О ДЕСЕТОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ
“Исповедам једно крштење за опроштење грехова”.
280. Крштење се у Символу вере помиње зато, што се Крштењем и другим Светим Тајнама запечаћује (утврђује) вера.
281. Света Тајна је свештена радња кроз коју на тајанствени начин на човека делује благодат, или спасоносна сила Божија.
282. Постоји седам Светих Тајни:
- Крштење;
- Миропомазање;
- Причешће;
- Покајање – исповест;
- Свештенство;
- Брак;
- Освећење јелеја (уља).
283. Свака од тих седам Светих Тајни има своју духовну силу:
- У Светој Тајни Крштења човек се тајанствено рађа за духовни живот;
- У Светој Тајни Миропомазања добија благодат која омогућује духовно узрастање и јачање;
- У Светој Тајни Причешћа човек се духовно храни;
- У Светој Тајни Покајања човек се лечи од духовних болести, тј. грехова;
- У Светој Тајни Свештенства он добија благодат за духовно препорађање и васпитавање других посредством поучавања и савршавања Светих Тајни;
- У Светој Тајни Брака добија се благодат која освећује супружанску заједницу, природно рађање и васпитање деце;
- У Светој Тајни Освећења јелеја лечи се од телесних болести посредством исцељења од болести духовних.
284. У Символу вере нису поменуте све Свете Тајне, него само Крштење, зато што се у односу на Крштење појавила сумња: треба ли неке људе (на пример јеретике) поново крштавати? Било је неопходно да се то питање реши, што је и учињено у Символу вере, у коме исповедамо једно Крштење.
О Крштењу
285. Крштење је Света Тајна у којој верни, приликом трикратног погружавања тела у воду, уз призивање Бога Оца и Сина и Светога Духа, умире за телесни и греховни живот и препорађа се Духом Светим за духовни и свети живот. Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5).
286. Крштење је настало на следећи начин. На Јордану Пророк и Претеча Спаситељев Јован крштавао је крштењем покајања, говорећи народу да верују Онога Који долази за њим, тј. Исуса Христа (Дап. 19, 4). Затим је Исус Христос сопственим примером осветио Крштење, примивши га од Јована. Коначно, после Васкрсења Свога, Он је Апостолима дао свечану заповест: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).
287. Најважније у свештеном чину Крштења је – трикратно погружавање у воду уз произношење речи: “Крштава се слуга Божији (име), у Име Оца. Амин. И Сина. Амин. И Светога Духа. Амин”.
288. Од онога ко жели да прими Крштење захтевају се покајање и вера. Стога се пре Крштења чита Символ вере. Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа (Дап. 2, 38). Који поверује и крсти се биће спасен (Мк. 16, 16).
289. Мала деца се крштавају по вери родитеља и кумова, који су при томе обавезни да их науче вери када дођу у одговарајући узраст.
290. Из Светог Писма може се доказати да треба крштавати (управо) малу децу. У време Старог Завета обрезање је савршавано над децом старом осам дана, а у Новом Завету уместо обрезања савршава се Крштење, те сходно томе Крштење и треба савршавати над малом децом.
291. То, да се крштење савршава уместо обрезања види се из следећих речи Апостола, упућених вернима: Обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тела греховности обрезањем Христовим, пошто се са Њим погребосте Крштењем (Кол. 2, 11-12).
292. Кумови су на Крштењу присутни зато да би пред Црквом посведочили за веру крштаванога и да би га након Крштења узели под своје старање како би га утврдили у вери (Св. Дионисије Ареопагит, “О црквеној јерархији”, гл. 2).
293. Над оним ко се крштава, савршава се заклињање ради тога да би се од њега одагнао ђаво, који је од времена Адамовог греха добио приступ људима и извесну власт над њима, као над својим заробљеницима или слугама. Апостол Павле каже да сви људи који су изван благодати ходе по духу овога света, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада садејствује у синовима противљења (Еф. 2, 2).
294. Сила заклињања лежи у Имену Исуса Христа које се са вером и молитвом призива. Господ Исус Христос је вернима дао обећање: Именом Мојим изгониће демоне (Мк. 16, 17).
295. Знамење крста које се овде и у другим сличним случајевима савршава, има исту силу као и Име Распетог Исуса Христа које се са вером произноси покретом уста; исто је и са знамењем крста које се са вером изображава покретом руке, или на неки други начин.
Свети Кирил Јерусалимски пише: “Немојмо се стидети да исповедимо Распетога, него смело руком изображавајмо знамење крста на челу и свему другом: на хлебу који једемо, на чаши из које пијемо; изображавајмо га када улазимо, када излазимо, када полазимо на спавање и устајемо, када се налазимо на путу или одмарамо. Знамење крста представља велику заштиту дату сиротима на дар и слабима без муке. Јер ово је благодат Божија, знамење за верне и страх за зле духове” (Катихеза за oглашене 13, 36).
296. Употреба крсног знамења води порекло од апостолских времена (Св. Дионисије Ареопагит, “О црквеној јерархији”, гл. 2 и 5; Тертулијан, “О венцима”, гл. 3; “О Васкрсењу”, гл. 8).
297. Бела одећа у коју се новокрштени одевају, означава чистоту душе и хришћанског живота.
298. На крштенога се полаже крст да би се свагда сећао заповести Христове и видљивог указивања на њу: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде (Мт. 16, 24).
299. Ход крштенога око крстионице са свећом означава духовну радост сједињену са духовним просвећењем.
300. У Символу вере заповеђено је да се признаје једно Крштење. Ово треба схватити тако, да се Крштење не понавља.
301. Крштење се не понавља зато што је оно духовно рођење; човек се рађа једном, зато се и крштава једном.
302. Они који греше после Крштења, више су криви за своје грехе него некрштени за своје, јер су имали од Бога нарочиту помоћ за чињење добра а одбацили су је. Јер ако они који побегну од нечистота света познањем Господа п Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога (2. Петр. 2, 20).
303. Но, и за оне који сагреше после Крштења постоји средство да добију опроштај грехова. То је – покајање.
О Миропомазању
304. Миропомазање је Света Тајна у којој се верноме уз помазивање делова тела освећеним Миром у име Духа Светога предају дарови Духа Светога, за узрастање и јачање у духовном животу.
305. О духовном деловању ове Свете Тајне говори се у Светом Писму код Апостола Јована: А ви имате Помазање од Светога и знате све… Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему (1. Јн. 2, 20, 27). На сличан начин и Апостол Павле каже: Бог је Онај Који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша (2. Кор. 1, 21-22). Одатле су и узете речи које се произносе приликом Миропомазања: “Печат дара Духа Светога”.
306. Што се тиче помињања спољашњег чина Миропомазања у Светом Писму, можемо да сматрамо да се речи Апостола Јована односе на видљиво помазање; но, извесније је да су Апостоли за предавање дарова Духа Светога крштенима употребљавали полагање руку (Дап. 8, 14-17). Прејемници (наследници) Апостола су, уместо тога, почели да употребљавају Миропомазање, за шта је као пример могло да им послужи помазање које је коришћено у доба Старог Завета (Изл. 30, 25; 1. Цар. 1, 39; Св. Дионисије Ареопагит, “О црквеној јерархији”, гл. 4).
307. О Светом Миру треба приметити и то, да је његово освећење остављено највишим свештеним чиновима (тј. епископима) као прејемницима Апостола, који су предавање дарова Духа Светога обављали сами, полагањем руку.
308. Помазивање чела означава освећење ума, или мисли.
309. Помазивање груди означава освећење срца, или жеља.
310. Помазивање очију, ушију и уста означава освећење чула.
311. Помазивање руку и ногу означава освећење делања и укупног држања Хришћанина.
О Причешћу
312. Причешће је Света Тајна у којој верни под обликом хлеба и вина једу и пију само Тело и Крв Христову за Живот Вечни.
313. Ова Света Тајна установљена је следећи начин. Господ Исус Христос је уочи Свога страдања први пут савршио ову Свету Тајну, унапред у њој представивши живу слику Својих спасоносних страдања; причестивши Апостоле, Он им је дао заповест да увек савршавају ову Свету Тајну.
314. О Светој Тајни Причешћа у вези са хришћанским богослужењем треба приметити још и то, да ова Света Тајна представља главни и суштински део хришћанског богослужења.
315. Богослужење на коме се савршава Света Тајна Причешћа назива се Литургија.
316. Реч “Литургија” значи “заједничка служба”. Али, пре свега овај назив је прихваћен за означавање богослужења на коме се савршава Света Тајна Причешћа.
317. О месту на коме се савршава Литургија напоменућемо да она треба да се савршава искључиво у храму у коме постоји Часна Трпеза (Престол), или, у крајњој линији, уместо трпезе мора да постоји антиминс на коме се Света Тајна савршава, освећен од стране архијереја.
318. Храм се назива црквом зато што се у њему ради молитве и савршавања Светих Тајни сабирају верни који чине Цркву.
319. Трпеза на којој се савршава Света Тајна Причешћа (Евхаристије) назива се Престолом зато што је на њој тајанствено присутан Исус Христос као Цар.
320. Основни поредак Литургије састоји се у томе да се прво припрема твар за Свету Тајну, потом се за Свету Тајну припремају верни, и на крају се савршава сама Света Тајна.
321. Онај део Литургије на коме се припрема твар за Свету Тајну назива се Проскомидија.
322. Реч “Проскомидија” значи “Приношење”.
323. Први део Литургије се тако назива сагласно обичају старих Хришћана да у цркву доносе хлеб и вино за савршавање Свете Тајне. Из истог разлога овај хлеб се назива просфора, што значи “принос”.
324. Проскомидија као део Литургије састоји се у сећању на (старозаветна) пророштва и праслике, па донекле и на саме догађаје који се односе на Рођење и страдање Исуса Христа. Уз то, из просфоре се узима део неопходан за савршавање Свете Тајне, а такође се и потребна количина вина, сједињеног са водом, улива у свештени сасуд. Онај који свештенослужи помиње при томе целу Цркву: прослављене (канонизоване) свете, живе и упокојене, као и оне који су са вером и усрдношћу принели просфору.
325. Хлеб за Свету Тајну треба да буде такав, какав захтевају сам његов назив, светост Тајне и пример Господа Исуса Христа и Апостола – пшенични хлеб са квасцем.
326. Тиме што се за Причешће употребљава само један хлеб, означава се, како објашњава Апостол, то, да смо једно Тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1. Кор. 10, 17).
327. Хлеб, припремљен за Причешће, назива се Агнец (Јагње), јер представља слику страдајућег Исуса Христа, слично ономе како га је у Старом Завету изображавало Пасхално јагње.
328. Пасхално јагње, то је јагње кога су Израиљци, по заповести Божијој, клали и јели у знак сећања на избављење из египатског ропства.
329. Вино за Свету Тајну Причешћа сједињује се са водом, зато што се овај свештени чин савршава као слика страдања Христових, а у време страдања из Његовог прободеног ребра потекли су крв и вода.
330. Онај део Литургије на коме се верни припремају за Свету Тајну, у старини је назван Литургија оглашених, зато што су њој могли да присуствују не само крштени и они који су приступали светом причешћу, него и оглашени, тј. они који се припремају за Крштење, а такође и покајници, којима није било допуштено да се причешћују.
331. Овај део Литургије почиње благосиљањем или прослављањем Царства Пресвете Тројице (“Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“).
332. Овај део Литургије састоји се из молитава, песама и читања апостолских и јеванђелских књига.
333. Он се завршава заповешћу оглашенима да изиђу из цркве (“Оглашени изиђите…“).
334. Онај део Литургије за време кога се савршава Света Тајна Причешћа, назива се Литургија верних, пошто само верни (верујући), тј. они који су примили Крштење, имају право да присуствују овом богослужењу.
335. Најважнији чин тога дела Литургије јесте произношење речи које је Исус Христос изговорио приликом установљења Свете Тајне: Узмите, једите, ово је Тело Моје… Пијте из ње сви, јер ово је Крв Моја Новога Завета (Мт. 26, 26-28), а затим – ту је призивање Духа Светога (епиклеза) и благосиљање дарова, тј. принесених хлеба и вина.
336. Ово је нарочито важно зато што се приликом ове радње хлеб и вино претварају или пресуштаствљују у истинско Тело и у истинску Крв Христову.
337. О речи “претварање” (пресуштаствљење”, тј. промена суштине) у “Изложењу вере Источних Патријараха” речено је да се речју “пресуштаствљење” не објашњава на који се начин хлеб и вино претварају у Тело и Крв Господњу, јер то нико не може да схвати осим Бога, него се показује само то, да истински, заиста, и по своме суштини хлеб постаје управо истинско Тело Господње, а вино – сама Крв Господња.
Слично томе и преподобни Јован Дамаскин о Светим и Пречистим Тајнама Господњим пише: “Тело је истински сједињено са божанством, оно тело које је од свете Дјеве; али не тако што силази оно тело које се вазнело на небо, већ што се сам хлеб и вино претварају у Тело и Крв Божију. Но, ако истражујеш начин на који то бива, довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за Себе и у Себи Духом Светим саздао тело од Свете Богородице. И ништа више не знамо него да је Логос Божији истински делатан и свесилан, док је начин недоступан испитивању” (“Тачно изложење православне вере”, књ. 4, гл. 85, стр. 315-316).
338. Свако ко жели да приступи Светој Тајни Причешћа треба да испита (открије) пред Богом своју савест и очисти је покајањем због грехова, у чему помажу пост и молитва. Човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе или пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег (1. Кор. 11, 28-29).
339. Онај ко се причешћује Телом и Крвљу Христовом, на најприснији се начин сједињује са Самим Исусом Христом и у Њему постаје учесник Вечног Живота. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6, 54).
340. О томе колико се често треба причешћивати Светим Тајнама, најпре да приметимо да су се древни Хришћани причешћивали сваке недеље; но, данас је мало оних који имају такву чистоту живота да би увек били спремни да приступе тако великој Тајни. Црква мајчинским гласом саветује да они који теже побожном животу треба да се исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње, или сваки месец (па и чешће, по савету духовника), а сви обавезно (најмање) једном годишње (“Православно исповедање”, 1, питање 90).
341. Они који само присуствују Божанској Литургији, а не приступају Светом Причешћу, могу и треба да учествују у Литургији молитвом, вером и нарочито непрестаним помињањем Господа нашег Исуса Христа, који је и заповедио савршавање Свете Тајне Причешћа за Његов спомен (Лк. 22, 19).
342. У оном тренутку Литургије када се одвија ход са Јеванђељем (тзв. Мали вход, Мали улазак), савршава се успомена на Господа Исуса Христа Који је изашао да проповеда Јеванђеље. Зато приликом читања Јеванђеља треба имати такву пажњу и побожност, као да смо видели и чули Самог Исуса Христа.
343. У оном тренутку Литургије када се одвија ход са припремљеним Светим Даровима у олтар (тзв. Велики вход), треба се сетити одласка Исуса Христа на добровољно страдање, као жртве на заклање, иако је више од дванаест легија Анђела било спремно да га заштити као свога Цара. “Цар Царева и Господ господара долази на заклање” (Песма на Литургији за Велику Суботу).
344. У самом часу савршавања Свете Тајне и причешћивања свештенослужитеља у олтару, треба се сетити Тајне Вечере Господа Исуса Христа са Апостолима, Његовог страдања, смрти и погребења.
345. После овога, откривањем завесе, отварањем Царских двери и показивањем Светих Дарова обележава се јављање Господа Исуса Христа после Васкрсења.
346. Последњим показивањем Светих Дарова народу, после кога се они сакривају од погледа, представља се Вазнесење Господа Исуса Христа на Небо.
347. Савршавање и примање Свете Тајне Причешћа се у истинској хришћанској Цркви (Православној Цркви) непрекидно наставља све до самог Доласка Христовог, по речи Апостола Павла: кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле (Он) не дође (1. Кор. 11, 26).
О Покајању
348. Покајање је Света Тајна у којој онај ко исповеда своје грехе, уз видљиво свештениково саопштавање опроштаја, бива од стране Самог Господа Исуса Христа невидљиво разрешен од грехова.
349. Ова Света Тајна води порекло од Светог Јована Крститеља: онима који су код њега долазили он је проповедао крштење покајања за опроштење грехова; они пак исповедаху грехе своје (Мк. 1, 45). Исус Христос је Апостолима обећао власт да опраштају грехе када је рекао: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18, 18). По Васкрсењу Своме Он им је заиста дао ту власт речима: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23).
350. Од онога ко се каје захтева се скрушеност због почињених грехова, намера да исправи свој живот, вера у Христа и нада у Његово милосрђе. Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). А кад се безбожник одврати од своје безбожности и учини суд и правду, он ће жив бити с тога (Језек. 33, 19). За Њега сведоче сви Пророци да ће Именом Његовим примити опроштење греха свако ко верује у Њега (Д. Ап. 10, 43).
351. Постоје још и припремна и помоћна средства за покајање, а то су – пост и молитва.
352. Света Црква за очишћење душе и умирење савести покајаног грешника употребљава нарочито средство – епитимију.
353. Ова реч означава забрану. Под тим се подразумева одређивање (од стране свештеника) извесних посебних вежбања у побожности и неких лишавања онда када је то неопходно; њихов је циљ ослобађање од греховних безакоња и савладавање греховних навика; епитимије су, на пример, пост поврх онога који важи за све, а за тешке грехе – одлучење од Светог Причешћа на одређено време.
О Свештенству
354. Свештенство је Света Тајна у којој Дух Свети кроз епископско рукоположење поставља правилно изабрано лице да савршава Свете Тајне и напаса стадо Христово. Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље Тајни Божијих (1. Кор. 4, 1). Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом (Дап. 20, 28).
355. Напасати Цркву, значи – поучавати људе у вери, побожности и добрим делима.
356. Постоје три неопходна степена свештенства: епископ, презвитер (свештеник) и ђакон.
357. Разлика између њих је у томе што ђакон саслужује приликом савршавања Светих Тајни (али их не савршава); презвитер савршава Свете Тајне и потчињен је епископу; епископ не само да савршава Свете Тајне, него има и власт да кроз рукоположење другоме предаје благодатни дар да их савршава. О епископској власти Апостол Павле пише Титу: Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свим градовима презвитере (Тит. 1, 5). И Тимотеју: Не полажи руке ни на кога брзо (1. Тим. 5, 22).
О Браку
358. Брак је Света Тајна у којој се пред свештеником и у Цркви, уз слободно обећање женика и невесте о њиховој узајамној супружанској верности, благосиља њихов брачни савез, по узору на духовни савез Христа и Цркве, и моли се благодат чистога јединства за њих, ради благословеног рађања и хришћанског васпитавања деце.
359. То да је брак Света Тајна, види се и из следећих речи Апостола Павла: Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој. и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, а ja говорим о Христу и о Цркви (Еф. 5, 31-32).
360. Нису сви обавезни да ступе у брак. Девственост је боља од супружанства ако неко може да је сачува у чистоти. Управо о овоме Господ Исус Христос је рекао: Не могу сви примити ту реч до они којима је дано… Ко може примити, нека прими (Мт. 19, 11-12). И Апостол каже: А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају… Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени… Тако и oнaj који удаје своју девојку добро чини; али који не удаје боље чини (1. Кор. 7, 8-9, 32-33, 38).
О Јелеосвећењу (освећењу јелеја)
361. Освећење јелеја је Света Тајна у којој се приликом помазивања тела јелејем на болесног призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне слабости.
362. Ова Света Тајна води порекло од Апостола, који, добивши власт од Исуса Христа, помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк. 6, 13). Апостоли су ову Свету Тајну предали свештенослужитељима Цркве, што се види из следећих речи Апостола Јакова: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у Име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јаковљ. 5, 14-15).
