О ДЕВЕТОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ
“У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.“
250. Црква је од Бога установљена заједница људи сједињених православном Вером, Законом Божијим, (црквеном) јерархијом и Светим Тајнама.
251. Веровати у Цркву, то значи побожно поштовати истинску Цркву Христову, прихватати њено учење и повиновати се њеним заповестима, са уверењем да у њој пребива, спасоносно дејствује, учи и управља благодат која се излива од њене Једине и Вечне Главе – Господа Исуса Христа.
252. Предмет вере је Видљива Црква, иако вера, према Апостолу, представља потврду (доказивање) невидљивог. Као прво, иако је Црква видљива, благодат Божија која пребива у њој и у онима који су у њој освећени – а која заправо и представља предмет вере у Цркву – јесте невидљива. Као друго, мада је Црква видљива, пошто пребива на земљи и пошто јој припадају сви православни Хришћани који на земљи живе, она је истовремено и невидљива, пошто пребива и на Небесима и пошто јој припадају сви који су се упокојили у истинској вери и светости живота.
253. Схватање Цркве као оне која пребива на земљи а у исто време је Небеска, заснива се на следећим речима Апостола Павла упућеним Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме, миријадама Анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завета (Јевр. 12, 22-24).
254. У то да благодат Божија пребива у истинској Цркви ми смо уверени најпре стога што је њена глава Богочовек Исус Христос Који је пун благодати и истине, те тако и Тело Своје, тј. Цркву, испуњава благодаћу и истином (Јн. 1, 14-17); а као друго, стога што је Христос Спаситељ обећао Својим ученицима Духа Светога, како би Овај вечно био са њима, и како би, сагласно овоме обећању, постављао пастире Цркве (Јн. 14, 16). Апостол Павле за Исуса Христа каже да Њега Бог Отац постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово (Еф. 1, 22-23). Исти Апостол пастирима Цркве вели: Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом (Дап. 20, 28).
255. У то да ће благодат Божија пребивати у Цркви до данас, и да ће пребивати у њој до краја века, уверавају нас следеће речи Самог Господа Исуса Христа, као и речи Његовог Апостола: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18); И, ево, Ја Сам са вама у све дане до свршетка света (Мт. 28, 20); Њему (Богу Оцу) нека је слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у векове векова. Амин (Еф. 3, 21).
256. Црква је једна зато што представља једно духовно Тело које има Једнога као Главу – Христа, и одуховљена је једним Духом Божијим. Једно Тело, Један Дух, као што сте и позвани у Једну наду звања својега; Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4, 4-6).
257. Исус Христос је Једини Глава једне Цркве. Апостол Павле пише за Цркву да је Божија грађевина за коју нико не може поставити другога темеља осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3, 9-11).
258. Јединство Цркве налаже нам обавезу да се старамо да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3).
259. Црква је једна, но ипак постоје многе одвојене и самосталне (Помесне) Цркве, на пример Јерусалимска, Антиохијска, Александријска, Константинопољска, Руска, Српска… Ово су посебне Цркве, односно делови Једне Васељенске Цркве. Самосталност њиховог видљивог устројства не спречава их да духовно буду велики удови једнога Тела Васељенске Цркве, да као главу имају Једнога – Христа, и један дух вере и благодати. Ово јединство се видљиво изражава једнаким исповедањем вере и општењем у молитвама и Светим Тајнама.
260. Без сумње, постоји и јединство измећу Цркве која пребива на земљи и Небеске Цркве, и то како у њиховом односу према Јединоме Који је Глава, Господу нашем Исусу Христу, тако и у њиховом узајамном општењу.
261. Молитва испуњена вером и љубављу средство је општења Цркве која пребива на земљи са Небеском Црквом. Верни који припадају Цркви у подвигу на земљи приносећи молитву Богу истовремено призивају у помоћ Свете који припадају небеској цркви; а Свети, који су се више приближили Богу, својим посредничким молитвама очишћују, оснажују и приносе Богу молитве верних који живе на земљи, и по вољи Божијој благодатно и благотворно на њих делују, било невидљивом силом, било кроз своја јављања, или на други начин.
262. Правило Цркве која пребива на земљи – да се у молитви призивају Свети Небеске Цркве – утемељено је на Светом Предању, чији су извори видљиви и у Светом Писму. На пример, када пророк Давид у молитви дозива: Господе, Боже Авраама, Исаака и Израиља, отаца наших (1. Днев. 29, 18) – он тада помиње свете да би оснажио своју молитву. Управо тако Православна Црква и данас призива “Христа, Истинитог Бога нашег, молитвама Пречисте Његове Мајке и свих Светих”. Свети Кирил Јерусалимски у тумачењу Божанске Литургије каже: “Помињемо и раније упокојене, најпре Патријархе, Пророке, Апостоле, Мученике, да би Бог њиховим молитвама и заступништвом примио мољење наше” (Мистагошка катихеза 5, гл. 9)
Свети Василије Велики у Беседи на дан Светих четрдесет мученика каже: “Онај ко је у невољи прибегава Четрдесеторици једнако као и онај ко се радује: први да добије ослобођење од невоља, други да би сачувао своја добра… Нека са Мученицима буду прозбе ваше”.
263. О посредничкој молитви Светих на Небесима постоји и сведочанство Светог Писма. Свети еванђелист Јован је у откривењу на Небесима видео Анђела коме беше дано много тамјана да принесе са молитвама свих Светих на златни жртвеник пред престолом. И узнесе се дим од тамјана са молитвама Светих из руке Анђелове пред Бога (Откр. 8, 34).
264. О благотворним јављањима Светих са Неба постоји сведочанство Светог Писма. Свети јеванђелист Матеј прича да су после смрти на Крсту Господа нашег Исуса Христа устала многа тела Светих који су помрли; и изашавши из гробова по Васкрсењу Његову, уђоше у свети град и показаше се многима (Мт. 27, 52-53). Пошто тако важно чудо не би могло да се догоди без важног циља, треба претпоставити да су се васкрснути Свети појавили зато да би објавили силазак Христов у ад и његово победоносно Васкрсење, и да би тако проповедајући помогли онима који су се родили у старозаветној Цркви да пређу у новозаветну Цркву која се тада појавила.
265. Следећим сведочанствима ми се утврђујемо у вери у то да Свети, по упокојењу своме (то јест по престављењу, јер се смрт Хришћанина назива преласком – престављењем – у Вечни Живот), чине чуда на овај или онај начин. Друга књига о Царевима сведочи да је од додира костију пророка Јелисеја васкрснут мртвац (2. Цар. 13, 21).
Апостол Павле не само да је сам, непосредно исцељивао и чинио чудеса, него су то чинили убруси и појасеви узети са његовог тела (Дап. 19, 12). На овом примеру видимо да Свети и после свога упокојења једнако могу благотворно да делују кроз земаљска средства или предмете који су преко њих добили освећење.
Свети Григорије Богослов у Првом слову против Јулијана каже: “Ниси се постидео жртава за Христа закланих, нити си се побојао великих подвижника: Јована, Петра, Павла, Јакова, Стефана, Луке, Андреја, Текле и других који су пре и после ових пострадали за истину од огња, гвожђа, зверова и мучитеља, и који су та мучења храбро поднели, као да су у туђем телу или без тела. А зашто? Зато да ни једном речју не издају побожност. Због тога су за њих правилно установљене и велике почасти и прослављање. Од њих беже демони и болести бивају излечене. Од њих су јављања и пророштва. Од њих и сама тела, када их неко дотиче или им указује поштовање, имају исту силу као душе Светих. Од њих и капи крви, та мала обележја страдања, дејствују исто као и тела”.
Преподобни Јован Дамаскин пише: “Мошти Светих нам је даровао Владика Христос као спасоносне источнике који точе најразличитија доброчинства”. Да би ово појаснио, он додаје: “Јер се посредством ума Бог уселио и у тела њихова” (Тачно изложење…).
266. Црква је Света зато што ју је Господ Исус Христос осветио Својим страдањима, Својим учењем, Својом молитвом и Светим Тајнама. Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води речју, да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна (Еф. 5, 25-27). У молитви Богу Оцу Господ Исус Христос је рекао: Посвети их истином твојом: реч твоја јесте истина… Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином (Јн. 17, 17, 19).
267. Црква је Света и поред тог што у њој има оних који греше. Они који су сагрешили, али су се очистили истинским покајањем не сметају Цркви да буде Света, док се непокајани грешници као мртви удови одсецају од тела Цркве, било видљивим актом црквене власти било невидљивим деловањем Суда Божијег, те она и у том погледу чува своју Светост. Избаците злога измећу вас самих (1. Кор. 5, 13). Али тврдо стоји темељ Божији, имајући овај печат: Позна Господ оне који су Његови, и: Нека одступи од неправде сваки који призива (исповеда) Име Господње (2. Тим. 2, 19).
268. Црква се назива Саборном и Васељенском, јер она није ограничена никаквим местом, нити временом, нити пак народом, него обухвата истински верујуће свих места и времена и народа. Апостол Павле каже да Јеванђеље постоји у свему свету, да је плодоносно и да расте (Кол. 1, 56) и да у хришћанској Цркви нема Јелина ни Јудејаца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11). Тако се они који су од вере (тј. Који верују) благосиљају са верним Авраамом (Гал. 3, 9).
269. Важно преимућство Саборне Цркве је у томе што управо њој припадају узвишени завети (обећања) да је врата пакла неће надвладати, да ће Господ у њој да пребива до свршетка века, да ће слава Божија да остане у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у векове векова, те да сходно томе она никада неће отпасти од вере, нити ће погрешити у истини вере или пасти у заблуду. “Без сумње исповедамо као тврду истину да Саборна Црква не може погрешити или пасти у заблуду и изрећи лаж уместо истине, јер Дух Свети, Који свагда делује кроз Оце и Учитеље Цркве који верно служе, чува је од сваке заблуде” (Посланица Источних Патријараха о православној вери, чл. 12).
270. Саборна Црква обухвата све оне који истинито верују у свету. Будући да је Господ Исус Христос, по речи Апостола Павла, глава Цркви, и Он је спаситељ тела, онда, да бисмо учествовали у Његовом спасењу, неопходно је да будемо удови Његовог Тела, тј. чланови Саборне Цркве (Еф. 5, 23). Апостол Петар пише да нас Крштење спасава попут Нојевог ковчега: сви који су се спасили од светског потопа, спасили су се искључиво у Нојевом ковчегу. Тако и сви који задобијају вечно спасење, задобијају га у Једној Саборној Цркви.
271. Уз назив Црква од Истока треба везати следеће мисли и сећања. У Рају, који се налазио на Истоку, била је саздана прва Црква безгрешних прародитеља; после пада у грех, тамо је положен и нов темељ – темељ Цркве оних који се спасавају у завету (обећању) о Спаситељу. На Истоку, у земљи јудејској, Господ наш Исус Христос, савршивши дело нашег спасења, поставио је основ Своје сопствене, Хришћанске Цркве. Одатле се она раширила по свој Васељени; и до данас, православна саборна васељенска вера, утврђена на Седам Васељенских Сабора, неизмењиво се, у свој првобитној чистоти, чува у древним Источним Црквама, као и у онима које су једномислеће са Источнима, а мећу којима је, благодаћу Божијом, и Руска Црква.
272. Црква се назива Апостолском зато што у њој још од Апостола непрекидно и неизмењиво чува и учење и прејемство (кроз свештено рукоположење) дарова Духа Светога. У том смислу, она се такође назива и Православном, или Правоверном. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте су грађани Светих и домаћи Божији, назидани на темељу Апостола и Пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2, 19-20).
273. Називајући Цркву Апостолском, Символ вере наставља тврдо да се држи апостолског учења и предања, и да избегава такво учење и такве учитеље који нису утемељени на учењу Апостола. Апостол Павле вели: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју било посланицом (2. Сол. 2, 15).
Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10).
Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи како не треба, ради нечасног добитка (Тит. 1, 10-11).
Ако ли (брат твој) не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17).
274. У Цркви постоји поредак у коме се чува прејемство апостолског служења; то је – црквена јерархија.
275. Црквена јерархија Хришћанске Православне Цркве води своје порекло од Самог Господа Исуса Христа и из времена силаска Духа Светога на Апостоле, од када непрекинуто траје кроз прејемствено рукоположење у Светој Тајни Свештенства. Он даде једне као Апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање Светих у делу служења, за сазидање тела Христова (Еф. 4, 11-12).
276. Јерархију која може да иступа у име целе Саборне Цркве представља Васељенски Сабор.
277. Главни делови Васељенске Цркве потчињени су православним Патријарсима.
278. Мање православне области и градови потчињавају се митрополитима, архиепископима и епископима.
279. Да бисмо испунили дуг послушности Цркви, морамо знати шта она захтева од својих чеда. Ово се може сазнати из Светог Писма, из правила Светих Апостола, Светих Васељенских и Помесних Сабора, Светих Отаца и из њихових црквених устава.
