Основе Православне вере (Катихизис)

О ЧЕТВРТОЈ ЗАПОВЕСТИ

Сећај се дана одмора да га светкујеш;
шест дана ради и сврши све своје послове,
а седми дан је одмор Господу Богу твојему.

 

532. Заповеђено је да се Богу посвети седми, а не неки други дан, зато што је Бог за шест дана створио свет, а седмога дана је починуо од дела стварања.

533. Субота се у хришћанској Цркви не празнује као прави празник. Ипак, у знак сећања на стварање света и као наставак првобитног празновања, ослобођена је поста (изузев током четири главна поста и на празнике Усековања главе Јована Претече и Воздвижења Часног Крста).

534. У хришћанској Цркви четврта се заповест извршава на следећи начин. Празнује се сваки седми дан, али не последњи од седам дана, тј. субота, него први дан сваке седмице, а то је недеља.

535. Недељни дан (тј. недеља, руски: воскресење) празнује се од времена Васкрсења Христовог.

536. У Светом Писму говори се о празновању васкрсног дана. У књизи Дела апостолских помиње се сабрање ученика, тј. Хришћана, у први дан недеље… да ломе хлеб, тј. ради савршавања Свете Тајне Причешћа (Дап. 20, 7). Код Апостола и еванђелисте Јована, у Откривењу, такође се помиње дан Господњи, тј. недеља (Откр. 1, 10).

537. Под седмим даном, или суботом, у Старозаветној Цркви подразумевали су се и други дани, установљени као празници или за пост, на пример празник Пасхе, дан очишћења; тако и у хришћанској Цркви треба сачувати, осим недељног дана, и друге празнике и постове, у славу Божију, и у част Богородице и других Светитеља.

538. Главни празници – то су празници установљени као сећање на најважније догађаје који се односе на за нас спасоносно Оваплоћење Сина Божијег и пројаве Божанства, а такође и они који су установљени у част Пресвете Богородице, као Оне која је послужила тајни Оваплоћења. Такви су, по редоследу догађаја, следећи празници:

1. Рождество Пресвете Богородице (8/21 септембар).
2. Ваведење у храм Пресвете Богородице ради Њеног посвећења Богу (21/4 децембар).
3. Благовести Пресветој Богородици, тј. анђеоска објава Пресветој Дјеви да ће се од Ње оваплотити Син Божији (25 март/7 април).
4. Божић – Рождество Христово (25 децембар/7 јануар)
5. Крштење Господње и уједно Свето Богојављење (6/19 јануар).
6. Сретење Господње у храму са светим праведником Симеоном Богопримцем (2/15 фебруара).
7. Преображење Господње (6/19 августа).
8. Улазак Господњи у Јерусалим – Цвети (седам дана уочи Васкрса).
9. Васкрс – Празник Васкрсења Христовог, или Пасха – Празник над празницима, предукус вечног празника, вечног блаженства.
10. Вазнесење Господње на небо (40. дан након Пасхе, у четвртак).
11. Празник Педесетнице – Силазак Духа Светога на Апостоле, у славу Пресвете Тројице (50-ти дан после Пасхе, у недељу).
12. Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег, који је пронашла царица Јелена (14/27 септембар).
13. Успеније Пресвете Богородице (15/28 августа).

 

539. Најважнији пост је Велики пост, или Света Четрдесетница.

540. Он се назива Четрдесетница зато што траје четрдесет дана, не рачунајући недељу Страдања Христових (тј. Страсну седмицу).

541. Велики пост траје четрдесет дана јер је толико дана постио Сам Господ Исус Христос (Мт. 4, 2).

542. Постити треба и у среду и петак. У среду – као сећање на предавање Господа нашег Исуса Христа на страдање, а у петак – као успомену на само Његово страдање и смрт.

543. Божићни, Великогоспојински и Петровски пост уведени су због следећих разлога. Прва два – зато да бисмо претходно подвигом уздржања указали поштовање празницима Рождества Христовог и Успења Пресвете Богородице који следе за њима, а последњи по узору на Апостоле који су постили припремајући се за дела проповеди Јеванђеља (Дап. 13, 3).

544. Празничне дане према заповести треба проводити на следећи начин. Као прво, у те дане не треба радити, или бавити се светским и свакодневним пословима; друго, треба их држати као свете, тј. у те дане треба савршавати света и духовна дела, у славу Божију.

545. У празничне дане забрањено је радити зато да бисмо неометано могли да савршавамо света и богоугодна дела.

546. У празничне дане треба:

1. долазити у цркву ради заједничког богослужења и поучавања речју Божијом;
2. такође, и код куће се треба бавити молитвом и читањем, или душекорисним разговорима;
3. посвећивати Богу део свога имања и употребљавати га за потребе Цркве, што њој служи и за доброчинства убогима;
4. посећивати болесне и оне који су затворени у тамницама, и чинити друга дела хришћанске љубави.

 

547. Но, таква дела могу да се чине и у радне дане, и добро је ко то може да чини. А коме смета посао, тај, у крајњој линији, треба празничне дане да освети таквим делима. Треба се постојано молити сваки дан, ујутро и увече, пре ручка и вечере и после њих и, по могућности, на почетку и по окончању сваког посла.

548. Они који у празничне дане дозвољавају себи нескромне игре, позоришта, светске песме, неуздржаност у храни и пићу, ти веома вређају светост празника. Јер ако и невини, а за свакодневни живот корисни послови, не доликују светим данима, онда тим пре њима не доликују бескорисна, телесна и порочна дела.

549. Када четврта заповест говори о шестодневном раду, она без сумње осуђује оне који се у обичне дане не баве пословима који одговарају њиховом звању, него проводе време у доколици и расејаности.