da su putevi Božiji neporočni. Čim čuje neku pouku, on je odmah poriče, pljuje, udaljuje se od nje i čini joj suprotno. Jer, kako on može da podnese nešto ili da posluša bilo čiji savet kad se drži svoje volje?
5. Dalje starac govori o opravdavanju[2]; „Čovek kod koga opravdanje prati [samo]volju, ne ide pravim [putem]“. Kakva samo doslednost postoji u rečima svetih! Zaista je prava smrt, velika opasnost i veliki užas kad se opravdanje spoji sa [samo]voljom. Tada nesrećnik savršeno pada. Jer, ko će takvog naterati da poveruje kako drugi čovek bolje od njega zna šta je njemu na dobrobit? Tada on potpuno sledi za sopstvenim pomislima. Vrag tada kako hoće [sprema] njegov pad. Zato je rečeno: lukavi čini zlo kad se meša sa pravednim, i mrzi glas utvrđenja (Prič.Sol.11,15).
6. Kaže se da vrag mrzi glas utvrđenja, stoga što ne samo da mrzi utvrđenje, već i sam zvuk njegov ne može da čuje. On mrzi i sam glas kojim se izgovara ono što služi na pouku. I pre nego što onaj koji pita o nečemu korisnom počne da dela u tom smeru, i pre nego što sazna da li će on da ispuni ono što je čuo ili ne, već samo pitanje i slušanje o korisnom, sam glas i sam zvuk reči, vrag mrzi i nenavidi. Zbog čega? Zna on da će se njegovo zlo odmah obelodaniti čim se samo počne pitati ili govoriti o nečem korisnom. A on se ničega ne plaši više od toga da bude prepoznat. Jer, tada on već više ne može da spletkari kako hoće. Jer, ako se duša utvrđuje time što čovek pita i otkriva sve i sluša od iskusnog: „Ovo radi, a to ne čini; to je dobro, a to nije; to je [samo]opravdanje, a to [samo]volja“, i takođe sluša: „Sada nije vreme za tu stvar“, i drugi put: „Sada je vreme“ – đavo ne nalazi način da šteti čoveku ili da ga sruši. Čovek je tada, kao što sam već rekao, usmeren i sa svih strana utvrđen. Na njemu se ispunjuje [izreka] da je spasenje u mnogim savetima. Lukavi to neće i to mrzi, (jer hoće da čini zlo). On se raduje zbog onih koji nemaju vođstva. Zbog čega? Stoga što oni padaju kao lišće.
7. Seti se onoga brata kojeg je lukavi voleo i o kome je govorio avi Makariju: „Imam jednog brata koji se vrti kao čigra kad me vidi“. Takve on voli i zbog takvih se on raduje, jer su bez upravljanja i ne predaju se čoveku koji ih po Bogu može pomagati i voditi. Zar nije demon išao svoj bratiji, kada ga je sveti video da nosi različita jela u tikvama? Zar nije sve napadao? Ali, svaki od njih je, kad bi osetio njegove zamke, žurio i otkrivao svoje pomisli. Stoga je u vreme iskušenja mogao da dobije pomoć. Zbog toga lukavi nije mogao da ih pobedi. Našao je on samo jednog nesrećnika koji se oslanjao na sebe i koji niotkuda nije imao pomoći. Zbog toga je lukavi postupao sa njim kao sa igračkom. Odlazeći, on mu se zahvaljivao, dok je druge proklinjao. Saznavši od lukavog za tu stvar i za ime brata, sveti Makarije je otišao do njega i našao da je uzrok njegovog pada bilo neotkrivanje savesti. Zbog toga ga je vrag i vrteo kako je hteo. I kad ga je sveti pitao: „Kako ide, brate?“, on je odgovorio: „Tvojim molitvama, dobro“. I kad ga je sveti opet zapitao: „Ne boriš li se pomislima?“, on je odgovorio: „Sada sam dobro“. I nije hteo ništa da otkrije sve dok ga sveti nije na iskusan način naveo da iskaže šta [ima] u sebi. Zatim ga je utvrdio, rekavši mu reči Božije, [pa] se vratio. Po svome običaju, vrag je opet došao želeći da obori ovog brata. Međutim, on se postideo, jer ga je našao utvrđenog i ispravljenog. Više nije mogao da se izruguje nad njim. Zato se udaljio ne uspevši ništa da učini, budući posramljen i od njega. Kada ga je sveti opet upitao: „Kako je taj brat, tvoj prijatelj?“, on ga već nije nazivao prijateljem nego neprijateljem. I reče on, proklinjući ga: „I on se pokvario. I on me ne sluša. Čak je postao ljući od svih drugih“.
8. Vidiš li zašto vrag mrzi glas utvrđenja? Zato što on uvek želi našu propast. Vidiš li zašto on voli one koji se oslanjaju na sobe? Zato što mu oni pomažu i sami sebi pletu zamke. Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: „Čovek pada zbog toga, ili zbog toga“, a ja, kao što sam već rekao, osim ovoga ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema ništa teže i pogubnije od toga.
9. Mene je Bog sačuvao i ja sam se uvek bojao ove opasnosti. Kada sam bio u opštežiću, otkrivao sam sve svoje pomisli starcu avi Jovanu, i nikada se nisam rešio, kao što sam već rekao, da bilo šta uradim bez njegovog saveta. Ponekad mi je pomisao govorila: „Zar ti to isto neće reći i starac? Zašto hoćeš da ga uznemiravaš?“, a ja sam joj odgovarao: „Neka si prokleta ti i tvoje rasuđivanje, i tvoj razum, i tvoja razboritost, i tvoje znanje. Tvoje znanje je od demona“. I tako sam išao da pitam starca. Ponekad bi se desilo da je on odgovarao ono isto što je i meni bilo na umu. Tada mi je pomisao govorila: „Eto, dakle, to je isto što sam ti i ja govorila. Zar nisi samo uzalud uznemiravao starca?“ A ja sam odgovarao pomisli: „Sada je to dobro. Sada je to od Duha Svetog, a tvoje je bilo zlo, od demona, od strasnog stanja“.
10. Tako ja nikada nisam sebi dozvoljavao da verujem svojim pomislima bez raspitivanja. I verujte mi, bratijo, da sam bio vrlo spokojan, vrlo bezbrižan, tako da sam se čak žalostio zbog toga, kao što sam već o tome govorio. Slušao sam, naime, da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14,22). Videći da nemam nikakve nevolje, ja sam se bojao i bio sam u velikoj nedoumici, ne znajući uzrok takvog spokojstva, sve dok mi starac nije objasnio rekavši: „Ne sekiraj se. Svako ko se preda na poslušnost ocima ima takvo spokojstvo i bezbrižnost“.
11. Zato se i vi, bratijo, postarajte da pitate [za sve] i da se ne oslanjate na sebe. Shvatite kakva se u toj stvari nalazi bezbrižnost, kakva radost, kakvo spokojstvo.
12 A pošto sam rekao da nikad nisam bio uznemiren, počujte šta mi se tada desilo. Dok sam još bio u opštežiću, jednom je na mene naišla velika i nepodnošljiva tuga. Ja sam bio na takvoj muci i u takvoj teskobi da sam skoro bio gotov da ispustim dušu. Ta žalost je bila đavolja smicalica i do nje dolazi usled đavolje zavisti. To [stanje] je vrlo teško podnošljivo, premda kratko traje: mračno je, pritiskajuće i bezutešno. Nigde da se nađe mir nego odasvud dolazi samo teskoba, odasvud stešnjenost. Ipak, blagodat Božija brzo posećuje dušu. Kad je ne bi posetila, niko ne bi bio u stanju da podnese [iskušenje]. I ja sam bio, kao što sam rekao, u takvom iskušenju, u takvoj teskobi. Jednog dana, dok sam neutešno stajao u manastirskom dvorištu i molio se Bogu, iznenada pogledah u unutrašnjost crkve i videh nekog sa episkopskim izgledom. On kao da je nosio [ovčiji] kožuh i ulazio u oltar. Ja se nikada nisam približavao nepoznatima ili posetiocima bez potrebe ili naredbe, ali me je tada nešto prosto vuklo. Pošao sam za njim. Ušavši, on je dugo stajao sa rukama podignutim prema nebu, a ja sam stajao iza njega moleći se u velikom strahu. Mene je, naime, zbog njegovog izgleda obuzeo užas. Po završtku molitve on se okrenuo i pošao ka meni. Što se više približavao, sve više sam sećao kako se od mene udaljavaju tuga i užas. Zatim je on, stavši preda mnom, pružio svoju ruku, dotakao mi prsa i udarajući u njih svojim prstima, rekao: čekajući očekivah Gospoda i ču me i usliši molitvu moju: izvede me iz rova jada i iz blatnog gliba; i postavi na kamen noge moje i ispravi stope moje, i stavi u usta moja pesmu novu, hvalospev Bogu našem (Ps.39,24). Sve ove stihove on je izgovorio tri puta udarajući me, kao što sam rekao, po prsima, a zatim je izašao. Odmah posle toga u moje srce su se uselili svetlost, radost, uteha, sladost i ja sam postao drugi čovek. Po njegovom izlasku, požurio sam za njim, želeći da ga nađem. Međutim, to mi nije uspelo, jer je postao nevidljiv. Od toga vremena ja, po milosti Božijoj, više nisam bio uznemiravan tugom ni strahom, jer me je Gospod zaštitio radi molitava ovih svetih staraca.
13. Ovo sam vam rekao, bratijo, da biste znali kakvo spokojstvo, bezbrižnost i svaku utvrđenost ima onaj ko se ne oslanja na sebe, nego sve u [vezi] sa sobom prebacuje na Boga i one koji ga po Bogu mogu voditi. Naučite se i vi da pitate [o svemu] i da se ne oslanjate na sebe. To je dobro, to je smirenje, spokojstvo, radost. Jer, zašto bi se neko uzalud rastrzao? Nije moguće spasti se na drugi način.
14. Neko međutim, može da pomisli: „Šta treba činiti ako nema ko da se pita?“ Zaista, ako neko uistinu hoće svim svojim srcem da ispunjava volju Božiju, Bog ga neće ostaviti, nego će ga uvek upravljati po Svojoj volji. Jer zaista, Bog će i malo dete prosvetiti [ako bude bilo potrebno] kako bi Svojoj volji naučio onoga ko svoje srce upravlja ka Njegovoj volji. Naprotiv, onome ko neće iskreno da ispunjava volju Božiju, neće [pomoći] čak ni kako ode proroku, jer će Bog i proroku u srce položiti da mu odgovori prema njegovom pokvarenom srcu, kao što se u Pismu kaže: i ako bi se prorok prevario, te rekao što, ja Gospod prevarih onoga proroka (Jez.14,9). Zbog toga smo dužni da se svom snagom upravljamo po volji Božijoj i da ne verujemo sopstvenom srcu. Ako se i desi da je nešto dobro i ako čujemo od nekog svetog da je ono [što činimo] dobro, dužni ga smatrati dobrim, ali ne i da verujemo da ga u potpunosti dobro vršimo i da je savršeno kao što bi trebalo biti. Dužni smo da se trudimo po svojim moćima, a sud o tome kako postupamo da prepuštamo drugima. Tako ćemo saznati da li činimo dobro. I posle svega ne treba da budemo bezbrižni, nego da očekujemo i Božiji sud, kao i sveti ava Agaton. Kada su ga pitali: „Zar se i ti, oče, bojiš?“, on je odgovorio: „Do sada sam se trudio po svojim silama, ali ne znam da li je Bogu ugodan moj trud. Jer, drugo je sud Božiji, a drugo čovečiji“. Neka bi nas Gospod sačuvao od nevolja onih koji se oslanjaju na sebe i udostojio nas da se držimo puta otaca naših.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izreke otaca, Pimen 54, PG 65, 333-336.
  2. Tj. onom što samovoljan čovek smatra ispravnim i pravednim, opravdanim – Prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *