NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

6. Tajna Spasiteljevog vaskrsenja i tajna spasenja

 

Jedna, nedeljiva i beskrajna tajna putuje kroz čudesnu Ličnost Bogočoveka Hrista. Ona se nijednim bogočovečanskim delom, ili događajem, ili mišlju, ili rečju, ne iscrpljuje potpuno, nego je uvek sva, sa svima svojim beskrajnostima, prisutna u svemu što je Hristovo. Zato je sve potopljeno u neku božansku tajanstvenost kojoj nema mere, i koja se ne može ni izbliza obuhvatiti ničim što je ljudsko: ni osećanjem, ni saznanjem, ni rečju, ni prirodom. Ma koliko i ma kako uhvaćena u misao ljudsku, ili u osećanje, ili u reč, tajna Bogočoveka je uvek beskrajna za njih. Ta beskrajna tajna sačinjava i srž Spasiteljevog vaskrsenja. Iz ponornih dubina božanske Ličnosti Bogočovekove struji ta životvorna tajna, projavljujući se spasonosnom silom ne samo u njegovom stradanju i krsnoj smrti nego i u vaskrsenju.

I stradanje, i smrt, i vaskrsenje potrebni su i neophodni u bogočovečanskom domostroju spasenja roda ljudskog, neophodni po zakonu bezmerne ljubavi Božanske, kojom živi sve što je Hristovo. Jedna ista neophodnost taji se i u stradanju, i u smrti, i u vaskrsenju Hristovom. Zato Gospod Hristos odlučno naglašava jedinstvo ovoga trojstva: stradanja, smrti i vaskrsenja, tvrdeći izrično da Njemu treba (δει) postradati, ubijenu biti i treći dan ustati[1]. Da bi potrebu ovoga donekle učinio shvatljivom za učenike svoje, Spasitelj im u svome bogočovečanskom sveznanju određeno pretskazuje i tvrdi: predaće se Sin čovečiji u ruke ljudske, i ubiće ga, i treći dan ustaće[2]. No ne samo to, nego im On, videći jasno budućnost kao sadašnjost, govori o pojedinostima tih događaja: Evo idemo u Jerusalim, i Sin čovečiji biće predan prvosveštenicima i književnicima; i osudiće ga na smrt; i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju, da ga šibaju i razapnu; i treći dan ustaće[3]. A na Tajnoj večeri, kao tešeći učenike koji nikako ne mogu da shvate zašto će se sve to zbiti sa njihovim omiljenim Učiteljem, Gospod im jasno objavljuje: Po vaskrsenju svom ja idem pred vama u Galileju[4].

Vaskrsenje Gospoda Isusa, koje je najpre bilo logička neophodnost njegove Bogočovečanske ličnosti, postalo je u potrebnom trenutku istoriska stvarnost. I to neminovna istoriska stvarnost. Jer po sili svoje Bogočovečanske ličnosti Gospod Isus nije mogao ne vaskrsnuti. Iako stvarno mrtav svojim telom, Spasitelj se pokazao jači od smrti, jer je telo njegovo bilo telo Boga Logosa, ipostasno sjedinjeno s Njim i u grobu, te ga smrt nije mogla zadržati u svome carstvu kao svoj plen. Hristos je vaskrsao, jer smrti nije bilo moguće da ga drži u svojoj vlasti (καθότι ούκ ην δυνατόν κρατέίσθαι αυτόν ύπ’ αυτού, τέ. του θανάτου)[5]. Α što Ga je držala tri dana, držala Ga je po dopuštenju samog Gospoda Hrista.

Reči: nije bilo moguće (ούκ ην δυνατόν), pokazuju, veli sveti Zlatoust, da je Hristos sam i dopustio smrti da Ga zadrži, i da se sama smrt, držeći Ga, strašno mučila i užasno stradala (και αυτός ώδινε κατέχων αυτόν ό θάνατος, και τά δεινά επασχεν). Ujedno s tim ovde je izražena misao, da je On tako vaskrsao, da već više neće umreti[6].

Pošto je Bogočovek Hristos po samoj prirodi svoga Božanstva vaskrsenje i život[7], On nije mogao ne vaskrsnuti svoje mrtvo telo, koje je samom smrću svojom razorilo smrt. Vaskrsenje Gospoda Hrista bilo je sasvim prirodno za njegovu Bogočovečansku ličnost, jer su i čovečanska duša njegova, i čovečansko telo njegovo, bili ipostasno sjedinjeni sa Božanskom Ipostasi njegovom, a to znači: sa večnim Životom, i sa svim onim što je božansko i beskrajno. Zato je On za dušu svoju govorio: Vlast imam položiti je i vlast imam uzeti je opet[8]; a za telo svoje: Razvalite ga, i za tri dana ću ga podignuti[9].

Nema događaja, ne samo u Evanđelju već i u istoriji roda ljudskog, koji je tako silno, tako neodoljivo, tako neporečno posvedočen kao vaskrsenje Hristovo. Jer je Hrišćanstvo, u svojoj celokupnoj istoriskoj stvarnosti, istoriskoj moći i svemoći, zasnovano na faktu Hristovog vaskrenja, a to znači: na večito živoj Ličnosti Bogočoveka Hrista. Sva mnogovekovna, i neprekidno čudotvorna, istorija Hrišćanstva svedoči o tome. Jer ako ima događaja, na koji se mogu svesti svi događaji iz života Gospoda Hrista, i Apostola, i uopšte svekolikog Hrišćanstva, onda je taj događaj vaskrsenje Hristovo. Isto tako, ako ima istine, na koju se mogu svesti sve istine evanđelske, onda je ta istina vaskrsenje Hristovo. I još: ako ima stvarnosti, na koju se mogu svesti sve novozavetne stvarnosti, onda je ta stvarnost vaskrsenje Hristovo. I najzad, ako ima evanđelskog čuda, na koje se mogu svesti sva novozavetna čuda, onda je to čudo vaskrsenje Hristovo. Jer tek u svetlosti vaskresenja Hristovog postaje čarobno jasan i lik Hristov i delo njegovo. Tek u vaskrsenju Hristovom dobijaju svoje potpuno objašnjenje sva čuda Hristova, sve istine njegove, sve reči njegove, svi događaji evanđelski. Jer Bogočovekove istine su istinite istinitošću njegovog vaskrsenja, i čudesa njegova su stvarna stvarnošću njegovog vaskrsenja.

Bez vaskrsenja sve je sablast, sve je priviđenje: i Hristos, i sva dela njegova, i celokupno učenje njegovo. Zato je sam Spasitelj još za života na zemlji ukazivao na svoje vaskrsenje kao na događaj koji će objasniti i Ličnost njegovu i delo njegovo. Tako, posle svog Preobraženja Gospod naređuje učenicima svojim govoreći: Nikom ne kazujte šta ste videli dok Sin čovečiji iz mrtvih ne ustane[10], jer tek u svetlosti vaskrsenja postaje jasan i događaj Preobraženja i svekoliki život Bogočovekov i učenje[11]. Zašto? Zato što je tek vaskrsenjem svojim iz mrtvih Gospod Hristos neporečno i sveubedljivo posvedočen za Sina Božjeg[12]. Do vaskrsenja svog Gospod je učio o večnom životu, ali je vaskrsenjem pokazao da je On zaista život večni. Do vaskresenja svog On je učio o vaskrsenju mrtvih, ali je vaskrsenjem pokazao da je On zaista vaskrsenje mrtvih. Do vaskrsenja svog On je učio da vera u Njega prevodi iz smrti u život, ali je vaskrsenjem svojim pokazao da je pobedno smrt, i time osigurao osmrćenim ljudima prelazak iz smrti u besmrtnost. Jednom rečju: celokupno učenje Gospoda Hrista dobija potvrdu i obrazloženje u njegovom vaskrsenju.

No bez vaskrsenja Bogočoveka ne bi se moglo objasniti ni apostolstvo Apostola, ni mučeništvo Mučenika, ni ispovedništvo Ispovednika, ni svetiteljstvo Svetitelja, ni podvižništvo Podvižnika, ni čudotvorstvo Čudotvoraca, ni vera verujućih, ni ljubav ljubećih, ni nada nadajućih se, ni post isposnika, ni molitva molitvenika, ni krotost krotkih, ni žalostivost žalostivih, niti ikoji hrišćanski podvig uopšte. Da Gospod Isus nije vaskrsao, i kao takav učenike svoje ispunio sveživotnom silom i čudotvornom mudrošću, ko bi njih, plašljivce i begunce, skupio i dao im smelosti, sile i mudrosti, da onako neustrašivo, silno i mudro propovedaju i ispovedaju vaskrslog Gospoda, i onako radosno idu na smrt za Njega? A da vaskrsli Spasitelj nije njih ispunio božanskom silom i mudrošću, kako bi oni zapalili svet neugasivim požarom novozavetne vere, oni ljudi prosti, neknjiževni, neuki, siromašni? Da vera hrišćanska nije vera vaskrslog, i stoga večno živog i životvornog Gospoda Hrista, ko bi Mučenike oduševio za podvig mučeništva, i Ispovednike za podvig ispovedništva, i Svetitelje za podvig svetiteljstva, i Podvižnike za podvig podvižništva, i Besrebrnike za podvig besrebrništva, i Isposnike za podvig isposništva, i ma kog hrišćanina za ma koji evanđelski podvig? Jednom rečju: da nije vaskrsenja Hristovog, Hrišćanstva ne bi ni bilo; Hristos bi bio prvi i poslednji hrišćanin, koji je izdahnuo i umro na krstu, a sa Njim izdahnulo i umrlo i delo njegovo i učenje njegovo. Stoga je vaskrsenje Hristovo alfa i omega Hrišćanstva u svukolikoj njegovoj bogočovečanskoj visini, dubini i širini.

Vaskrsenje Gospoda Hrista imalo je, i vavek će imati, takvu svepobednu silu i značaj samo zato što je ono najočigledniji istoriski fakt, najopipljivija istoriska stvarnost. Fakt, najubedljivije posvedočen u samom početku, i od tada pa sve do sada posvedočavan bezbroj puta na bezbroj načina. Učenici Spasovi, koji su bili očevici njegovih dela do njegove krsne smrti, bili su očevici i delatnosti njegove posle vaskrsenja njegovog. Otuda su oni i prvi svedoci, jer im Gospod Hristos: i po stradanju svom pokaza sebe živa mnogim istinitim znacima (έν πολοΐς τεκμηρίοις), javljajući im se četrdeset dana, i govoreći im o carstvu Božjem[13]. Neka od ovih javljanja opisali su ovi sami sveti očevici Spasovi, kao javljanje: Mariji Magdalini[14], Mironosicama[15], Simonu Petru[16], dvojici učenika na putu za Emaus[17], svima Apostolima bez Tome[18], svima Apostolima sa Tomom[19], nekolicini Apostola na moru Tiverijadskom[20], Apostolima u Galileji[21], stotinama braće[22], apostolu Jakovu[23], svima Apostolima u dan Vaznesenja[24]. Ispitavši marljivo, veli sveti Zlatoust, mi nalazimo da se Spasitelь posle vaskrsenja javio jedanaest puta svojim svetim Apostolima i zatim se uzneo Ocu. Pošto je imao jedanaest učenika, posle otpadništva Jude koji je svoje mesto i dostojanstvo (άξίαν) izgubio zbog zlog izdajstva, to se i javlja Apostolima jedanaest puta[25].

Istinitost, stvarnost vaskrsenja Hristovog je najkritičnije proverena od strane samih očevidaca, učenika Hristovih. Oni nisu olako poverovali u vaskrsenje; naprotiv, proverili su ga nemilosrdnim kriticizmom. Može se smelo tvrditi:Apostolisuse nasumnjali u vaskrsenje Hristovo ne samo za sebe, nego i za sve ljude svih vremena, za svu prirodu ljudsku uopšte. Od same prve vesti o Spasovom vaskrsenju, koju su čuli od Marije Magdaline koja je prva videla vaskrslog Gospoda, Apostoli se odnose s kritičkim neverjem: Čuvši da je živ i da ga je ona videla oni ne verovaše[26]. Tome prvom neverju dodaje se drugo: vaskrsli Gospod javlja se dvojici učenika na putu za Emaus, i oni otišavši javiše učenicima; i ni njima ne verovaše[27]. Tada vaskrsli Gospod, da bi svoje neverie učenike uverio u svoje vaskrsenje, pruža najopipljiviji, najočigledniji i najnesumnjiviji psihofizički dokaz o sebi vaskrslom: pokazuje im ruke svoje i noge, i jede pred njima. Sveti Evanđelist to ovako opisuje: Sam Isus stade među njih, i reče im: Mir vam. A oni se uplatite i poplašeni budući, mišljahu da vide duha. I reče im: što se plašite? i zašto se javlja sumnja u srcima vašim? Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite, jer duh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam. I kad to reče, pokaza im ruke i noge (έπέδειξεν αύτοϊς τάς χείρας και τους πόδας). A kako oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se, reči im: imate li ovde što za jelo? A oni mu dadoše komad pečene ribe i meda u saću. I uzevši pojede pred njima (και λαβών ενώπιον αύτων εφαγεν)[28].

Prečisto telo Gospodnje nije jelo posle vaskrsenja, veli sveti Grigorije Palama, što mu hrana bila potrebna, nego da učenike uveri u svoje vaskrsenje, i da im i sada pokaže ono isto telo koje je i pre krsne smrti jelo sa njima. On nije pojeo ovu hranu na način na koji to čini priroda smrtnih tela, nego po božanskoj sili, i moglo bi se reći, kao što oganj jede vosak (ώς το πυρ αναλίσκει τον κηρόν), samo sa tom razlikom što je ognju, da bi postojao, potrebno kresivo, a besmrtnim telima nije potrebna hrana da bi postojala. Gospod je pojeo komad pečene ribe i malo meda u saću, i ovo dvoje sačinjava simvole njegove tajne (σύμβολα και ταύτα τοΰ κατ’ αυτόν μυστηρίου). Jer naša priroda ima u sebi, poput ribe, kao neku životnu i strasnu vlagu, a Logos Božji, sjedinivši je sa sobom ipostasno, i očistivši je božanskim i nepristupačnim ognjem svoga Božanstva učini je sličnom Bogu i kao ognjenu (όμόθεον αυτήν καΐ οίον διάπυρον άπετέλεσεν). No ne samo prirodu koju uze na sebe radi nas, nego i svakoga koji se udostoji opštenja sa Njim, Gospod obožuje (θεοποιεί) dajući mu oganj koji dođe da baci na zemlju[29].

Vrhunac apostolskog nemislosrdnog kriticizma u proveravanju stvarnosti i istinitosti vaskrsenja Hristovog prestavlja slučaj apostola Tome. Kada ostali Apostoli, kojima se vaskreli Gospod javio, saopštavaju Tomi: videsmo Gospoda, on im skeptički odvraća: dok ne vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i ne metnem prsta svoga u rane od klinaca,inemetnemruke svoje u rebra njegova, neću verovati[30]. I želju ovako upornog neverja vaskrsli Gospod zadovoljava. Evanđelist priča: Posle osam dana opet behu učenici njegovu unutra, i Toma s njima. Dođe Isus kad vrata behu zatvorena, stade na sredu i reče: mir vam. Zatim reče Tomi: pruži pret svoj ovamo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran. Uveren na tako očigledan i nesumnjiv način u stvarnost vaskrslog Gospoda, Toma sa verom uzvikuje: Gospod moj i Bog moj![31]

Vaskrsenje Gospoda Hrista je temelj na kome sveti Učenici njegovi zidaju svu veru svoju i propoved svoju. Sva njihova dela, u stvari, niču iz tog jednog Hristovog dela, i svode se na to jedno delo. Jer, po rečima svetog Zlatousta, Dela Apostolska sadrže u sebi, upravo, dokaz o vaskrsenju, pošto je onome koji je poverovao u vaskrsenje bilo već lako primiti i sve ostalo[32]. Posvedočiti i dokazati vaskrsenje Hristovo za Apostole znači: posvedočiti i dokazati da je Isus Hristos Bog i Gospod, Iskupitelj i Spasitelj. Rečima koje govore, i čudesima koja tvore u ime vaskrslog Isusa, oni neprestano tvrde, pokazuju i dokazuju, da to kroz njih govori i dela vaskrsli Gospod svojom životvornom i čudotvornom silom. Sav svoj apostolski poziv oni svode na svedočanstvo o vaskrsenju Gospoda Hrista; apostol biti znači: svedočiti vaskrsenje Hristovo[33].

Ali istinitost vaskrsenja Hristovog posvedočavaju nevoljno i neprijatelji Hristovi time što potplaćuju stražare da proture vest kako su učenici ukrali telo Hristovo dok su oni spavali[34]. I sam najveći među najvećim neprijateljima vaskrslog Gospoda Hrista, Savle, svedoči o tome. Jer se zilotskog srca Savlovog nije moglo kosnuti ništa Hristovo: ni učenje koje je Savle slušao od učenika Hristovih, ni čudesa koja su oni činili u ime Hristovo. Samo je viđenje vaskrslog Gospoda Isusa moglo najvećeg neprijatelja Hristovog pretvoriti u najvećeg apostola[35]. I na tom viđenju, kao i na ostalim viđenjima u kojima je neposredno i lično primao otkrivenja od vaskrslog Gospoda, Pavle je izgradio svu svoju evanđelsku propoved. Ona nije drugo do propoved od vaskrslog Isusa o vaskrslom Isusu, uvek živom i životvornom, uvek čudesnom i čudotvornom[36].

Vaskrsenje Hristovo je kozmički događaj, vidljiv i očigledan i za nebeske Sile, zato se i Anđeli javljaju kao svedoci vaskrsenja Hristovog[37].

Vaskrsenjem Gospoda Hrista iz mrtvih završen je i dovršen Bogočovečanski podvig iskupljenja i spasenja roda ljudskog. Jer je njime Spasitelj konačno pobedno smrt, tu najstrašniju i najprokletiju posledicu greha, a sa njom i za njom i samo carstvo smrti ad, i njegovog cara đavola. Ako Hristos ne usta, objavljuje hristonosni Apostol, još ste u gresima svojim (έτι έστέ έν ταΐς άμαρτίαις υμών)[38]. Jer ako Hristos nije vaskrsao, veli zlatousti blagovesnik Hristovih tajni, znači: nije ni umro. A ako nije umro, onda ni greh nije uništen, jer je smrt njegova uništenje greha: Gle, Jagnje Božije, veli se u Svetom Pismu, koje uzima greh sveta na sebe (Jn. 1, 29). Na koji način uzima? Smrću. Jer je On i nazvan Jagnjetom zato što je bio zaklan. Ako pak nije vaskrsao, onda nije bio ni zaklan; a ako nije bio zaklan, onda ni greh nije uništen; ako nije pak greh uništen, onda ste još u grehu… Još nešto: ako Hristos nije vaskrsao, onda smrt ostaje besmrtna (ό θάνατος αθάνατος μένει). Jer ako je On sam zadržan smrću u njenoj vlasti i nije raskinuo njene okove, kako je onda On oslobodio smrti sve druge?[39] Vaskrsenjem svojim bezgrešni Gospod Isus pokazuje i potvrđuje, da je čovekoljubiva krsna žrtva njegova za grehe sveta primljena, i time prirodi ljudskoj otvoren put u večni život.

Tek je u Bogočovekovom vaskrsenju priroda ljudska dobila svoj pravi, božanski smisao i značaj, jer je iz nje uklonjena tama greha i rugoba smrtnosti, i ona se pokazala u svojoj prvobitnoj bezgrešnoj krasoti i besmrtnoj svetlosti. Otuda je vaskrsenje Hristovo u stvari jedino opravdanje i osmišljenje života ljudskog na zemlji: teku njemu ljudsko biće jasno oseća, saznaje i vidi da je ono stvoreno u ovom i ovakvom svetu radi besmrtnog i večnog života u svetosti, ljubavi i pravdi. Sa tog razloga bogonosni Apostol i blagovesti: Hristos predade sebe za grehe naše, i ustade za opravdanie naše (ήγέρθη δια την δικαίωσιν ημών)[40].

Svojim vaskrsenjem iz mrtvih Gospod Isus je pokazao, da njegovo iskupljenje i spasenje roda ljudskog ima za cilj: večiti život ljudi u večnom blaženstvu. I da je u tome sva vera hrišćanska. Jer samo kao večito živ Gospod Isus i može biti večiti Spasitelj ljudi od početna do kraja vekova. Jednom za svagda Gospod je vaskrsenjem svojim pobedio smrt: i pošto usta iz mrtvih, On više ne umire (ούκέτι αποθνήσκει); smrt više ne vlada njime (θάνατος αυτού ούκέτι κυριεύει)[41]. Vaskrsenjem svojim Gospod je osigurao večno iskupljenje i spasenje ljudi od greha i smrti, jer kao vaskrsli Bogočovek: On svagda živi sedeći s desne strane Bogu, i moli se za nas, te zato i može vavek spasavati one koji kroza nj dolaze Bogu[42]. Stoga Gospod Isus i objavljuje u Otkrivenju: Bejah mrtav, i evo sam živ za uvek[43]. Kao takav, On svojim sledbenicima osigurava svetost u ovom svetu, i život večni u večnom blaženstvu u onom svetu.

Zbog svojih čudesnih preimućstava vaskrsenje Gospoda Hrista je dijamantski temelj na kome se zida Hrišćanstvo. Bez njega ruši se sav bogočovečanski domostroj spasenja, sav bogočovečanski moral, celokupno Hrišćanstvo. Jer Evanđelje o Isusu u stvari je Evanđelje o vaskrsenju[44]. Bogočovek Isus je sav u svom vaskrsenju, zato je u njegovom vaskrsenju celokupno Evanđelje njegovo, sa svima nebeskim istinama, i stvarnostima i dobrodeteljima. Odbacivanje Hristovog vaskrsenja ravno je odbacivanju samoga Hrista. Bez vere u vaskrsenje Hristovo nemoguća je vera u Hrista kao Spasitelja. I još: nemoguća je prava vera u Hrista. Jednom rečju: nemoguće je Hrišćanstvo; nemoguće je biti hrišćanin. Zato bogomudri Apostol odlučno i jasno izjavljuje: Ako Hristos ne usta, onda je uzalud propoved naša, uzalud i vera naša (ει δε Χριστός ουκ έγήγερται, κενόν άρα το κήρυγμα ημών, κενή και ή πίστις υμών)[45]. Sve je izgubljeno, sve je propalo, ako Hristos nije vaskrsao, veli sveti Zlatoust objašnjavajući ove Apostolove reči. Vidiš li kolika je tajna domostroja spasenja (είδες όσον τής οικονομίας το μυστήριον)? Ako Hristos, umrevši, nije bio u stanju da vaskrsne, onda ni greh nije uništen, ni smrt pobeđena, ni prokletstvo uklonjeno[46]. Stoga je u pravu sveti Polikarp kada veli: Koji god ne priznaje svedočanstvo Krsta, od đavola je (εκ του διαβόλου εστίν); i koji god kaže da nema ni vaskrsenja ni Suda, prvenac je Satane (οΰτος πρωτόκοκός έστι του Σατανά)[47].

Sve ovo pokazuje da je vaskrsenje Gospoda Hrista bilo i prirodno i neophodno kako za njegovu Bogočovečansku ličnost, tako i za njegovo bogočovečansko delo: za sve istine i stvarnosti evanđelske, za otpuštenje grehova, za opravdanje, za pobedu nad smrću, za iskupljenje, za spasenje, za veru, za nadu, za život, za sve što Hrista čini Hristom i Hrišćanstvo Hrišćanstvom. A ova sveneophodnost vaskrsenja u bogočovečanskom domostroju spasenja, naglašavana Gospodom Hristom pre njegove smrti, konačno je naglašena i završno objašnjena posle njegovog vaskrsenja, kada je učenicima svojim rekao: Tako je pisano, i tako je trebalo (και ούτως έδει) da Hristos postrada i da ustane iz mrtvih treći dan, i da se u ime njegovo propoveda pokajanje i otpuštenje grehova među svima narodima[48].

Ali ovu sveneophodnost Hristove smrti i vaskrsenja u bogočovečanskom domostroju spasenja čovečanski um Apostola nije mogao shvatiti sve dok im sam Spasitelj, po vaskrsenju svom, nije prosvetlio um svojom bogočovečanskom svetlošću i osposobio ga svojom bogočovečanskom silom. O tome se u svetom Evanđelju kaže: Tada im otvori um da razumeju pisma (τότε δνηνοιξεν αυτών τον νουν, του συνίεναι τάς γράφος)[49], pisma ο spasonosnosti njegove smrti i njegovog vaskrsenja[50]. Prosvetljen i uveden samim vaskrslim Gospodom u svete tajne bogočovečanskog domostroja spasenja, apostol Pavle neumorno pokazuje i dokazuje ljudima da je trebalo (έδει) da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih[51]. Neophodnost smrti i vaskrsenja u bogočovečanskom domostroju spasenja uviđa i bogoprosvetljeni um svetih Anđela[52]. Ali ovu neophodnost ne oseća, ne saznaje, ne uviđa jedino srce i um nepreporođenog, neoblagodaćenog čoveka, čoveka čijeg se uma nije kosnula sila vaskrslog Bogočoveka, čoveka čiji je um čulnošću zarobljen i pomračen. Za takve ljude: raspeti i vaskrsli Bogočovek je sablazan i bezumlje[53], a samo vaskrsenje je smešna stvar[54], koja ih često i ljuti[55].

Vaskrsenje Gospoda Isusa, iako je potpuno lični akt Bogočoveka, ipak ima svečovečanski i svekozmički značaj i silu, jer je Bogočovek, kao drugi Adam, rodonačelnik novog čovečanstva, i sve što se tiče njegove čovečanske prirode istovremeno se tiče i vascelog roda ljudskog, čiji je On pretstavnik. U stvari, i ovaploćenje Gospoda Hrista, i njegova smrt, i njegovo vaskrsenje, bili su potrebni radi spasenja roda ljudskog kroz pobedu nad smrću kao nad posledicom greha. Bogočovek Hristos vaskrsava, da bi vaskrsenjem svoje čovečanske prirode proputio put u vaskrsenje celokupnoj prirodi ljudskoj. U vaskrsenju našeg Spasitelja, veli blaženi Teodorit, mi imamo zalog našeg vaskrsenja. On je prvi razorio državu smrti, a za Njim, kao za početkom, nesumnjivo će sledovati i sva ljudska priroda (τη απαρχή δε πάντως ακολουθήσει το φύραμα)[56]. Gospod je vaskrsao svoje telo i u prirodi ljudskoj posejao (κατέσπειρεν) nadu na vaskrsenje, davši svima kao zalog toga vaskrsenja vaskrsenje svoga vlastitog tela[57]. Gospod je došao i uzeo na sebe obličje sluge ne da bi vaskrsao samo svoje telo, nego da bi svima ljudima izradio vaskrsenje[58].

Prema praocu Adamu, kroz koga je pomoću greha ušla smrt u ljudsku prirodu, stoji Bogočovek Hristos, kroz koga ulazi u ljudsku prirodu zalog vaskrsenja, kvasac vaskrsenja. Po bogootkrivenoj reči Apostola: Hristos usta iz mrtvih, i bi prvina umrlih (απαρχή των κεκοιμημένων). Jer pošto je kroz čoveka smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti (ώσπερ γαρ έν τω ‘Αδάμ πάντες άποθνήσκουσιν, οΰτω και έν τω Χριστώ πάντες ζωοποιηθήσονται)[59]. Kao što je u smrti Adamovoj položen početak i zalog smrtnosti svega roda ljudskog, tako je u vaskrsenju Gospoda Hrista položen početak i zalog vaskrsenju svih. Obratite pažnju, upozorava blaženi Teodorit, na osnov roda ljudskog, i vi ćete videti da su za proroditeljem sledovali potomci, i svi su postali smrtni, jer je on primio smrtnost (έπειδήπερ εκείνος έδέξατο τήν θνητότητα). Tako će i sva priroda ljudska sledovati za Gospodom Hristom i uzeti udela u vaskrsenju (ούτως άπασα τών ανθρώπων ή φΰσις ακολουθήσει τω Δεσπότη Χριστώ, και κοινωνήσει της αναστάσεως), jer je i On prvenac iz mrtvih (Kol. 1, 18), kao što je i Adam prvenac. A Apostol nije ovde uzalud nazvao Hrista čovekom, iako je znao da je On Bog, nego je to učinio da bi, pokazavši saprirodnost (όμοφυές), potvrdio učenje o vaskrsenju[60]. Bog Logos je, blagovesti Otac pravoslavlja, prinevši na žrtvu svoje telo, učinio kraj čovekoubistvenom zakonu smrti, i obnovio nam početak života (αρχήν ζωής ήμίν έκαίνισεν), davši nam nadu na vaskrsenje. Jer pošto je kroz čoveka smrt zagospodarila nad ljudima, to je opet ovaploćenjem Boga Logosa nastalo uništenje smrti i vaskrsenje života[61].

Vaskrsenjem svojim Gospod Hristos je postao prvenac iz mrtvih (πρωτότοκος έκ των νεκρών)[62] za sve ljude. On je prvenac iz mrtvih, jer je, po rečima blaženog Teodorita, prvi vaskrsao iz mrtvih, prvi raskinuo okove smrti, i izašao iz njene utrobe kao novorođeni. A Apostolova reč ukazuje i na vaskrsenje svih nas (τήν πάντων ήνών άνάστασιν). Da bude On u svemu prvi (Kol. 1, 18)[63]. Gospod Hristos je isplatio za nas sav dug, izbrisao rukopisanije koje je bilo protiv nas i prikovao ga na krst, posramio nečiste duhove smelo ih izobličivši sobom, tj. pokazavši im svoje bezgrešno telo i dušu i izobličivši njihovu nepravednu osudu Njega; i učinivši to On je oživeo sa sobom svu prirodu ljudsku (συνεζωοποίησε πάσαν των ανθρώπων τήν φύσιν)… Razorivši smrt i izvršivši naše spasenje (και τήν ήμετέραν πραγματευσάμενος σωτηρίαν), On se uzneo na nebo[64].

Pošto je Gospod Isus raskinuo okove smrti, veli blaženi Teofilakt, to se s pravom naziva i prvenac iz mrtvih. On je vaskrsao pre svih i, kao prvina (ως απαρχή), podario ljudima netruležnost. Mada su i pre Njega drugi vaskrsavali, ali su opet umirali; no Gospod je vaskrsao savršenim vaskrsenjem (αυτός δε τήν τελείαν άνάστασιν ανέστη)… A pošto je vaskrslo jedno telo, to se sva priroda udostojila vaskrsenja (πάσα ή φΰσις τής αναστάσεως ήξίωται)[65]. Zato što je proputio ljudskoj prirodi put iz smrti u život, u kome se više ne umire, i dao blagodatne sile za taj život, vaskrsli Gospod je i nazvan prvenac iz mrtvih, i time označen kao rodonačelnik za kojim će svi sledovati[66].

Vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod Isus je vaskrsenje iz mrtvih učinio obaveznim za sve ljude: i dobre i zle. Po svemoćnom dejstvu Bogočovekovog vaskrsenja i njegove sile, sva se ljudska priroda nalazi u vlasti te sile, kao isceljena njome od smrtnosti. I čovek, kao biće koje zajedničari u sveopštoj ljudskoj prirodi, mora vaskrsnuti u poslednji dan. Tada će svi, po reči sveistinitog Spasitelja, svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božija, i iziće će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činilo zlo u vaskrsenje suda[67]. Znači: vaskrsenje je obavezno za sve, ali večno blaženstvo u raju ili večno mučenje u paklu zavisiće od toga da li je čovek svoju volju utvrdio u dobru ili u zlu, da li je svoju ličnost izgradio Bogom ili đavolom[68].

No očigledno je da i posle vaskrsenja Hristovog postoji smrt u ovome svetu. Kako to objasniti? Da, smrt postoji, ali je blagodaću Bogočovekovog vaskrsenja prestala biti za ljudsku prirodu prokletstvo, užas i strah, već je postala kao privremen i prolazan san[69]. Mi i sada umiremo, piše sveti Atanasije Veliki, ali ne više kao osuđeni (ώς κατακρινόμενοι), nego kao oni koji imaju ustati očekujemo opšte vaskrsenje sviju, koje će u svoje vreme pokazati Bog koji ga je izvršio i darovao[70]. Sada mi ne umiremo smrću, kao u staro doba, po pretnji zakona, jer je takva osuda prestala, nego, pošto je blagodaću vaskrsenja (έν τή της αναστάσεως χάριτι) truležnost zaustavljena i uništena, mi zbog smrtnosti tela umiremo samo na izvesno vreme, koje je Bog darovao svakome, da bismo mogli dostići bolje vaskrsenje. Slično semenu bačenom u zemlju, raspadajući se mi ne propadamo, nego ćemo kao posejani vaskrsnuti, pošto je smrt uništena po blagodati Spasitelja (καταργηϋέντος του θανάτου κατά τήν του Σωτήρος χάριν)[71]. Mi i sada umiremo pređašnjom smrću, izjavljuje sveti Zlatoust, ali ne ostajemo u njoj. A to ne znači umirati. Vlast smrti i istinska smrt je kad onaj koji je umro nema više mogućnosti da se vrati u život; ako će pak on posle smrti oživeti, i pritom boljim životom, onda to nije smrt već spavanje[72].

Beskrajna soteriološka važnost Spasiteljevog vaskrsenja u bogočovečanskom domostroju spasenja nadahnuto je izražena u bogoblagodatnim mislima svetih Otaca i učitelja Crkve, o čemu se možemo uveriti i pri letimičnom osvrtu na njihovo učenju.

Mnogoznačajno je u ovom pogledu bogomudro učenje Oca Pravoslavlja, svetog Atanasija Velikog. Po njemu, smrt je truležnošću, raspadljivošću (τή φθορά) carovala nad ljudima. Pošto je Bog Logos jedini bio u stanju da truležnu prirodu ljudsku vrati u netruležnost, to On uzima za sebe telo čovečije i postaje čovek. A pošto smo svi bili podložni truležnosti smrti, On za sve predavši telo svoje na smrt, prinosi ga Ocu. I to On čini iz čovekoljublja, da bi, s jedne strane, učinio kraj zakonu o truležnosti ljudi time što se vlast ovoga zakona ispunila na telu Gospodnjem, a s druge strane, povratio ljude iz truležnosti u netruležnost i oživotvorio ih od smrti, blagodaću vaskrsenja uništavajući u njima smrt kao slamu ognjem (τή της αναστάσεως χάριτι τον θάνατον άπ’ αυτών ώς καλάμην άπό πυρός έξαφανίζων)[73].

Logos je znao da se truležnost (ή φθορά) ljudska nije mogla drukčije zaustaviti osim istinskom smrću; a Logosu, kao besmrtnom i Sinu Očevom, bilo je nemoguće umreti. Radi toga On i uzima na sebe telo koje može umreti, da bi ono, kao telo svevišnjeg Logosa, bilo dovoljno smrti za sve, i da bi zbog Logosa u njemu ostalo netruležno, i da bi, najzad, u svima bila zaustavljena truležnost blagodaću vaskrsenja (καν λοιπόν άπό πάντων ή φθορά παΰσηται τη της αναστάσεως χάριτι)[74].

Obnoviti čovekovu bogolikost (το κατ’ εικόνα) nisu mogli ljudi, pošto su sami sazdani po obličju Božijem. Nisu mogli ni Anđeli, jer ni oni nisu likovi (εικόνες). To je mogao učiniti jedino sam Logos Božji, Lik Očev. A to se drukčije nije moglo učiniti osim uništenjem smrti i truležnosti. Stoga je bilo potrebno da Logos uzme na sebe smrtno telo, da bi u njemu mogao uništiti smrt, i opet obnoviti bogolikost u ljudima… Smrtno učiniti besmrtnim nije niko mogao osim sami Život, Gospod naš Isus Hristos. Stoga On prinosi svoje telo na žrtvu za sve, pokazavši u netruležnom telu svom prvinu vaskrsenja sviju (άπαρχήν της των όλων αναστάσεως)[75].

Spasitelj je došao da učini kraj, i to ne kraj svojoj smrti nego smrti svih ljudi; stoga je skinuo sa sebe telo ne svojom sopstvenom smrću (jer budući Životom On nije imao smrti), nego je smrt primio od ljudi, da bi nju, koja se kosnula njegovog tela, potpuno uništio. Jer je glavni cilj Gospoda Hrista bio: vaskrsenje tela koje je On imao izvršiti. Jer je znak pobede nad smrću bio: pokazati svima vaskrsenje, i uveriti sve da je On uništio truležnost i darovao telima netruležnost. I svima kao zalog (ώσπερ ένέχυρον) ove netruležnosti i kao znak budućeg vaskrsenja sviju On je telo svoje sačuvao netruležnim (άφθαρτον)… Vaskrsenju je imala prethoditi smrt, jer bez prethodne smrti ne bi bilo ni vaskrsenja… Telo svoje Gospod nije dugo ostavio u smrti, nego ga je, pokazavši ga sam mrtvim od veze smrti sa njim, odmah i vaskrsao u treći dan, donoseći sa sobom i znak pobede nad smrću: netruležnost i nestradal noet tela… I za sve postade očigledno, da je telo bilo umrlo ne od nemoći prirode obitavajućeg Logosa, nego radi uništenja smrti u njemu silom Spasiteljevom[76].

Do dolaska Gospoda Hrista smrt je bila moćna, i zbog toga strašna. A posle dolaska njegovog, smrt se nipodaštava (καταφρονείται), jer je očigledno da je ona pobeđena i uništena raspetim Hristom. Pošto se smrt nipodaštava i potire od Spasove spasonosne pojave u telu i krsne smrti, očigledno je da isti Spas, koji se javio u telu i uništio smrt, i sada svakodnevno triumfuje nad njom u svojim učenicima. Jer kada vidimo da ljudi, slabi po prirodi, nasrću na smrt, ne plaše se njene razornosti, nego je srdačno dozivaju, ne strepe od muka, nego ići za Hrista u smrt pretpostavljaju ovdašnjom životu; ili kada posmatramo kako ljudi, žene i mala deca, zbog vere u Hrista, hrle i hitaju u smrt, ko bi bio tako malouman, ili tako maloveran, i toliko zaslepljen umom, da ne shvati i ne rasudi, da Hristos, za koga ljudi podnose muke, sam pruža i daje pobedu nad smrću, čineći da ona iznemogne u svakome koji veruje u Njega i nosi na sebi krsni znak? Pošto se dakle oni koji veruju u Hrista potsmevaju smrti i nipodaštavaju je, to neka niko ne sumnja, da je Hristos uništio smrt, i razorio i prekratio njenu truležnost[77].

Krst Gospodnji je znak pobede nad smrću. A da je Hristos, opšti Spasitelj svih i istiniti život svih, već izvršio besmrtno vaskrsenje tela (αθανάτου αναστάσεως του σώματος), potpuno je očevidno za svakoga kome je zdravo oko uma. Jer kada je smrt uništena, i svi je Hristovom pomoći potiru, onda ju je u toliko pre On sam potro i uništio svojim sopstvenim telom. A pošto je on umrtvio smrt, šta je trebalo da se desi? Zar ne to da telo vaskrsne i time objavi pobedu nad smrću? Jer da telo Gospodnje nije vaskrslo, na koji bi se način pokazalo da je smrt uništena?[78]

Da je Gospod Isus zaista vaskrsao i da kao večito živ neprestano dejstvuje, sveti Atanasije dokazuje Spasiteljevim neprekidnim uticajem na moralni preporod ljudi među svima narodima. Jer samo živa Ličnost može dejstvovati i imati uticaj na ljude, a ne mrtvac. Pošto Spasitelj tako dejstvuje na ljude, i svakodnevno svuda nevidljivo ubeđuje premnoge ljude da pristupaju veriu Njega i pokoravaju se učenju njegovom, zar posle toga može iko sumnjati da je vaskrsenje Hristovo stvarno bilo, i da je Hristos živ, ili bolje, da je On sam Život? Zar je svojstveno mrtvacu duše ljudske privoditi u takvu tronutost, da se oni odriču otačkih zakona i klanjaju se Hristovom učenju? Ili, ako Hristos ne dejstvuje (jer to je svojstveno mrtvome), onda na koji način On zaustavlja dejstvovanje u onih koji delaju i žive, te preljubočinac više ne čini preljube, čovekoubica više na ubija, nepravednik više ne obmanjuje, i bezbožnik postaje pobožan? Ako Hristos nije vaskrsao nego je mrtav, kako onda On izgoni, progoni i obara lažne bogove koje nevernici smatraju za žive, i demone koje obožavaju? Jer gde se samo pominje ime Hristovo i vera njegova, tu iščezava svako idolopoklonstvo, i izobličava se svaka demonska obmana. Nijedan demon ne podnosi ni ime Hristovo, nego čim ga čuje, odmah se daje u bekstvo. A to nije delo mrtvoga nego živoga, i to živoga Boga…

Spasitelj svakodnevno vrši tolika dela: privlači ljude pobožnosti, oduševljava za dobordeteljni život, poučava besmrtnosti, ispunjuje srca ljubavlju prema nebeskim istinama, otkriva im znanje o Ocu, udahnjuje silu protiv smrti, pokazuje sebe svakome, uništava idolopokloničku bezbožnost, zar nazvati mrtvim Hrista koji sve to čini? Nesvojstveno je mrtvome tako delati. A Hristos, Sin Božji, budući živ i delatan (ζων και ενεργής ών), svakodnevno dela, i obavlja spasenje svih; smrt pak svakodnevno se pokazuje iznemogla, a idoli i demoni mrtvi, zbog čega niko ne može sumnjati u vaskrsenje tela Hristovog…

Telo Hristovo nije moglo ne umreti (μη άποθανεϊν μεν γαρ ούκ ήδΰνατο), budući smrtno, i za sve prinošeno na smrt, radi čega ga je Spasitelj i spremio bio sebi. Ali ono nije moglo i ostati mrtvo, jer je postalo hramom Života. Stoga, iako je umrlo kao smrtno, ipak je oživelo zbog obitavajućeg Života u njemu, a za dokaz vaskrsenja služe dela[79]. Dela svakodnevno svedoče da je Spasitelj vaskrsao telo svoje i da je istiniti Sin Božji, koji je uništio smrt i svima darovao netruležnost obećanjem vaskrsenja, vaskrsnuvši svoje telo kao prvinu toga vaskrsenja (άπαρχήν ταύτης), i u krsnom znaku pokazavši znak pobede nad smrću i njenom razornošću[80].

Vaskrsenje Bogočovekovog tela je prirodna posledica Logosovog ovaploćenja. Telo Boga Logosa moralo je vaskrsnuti, jer je bilo telo Života, telo ipostasno sjedinjeno sa Božanstvom Logosa. Spasenje pak palog čoveka od smrtnosti, od raspadljivosti tela i duše, pomoću bogočovečanskog domostroja spasenja, i jeste glavni cilj Logosovog ovaploćenja. Sveti mudrac, Atanasije Veliki, bogomudro to naglašava. Spasenje je bilo nužno palom čoveku koji je propadao u iskvarenosti, u truležnosti. Pri tome treba imati na umu, da truležnost koja je obuzela čoveka nije bila izvan tela (ή γενομένη φθορά ούκ έξωθεν ην τοΰ σώματος), nego je prirasla uz telo, te je bilo potrebno mesto truležnosti priviti telu život, da bi, kao što je smrt proizašla u telu, tako i život proizašao u njemu. Da je smrt bila izvan tela, trebalo bi da i život bude izvan tela; ali pošto se smrt vezala za telo i, kao postojeći zajedno sa njim, ovladala njime; to je bilo neophodno da se i život privije telu (συμπλακήναι τω σώματι), da bi ono, obukavši se u život, zbacilo sa sebe truležnost. Inače, da je Logos bio izvan tela, a ne u samom telu, smrt bi u tom slučaju sasvim prirodno bila pobeđena Njime (jer smrt nije u stanju da se protivi Životu), ali bi ipak u telu ostala truležnost koja se bila privila uz njega. Stoga se Spasitelj s pravom obukao u telo, da telo, privijeno uz život, ne ostane više u smrti kao smrtno, nego da, kao obučeno u besmrtnost, vaskrsnuvši ostane nadalje besmrtno (ως ένδυσάμενον την άθανασίαν, λοιπόν άναστάν άθάνατον διαμείνη). Jer, obukavši se jednom u truležnost, ono ne bi vaskrelo da se nije obuklo u život. I još: pošto se smrt nije mogla javiti sama po sebi (καθ’ εαυτόν) nego samo u telu, to se Logos radi toga obukao u telo, da bi satro smrt našavši je u telu. Jer uopšte, kako bi Gospod pokazao da je On Život, ako ne oživljenjem onoga što je smrtno?[81]

Telo Boga Logosa primilo je smrt po prirodi, a Logos je po svojoj volji i svome vlastitom htenju predao svoje telo na smrt, da bi i postradao prirodno (φυσικώς) za nas, i vaskrsao božanski (θεϊκως) za nas. Tako, celokupno delo Spasiteljevog rođenja i smrti ima za cilj naše obnovljenje[82]. Kao što smo smrću Hristovom svi mi umrli u Hristu, tako smo u samom Hristu i podignuti iz mrtvih[83]. Kao što je smrt Hristova bila iskupljenje grehova ljudskih i uništenje smrti, tako i vaskrsenje njegovo i vaznesenje imaju važnosti za ljude[84].

Rečeno je: Sin Božji za to dođe da raskopa dela đavola (1 Jn. 3, 8). A kakva je đavolova dela raskopao Sin Božji? Pošto je prirodu, koju je Bog stvorio bezgrešnom, đavo naveo na prestup zapovesti Božje i na pronalazak greha smrti, to je Bog Logos vaspostavio u sebi ovu prirodu, nedostupnu đavolovom zavođenju i pronalaženju greha. Zbog toga je Gospod i rekao: ide vladar ovoga sveta, i u meni ne nalazi ništa (Jn. 14, 30). A kada vladar ovoga sveta nije našao u Hristu nijedno svoje delo, onda u toliko više Hristos nije vladaru ovoga sveta prepustio nijedno od svojih sazdanja. Ili, kada je Hristos pokazao potpuno obnovljenje, đavo nije našao u Njemu ništa, da bi izvršeno bilo potpuno spasenje celoga čoveka, razumne duše i tela, i da bi vaskrsenje bilo potpuno (ίνα τελεία ή και άνάστασις)[85].

Stradanje, smrt i vaskrsenje ovaploćenog Boga Logosa izvršili su se u telu i duši Boga (σαρκός δε Θεού καί ψυχής)[86]. Kada je umrlo telo odvojivši se od duše, Bog Logos je neizmenljivo bio i u telu, i u duši, i u sebi samom. U onom telu, koje je u Njemu bilo slično našem, On je izobrazio našu smrt, da bi u njemu pripremio za nas i vaskrsenje, povrativši iz ada dušu i iz groba telo; da bi pojavom duše u smrti razorio smrt, a pogrebom tela u grobu uništio truljenje tela u grobu, pokazavši iz ada i iz groba besmrtnost i netruležnost (την άθανασίαν και την άφθαρσίαν), u telu kao što je naše proputivši nam put, i oslobodivši nas, zarobljene. To je i bilo čudesno; u tome se i sastojala blagodat[87], Spasitelj je vaskrsenjem izvojevao pobedu nad smrću, tj. srušio đavola, anas je vaskrsao sa sobom, raskinuvši okove smrti i podarivši nam mesto kletve blagoslov, mesto žalosti radost, mesto tuge uskršnje slavlje[88]. Svojim vaskrsenjem Spasitelj je ljudskoj prirodi proputio put u netruležnost (όδοποιήσας τή ανθρώπων φύσει την εις άφθαρσίαν όδόν)[89].

Sa mnogo blagodatne vidovitosti pronikao je u tajnu vaskrsenja Hristovog bogočežnjivi filosof Duha Svetoga, sveti Grigorije Niski, i mnogo neprolaznih istina izrekao o beskrajnom značaju Spasovog vaskrsenja u bogočovečanskom domostroju spasenja roda ljudskog. Po njemu, glavni cilj Spasovog dolaska u svet bio je: ljudsku prirodu povratiti iz smrti u besmrtnost kroz Hristovu smrt i vaskrsenje. Večnoživi Gospod, veli bogomudri Otac, podvrgava sebe telesnom rođenju, ne što Mu je nužan život, nego povraćajući nas od smrti u život. Pošto je, dakle, trebalo svukoliku našu prirodu vratiti iz smrti, to se On, kao pružajući ruku palome i radi toga nadnevši se nad našim lešom, toliko približio smrti, da se kosnuo mrtvila, i svojim vlastitim telom dao prirodi početak vaskrsenja (και αρχήν δούναι την φύσιν της αναστάσεως τω ιδίω σώματι), silom svojom vaskrsnuvši ujedno vascelog čoveka (όλον συναναστήσας τον άνθρωπον δυνάμει). Pošto je telo, koje je Bog uzeo na sebe i koje vaskrsenjem bi podignuto zajedno sa Božansstvom, bilo od našeg veštastva a ne od nečeg drugog, to, kao što u našem telu rad jednoga od čulnih organa izaziva saosećanje u celome telu koje je sjedinjeno sa ovim članom , tako, pošto je svukolika priroda kao jedno živo biće, vaskrsenje jednoga dela prelazi na celinu (ή τοΰ μέρους άνάστασις έπι το πάν διεξέρχεται), usled povezanosti i sjedinjenosti prirode prenoseći se od dela na celinu (κατά το συνεχές τε και ήνωμένον της φΰσεως, έκ τοϋ μέρους έπι το δλον συνδιδομένη).[90]

Kao što je početak smrti (ή αρχή τοΰ θανάτου), dogodivši se u jednome čoveku, prešao na svu prirodu ljudsku, tako se isto i početak vaskrsenja kroz Jednoga rasprostire na celo čovečanstvo (κατά τον αυτόν τρόπον και ή αρχή της αναστάσεως δι’ ενός έπι πάσαν διατείνει τήν ανθρωπότητα). Jer kada se u čovečanskom sastavu, koji je Gospod Hristos uzeo na sebe, posle smrti duša ponovo vratilo u telo, tada, kao od nekoga početka, sjedinjenje onoga što je bilo razdvojeno na isti način prelazi na celokupnu prirodu ljudsku (εις πάσαν τήν άνθρωπίνην φΰσιν διαβαίνει). Iovo je tajna Božjeg staranja o čoveku i vaskrsenju iz mrtvih[91].

U ličnosti Bogočoveka Hrista valja razlikovati šta je smrtno i umire, šta se obnavlja, i šta je ono što sebe ponižuje. Božanstvo ponižuje sebe, da bi Ga čovečanska priroda mogla primiti; a čovečanska priroda se obnavlja, postajući božanstvena kroz sjedinjenje sa Božanstvom. Jer kao što se vazduh, pritisnut nečim teškim i zatvoren u dubini vode, ne zadržava u vodi, nego stremi onome što mu je srodno,pričemusečestosa njim podiže i voda, opkoljavajući vazduh tankom pavlakom, tako je i istiniti Život, obučen u telo, kada se posle stradanja vraćao sebi samom, podigao sa sobom svojom božanskom besmrtnošću i telo koje ga je obavijalo (και ή περί αυτήν σαρξ συνεπήρθη ύπό της θεϊκής αθανασίας), uzdignuvši ga iz truležnosti u netruležnost… Na taj način Gospod je uneo tu malu prvinu naše prirode (τήν βραχείαν έκείνην της φΰσεως ημών άπαρχήν) u beskrajnost Božanske sile, te što je sam bio time je načinio i nju, tj. obličje sluge načinio je Gospodom, čoveka od Marije načinio je Hristom, raspetog po nemoći načinio je životom i silom, i sve što se pobožno sozercava u Bogu Logosu, Bog Logos je učinio svojim čovečanskoj prirodi koju je bio uzeo na sebe. Tako je truležna priroda kroz sjedinjenje sa Božanstvom postala učesnik Božje sile, slično tome, moglo bi se reći, kao što kaplja octa, pomešana sa morem, od te mešavine postaje more[92].

Pošto smrt nije ništa drugo nego razdvajanje duše i tela, to se Bog Logos, sjedinivši sa sobom i dušu i telo, ne razdvaja ni od duše ni od tela, već udelivši sebe i telu i duši, On pomoću duše otvara razbojniku raj, a pomoću tela zaustavlja dejstvo truleži (δια δε του σώματος ιστησι της φθοράς την ένέργειαν). U tome se i sastoji razrušenje smrti: učiniti truležnost nedejstvenom, uništivši je u životvornoj prirodi (το άνενέργητον γενέσθαι την φθοράν, έν τω ζωοποιω φύσει άφανισθεϊσαν). Jer ono što se zbiva sa Hristovom dušom i telom, postaje blagodat i dar za svu našu prirodu uopšte; i tako pomoću vaskrsenja sjedinjuje sve što je razjedinjeno Onaj koji je i u jednom i u drugom, tj. i u duši i u telu[93].

Odnosno vaskrsenja Gospoda Hrista nemoguće je misliti da se On, kao Lazar ili neko drugi od oživljenih, vraća u život tuđom silom; naprotiv, Jedinorodni Bog sam vaskrsava sjedinjenog sa Njim čoveka, najpre odvojivši dušu od tela, zatim opet sjedinivši oboje, i na taj način se izvršuje spasenje svukolike prirode naše (και ούτως ή κοινή γίνεται σωτηρία της φύσεως), zbog čega se On i naziva vođ života (D. A. 3, 15). Jer je Jedinorodni Bog, koji je za nas umro i vaskrsao, pomirio svet sa sobom, i sve nas koji smo postali zajedničari njegovi po telu i krvi otkupio kao neke ratne zarobljenike pomoću srodne nam krvi (δια του συγγενούς ημών αίματος), na što ukazuje apostolska reč koja kaže: imamo iskupljenje krvlju njegovom, i otpuštanje grehova telom (Ef. 1, 7)[94].

Svevišnji, sjedinivši se sa našom uniženom prirodom, sa obličjem sluge usvaja nemoći sluge (οίκειοΰται τά τοΰ δούλου πάθη). I kao što u nas, zbog prisne međusobne povezanosti udova, biva da, ako se nešto desi sa vrhom nokta, celo telo saoseća bol, pošto saosećanje proniče celo telo, tako i Onaj koji se sjedinio sa našom prirodom usvaja naše nemoći, kao što kaže Isaija: On nemoći naše uze i bolesti ponese (Is. 53, 4. 5), podvrgava sebe ranama za nas, da bismo se ranom njegovom mi iscelili (Is. 53, 4. 5). Nije Božanstvo bilo ranjeno, nego čovek sjedinjeni sa Božanstvom, putem sjedinjenja, čija priroda može da prima rane. A sve se to zbiva radi toga, da se zlo razori na isti način na koji je i došlo. Jer pošto je smrt ušla u svet kroz neposlušnost prvoga čoveka, toga radi se izgoni poslušnošću drugoga čoveka (Rm. 5, 12 19). Stoga Gospod biva poslušan do same smrti (Flb. 2, 8), da poslušanjem isceli greh neposlušanja, a vaskrsenjem iz mrtvih uništi smrt koja je ušla u svet sa neposlušanjem, jer vaskrsenje čoveka iz smrti jeste uništenje smrti (αφανισμός γάρ έστι θανάτου ή έκ θανάτου τοΰ άνθρωπου άνάστασις)[95].

Mada Božanstvo u Gospodu Hristu nije umrlo, ipak je vaskrslo: nije umrlo, jer ono što nije složeno ne umire; a vaskrslo je, jer je Ono, nalazeći se u onome što je bilo umrlo, učinilo da zajedno sa Njim ustane ono što je po zakonu ljudske prirode bilo palo, tako da je Ono, boraveći i u jednom i u drugom delu (tj. u duši i u telu) koji imaju svoja posebna svojstva, telom izlečilo prirodu tela a dušom prirodu duša (την των σωμάτων φΰσιν δια τοΰ σώματος, την δε των ψυχών δια της ψυχής έξιάσαιτο); i opet, sjedinivši sobom ono što je bilo razdvojeno, Ono i samo vaskrsava u onome što bi podignuto. I kao što će se treka, koja je rasečena na dvoje (ništa ne smeta, tajnu domostroja spasenja, izvršenu vaskrsenjem, pojasniti poređenjem,uzetim iz sveta veštastvenog), ako neko stane vrhove obeju polovina sjedinjavati na jednom kraju, po neophodnosti, u isto vreme potpuno sjediniti i cela rasečena treka, jer će se pripijanjem i spajanjem na jednom kraju ujedno izvršiti spajanje i na drugom; tako i u Hristu, vaskrsenjem izvršeno sjedinjenje duše sa telom, dovodi u jedinstvo svu u celokupnosti prirodu ljudsku (πάσαν κατά το συνεχές την άνϋρωπίνην φΰσιν), koja je smrću razdeljena na dvoje: na dušu i telo, nadom na vaskrsenje uspostavljajući vezu između razdvojenih delova. To i znače reči Pavlove: Hristos usta iz mrtvih, prvina umrlih; i kao što u Adamu svi umiremo, tako ćemo u Hristu svi oživeti (1 Kor. 15, 20. 22). Jer po primeru trske, na onom kraju koji je od Adama, naša priroda bi rasečena grehom (ή φύσις ήμων δια της αμαρτίας έσχίσθη), pošto se smrću duša razdvojila od tela; a na drugom kraju koji je od Hrista, naša se priroda opet vraća u svoje prvobitno stanje (πάλιν ή φΰσις έαυτήν αναλαμβάνει), pošto se rascep, koji se bio desio u našoj prirodi, potpuno spojio vaskrsenjem čoveka u Hristu[96].

Govoreći na Uskrs o značaju Hristova vaskrsenja, sveti Grigorije Niski veli: O ovom svetlom prazniku visi sav Zakon i Proroci, i svaka bogonadahnuta reč i zakon sadrže se u blagodati vaskrsenja (έν ταύτη άνακεφαλαιοΰται τη χάριτι). Jer je ovde i kraj zala i početak dobara. Na primer: carova smrt od Adama (Rm. 5, 14), uzevši početak truležne sile; no njena se zla vladavina produži tja do Mojseja, i Zakon nije nimalo oslabio zlu moć smrti. Dođe carstvo Života, i razori se carstvo smrti; i pojavi se drugo rođenje, drugi život, drugi način života, promena same prirode naše[97]… Seй denь, egože sotvori Gospodь (Ps. 116, 24), jer u ovaj dan Gospod stvara novo nebo i novu zemlju[98]… Blagodat Hristova vaskrsenja uništi smrtne muke; ona porodi prvenca iz mrtvih; ona razvali gvozdena vrata smrti; ona skrši željezne katance ada. Sada se otvara tamnica smrti; sada se sužnjima objavljuje oslobođenje; sada se slepima daje vid; sada Istok s visine posećuje one što sede u tami i senci smrti[99]

Ni u vreme Hristovog stradanja u Njemu se, iz razloga domostroja spasenja, Bog nije odvajao ni od duše ni od tela, s kojima se jednom sjedinio. Ma da je Božanstvo dragovoljno rastavilo dušu od tela, ipak je pokazalo da boravi i u jednom i u drugom. Jer je telom, koje nije primilo u sebe truležnost smrti, satrlo onoga koji ima državu smrti (Jevr. 2, 14), a dušom je razbojniku otvorilo ulaz u raj. I ovo dvoje izvršuje se jednovremeno, pošto Božanstvo čini dobro i u telu i u duši: netruležnošću tela uništava smrt, a dušom, koja hita svome vlastitom zavičaju, vraća ljude u raj. Pošto je, dakle, sastav čovečji dvostruk, a priroda Božanstva prosta i jednostavna, to se i u vreme odvajanja tela od duše ono što je nedeljivo ne razdvaja zajedno sa složenim nego, naprotiv, ostaje isto. Jer se jedinstvom Božanske prirode, koja se podjednako nalazi i u duši i u telu, razdvojeni delovi ponovo sjedinjuju. Tako, dakle, smrt nastaje od razdvajanja sjedinjenog, a vaskrsenje od sjedinjenja razdvojenog[100].

Gospod Hristos nije stradao po neophodnosti, niti je bio prinuđen da siđe s neba, niti je mimo očekivanja našao vaskrsenje kao neočekivano dobročinstvo, nego je znao kraj svima stvarima, i tako učinio početak, silom svoga Božanstva znajući unapred sve što Mu pretstoji. I pre no što je sišao s neba, On je video i metež naroda, i uporstvo Izrailja, i Pilata kako sudi, i Kajafu kako razdire svoju haljinu, i buntovni narod razgnevljen, i Judu koji Ga izdaje, i Petra koji Ga brani; znao je pritom da će se uskoro posle toga vaskrsenjem preobraziti u slavu netruležnosti. I videći jasno svu budućnost, On nije odložio darovanje blagodati čoveku, niti odgodio domostroj spasenja (ουδέ ύπερέθετο την οΐκονομίαν), nego je kao oni, koji videći slaboga gde ga bujica nosi, iz saučešća prema njemu, ne oklevaju da se bace u bujicu, i ako znaju da će se isprljati i da će ih kamenje izudarati; tako je i čovekoljubivi Spasitelj naš primio na sebe ono što je uvredljivo i prezreno, da bi spasao čoveka koji je propadao u obmani; sišao je u naš život, pošto je predviđao i svoj slavni uzlazak; dopustio je sebi da umre po čovečanstvu, pošto je unapred znao o vaskrsenju. Jer se On nije, kao jedan od običnih ljudi, smelo bacio u opasnost, poveravajući ishod pothvata neizvesnoj budućnosti, nego je kao Bog uredio ovaj pothvat, upućujući ga određenom i poznatom Mu cilju.[101]

Ovaplotivši se od svete Deve, Gospod Hristos je iskupio od smrti nas, prodane pod greh (Rm. 7, 6. 14), pošto je u otkup naših duša dao svoju skupocenu krv, koju je prolio pretrpevši krst, i samim sobom proputivši nam put u vaskrsenje iz mrtvih (όδοποιήσας ήμϊν δι’ εαυτού την έκ νεκρών άνάστασιν).[102]

U samoj stvari, spasenje čoveka sastoji se u oslobođenju čoveka od smrti. Stoga sveti Irinej veli: Spasenje čoveka jeste razorenje smrti. Kada Gospod oživotvorava čoveka, to jest Adama, onda je i smrt razorena[103]. Završivši vaskrsenjem svoj bogočovečanski život na zemlji, Gospod Hristos je uzdigao sa sobom Ocu i čoveka, pokazavši u sebi prvinu vaskrsenja čoveka (primitias resurrectionis hominis), da bi, kao što je glava vaskrsla iz mrtvih, tako i ostalo telo svekolikog čovečanstva, koje se nalazi u životu, posle navršenog vremena njegove osude , određene za neposlušnost, vaskrslo[104]. Gospod Hristos se ovaplotio, podneo poniženje i stradanje, da bi svojom smrću i vaskrsenjem pobedio smrt… U sebi samom On nam je dao vaskrsenje iz mrtvih i zatim život večni[105].

Krst Hristov dobija svoje objašnjenje i silu u vaskrsenju Hristovom. Bez vaskrsenja Hristovog krst Hristov bi zauvek ostao znak sramote i nemoći. Stoga je sveti Kiril Jerusalimski u pravu kada veli: Ispovedam krst, pošto znam za vaskrsenje (ομολογώ τον σταυρόν, επειδή οΐδα την άνάστασιν). Jer da je Isus ostao raspet, ja Ga možda ne bih ispovedao; možda bih ućutao zajedno sa mojim Učiteljem. Ali pošto je za krstom sledilo vaskrsenje, to se ne stidim da govorim o njemu[106].

U pesničkoj duši svetog Grigorija Bogoslova, obogomudrenoj molitvom i postom, vaskrsenje Gospoda Isusa izaziva heruvimska ushićenja, naročito na Uskrs, i on radosno kliče: Danas je spasenje svetu, svetu vidljivom i svetu nevidljivom! Hristos iz mrtvih, vaskrsavajte i vi sa Njim! Hristos iz mrtvih, Hristos u slavi svojoj, uzlećite! Hristos iz groba, oslobođavajte se okova greha; otvaraju se vrata ada, uništava se smrt (θάνατος καταλύεται), odbacuje se stari Adam i ostvaruje novi… Uskrs! To je praznik nad praznicima (εορτών εορτή) i svečanost nad svečanostima (και πανήγυρις πανηγύρεων). On toliko prevazilazi sve praznike, ne samo ljudske i zemaljske, nego čak i Hristove, koji se vrše za Hrista, koliko sunce prevazilazi zvezde[107].

Spasitelj je umro po svojoj volji, položivši u grob svoje telo ne na dugo, da bi, ustavši iz mrtvih, vaskrsao umrle, i privukao ih sebi kao što magnetkamen privlači čvrsto gvožđe (ελκών οία μάγνησσα λίθος τονόεντα σίδηρον). Jer je Hristos, primivši na sebe telo, rođenje, obličje čovečje, porugu, grob, slavu, vakrsenje, primio vascelog čoveka, sa svima čovečanskim svojstvima[108].

Heruvimski vidovita i osetljiva duša svegog i zlatoustog učitelja vaseljene živi istinom Hristovog vaskrsenja. Beskrajna je istina, beskrajna i sila Hristovog vaskrsenja; one se mogu do kraja osetiti i shvatiti samo verom i životom po veri. U vaskrsenju Hristovom je, veli sveti Zlatoust, pokazan neki novi tip vaskrsenja, jer su mnogi mrtvi vaskrsavali i pre Hrista, ali tako kao On nije vaskrsao nijedan. Svi drugi vaskrsnuti opet su se vraćali u zemlju i, oslobodivši se gospodarstva smrti na izvesno vreme, oni su joj se ponova potčinjavali; no telo se Gospodnje po vaskrsenju nije vratilo u zemlju, već se uznelo na nebesa, razorilo svu vlast đavolovu, vaskrslo sa sobom svu vaseljenu (μεϋ’ εαυτού την οίκουμένην συνανέστησεν άπασαν), i sada sedi na carskom prestolu. Prestavljajući sve to i objašnjavajući, da nikakav um neće moći shvatiti tolika i tako velika čudesa, već ih jedino vera može poznati i jasno pretstaviti, apostol Pavle je rekao da se sila vaskrsenja Hristovog shvata verom (Flb. 3, 9 10). Kada razum ne može da shvati i prosto vaskrsenje (pošto je ono iznad ljudske prirode i poretka stvari), onda kakav razum može shvatiti vaskrsenje koje se toliko razlikuje od drugih vaskrsenja? Nikakav, nego je nama potrebna jedino vera, kojom bi se mogli uveriti, da je umrlo telo vaskrslo, i prešlo u život besmrtni, bezgranični i beskrajni. To apostol Pavle izražava i na drugom mestu, govoreći: Hristos usta iz mrtvih, više ne umire, smrt više ne gospodari nad njim (Rm. 6. 9). Po sredi je dvostruko čudo: vaskrsnuti, i to vaskrsnuti na takav način. Stoga je apostol Pavle i rekao da se sila vaskrsenja Hristovog shvata verom[109].

Rečima: ne beše moguće da ga smrt drži (D. A. 2, 24), Apostol pokazuje da vaskrsenje Hristovo nije bilo onakvo kao i vaskrsenje ostalih ljudi[110]. Iz reči Apostola: da duša njegova ne bй ostavljena u adu, niti telo njegovo vide truljenje (D. A. 2, 21), vidi se, da vaskrsenje Hristovo nije bilo slično vaskrsenju ostalih ljudi. Smrt Ga je držala, i u isto vreme nije učinila ono što joj je svojstveno činiti[111].

Zaista najjači dokaz vaskrsenja Hristovog je to što je umrtvljeni Hristos pokazao posle smrti takvu silu, da je žive ljude ubeđivao da preziru i otapbinu, i kuću, i prijatelje, i rođake, i sami život radi ispovedanja Njega, i da zadovoljstvima ovoga sveta pretpostave šibanje, opasnosti i smrt. Takva su dela (τα κατορθώματα) svojstvena ne mrtvacu i ne onome koji je ostao u grobu, nego vaskrslome i živome[112].

Zašto se Gospod po svom vaskrsenju nije javio svima nego samo Apostolima? Zato što bi On izgledao priviđenje (φάντασμα) narodu koji nije znao neiskazanu tajnu. Kada i sami učenici s početka nisu verovali, već su padali u zabunu i imali potrebu da rukama opipaju i zajednički obeduju, onda šta bi trebalo očekivati od naroda? Otuda se vaskrsenje i pokazuje na neodoljiv način pomoću čudesa, da bi ono bilo nesumnjivo ne samo za ondašnje ljude, nego i za sve buduće naraštaje. Ono što se u ondašnjih ljudi dešavalo od toga što su gledali čudesa, trebalo se u svih potonjih dešavati od vere. Stoga mi pozajmljujemo iz ovoga dokaz i protiv nevernika. U samoj stvari, ako Gospod nije vaskrsao već ostao mrtav, onda na koji su način Apostoli činili čudesa njegovim imenom? Ili oni nisu činili čudesa? U takom slučaju, na koji je način ponikao hrišćanski rod? Ovo već, razume se, nevernici neće odbacivati, i neće osporavati ono što vide, te stoga, kada govore da čudesa nije bilo, oni tim još više sramote sebe same. U stvari, to bi bilo najveće čudo, kada bi bez čudesa sva vaseljena pribegla Hristu, ulovljena od dvanaest siromašnih i neukih ljudi. Ribari nisu pobedili obiljem bogatstva, ni mudrošću reči, ni nečim tome sličnim, da bi ljudi morali priznati da je u njima bila božanska sila (θεΐαν ειναν έν αΰτοίς δΰναμιν), pošto je nemoguće da bi čovečanska sila ikada mogla toliko učiniti. Stoga je i sam Hristos posle svog vaskrsenja ostao na zemlji četrdeset dana, javljajući se u toku tolikog vremena, da Ga učenici ne bi smatrali za priviđenje (φάντασμα)[113].

Ti nisi telesnim očima video vaskrslog Gospoda, veli sveti Zlatoust, ali Njega vaskrslog vidiš očima vere. Ti nisi telesnim očima video samog Vaskrslog, ali ćeš Ga videti pomoću apostolskih čudesa. Pojava čudesa odvodi te sozercanju verom (χειραγωγεί σε προς την της πίστεως θεωρίαν). I to, što su se imenom njegovim činila čudesa, bio je bolji i jasniji dokaz njegovog vaskrsenja nego javljanje samog Vaskrslog. Hoćeš li da doznaš kako to potvrđuje istinu vaskrsenja bolje nego da se On sam javio pred očima svih ljudi? Slušajte pažljivo, jer mnogi pitaju o tome i govore: zašto se Gospod, vaskrsnuvši, nije odmah javio Judejcima? Ovo je pitanje izlišno i uzaludno. Da je bilo nade za obraćanje Judejaca veri, onda Gospod ne bi propustio da se po vaskrsenju javi svima. A da nije bilo nade da ih On, javivši im se po vaskrsenju, obrati veri, vidi se to iz slučaja sa Lazarem. Vaskrsnuvši ovog četvorodnevnog mrtvaca, koji je zaudarao i počeo se raspadati, i naredivši da on, obavijen platnom, iziđe na očigled svima, Spas ih ne samo nije obratno veri, nego je i mržnju izazvao, jer su oni, skupivši se, hteli čak da Ga ubiju za to. Kada dakle oni nisu poverovali onda kada je Spasitelj vaskrsao drugoga, zar se ne bi opet razbesnili protiv Njega, da im se On, vaskrsnuvši sebe, javio? I ma da oni ne bi mogli imati nikakvog uspeha, ipak bi svoju bezbožnost pokazali time što bi Ga napali.

Stoga , želeći ih izbaviti od izlišnog besa (μανίας περιττής), vaskrsli Gospod je sakrio sebe, jer bi ih učinio zaslužnima još veće kazne da im se javio posle krsnih stradanja. Štedeći ih, On je i sakrio sebe od njihovih očiju, a pokazao javljanjem čudesa, jer oni čuju reči Petrove: u ime Isusa Hrista ustani i hodi (D. A. 3, 6). Ovo je značilo ne manje nego videti samog Vaskrslog. A da je ovo zaista najveći dokaz vaskrsenja, i da lakše privodi veri nego sama pojava Vaskrsloga, i da je pojava čudesa, činjenih u ime njegovo, mogla bolje ubediti razum ljudski nego gledanje samog Vaskrslog, vidi se iz sledećeg: Hristos je vaskrsao i javio se učenicima, ali i među njima se našao neko koji nije poverovao, Toma zvani Didim, i njemu je bilo potrebno da metne prete svoje u rane od klinaca i da opipa rebra njegova (Jn. 20, 24 25). Kada dakle učenik, koji je proveo sa Njim tri godine, koji je učestvovao u trpezi Gospodnjoj, koji je video najveća znamenja i čudesa, koji je slušao besede Gospodnje, videvši Ga vaskrslog, nije poverovao pre no što je osmotrio rane od klinaca i ranu od koplja, onda kako bi mogla poverovati vaseljena da je videla vaskrslog Gospoda?… I ne samo s ove, no i s druge strane mi ćemo pokazati da su čudesa ubeđivala bolje nego viđenje Vaskrsloga. Narod, čuvši Petra koji je rekao hromome: u ime Isusa Hrista ustani i hodi, poverovao je u Hrista: njih tri hiljade na borju, a zatim njih pet hiljada na broju; a učenik, ugledavši Vaskrslog, nije poverovao… Ugledavši Vaskrslog, i vlastiti učenik njegov nije poverovao, a ugledavši čudesa, i neprijatelji su poverovali[114].

Apostolska čudesa i znamenja bila su najveći dokaz vaskrsenja Hristova. Stoga i sam Spasitelj veli: Zaista, zaista vam kažem: ko veruje u mene, dela koja ja tvorim, i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti (Jn. 14, 12). Pošto je krst, koji je prethodio, sablažnjavao vrlo mnoge, to su posle toga i bila potrebna velika znamenja. Da je umrli Hristos ostao u smrti i u grobu, i da nije vaskrsao, i da nije uzišao na nebesa, onda ne samo ne bi izvršena bila velika znamenja posle krsta, nego bi morala izgubiti silu i ona što su ranije učinjena… Hristos je ranije činio čudesa, vaskrsavao mrtve, čistio gubave, izgonio đavole; zatim je bio raspet i, kako govore bezakoni Judejci, nije vaskrsao iz mrtvih. Šta ćemo im reći na to? Evo šta: ako On nije vaskrsao, kako su onda posle toga činjena velika znamenja? Niko od živih, umrevši,nije posle smrti činio velika znamenja, a ovde su posle toga bila čudesa velika i po načinu izvršenja i po svojim svojstvima. Bila su velika po svojstvima, jer nikada senka Hristova nije vaskrsavala mrtve, a senke Apostola činile su mnoge takve stvari. Bila su znamenja velika i po načinu izvršenja, jer je ranije On sam zapovešću činio čudesa, a posle krsta služitelji njegovi, prizivajući slavno i sveto ime njegovo, činili su velika i uzvišena dela, u kojima se jače i slavnije projavila sila njegova. U samoj stvari, daleko je značajnije kada je drugi činio čudesa prizivajući ime njegovo, nego kada je On sam činio to isto svojom zapovešću… Da Hristos, umrevši, nije vaskrsao, onda bi i znamenja morala prestati; no ona ne samo nisu prestala, nego su se i posle toga dešavala još značajnija i još slavnija. Da Hristos nije vaskrsao, onda drugi ne bi mogli imenom njegovim činiti onakva čudesa, jer je jedna i ista sila činila čudesa i pre krsta i posle krsta, samo je pre krsta to činila kroz samoga Hrista, a posle kroz njegove učenike. A da bi dokaz vaskrsenja bio jasniji i slavniji, posle krsta su bila čudesa prevelika i preuzvišena[115].

Kakva je revnost, pita sveti Zlatoust, pobuđivala Apostole da stoje za mrtvaca? Kakvu su nagradu očekivali? kakvu počast? Oni su pobegli i od Njega živoga, čim je bio uhvaćen; a posle smrti zar bi mogli biti onako smelo za Njega, da On nije vaskrsao? Kako to shvatiti? Da oni nisu hteli i nisu mogli izmisliti vaskrsenje koje se nije desilo, vidi se iz sledećeg. Mnogo puta je njima Spasitelj govorio o vaskrsenju, čak je i neprestano ponavljao da će, kao što su i sami neprijatelji rekli, ustati posle tri dana (Mt. 27, 63). Stoga, da On nije vaskrsao, oni bi, kao obmanuti i gonjeni od celog naroda, proterivani iz kuća i gradova, očigledno morali odustati od Njega; i oni, kao obmanuti Njime i zbog Njega podvrgnuti strašnim nevoljama, ne bi zaželeli da šire takav glas o Njemu. A da oni nisu mogli izmisliti vaskrsenje, da se ono nije stvarno desilo, o tome ne treba ni govoriti. U stvari, na što su se oni pri tome mogli nadati? Da li na silu svoje reči? Ali, oni su bili vrlo neuki ljudi. Da li na bogatstvo? Ali, oni nisu imali čak ni štapa, ni obuće. Da li na znatnost porekla? Ali, oni su bili siromašni, i rođeni od siromašnih. Da li na znamenitost zavičaja? Ali, oni su dolazili iz neznatnih sela. Da li na svoju mnogobrojnost? Ali, njih nije bilo više od jedanaest, ito rasejani. Da li na obećanja Učiteljeva? Ali na kakva? Da On nije vaskrsao, onda i ostala obećanja njegova ne bi za njih bila verodostojana. I kako bi oni mogli ukrotiti narodni bes? Kada vrhovni od njih nije podneo reči žene sluškinje, a svi se ostali, videvši Ga vezana, razbegli, kako bi onda oni pomislili da idu u sve krajeve zemlje, i da tamo usađuju izmišljenu propoved o vaskrsenju? Kada jedan od njih nije se održao od pretnje žene, a drugi i od samog pogleda na uze, kako su se onda mogli održati pred carevima, vladarima i narodima, gde su mačevi, užareni kazani, peći, bezbrojne vrste svakodnevne smrti, da nisu bili okrepljeni silom i pomoći Vaskrsloga? Učinjena su bila mnogobrojna velika čudesa, i Judejci se nisu postideli ni jednoga od njih, već su raspeli Onoga koji ih je učinio; a prostim rečima učenika o vaskrsenju zar bi mogli poverovati? Ne, ne! Sve je to učinila sila Vaskrsloga (ή τοΰ άναστάντος ισχύς ταύτα είργάσατο)[116].

U jednog besedi na Uskrs sveti Zlatoust blagovesti: Evo, nastao je u nas mnogoželjeni i spasonosni praznik, dan vaskrsenja Gospoda našeg Isusa Hrista, osnov mira, načelo pomirenja, prekraćenje neprijateljskih delatnosti, razorenje smrti, poraz đavola. Danas su se ljudi pomešali sa Anđelima (άνθρωποι τοις άγγέλοις άνεμίγησαν); i obučeni u telo zajedno sa bestelesnim Silama sada uznose slavoslovlja. Danas je oborena vlast đavola, danas su raskinuti okovi smrti, uništena pobeda ada. Danas je na svome mestu da se ponovi proročka reč: gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, ade, pobeda? (1 Kor. 15, 55; Os. 13, 14). Danas je Gospod naš Hristos razvalio vrata gvozdena (Is. 45, 2) i uništio samo lice smrti (και αυτό τού θανάτου το πρόσωπον ήφάνισε). Šta ja govorim: lice? Ta samo ime njeno On je promenio, jer se ona više ne naziva smrt, nego spavanje i san. Pre dolaska Hristovog i krsnog domostroja spasenja (της τού όταυροΰ οικονομίας) samo ime smrti bilo je strašno. Tako je prvi čovek za veliku kaznu čuo sledeću odluku: u koji dan okusite, smrću ćete umreti (1 Mojs. 3, 17). I blaženi Jov nazvao ju je tim istim imenom, rekavši: smrt je pokoj čoveku (Jov. Z, 23). I prorok David je rekao: smrt je grešnika ljuta (Ps. 33, 22). I nije se samo smrću nazivalo odvajanje duše od tela nego i adom (άδης). Čuj šta govori praotac Jakov: svalićete me stara s tugom u ad (1 Mojs. 42, 38); takođe i Prorok: razvalio je ad čeljusti svoje (Ps. 85, 13). I u mnogim mestima Staroga Zaveta naće ćeš da se selidba iz ovoga sveta naziva smrću i adom. A kada je Hristos Bog naš prinesen bio na žrtvu i izvršio vaskrsenje, onda je čovekoljubivi Gospod uklonio ove nazive i uveo u naš život novi divni poredak: selidba iz ovoga sveta već se ne naziva smrću nego upokojenjem i snom. Otkuda se to vidi? Iz reči samoga Hrista koji kaže: Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim (Jn. 11, 11). Kao što je za nas lako probudtiti i podići zaspalog, tako je za opšteg Gospoda svih nas lako vaskrsnuti[117].

Smrt koja je ranije imala strašno lice (φοβερόν το πρόσωπον), sada je, posle vaskrsenja Hristova, postala prezrena[118]. To je svetli pobedni znak vaskrsenja. Njime su nam data bezbrojna blaga, njime je razvejana demonska opsena, njime se potsmevamo smrti, njime preziremo sadašnji život, njime se oduševljavamo nadom na buduća blaga, njime mi, obučeni u telo, možemo biti nimalo niže od bića bestelesnih, ako zaželimo. Danas je održana sjajna pobeda; danas je Gospod naš, uzdignuvši zastavu pobede nad smrću i oborivši vlast đavolovu, vaskrsenjem podario nama put u spasenje (την δια της αναστάσεως όδόν εις σωτηρίαν έχαρίσατο)[119]… Sada je Hristos odveo prirodu ljudsku u pređašnje dostojanstvo, oslobodivši je od vlasti đavola[120].

Vaskrsenje Hristovo dokaz je Bogočovekove bezgrešnosti i ima svečovečanski značaj. Zbog čega je Hristos raspet? Ne zbog svog vlastitog greha, odgovara sveti Zlatoust, kao što se to vidi iz njegovog vaskrsenja. Da je bio grešan, kako bi vaskrsao? A ako je vaskrsao, očigledno je da nije bio grešan. A ako nije bio grešan, kako onda bi raspet? Radi drugih. A ako je radi drugih, onda je nesumnjivo vaskrsao (εi δε δι’ έτερους, πάντως ανέστη)… On je i umro i vaskrsao radi toga, da nas učini pravednima (ίνα δικαίους έργάσηται)[121]. Ako je telo naše ud Hristov (μέλος τοΰ Χριστού), a Hristos je vaskrsao, onda će, nema sumnje, i telo sledovati za glavom (και το σώμα πάντως έψεται τη κεφαλή)[122].

Zbog svoga bezmernog značaja i svespasonosne sile vaskrsenje Hristovo se može s pravom nazvati rođendan celokupne ljudske prirode (της ανθρωπινής φύσεως άπάσης γενέθλιον), jer smo njime mi, izgubljeni, našli sebe, mi, mrtvi, oživeli, mi, neprijatelji pomirili se s Bogom[123].

Da vaskrsenje Bogočoveka Hrista ima beskrajni značaj za sav rod ljudski, retko ko tako snažno oseća, saznaje i ispoveda kao sveti revnitelj evanđelskih istina, Kiril Aleksandriski. Posmatrajući rod ljudski sa bogočovečanskog zenita, on ga vascelog vidi, s jedne strane u Adamu, a s druge u Gospodu Hristu. Po njemu, Adam je jedan koren ljudske prirode, a Hristos drugi koren. U svome prvom korenu, Adamu, ljudska se priroda razbolela truležnošću (την φβοράν). Zbog neposlušnosti prema svome tvorcu i zakonodavcu Bogu,onaseodmahnašlapodprokletstvomi smrću, i carova smrt od Adama do Mojseja (Rm. 5, 14), rasprostirući na sve svoje seme i rod osudu koja beše na njoj: jer ponikavši kao iz trulog korena, mi kukavci ostadosmo truležni (φθαρτοι) i zamkama smrti stegnuti. No Tvorac, promišljajući o našem dobru, zažele da ljudsku prirodu, obuzetu truležnošću, vrati u njeno prvobitno stanje, te nam proizvede kao drugi koren, koji smrt ne mogaše držati, jednoga Gospoda Isusa Hrista, koji je Bog Logos iz njegove suštine, a postao čovek kao mi, rođen od žene. Bog Logos je postao istiniti čovek da bi, dušu svoju položivši za nas i telo svoje predavši na smrt za nas iz razloga domostroja spasenja (οικονομικώς), pokazao nas vaskrsenjem iz mrtvih pobediocima nad truležnošću i jačima od okova smrti[124].

Ma da se kaže da je ovaploćeni Bog Logos postradao, mi znamo da je On kao Bog nestradalan, a govorimo da je svojim vlastitim telom pretrpeo smrt οικονομικώς, da bi, satrvši smrt i vaskrsnuvši pošto je on život i životvoran, povrati u netruležnost telo koje je smrt tiranski držala u svojoj vlasti. Tako i u nas doseže sila ovoga podviga, rasprostirući se na sav rod ljudski (ούτω τε και εις ημάς ή τοΰ κατορθώματος διατρέχει δΰναμις, εις άπαν έκτεινομένη το γένος)[125]. Prvo u Gospodu Hristu mi se javljamo kao pobedioci nad truležnošću i smrću, jer je On oživeo iz mrtvih imajući sve nas u sebi (άνεβίω γαρ έκ νεκρών, πάντας έχων εν έαυτω)[126].

Bog Logos je svojim svetim telom okusio smrt, da bi, pobedivši smrt i satrvši truležnost, sila vaskrsenja prešla na svekoliki rod ljudski (ή της αναστάσεως δΰναμις εις άπαν έρχηται το άνθρώπινον γένος). Jer je istina da, kao što u Adamu svi umiru, tako i u Hristu svi oživljuju[127]. Dobročinstvo Spasitelja našeg proteže se na svu prirodu ljudsku (έπι γαρ πάσαν την φΰσιν τών ανθρώπων ή του Σωτήρος ημών ευεργεσία χωρεί), jer kao što smo zajedničarili u prokletstvu praoca Adama, i svi bili pod smrću kao on, tako i pobedu Spasitelja Hrista prisvajamo sebi (οίκειοΰμεβα), i zajedničarimo u slavi njegovoj, i uzimamo udela u carstvu njegovom… Pobeda Spasitelja našeg je u stvari naša pobeda, jer je i propast našeg praoca bila sveopšta propast naša… Bog Logos je radi svukolike prirode naše uzeo na sebe prvinu našu (την ήμετέραν άπαρχήν), da bi, uvevši je usve dobordetelji, izazvao protivnika na borbu, a ovu pokazao nepobedivim junakom; i da bi ovu kao junaka krunisao, a poraz protivnikov objavio, i sve ljude naoružao hrabrošću prema protivniku[128].

Gospod Hristos se proslavio vaskrsenjem, zato se i ne stidimo govoriti, da je Logos Božji postradao i umro telom (σαρκι), jer je završetak krunisan slavom kakva dolikuje Bogu[129].

Oživevši najpre telo svoje, i smrću svoga sopstvenog tela uništivši državu smrti, Gospod Hristos je postao ljudskoj prirodi put u vaskrsenje (οδός γεγονε τη ανθρωπεία φΰσει προς άνάστασιν), idao joj sile da bude jača od truležnosti[130]. Oživevši iz mrtvih, Gospod Hristos je posao ljudskoj prirodi put u život, zbog čega se i naziva: prvenac iz mrtvih (Kol. 1, 18), i: prvina umrlih (1 Kor. 15, 20)[131].

U svojoj besedi na Uskrs sveti Epifanije posipa srca ljudska biserom evanđelskim: Hristos otvori vrata ada, i mrtvi ustadoše kao od sna. Vaskrse Hristos vaskrsenje palih, i vaskrse sa sobom rod ljudski (και τον ‘Αδάμ συνήγειρεν). Vaskrse Hristos vaskrsenje svih, i Eva se oslobodi prokletstva. Vaskrse Hristos vaskrsenje, i onoga koji beše unakažen ukrasi i oradosti… Vaskrse Hristos, i radost podari svoj tvari; vaskrse, i tamnica se ada isprazni; vaskrse, i truležnost prirode pretvori u netruležnost; vaskrse, i povrati Adama u prvobitno dostojanstvo besmrtnosti (εις τον άρχαϊον αξίωμα της αθανασίας)[132]… Nama je Uskrs od svih praznika najprazničniji. To je praznik celoga sveta, obnovljenje i spasenje u isto vreme. Ovaj je praznik vrhunac i tvrđava. To je dan koji blagoslovi Bog i osveti, jer u njemu otpočinu od svih dela svojih, završivši spasenje i onih na zemlji i onih u donjem svetu (τελειώσας την σωτηρίαν των επιγείων όμοϋ και καταχθωνίων)[133].

Hristos je vaskrsao iz mrtvih, veli sveti Teodor Studit, i sav svet likuje. Svojom životvornom smrću Hristos je uništio smrt, i svi se u adu oslobodiše okova (και πάντες oi έν αδη των δεσμών άπελΰϋησαν); Hristos je otvorio raj i učinio ga dostupnim svima (πάσιν)[134]. Vaskrsenje Hristovo je cilj Gospodnjeg promisla o nama[135].

Sav domostroj spasenja roda ljudskog, izvršen smrću i vaskrsenjem Bogočoveka Hrista, prestavlja sobom, po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova, neko veliko i poražavajuće promišljanje Božje: duša vaskrsava u ovome životu, a telo umire, i odredba Božja: zemlja si, i u zemlju ćeš otići, ne ukida se; no pri sveopštem vaskrsenju vaskrsnuće i telo, i primiće netruležnost. Smrt nije uklonjena i nije ostavlena nedelatnom u ovome životu, već je samo satrvena i biva ismevana, jer kada bi ona sada bila uklonjena, onda ljudi ne bi više umirali[136].

Sin Božji i Bog, postavši čovek radi uspostavljenja prirode ljudske, nije blagovoleo odmah ukinuti prvu odredbu o kazni, tj. nuždavanje u svemu i smrt, koji su zbog prestupanja zapovesti naloženi na Adama i rod naš; jer i ono: da u znoju lica svoga jedemo hleb svoj, i ono: zemlja si, i u zemlju ćeš otići, ostaju, i uvek će ostati u rodu našem do završetka sveta. A šta je uradio, i radi, Gospod naš Isus Hristos? To da one koji veruju u domostroj spasenja, izvršen njegovim očovečenjem, On čini zajedničarima svoje sile, kao Bog sila, i svoje premudrosti, kao Bog premudrosti, i kroz to, ne ukidajući stvarno prvu odredbu, ukida je time, što joj oduzima silu, oduševljavajući verujuće da dobrodušno podnose svakovrsne nevolje i muke, sam prvi podnevši ih do sramne smrti na krstu, i postavši za nas u tome obrazac i primer. Usled toga vidimo da Apostoli i svi pravi hrišćani, dobijajući silu od blagodati Hristove, s radošću podnose sve muke i napasti, i prinose Bogu dostojne plodove sa velikim trpljenjem. Zbog toga ni Mučenici nisu molili Hrista da ih izbavi od muka i mučenja, niti su Podvižnici iskali da ih oslobodi od trudova i napora podvižništva, nego su i jedni i drugi molili da im samo podari trpljenje, i sa tim trpljenjem oni su se podvizavali podvigom mučeništa i podvižništva, da bi u budućem životu primili nagradu za svoj trud[137].

Ma s koje strane pristupili vaskrsenju Gospoda Isusa, ono je beskrajno u svojoj tajanstvenosti i bezmerno u svojoj važnosti. No ako je ta tajanstvenost igde uhvaćena u osećanja, i ta važnost igde izražena rečima, onda je to, nema sumnje, u molitvenom bogoslovlju Crkve Pravoslavie. Tek se tu može u punoj meri nazreti, i osetiti, i shvatiti, šta sve vaskrsenje Gospoda Hrista znači u delu spasenja roda ljudskog, kakva se bezbrojna dobra božanska skrivaju u njemu, kakve se spasonosne istine bogočovečanske sadrže u njemu, i kakve se čudotvorne sile taje u njemu. Vođeno nepogrešivom hristočežnjivošću, molitveno osećanje Crkve proniče u najtajanstvenije dubine božanskog vaskrsenja Spasovog, uvek praćeno molitvenom mišlju Crkve, koja sa strahom Božjim, verom i ljubavlju zalazi u prebogate riznice bogočovečanskog vaskrsenja. Drugim rečima: svetom, apostolskom, sabornom osećanju i saznanju Crkve pristupačno je i otkriveno u beskrajnoj tajni vaskrsenja Hristovog ono što je nepristupačno i sakriveno za neoblagodaćeno i neomolitvljeno osećanje i saznanje nepreporođenog čoveka.

Ako igde, onda nesumnjivo u molitvenom bogoslovlju Crkve, osećanje ljudsko neodoljivo oseća, i misao ljudska sveubedljivo saznaje: da je Gospod Hristos vaskrsenjem svojim zaista umrtvio greh, zaista pobedio smrt, zaista satro đavola, zaista razorio državu smrti, zaista srušio ad, zaista obnovio, zaista osvetio, zaista prosvetio, zaista obesmrtio ljudsku prirodu, zaista spasao svet, zaista dao život večni ljudima, zaista nam darovao oproštaj grehova i veliku milost, zaista sav svet ispunio radošću, i zaista podario rodu ljudskom sve što Bog ljubavi i neiskazanog čovekoljublja može podariti. To postaje očigledno i pri delimičnom osvrtu na molitveno i sveto bogoslovlje Crkve, izraženo naročito u uskršnjim i nedeljnim bogosluženjima.

Hristočežnjiva duša Crkve, koja svagda i svuda molitvom opšti sa čudesnim Gospodom Isusom, trepetno oseća da je vaskrsli Gospod svojim neobičnim vaskrsenjem pobedio za nas ljude smrt i ad. Gospod vaskrse, umrtvivši smrt[138]. Na Uskrs: mi praznujemo umrtvljenje smrti, razrušenje ada, početak drugog, večnog života[139]. Hristos vaskrse, i ad bi zarobljen[140]. Danas Gospod zarobi ad, vaskrse sužnje koji su od pamtiveka držani u ljutom ropstvu[141]. Pretrpevši krst, i uništivši smrt, Gospod je vaskrsao iz mrtvih[142]. Vaskrsenjem svojim, kome je prethodio krst, Gospod Hristos izbrisa naše dugovanje grehu, i uništi državu smrti[143]. Vaskrsenje je cilj krene smrti. Čovekoljubivi Gospod krstom uništi smrt, da bi ljudima pokazao svoje vaskrsenje iz mrtvih[144]. Česnim krstom svojim Gospod je đavola posramio, i vaskrsenjem svojim žalac greha otupio, i nas od smrti spasao[145]. Pretrpevši smrt, Spasitelj je smrću pogubio smrt[146]. Silom krsta svoga, pogrebom i vaskrsenjem Gospod je uništio smrt i podigao mrtve[147]. Pobedivši krstom tvorca zla đavola, Gospod je vaskrsenjem svojim razmrskao žaoku smrti[148]. Ustade Životodavac i Gospod satrvši ad i smrt[149]. Blistajući iz groba, javi nam se nepristupačna Svetlost divni Gospod Hristos; ad bi zarobljen, Satana iščeze[150].

Gospod, koji je telom okusio smrt, vaskrsenjem svojim je prekratio gorčinu smrti, i ljude okrepio protiv smrti[151]. Kao jedini svemoćan, Gospod je krst pretrpeo, smrt uništio, i vaskrsao iz mrtvih[152]. Vaskrsenjem životvornog i svemoćnog Spasitelja ozariše se svi krajevi vaseljene, i svi se izbavismo od robovanja đavolu (rabotы vražiя vsi izbavihomsя = της δουλείας του εχθρού πάντες έλυτρώθημεν)[153]. Svojom smrću Gospod postade vaskrsenje mrtvima, i smrt izgubi silu sukobivši se sa Večnim Životom ovaploćenim Bogom, koji vlada nad svim i svačim[154].

Božanskim vaskrsenjem svojim milostivi Spasitelj je poništio osudu za grehe i pokidao okove smrti[155]. Posle tri dana Gospod Hristos je vaskrsao iz groba, i silom svojom razvalio vrata smrti, i ad umrtvio, i žaoku smrti razmrskao (τον κέντρον τού θανάτου συντρίψαντα), i Adama sa Evom oslobodio[156]. Spasitelj je telom primio smrt osiguravajući nam besmrtnost, i u grob se uselio da nas oslobodi ada, vaskrsnuvši nas sa sobom, jer je postradao kao čovek, ali je vaskrsao kao Bog[157]. Vaskrsenjem svojim Gospod nas je oslobodio od neraskidljivih okova ada (έκ των του άδου άλικων δεσμών), i kao Bog darovao svetu život večni i veliku milost[158].

Za molitveno osećanje i sveto saborno saznanje Crkve vaskrsenje Gospoda Hrista, iako ličan bogočovečanski akt, ima beskrajni soteriološki značaj po svukoliku prirodu ljudsku, obuhvatajući je svu na božanski tajanstven način.

Vaskrsenjem svojim Hristos Bog nas prevede od smrti u život, i od zemlje na nebo[159]. Spasitelj naš, živa i nežrtvena žrtva, kao Bog sam sebe dragovoljno privede Ocu, i vaskrsnuvši iz groba vaskrse sa sobom sav rod ljudski[160]. Ma da je i u grob sišao besmrtni Hristos Bog, ali je razorio silu ada, i vaskrsao kao pobednik, dajući palima vaskrsenje[161]. Vaskrsnuvši trećeg dana iz groba, Gospod je podigao i mrtve[162]. Car i Gospod, zaspavši telom kao mrtav, vaskrsao je trećeg, podigavši iz truleži rod ljudski i uništivši smrt[163]. Vaskrsenjem svojim Gospod je ad oplenio i čoveka vaskrsao[164]. Hristos Bog je razvalio gvozdena vrata, pokidao okove, i vaskrsao je pali rod ljudski[165].

Kada vođ našeg spasenja, Hristos, vaskrse iz mrtvih, svet bi spasen od opsene, pali rod ljudski ustade, đavo bi satrven[166]. Imajući u sebi pobedu nad adom, Hristos je uzišao na krst, da vaskrsne sa sobom one što sede u tami smrti, On koji je među mrtvima slobodan, točeći život iz svoje svetlosti, svemoćni Spasitelj[167].

Vaskrsnuvši iz groba trećeg dana, Gospod je sa sobom vaskrsao i svet[168]. Svemoćni Spasitelj daruje mir ljudima vaskrsnuvši iz groba i sa sobom podigavši svet iz ada[169]. Vaskrsnuvši trećeg dana, Spasitelj je sa sobom podigao rod ljudski iz truležnosti[170]. Spasitelj, Život naš, raspet, otvorio je ljudima raj, i sa sobom podigao mrtve, i vaskrsao je, i silom svojom oplenio smrt, i zaista sjedinio nebesko sa zemaljskim[171]. Vaksrsao je Gospod, i vaskrsenjem njegovim đavo bi zarobljen, Adam i Eva izbaviše se okova truleži[172]. Hristos vaskrse kao što dolikuje Bogu, podigavši sa sobom mrtve kao svemoćan[173], a to znači: podigavši sa sobom sav rod ljudski[174].

Kroz čudo Bogočovekova vaskrsenja ljudsku prirodu je prožela neka tajanstvena sila oboženja. O tome svedoči vidovita duša vaseljenske Crkve: Sin Devin, vaskrsenjem svojim razorivši svu državu smrti, kao Bog silni podiže nas i oboži[175]. Dobrovoljno podignut na krst, Spasitelj je dopustio da kao mrtav bude sahranjen u grobu, i oživevši sve skupa mrtve u adu, vaskrsao je božanskom silom[176]. Razorivši svojom smrću državu smrti, Hristos je svojim slavnim vaskrsenjem podario život ljudima, i podigao sa sobom rod ljudski[177].

Vaskrsenjem Hristovim smrt bi umrtvljena, ad bi oplenjen, i oni u okovima oslobodiše se[178]. Vaskrsnuvši, Gospod je sa sobom vaskrsnuo svu tvar[179]. Uništivši moć smrti, životvorni Spasitelj je svojim vaskrsenjem podario besmrtnost svima mrtvima[180].

Bogočovek Hristos prikova na krst grehe naše, i dajući život umrtvi smrt, vaskrsnuvši rod ljudski kao čovekoljubac[181]. Bezgrešni Spasitelj primio je krst i smrt, da bi svetu darovao vaskrsenje kao čovekoljubac[182]. Hristos Spas naš prikova na krst grehe naše, i umrtvivši smrt darova nam život vaskrsnuvši sav pali rod ljudski[183]. Čovekoljublje, koje je po nepodražljivosti svojoj svojstveno samo Bogu ljubavi, pokazao je Gospod Hristos time što je, vaskrsnuvši iz mrtvih, vaskrsao sa sobom sve od pamtiveka umrle[184].

Svemoćni Gospod nas je silom svojom izveo iz ada, ubivši proždrljivca (vseяdca = το παμφάγον) đavola i razorivši njegovu silu, jer je Život, i Svetlost, i Vaskrsenje[185]. Hristos je kao Bog vaskrsao iz groba u slavi, i sa sobom je vaskrsao i svet, i smrt je iščezla[186]. Ad stenje i smrt rida, a svet se veseli, i svi se raduju, jer je Hristos podario vaskrsenje svima[187]. Vaskrsenjem Spasovim iz mrtvih bi umrtvljena gadna smrt naša, jer javivši se onima u adu, Hristos im podari vaskrsenje[188]. Hristos je vaskrsao kao Bog, sa sobom podigavši sebi rod ljudski[189]. Posle trodnevnog boravka u grobu vaskrsnuvši telesni hram svoj, Hristos Bog je vaskrsao sa Adamom i one što su od Adama[190].

Gospod Hristos je od praha stvorio čoveka po liku svom; i svaljenoga opet u prah smrti zbog greha, Gospod ga je, sišavši u ad, vaskrsao sa sobom[191]. Gospod je krstom svojim satro smrt, da kao jedini čovekoljubac pokaže ljudima svoje vaskrsenje iz mrtvih[192]. Spasitelj je pretrpeo smrt, da rod ljudski izbavi od smrti; i vaskrsnuvši iz mrtvih, sa sobom je vaskrsao i one koji suu Njemu poznali Boga, i prosvetio je svet[193]. Hristos Život svojim smrtnim telom priopštio se smrti radi stradanja ništih i uzdaha ubogih svojih, i uništivši uništitelja, sve je vaskrsao sa sobom[194]. Kada Hristos vaskrse iz groba, smrt povrati sve mrtvace koje beše progutala, a truležno carstvo ada bi razoreno[195].

Vaistinu vaskrse Hristos, dajući život i vaskrsenje onima u adu[196]. Hristos Bog, Spasitelj naš, vaskrsao je iz groba kao besmrtan, silom svojom podigao je sa sobom svet i razorio državu smrti[197]. Smrt bi pogubljena smrću, jer vaskrse Onaj što umre, darujući čoveku netruležnost[198]. Kao životonosac, kao zaista lepši od raja, pokaza se grob Hristov, izvor našega vaskrsenja[199]. Do Hristovog vaskrsenja ad je držao u sebi duše svih umrlih ljudi kao ogromno bogatstvo, ali vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod je ispraznio pređašnje mnogoljudne riznice ada[200]. Sišavši čoveku u ad, Gospod je svima proputio put u vaskrsenje, i izišavši opet otuda, uzeo je na svoje rame čoveka i priveo ga Ocu[201].

Rukopisanije naše na krstu bi kopljem pocepano, i ubrojen među mrtve, Gospod je svezao tamošnjeg tiranina, vaskrsenjem svojim izbavivši sve od okova ada[202]. Bog Logos, nezalazna Svetlost, na kraju vekova je kao u ogledalu zasijao svetu telom, i čak do ada sišao, i tamošnju tamu rasterao, i svima narodima pokazao svetlost vaskrsenja[203]. Spasitelj je telom (σαρκί) primio smrt, darujući nam besmrtnost; a uselivši se u grob oslobodio nas je, vaskrsnuvši nas sa sobom kao Bog[204]. Neobično je Spasovo raspeće, neobičan i silazak u ad, jer oplenivši ad, i drevne sužnje slavno vaskrsnuvši sa sobom kao Bog, otvorio je raj i udostojio ih njega[205].

Sabespočetni Ocu i Duhu Logosu, rodivši se od Deve na spasenje naše, blagovoleo je telom uzaći na krst, i smrt podneti, i slavnim vaskrsenjem svojim vaskrsnuti umrle[206]. Vaskrsnuvši, Spasitelj kao Bog podiže sa sobom mrtve iz grobova, razorivši državu smrti i moć đavola, i izlivši svetlost na one u adu[207]. Smrću svojom Gospod je srušio silu smrti, i sa sobom podigao umrle od pamtiveka[208]. Spasitelj je trećega dana vaskrsao iz groba, podigavši sa sobom našeg praoca[209], kao nosioca i roditelja vascele prirode ljudske.

Po svojoj volji Spasitelj je sišao u ad, i zarobio ga kao Bog i Logos; vaskrsao je trećeg dana, vaskrsnuvši sa sobom rod ljudski iz okova i truležnosti ada[210]. Spasitelj sveta vaskrsao je iz groba, i zajedno sa telom svojim podigao sa sobom ljude[211]. Sišavši u ad, Bogočovek je oplenio smrt, i vaskrsnuvši posle tri dana, On je ca sobom vaskrsao nas[212]. Svojim živonosnim vaskrsenjem Hristos Bog je vaskrsao istrulelog čoveka (istlevša čeloveka = φθαρέντα τον άνθρωπον)[213]. Milostivi Spasitelj prikovao je na krst grehe naše, i svojom smrću umrtvio je smrt, i vaskrsenjem svojim podigao iz mrtvih umrle[214]. Nedokučljivi Gospod, Tvorac neba i zemlje, postradavši krstom podario je čoveku nestradalnost, a primivši pogreb, i vaskrsnuvši u slavi, rukom svemoćnom vaskrsnuo je sa sobom rod ljudski[215]. Vaskrsnuvši iz groba, Gospod je sa sobom vaskrsao sve mrtve što su bili u adu[216].

Hristos Bog naš dobrovoljno je primio raspeće radi sveopšteg vaskrsenja roda ljudskog[217]. Vaskrse Hristos i Bog naš, podigavši prirodu ljudsku iz dubine ada[218]. Natprirodno zaspavši prirodnim snom, svemoćni Gospod je i život podigao iz sna i truleži[219]. Po svojoj volji Logos se javio u grobu mrtav, ali živi i, kao što je pretskazao, vaskrsenjem svojim On vaskrsava ljude[220].

Neiskazano skupocena blagodat, koju je čudesni Gospod Isus svojim vaskrsenjem darovao rodu ljudskom, pokazuje se naročito u tome što je kroz nju podario prirodi ljudskoj oproštaj grehova, netruležnost, besmrtnost i život večni. A sve to ljudi nisu ničim zaslužili. Stoga sve te božanske darove vaskrsenja Hristova, sveta i saborna duša Crkve osepa i saznaje kao isključivo delo velike milosti Božje što ona u svome molitvenom bogoslovlju mnogokratno i nadahnuto ispoveda, nazivajući sve darove jednom rečju: velika milost. Sam uskršnji tropar jezgrovito izražava, da je delo Hristova vaskrsenja: uništenje smrti i darovanje života onima u grobovima: Hristosъ voskrese izъ mertvыhъ, smertiю smertь popravь, i suщimъ vo grobьhъ životъ darovavъ (και τοις έν τοίς μνήμασιν ζωήν χαρισάμενος). Vaskrsnuvši iz groba, kao što je pretskazao, Gospod Isus nam dade život večni i veliku milost[221]. Stoga je grob Hristov: izvor netruležnosti (istočnikъ netleniя, αφθαρσίας)[222]. Hristos, Sunce pravde, vaskrsenjem svojim izlio je život na sve[223]. Gospod je razvalio vrata ada, i svojom smrću razorio carstvo smrti, a rod ljudski je oslobodio truleži podarivši svetu život, i netruležnost, i veliku milost[224]. Spasovim vaskrsenjem oslobodismo se neraskidljivih okova adskih, i svi primismo netruležnost i život[225].

Uzišavši na krst, Gospod je uništio naše praroditeljsko prokletstvo, i sišavši u ad oslobodio je sve sužnje od pamtiveka, darujući netruležnost rodu ljudskom, zbog toga i slavimo njegovo životvorno i spasonosno vaskrsenje[226]. Vaskrsnuvši iz mrtvih, Spasitelj je kao jedini svemoćan podario besmrtnost rodu ljudskom[227]. Sva milost i ljubav Gospoda Hrista prema rodu ljudskom izražene su njegovim vaskrsenjem iz mrtvih: čovekoljubivi Spasitelj je blagovoleo pomilovati nas vaskrsenjem[228]. Vaskrsenjem svojim Gospod je podario otpuštenje grehova[229]. Gospod je vaskrsao i darovao netruležnost dušama našim[230]. No ne samo to, nego vaskrsnuvši zato što je Bog, Hristos podari život vaseljeni[231]. Uskrs je spasonosan, Uskrs nas prevodi u život besmrtni[232]. Na Uskrs kada Hristos kao Sunce pravde zablista iz mrtvih, sve nas netruležnošću obasja[233].

Hristos Bog naš ustade iz mrtvih kao svemoćan, darujući svima nama netruležnost i život, prosvećenje i veliku milost[234]. Kada Hristos vaskrse, truležnost propade, netruležnost procveta[235]. Vaskrse Vođ našeg spasenja, razorivši smrt, a darujući svetu život večni i veliku milost[236]. Uopšte, u uskršnjim i vaskrsnim bogosluženjima bruji radosni refren: voskrese Hristosъ Bogъ, daruйя Mipovi veliю milostь.

Umrtvivši smrt, vaskrsenjem svojim Gospod svima smrtnima podari život koji traje uvek[237]. Na Uskrs biše razoreni smrt i ad, a rod ljudski obuče netruležnost[238]. Razvalivši silom svojom vrata smrti, Gospod je otkrio puteve života i otvorio kapiju besmrtnosti[239]. Silom svojom razorivši moć smrti, Spasitelj je pokazao ljudima stazu života[240]. Svojom smrću Gospod Hristos izbavi od truleži celokupno čovečanstvo[241]. Stradanjem svojim Gospod nas je oslobodio stradanja, i vaskrsenjem svojim izbavio nas od truleži[242]. Razorena smrću kukavna smrt leži bez daha, jer ne budući u stanju da podnese dodir božanskog života ona, jaka, postaje mrtva, i vaskrsenje se daruje svima[243].

Vaskrse Gospod, dajući svetu veliku milost[244]. Trećeg dana vaskrse Spasitelj, dajući svetu život[245]. Vaskrse Isus iz groba, kao što proreče, dade nam život večni i veliku milost.[246] Vaskrse Gospod koji je i među mrtvima slobodan, i daje svetu veliku milost[247]. Preblagoslovena je Bogorodica Deva, jer iz nje Ovaploćeni zarobi ad, povrati Adama, uništi prokletstvo, oslobodi Evu, umrtvi smrt, i mi oživesmo[248]. Vaskrsenjem svojom milostivi Gospod je našu smrtnost obukao u besmrtnost, i pobeda zaista proždre smrt[249]. Hristos je bio raspet i pogreben, kao što je hteo, satro je smrt, i vaskrsao je kao Bog i Gospod, darujući svetu večni život i veliku milost[250].

Svojim pogrebom i vaskrsenjem čovekoljubivi Gospod je izbavio svet od truleži[251]. Gospodnje rođenje od Oca bespočetno je i večno; njegovo ovaploćenje od Deve neizrecivo je i neobjašnjivo; i njegov silazak u ad strašan je đavolu i anđelima njegovim, jer satrvši smrt, On je vaskrsao trećeg dana, darujući ljudima netruležnost i veliku milost[252]. Spasitelj je po svojoj volji vaskrsao trećeg dana kao Bog, darujući nam beskraen život i veliku milost[253]. Uništena bi smrt, vaskrse Hristos Bog, darujući svetu veliku milost[254]. Satrvši moć smrti, Spasitelj je vaskrsenjem svojim podario netruležnost svima umrlima[255]. Dobrovolьnom i životvornom smrću svojom Hristos kao Bog razvali vrata adska, otvori nam drevni raj i, vaskrsnuvši iz mrtvih, izbavi od truleži život naš[256].

Bogotvoritelj ljudske prirode, Gospod Hristos, vaskrsenjem svojim otvori nam stazu života[257]. Hristos Bog je krstom svojim razorio smrt, i vaskrsenjem svojim podario svetu veliku milost[258]. Vaskrsenjem svojim iz mrtvih Gospod Isus je oslobodio adamski rod tiranije ada, i kao Bog darovao svetu večni život i veliku milost[259]. Slavnim vaskrsenjem svojim Gospod nam je kao, u pravom smislu, jedini milosrdan, podario večni život i očišćenje grehova[260]. Milosrdni Gospod, život i vaskrsenje naše, sišao je sa visina, primio trodnevni boravak u grobu, da nas oslobodi stradanja[261]. Vaskrsnuvši iz groba, kao iz sna, milostivi Gospod je sve izbavio od truleži[262]. Nestradalni Božanstvom postradao je krstom; primio je trodnevni pogreb, da nas oslobodi robovanja đavolu i, obesmrtivši nas, da nas oživotvori vaskrsenjem svojim[263]. Vaskrsnuvši iz groba, Gospod daruje netruležnost svima vernima[264]. Pad Adamov bi čovekoubistven, ali ne bogoubistven; iako postrada zemljana suština Spasiteljevog tela, ipak njegovo Božanstvo ostade nestradalno; a vaskrsenjem svojim On je truležno pretvorio u netruležno, i pokazao izvor netruležnog života[265].

Načelo besmrtnosti, netruležnosti, večnog života, koje je vaskrsenjem Gospoda Isusa ušlo u ljudsku prirodu, projavljuje se kao obnovljenje ljudske prirode, u principu, što apostolska Crkva Hristova svim bićem svojim oseća i nadahnutom rečitošću ističe u svome molitvenom bogoslovlju. Vaskrsenjem svojim svemoćni Gospod je obnovio istrulelu prirodu ljudsku, i pokazao nam uzlaz na nebo[266]. Svojim krstom i vaskrsenjem Gospod nas je učinio mesto starih novima, i mesto truležnih netruležnima, i zapovedno nam da dostojno hodimo u novom životu[267]. Hristos iz mrtvih ustade, prvina umrlih, i istrulelu prirodu roda našeg u sebi samom obnovi[268]. Nestradalni Gospod radi nas postade stradalnim čovekom, i raspevši se dobrovoljno na krstu, On nas vaskrse sa sobom; stoga i proslavljamo sa krstom stradanje i vaskrsenje, jer nas je pomoću njih ponovo sazdao, pomoću njih i spasao[269]. Položen u novome grobu, Gospod Hristos je obnovio prirodu ljudsku vaskrsnuvši iz mrtvih na božanski način[270]. Logos nije imao ni krasote ni izgleda kada je stradao, ali vaskrsnuvši, On je zablistao i ukrasio ljude božanskim sjajem[271].

Vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod Hristos je čudesno projavio i pokazao svoju božansku svetlost, kojom je kroz vaskrsenje svoje zalio svu prirodu ljudsku i svu tvar. A to znači: prosvetlio i prosvetio; jer božanska svetlost i jeste sila koja prosvetljuje, i time prosvećuje. Biti ispunjen božanskom svetlošću, svetlošću vaskrsenja Hristova, svetlošću vaskrslog Hrista, i znači: biti prosvetljen i prosvećen. A istinsko je prosvetljenje i prosvećenje: ispuniti se vaskrsnom svetlošću Gospoda Isusa, i njome osvetliti sve svoje misli, sve svoje želje, sva svoja osećanja, sva svoja dela, sav svoj život. To pak porađa u čoveku plameno osećanje i neugasivo saznanje: da je on besmrtna ličnost, koja još u ovom svetu vremena i prostora živi večnim životom, koji je izatkan od večnih božanskih istina i vrednosti.

Takvo je osnovno osećanje Crkve u njenom molitvenom bogoslovlju, osećanje koje se silom svoje životnosti iskristalisalo u ravnosilno saznanje, kojim besmrtna bogočovečanska duša Crkve apostolske živi. Na Uskrs su se svi svetovi ispunili svetlošću: Sada se sve ispuni svetlošću: i nebo i zemlja, i preispodnja; stoga sva tvar treba da praznuje Hristovo vaskrsenje, kojim se učvrsti[272]. Na Uskrs: večita svetlost iz groba zablista svima pomoću tela (σωματικως)[273]. Krstom svojim Gospod je uništio starodrevno prokletstvo; pogrebom svojim umrtvio je državu smrti, a vaskrsenjem prosvetio je rod ljudski[274]. Vaskrsenjem Spasovim sve se prosvetilo, i raj se opet otvorio[275]. Svetlošću svoga vaskrsenja Gospod je sve prosvetio[276].

Tek u vaskrsenju Hristovom ljudi su jasno poznali da je On, Bog Logos, vid svukolikoj prirodi ljudskoj, i oko telu ovoga sveta, i opšti Sazdatelj i Stvoritelj očiju[277]. Vaskrsenjem Hristovim biše osvetljeni i prosvetljeni svi krajevi vaseljene[278]. Vaskrsnuvši iz groba, Spasitelj je otkrio svetlost Svete Trojice[279]. Kada Gospod vaskrse iz mrtvih, On prosveti sve i sva, jer nas oslobodi tiranije ada, i vaskrsenjem svojim podari nam život i veliku milost[280].

Vaskrsenje Gospoda Hrista, time što je pobeda nad smrću, adomi đavolom, što je vaskrsenje svukolike prirode ljudske, što prirodi ljudskoj daruje oproštaj grehova, život večni i veliku milost, što je obnovljenje ljudske prirode, što je svetlost i prosvećenje roda ljudskog, ono je kroza sve to i u svemu tome spasenje roda ljudskog od greha, kao jedinog tvorca smrti u prirodi ljudskoj, i truležnosti, i pomračenja, i svih ostalih nedaća i zala. Bogočovečanska duša vaseljenske Crkve svim bićem oseća i svim srcem ispoveda, da je vaskrsenje Gospoda Hrista spasenje roda ljudskog. Stoga na Uskrs ona svima i svemu objavljuje: Danas je spasenje svetu, jer vaskrse Hristos kao svemoćan[281]. Uskrs, Pasha Hristova je izvor beskrajne sile koja spasava, zato se naziva: Pasha Božja spasonosna[282]. Pasha netruležnosti je spasenje sveta[283]. Spasonosno stradanje Hristovo je prirodni preteča spasonosnog vaskrsenja Hristovog[284].

Hristov bogočovečanski domostroj spasenja sačinjavaju kao jedna nedeljiva celina: Spasovo ovaploćenje, krsno stradanje i vaskrsenje. Gospod Hristos se rodio od Deve, i ostao nerazdvojan sa Ocem; postradao je kao čovek, i dobrovolьno pretrpeo krst; vaskrsao je iz groba kao iz palate izašavši, da spase svet[285]. Gospod je vaskrsao iz mrtvih, darujući spasenje rodu ljudskom[286]. Logos Boga Oca, koji se dragovoljno ovaplotio od svete Deve, pretrpeo je smrtno raspeće, vaskrsenjem svojim spasao je odiskoni umrtvljenog čoveka[287]. Potrebno je da svi narodi poznadu silu strašne tajne koja se nalazi u bogočovečanskom domostroju spasenja: jer Hristos, Spasitelj naš, bespočetni Logos, bi raspet za nas, i dragovoljno pogreben, i vaskrse iz mrtvih, da spase sve i sva[288]. Vaskrsenjem svojim Gospod je oslobodio adamski rod tiranije ada, i kao Bog darovao svetu život večni i veliku milost[289]. Vaskrsnuvši iz groba, Gospod je kao milostiv i čovekoljubiv oslobodio svet od robovanja tuđincu, tj. grehu i đavolu i smrti[290]. Ad bi ispražnjen svespasonosnim vaskrsenjem (tgj πανσωστική άναστάσει) radi nas umrloga Cara[291].

Ovaploćeni Bog Logos pretrpe krst, predade sebe pogrebu, kao što je sam hteo, i vaskrsnuvši iz mrtvih spase zabludelog čoveka[292]. Vaskrsnuvši iz groba, Gospod je raskinuo okove ada, uništio osudu na smrt, i izbavio iz zamke đavola sve i sva[293]. Smrću Gospodnjom bi progutana smrt, i vaskrsenjem Gospodnjim bi spasen svet[294]. Gospod je kao čovekoljubac primio krst i smrt za rod ljudski, razvalio vrata ada, i vaskrsao iz mrtvih, spasavajući duše naše[295]. Vaskrsenjem svojim Spasitelj naš kao svemoćan izbavio nas je od ada, truleži i smrti[296].

Vaskrsenje Hristovo je jedina istinska radost na ovom tužnom ostrvu smrti što se zemlja zove. Jer nema veće, nema istinskije radosti za ojađeno biće ljudsko od pobede nad smrću. Kroz mnogobrojne božanske darove, koje nam je Gospod Isus podario svojim vaskrsenjem, On je u prirodu ljudsku izlio besmrtnu nebesku radost. Tu radost ushićeno oseća sveta duša Crkve i poletno je izražava u svome molitvenom bogoslovlju. Večna radost zalila je svet vaskrsenjem Hristovim[297]. Treba se klanjati svetom vaskrsenju Hristovom, jer krstom dođe radost celome svetu[298]. Uskrs je razlog za večitu radost, jer nam otvara vrata raja, i osvećuje sve verne[299]. Hristos, Spasitelj sveta, vaskrse iz mrtvih, i sve i sva ispuni miomirom[300]. Krstom svojim Gospod nas je oslobodio drevnog prokletstva, i smrću svojom uništio je đavola koji je tiranisao prirodu našu, a vaskrsenjem svojim ispunio je radošću sve i sva[301].

Na Uskrs Gospod je satro smrt vaskrsnuvši, i svetu podario radost[302]. Danas granu proleće dušama, jer Hristos Bog kao sunce zasija iz groba trećega dana, i odagna mračnu zimu greha našeg[303]. Vaskrsenjem svojim Gospod je darovao ljudima božanski mir, koji je uvek izvor istinske radosti[304]. Vaskrsenje Gospoda ispuni radošću sve i sva[305]. Vaskrse Gospod, darujući nam radost kao jedini milosrdan[306]. Svojim pogrebom Spasitelj je ispraznio ad, i svojim vaskrsenjem ispunio je radošću sve i sva[307].

Zbog izuzetnih i neviđenih božanskih darova, kojima je prirodu ljudsku obdario kroz svoje vaskrsenje Jedini čovekoljubac, Uskrs je postao izuzetni dan među svima danima, i uskršnja noć izuzetna noć među svima noćima. Ako ima dana koji je neposredno stvorio sam svemoćni i bezgrešni Gospod, onda je taj dan nesumnjivo dan vaskrsenja Hristovog: Uskrs. Takvo je permanentno i osećanje, i saznanje, i ispovedanje Crkve Hristove, koja o tome ushićeno govori u svome molitvenom bogoslovlju. Uskrs je: dan koji Gospod stvori, radujmo se i veselimo se zbog njega[308]. Uskršnja noć je vaistinu sveštena, i svepraznična, i spasonosna, i svetozarna noć svetlostnoga dana[309]. Uskrs, ovaj odabrani i sveti dan, jedini je car i Gospod sedmica; on je praznik nad praznicima, i slavlje nad slavljima[310]. Svetlonosni dan Vaskrsenja Hristova je car vremena i dana[311]. On je prvi među svima danima, i glavni, i svetlonosni[312]. On je car i gospodar, praznik nad praznicima, dan koji zaista stvori Gospod[313].

Zbog svojih čudesnih bogočovečanskih svojstava i preimućstava vaskrsenje Hristovo pretstavlja najveće čudo, koje je Adama iscelilo[314]. Pojmljivo je da se zbog takve prirode svoje, vaskrsenje Spasovo ne može do kraja ni umom shvatiti, ni rečima iskazati. Ono je uvek bilo, i sada je, i zauvek ostaje: tainstvo nepostižimoe i neizrečennoe[315].

… A tuge svih tužnih u carstvu smrti, i čežnje svih starozavetnih bogočežnjivaca, i radosti svih novozavetnih hristovidaca, i ushićenja svih hrišćana sa strahom Božjim, verom i ljubavlju slušaju grom nebeske istine koji se iz srca jedne, svete, saborne i apostolske Crkve razleže po ovom sumornom ostrvu smrti, neprekidno objavljujući najradosniju bogočovečansku istinu: „I voskresšago vъ tretiй denь po pisaniemъ“…

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 16, 21; Mk. 8, 31; Lk. 9, 22.

[2] Mt. 17, 22-23; sr. Mk. 9, 31; Lk. 18, 32-33.

[3] Mt. 20, 18-19; sr. Mk. 10, 13-34.

[4] Mt. 26, 32; Mk. 14, 28.

[5] D. A. 2, 24.

[6] In. Acta Apostor. Homil VI, 1; R. gr. t. 60, col. 57.

[7] Jn. 11,25.

[8] Jn. 10, 18.

[9] Jn. 2, 19.

[10] Mt. 17, 9; sr. Mk. 9, 9.

[11] sr. Jn. 2, 19-22.

[12] Rm, 1, 4.

[13] D. A. 1, 3; sr. 13, 31.

[14] Mk. 16, 9; Jn, 20, 14-18.

[15] Mt. 28, 1. 59.

[16] Lk. 24, 34; 1 Kor. 15, 5.

[17] Lk. 24, 13-31; Mk. 16, 12.

[18] Jn. 20, 19-24.

[19] Jn. 20, 26-29.

[20] Jn. 21, 1-22.

[21] Mt. 28, 16-20.

[22] 1 Kor. 15, 6.

[23] 1 Kor. 15, 7.

[24] Mk. 16, 19; Lk. 24, 36-52; D. A. 1, 38.

[25] In Ascensionem Domini nostri J. Christi et in princip. Act, 10; P. gr. t. 52,col. 782.

[26] Mk. 16, 11.

[27] Mk. 16, 12-13.

[28] Lk. 24, 36-43.

[29] Homil. XXI, In Ascensionem Domini Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi; P.gr. t. 151, col. 280 S 281 Α.

[30] Jn. 20, 25.

[31] Jn. 20, 26-28.

[32] In Acta Apost., Homil. 1, 2; R. gr. t. 60, col. 16.

[33] D. A. 1, 22; 2, 32; 3, 15; 4, 10. 33; 5, 30. 32; 10, 3941; 13, 31; 17, 3; 25, 19;26, 23; 1 Kor. 15, 15; 2 Tm. 2, 8.

[34] Mt. 28, 11-15.

[35] D. A. 9, 1-22.

[36] D. A. 17, 3. 18; 23, 6; 26, 23; Flb. 3, 10-11; 1 Kor. 15, 4-57.

[37] Mt. 28, 27; Mk. 16, 57; Lk. 24, 47. 23.

[38] 1 Kor. 15, 17.

[39] Sv. Zlatoust, In 1 ad Corinth., Homil. 39, 2; R. gr. t. 61, col. 335.

[40] Rm. 4, 25.

[41] Rm. 6, 9.

[42] Jevr. 7, 25; Rm. 8, 34; 1 Petr. 3, 22; Jevr. 10, 12.

[43] Apok. 1, 18.

[44] D. A. 17, 18; 23, 6; 24, 21; 1 Petr. 3, 21.

[45] 1 Kor. 15, 14. 17.

[46] In 1 ad Corinth., Homil. 29, 2; R. gr. t. 61, col. 334.

[47] Epist. ad Philipp. s 7.

[48] Lk. 24, 46-47.

[49] Lk. 24, 45.

[50] Lk. 24, 46-47.

[51] D. A. 17, 3; sr. 1 Kor. 15, 1-58.

[52] Lk. 24, 7.

[53] 1 Kor. 1, 23.

[54] D. A. 17, 32.

[55] D. A. 4, 2.

[56] Interpretatio epist. 1 ad Corinth. cap. 15, ν. 19, 20; R. gr. t. 82, col. 353 C.

[57] On, De providentia, Orat. X; P. gr. t. 83, col. 760 S

[58] ib. col. 761 A.

[59] 1 Kor. 15, 21-22.

[60] Interpretatio epist. i ad Corinth. cap. 15, v. 22; P. gr. t. 82, col. 353 S D.

[61] Sv. Atanasije Veliki, De incarn. Verbi, 10; R. gr. t. 25, col. 113 V.

[62] Kol. 1, 18.

[63] Interpretatio epist. ad Coloss. cap. 1, v. 18; P. gr. t. 82, col. 600 D, 601 A.

[64] On, De providentia, Orat. X; P. gr. t. 83, col. 761 B.C.

[65] Expositio in epist. ad Coloss. cap. 1, v. 18; P. gr. t. 123, col. 1224 V. S

[66] Sr. Rm. 8, 11; 1 Kor. 6, 14; 15, 12-23; Jn. 5, 28; D. A. 24, 15; Apok. 20,12-13; 1 Petr. 1, 3.

[67] Jn. 5, 28-29.

[68] Mt. 25, 14-30; 25, 31-46; 5, 29-30.

[69] Sr. Jn. 11, 11; Lk. 8, 52; Mt. 9, 24; Mk. 5, 39.

[70] De incarn. Verbi, 10; R. gr. t. 25, col. 113 S.

[71] ib. 21;col. 132 S

[72] In Hebr. Homil. 17, 2; Ρ. gr. t. 63, col. 129.

[73] De incarn. Verbi, 8. 7; P. gr. t. 25, col. 409 A. V. S D.

[74] ib. 9;col. 112 A.

[75] ib. 13, col. 120 V; ib. 20, col. 129 D, 132 Α.

[76] ib. 22. 23. 26; col. 136 A. V. S. 141 A. S.

[77] ib. 29; col. 145 BCD, 148 Α.

[78] ib. 30; col. 148 AB.

[79] ib. 30. 31; col. 148 V. S. D, 149 A. V. S. D.

[80] ib. 32; col. 152 S.

[81] ib. 44; col. 173 S, 176 AV.

[82] On, Contra Apollinar. lib. I, 6; R. gr. t. 26, col. 1104 V.

[83] On, Contra arian. Orat. I, 41; R. gr. t. 26, col. 97 Α.

[84] ib. 45; col. 105 A.

[85] On, Contra Apollinar. lib. I, 15; P. gr. t. 26, col. 1120 CD, 1121 A.

[86] ib. lib. II, 16;col. 1160 A.

[87] ib. 17; col. 1161 VS.

[88] On, Epist. heortast, Epist. 2, 7; R. gr. t. 26, col. 1371 Α.

[89] On, Expositio in Psalm. 21, argumnetum; P. gr. t. 27, col. 132 A.

[90] Orat. catechte. cap. 32; R. gr. t. 45, col. 80 VS.

[91] ib. cap. 16; col. 52 CD.

[92] On, Contra Eunom. lib. V; R. gr. t. 45, col. 705 D, 703 A. V. S

[93] On, Adversus Apollinar. Antirrhetic, 17; P. gr. t. 45, col. 1153 D, 1156 A.

[94] ib. col. 1156 CD.

[95] ib. 21;so1. 1165 AV.

[96] ib. 55, col. 1257 CD, 1260 AV.

[97] On, In Christi resurrect. Orat. I; R. gr. t. 46, col. 694 S

[98] ib. col. 605 A.

[99] ib. col. 605 C.

[100] ib. col. 617 AV.

[101] On, In Christi resurrect. Orat. III; R. gr. t. 46, col. 656 BCD.

[102] On, Contra Eunom. lib. II; P. gr. t. 45, col. 473 D, 476 A.

[103] Contra haeres. III, 23, 7.

[104] ib. III, 19, 3.

[105] Sv. Justin, Apolog. I, 63; De resurrect. 1.

[106] Catech. XIII, 4; R. gr. t. 33, col. 776 V 777 Α.

[107] Orat. 45, 1. 2; R. gr. t. 36, col. 624 A. V. S

[108] On, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1566.

[109] De incomprehensibili Dei natura, Sermo II, 6; R. gr. t. 48, col. 716-717.

[110] On, In Acta Apost. Homil. 6, 1; P. gr. t. 60, col. 57.

[111] ib. Homil 6, 2; col. 58.

[112] On, In s. Ignatium Martyrem laudatio, 4; P. gr. t. 50, col. 593.

[113] On, In Acta Apostol. Homil. 1, 4; R. gr. t. 60, col. 19.

[114] Cur in Pentec. Acta, etc. in princip. Actoram, 6; P. gr. t. 51, col. 105, 106.

[115] ib. 7; col. 107-108.

[116] In Math. Homil. 89, 1; R. gr. t. 58, col. 782783. Sveti učenik svetog Zlatousta, Isidor Pelusiot piše: Ako Hristos nije vaskrsao, onda kako su Apostoli imenom njegovim činili onakva čudesa (τοιαύτα σημεία)? Zašto da ne budu verodostojni svedoci, koji su u bezbroj opasnosti i smrti potvrdili istinu vaskrsenja, zapečativši svoje svedočanstvo ne mastilom, već svojom sopstvenom krvlju? (Epistolar. lib. II, Epist. 212, Prezviteru Teognostu: R. gr. t. 78, coi. 653 A).

[117] In sanctam Pascham Homil. 1; R. gr. t. 52, col. 765, 766.

[118] Kada su se Apostoli svojimličnim opitom uverili u vaskrsenje Gospoda Hrista, oni su, po rečima svetog Ignjatija Bogonosca, stali prezirati smrt i obreli se iznad smrti — ηύρέθησαν δέ ύπερ θάνατον (Epist. ad Smyrn.s. 3).

[119] ib. 2; col. 767.

[120] ib. 3; col. 768.

[121] On, In epist. ad Rom. Homil. 9, 1; R. gr. t. 60, col. 407.

[122] On, In epist. 1 ad Corinth. Homil. 17, 2; P. gr. t. 61, col. 141.

[123] On, De eleemosyna, 3; P. gr. t. 51, col. 265.

[124] Adversus Nestor., lib. V; P. gr. t. 76, col. 209 A. V. C.

[125] ib. lib. V, sar. 1; col. 212 D 213 A; sr. ib. lib. V, sar. 5, col. 237 BCD.

[126] ib. lib. V, sar. 1; col. 216 V.

[127] On, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1337 D — 1340 A.

[128] On, De incarnat. Domini, 11. 12; P. gr. t. 75, col. 1436 V. S D., 1437 Α. Β.

[129] On, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1297 B.

[130] On, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 28; P. gr. t. 76, col. 1372 V. S. Posvetom Damaskinu, vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod Hristos nam je proputio put u vaskrsenje — όδοποιησας ήμϊν την άνάστασιν. (De fide, III, 29; Ρ. gr. t. 94,col. 1101 Α.

[131] ib. 54; col. 1412 S

[132] In sanctam Christi resurrect, Homil. III; P. gr. t. 43,col. 465 Α. Β.

[133] ib. col. 468 A — U jednoj drugoj besedi na Uskrs sv. Epifanije veli: Nunc mortuorum luctus exsulavit, et resurrectionis lumen affulsit, in quo summa Dei in nos demonstratur charitas. Nam mortem quam debebat homo, eam moriens destruxit Christus, redemptionis pretium dans pro anima, ac corpus pro corpus, totumque hominem pro homine, pro morte mortem… Dominus: non modo sua nos manuformans in Adam, sed etiam in sua nos passione regenerans per spiritum (Orat. insancta Christi resurrect; P. gr. t. 43, col. 505 C).

[134] Oratio catech. in sanctum Pascha, 1; R. gr. t. 99, col. 709 B.

[135] Sv. Nil, Orat. in Pascha; P. gr. t. 79, col. 1493 D: Άνάστασις, τής τούΚυρίου προνοίας το κεφάλαιον.

[136] Slovo četvertoe, 3, str. 42; Slova prepodobnago Simeona Novago Bogoslova, vъ perevoda na russkiй sъ novogrečeskago episkopa Teofana, Vыpuskъ pervый, Moskva 1882.

[137] tamo, Slovo sedmoe, 3; str. 64-65.

[138] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi, na utreni, ipakoй: vosta Gospodь,umertvivый smertь (θανατώσεις τον θάνατον).

[139] tamo, Kanonъ, pesnь 7: Smerti prazdnuemъ umerщvlenie, adovo razrušenie, inago žitiя večnago načalo (θανάτου έορτάζομεν νέκρωσιν, αδου τηνκαθαίρεσιν, άλλης βιοτής, της αιωνίου άπαρχήν).

[140] tamo, pripъvъ 9 pesni: Hristosъ voskrese, i adъ plъnisя.

[141] tamo: Dnesь Vladыka pleni ada, vozdvignuvый юzniki, яže otъ vikaimяše lюte oderžimьы.

[142] tamo: na hvalitehъ stihirы.

[143] Vo svяtuю i velikuю nedъlю Pashi večera, na Gospodi vozzv. stihirы: Hristosъ Spasъ našъ eže na nы rukopisanie prigvozdivъ na krestь zagladi, i smertnuю deržavu uprazdni (και του θανάτου το κράτος κατήργησε):poklanяemsя ego tridnevnomu voskresenie.

[144] Vъ ponedelьnikъ Svetlыя sedmicы na utreni, na hvalitehъ stihirы: Gospodi, … krestomъ krestь uprazdnilъ esi, da pokažeši lюdemъ, eže izъ mertvыhъ tvoe voskresenie (Ινα δείξης τοις λαοις την έκ νεκρών σου άνάστασιν), яko edinъ čelovekolюbecъ.

[145] Vъ sredu Svetlыя sedmicы večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresnы: Čestnыmъ tvoimъ krestomъ Hriste, Diavola posramilъ esi, i voskreseniemъ tvoimъ žalo grehovnoe pritupilъ esi (και δια της αναστάσεως σου τοκέντρον της αμαρτίας ήμβλυνας), i spaslъ esi nы otъ vratь smertnыhъ. — Sr.Vъ subbotu na veliceй večerni, na Gospodi vozzv. stihirы voskresnы (Glasъ5, Oktoihъ).

[146] Vъ četvertokь, večera Svetlыя sedmicы, na Gospodi vozzv. Stihirы voskresnы.

[147] Vъ subbotu Svetlыя sedmicы, na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы.

[148] Vъ nedelю tretiя po Pasce, na utreni, Kanonь, pusnь 5: Ti zlonačalьnago zmiя oružiemъ kresta tvoego nizloživъ, tvoimъ vostašemъ sokrušilъ esi žalo smerti Isuse.

[149] Vъ četvertokъ tretiя sedmicы po Pasce, na utreni, sedalenъ:… vosta Žiznodavecъ i Gospodь, popravъ adъ i smertь (πατησας τον άδην και τον θάνατον).

[150] tamo, na stihovne stihirы: Яvisя svetъ nepristupnый namъ, siяя otъ groba krasnый Hristosъ Gospodь; adъ plenisя, Satana isčeze (όφθη φωςάπρόσιτον ήμΐν, λάμπων από τάφου ωραίος Χριστός ό Κύριος, άδης ήχμαλωτισται, Σατάν ήφάνισται).

[151] Vъ nedelю četvertuю po Pasce na utreni, sedalenъ: Plotiю smerti vkusivый Gospodi, gorestь smerti preseklъ esi vostaniemъ tvoimъ (το πικρόντού θανάτου έξετέμες ttj έγέρσει σου), i čeloveka na nю ukrepivый (και τον άνθρωπον κατ’ αυτού ένισχΰσας). — Sr. Vъ nedelю na utreni, sedalьnы voskresnы (Glasъ 3, Oktoihъ).

[152] Nedelю, na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы (Glasъ 1, Oktoihъ).

[153] Vъ subbotu na velicъй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresnы (Glasъ 4, Oktoihъ).

[154] Vъ nedelю utra, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 1 (Glasъ 4, Oktoihъ): Mertvыhъ vostanie umerщvleniemъ bыlъ esi (νεκρών έξανάστασις δια νεκρώσεως γέγονας); krepostь bo otяtsя umerщvletя, bravšisя sъ žiztю večnoю, iže vsemi vladыčestvuющu voploщennomu Bogu (Ισχύς γαρ άφήρηται τήςθανατώσεως, όμιλήσασα ζωη τή αίωνίω, τω πάντων δεσπόζοντα, σεσαρκωμένωΘεω).

[155] tamo, Kanonъ voskresenъ, pesnь 5: Tы vzяlъ mi esi, Hriste, pregrešeniя osuždenie; tы razrušilъ esi bolezni smertnыя, Щedre, božestvennыmъ voskreseniemъ tvoimъ (όΰ ελυσας τάς όδΰνας τοϋ θανάτουΟίκτίρμον, τή θεία άναστάσει σου).

[156] tamo, Kondakъ.

[157] tamo, na hvalitehъ stihirы vostočnы: Smertь priяlъ esi plotiю (σαρκι) namъ bezsmertie hodataйstvuя Spase (πραγματευσάμενος Σωτήρ), i vo grobe vselilsя esi, da nasъ otь ada svobodiši, voskresivъ sъ soboю, postrada яko čelovekъ, no voskreslъ яko Bogъ (παθών μεν ώς άνθρωπος, αλλ’ άναστάς ώςΘεός).

[158] Vъ nedelю utra, na hvalitehъ stihirы vostočnы (Glasъ 8, Oktoihъ).

[159] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi, na utreni Kanonъ, pesnь 1, irmosъ: Voskreseniя denь, prosvetimsя lюdie, …otъ smerti bo kъ žizni, i otъ zemli kъ nebesi, Hristosъ Bogъ nasъ prevede (έκ γαρ θανάτου προς ζωήν, και έκγης προς οΰρανόν, Χριστός ό Θεός, ημάς διεβίβασεν).

[160] tamo, pesnь 6: Spase moй, živoe že i nežertvennoe zakolenie, i яko Bogъ samъ sebe voleю privedъ Otcu, sovoskresilъ esi vserodnago Adama, voskresъ otъ groba (ώς Θεός σεαυτόν εκουσίως προσαγαγών τω Πατρι, συνανέστησας παγγενή τον ‘Αδάμ, άναστάς έκ του τάφου).

[161] tamo, Kondakъ: Aщe i vo grobe snizšelъ esi, Bezsmertne, no adovu razrušilъ esi silu, i voskresilъ esi яko pobeditelь, Hriste Bože, …padšыmъ podaяй voskresenie (ό τοις πεσοϋσι παρέχων άνάστασιν).

[162] tamo, pripevъ 9 pesni: Angelъ vopiяše Blagodatneй, … tvoй Sыnъ voskrese tridnevenъ otъ groba, i mertvыя vozdvignuvый… — Sr. tamo: Hristosъ voskrese, smertь popravый, i mertvыя vozdvignuvый.

[163] tamo, Ekzapostilariй: Plotiю usnuvъ яko mertvъ, carю i Gospodi,tridnevenъ voskresilъ esi, Adama vozdvigъ otъ tli, i uprazdnivъ smertь (Αδάμ έγείρας έκ φθοράς, και καταργησας θάνατον).

[164] tamo, na hvalitehъ stihirы: Ada plenivый, i čeloveka voskresivый, voskreseniemъ tvoimъ Hriste (ό τον άδην σκυλεΰσας, καΐ τον άνθρωπονάναστησας, τή άναστάσει σου Χριστέ).

[165] Vo vtornikъ Svetlыя sedmicы večera, na Gospodi vozzv. stihirы: Vrata mednaя sterlъ esi, i verei sokrušilъ esi, Hriste Bože, i rodъ čelovečeskii padšiй voskresilъ esi (και γένος άνθρωπον πεπτωκός άνέστησας).

[166] Vъ sredu Svetlыя sedmicы večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresni: Načalьnika spaseniя našego (τον άρχηγόν τής σωτηρίας ημών) Hrista slavoslovimъ, tomu bo izъ mertvыhъ voskresšu, mirъ otъ prelesti spasenъ bыstь (κόσμος έκ πλάνης σέσωσται), … Adamъpadыйvosta (Αδάμ πεσών άνίσταται), diavolъ uprazdnisя.

[167] Vъ četvertokъ večera Svetlыя sedmicы, na Gospodы vozzvahъ stihirыvoskresnы: Pobedu imeяй, Hriste, юže na ada (κατά τοϋ άδου), na krestь vosšelъ esi, da vo tьme smerti sedящыя voskresiši sъ soboю (συναναστήσηςσεαυτω), iže vъ mertvыhъ svobodь (ό έν νεκρόϊς ελεύθερος) istočaяй životь otъ svoego sveta (ό πηγάζων ζωήν έξ οικείου φωτός), vsesilie Spase.

[168] Nedelя Antipashi, Vъ subbotu večera, na maleй večerni,nastihovne stihirы: poйte… voskresšago izъ groba, i mirъ sovozdvigšago (και κόσμονσυνεγείραντα).

[169] Vo vtornik vtorыя sedmicы po Pasce, na utreni, na stihovne stihirы: Podaeši, o Izbavitelю (ώ Λυτρωτά), mirъ lюdemъ tvoimъ voskresъ izъ groba, i mirъ sovozdvignuvый otъ ada, vsesilьne (και κόσμον συνεγείρας έξάδου, Παντοδύναμε).

[170] Vъ četvertokъ vtorыя sedmicы po Pasce, na utreni, sedalenъ:… voskreslъ esi tridnevenъ, Spase, sovozdvigъ Adama ot tleniя (συνήγειρας ‘Αδάμέκ τής φθοράς).

[171] Vъ pяtokъ vtorыя sedmicы po Pasce, na utreni, na stihovne stihirы prazdnika: Raspensя, raй čelovekomъ otverzlъ esi, i mertvыя sovozdviglъ esi Živote našъ, i voskreslъ esi, i smertь plenivъ siloю tvoeю, i sovokupivъ nebesnыmъ voistinnu zemnaя (και συνήψας ουρανού; αληθώς τα επίγεια).

[172] Vъ nedelю tretiя po Pasce, na utreni, Kanonъ, pesnь 3.

[173] tamo, pesnь 7:… voskrese bogolepno, sovozstavivъ nasъ яko vsesilenъ(συνεγείρας ημάς ως παντοδύναμος). — Sr. tamo, pesnь 5: Hristosъ bo voskrese, i sovozdviže mertvыя.

[174] tamo, pesnь 6: … i vozdviže sъ soboю Adama, voskresъ otъ groba.

[175] tamo, pesnь 8: Vsю nizloživъ smerti deržavu (δλον καΟελών τοϋθανάτου το κράτος) Sыnъ tvoй Devo, svoimъ voskreseniemъ, яko Bogъ krepkiй sovoznese nasъ i oboži (ώς θεός κραταιός, συνανΰψωσεν ημάς και έτ)έωσε).

[176] Vъ nedelю četvertuю po Pasce, na utreni, Kanonъ, pesnь 6: Voznesыйsя voleю na drevo, položilsя esi яko mertvъ vo grobe, i suщыя vo adъ mertvыя vsя vkupe oživivъ Hriste, voskresilъ esi božestvenoю siloю.

[177] Vъ sredu četvertaя sedmicы po Pasce, na večerni, na Gospodi vozzvahь stihirы: Predrazorivый deržavu smerti, Hriste, smertiю tvoeю, žiznь podalъ esi čelovekomъ, vъ slavnomъ vostaniю tvoemъ, sovozdvignuvый rodъ čelovečeskii (συνεξεγείρας γένος ανθρώπων) snishoždeniemъ tvoimъ (τηκαταβάσει σου).

[178] Vъ nedelю pяtuю po Pasce na utreni, Kanonъ, pesnь 5: Smertь umertvisя, adъ plъnisя, suщie vo uzahъ svobodišasя Hristovыmъ voskreseniemъ.

[179] tamo, pesnь 6: … voskresъ, sovoskresilъ esi, Spase, vsю tvarь.

[180] tamo, na hvalitehъ stihirы: … smerti uprazdnivый krepostь, mertvыmъ vsemъ bezsmertie podalъ esi, voskreseniemъ tvoimъ, Spase žiznodavče.

[181] Vъ subbotu na velicъй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresnы (Glasъ 1, Oktoihъ): … se bo Emmanuilъ grehi našя na kreste prigvozdi, i životъ daяй, smertь umertvi, Adama voskresivый, яko čelovekolюbecъ (τον Άδαμ άναστησας, ώς φιλάνθρωπος).

[182] tamo:… krestъ i smertь priяlъ esi Bezgrъšne, da mirovi darueši voskresenie, яko čelovekolюbecъ.

[183] tamo, na stihovne stihirы: … Hristosъ bo Spasъ našъ na kreste prigvozdi grehi našя, i smertь umertvivъ životь namъ darova, padšago Adama vserodnago voskresivši (πεπτωκότα τον ‘Αδάμ παγγενή“ άναστήσας), яko čelovekolюbecъ.

[184] Nedelя, na utreni, sedalьnы voskresnы (Glasъ 1, Oktoihъ): … tы sovozdviglъ esi otъ veka umeršыя (συ συνήγειρας τους άπ’ αιώνος θανέντας),яko čelovekolюbecъ.

[185] tamo, Kanonъ voskresnый, pesnь 6: Vozvelъ nы esi izъ ada, Gospodi, kita ubivъ vseяdca (το κήτος χειρωσάμενος το παμφάγον), Vsesilьne, tvoeю deržavoю (τω σώ κράτει) nizloživъ togo silu, tы bo životъ, i svetь esi, i voskresenie.

[186] tamo, kondakъ: voskreslъ esi яko Bogъ izъ groba vo slave, i mirъ sovoskresilъ esi (καν κόσμον συνανέστησας) …i smertь izčeze (και θάνατοςήφάνισται).

[187] tamo, ikosъ: … adъ stenetь, i smertь rыdaetъ, mirъ že veselitsя, i vsi sъ nimъ raduюtsя, tы bo podalъ esi, Hriste, vsemъ voskresenie (άδης στενάζει,και θάνατος οδύρεται, και κόσμος άγάλλεται, καί πάντες συγχαίρουσι, σύ γαρπαρέσχες πάσι Χριστέ την άνάστασιν).

[188] tamo, Kanon krestovoskresnый, pesnь 9: Umertvisя merzskaя naša smertь izъ mertvыhъ voskreseniemъ, tы bo яvivsя suщыmъ vo adь, Hriste, životъ darovalъ esi (νενέκρωται ό άμειδής ημών θάνατος έκ νεκρών άνάστασει,σύ γαρ επιφανείς, τους έν αδη Χρίστε έδωρήσω).

[189] Nedelя, na Liturgii Blažennы (Glasъ 1, Oktoihъ):… voskreslъ esi яko Bogъ, sovozdvignuvый sebй Adama (συνεγείρας έαυτώ τον Αδάμ).

[190] tamo: …Hramъ tvoй tъlesnый tridnevnыmъ voskresivый pogrebeniemъ,so Adamomъ, i iže otъ Adama (συν τω ‘Αδάμ τους έξ Αδάμ) voskresilъ esi, Hriste Bože.

[191] Nedelя, na utreni, Kanonъ voskresenъ, pesnь 3 (Glasъ 2, Oktoihъ): Otъ persti (έκ χοός) po obrazu mя rukoю tvoeю sozdalъ esi; i sokrušenna paki vъ persti smertnъй za grъhъ, Hriste, sošedъ vo adъ, sovoskresilъ esi (καισυντριβέντα πάλιν δε εις χουν θανάτου δι’ άμαρτίαν, Χριστέ, συγκαταβάς ε’ιςάδην συνανέστησας).

[192] tamo, na hvalitehъ stihirы voskresnы: Gospodi, … krestomъ smertь uprazdnilъ esi, da pokažeši lюdemъ, eže izъ mertvыhъ tvoe voskresenie, яko edinъ čelovъkolюbecъ.

[193] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovna stihirы voskresnы (Glasъ 3, Oktoihъ): Da rodъ našъ otъ smerti, Hriste, izbaviši, smertь preterpъlъ esi; i tridnevenъ izъ mertvыhъ voskresый, sъ soboю voskresilъ esi, iže tя Boga poznavšihъ (τους σε Θεόν έπιγνόντας), i mirъ prosvetilъ esi.

[194] Vъ nedъlю na utreni, Kanonъ voskresenъ, pъsnь 4 (Glasъ 3, Oktoihъ):Telomъ smertnыmъ, Živote, smerti pričastilsя esi strasti radi niщihъ, i vozdыhašя ubogihъ tvoihъ, i rastlivъ tleющago, preproslavlenne, vsъhъ sovoskresilъ esi (και φθείρας τον φθείραντα δεδοξάμενε, πάντας συνανέστησας).

[195] tamo, Kanonъ krestovoskresenъ, pъsnь 4: Mertvыя ubo, ihže požre smertь, otdade (ούς κατέπιεν ό θάνατος άπέδωκε); razorisя že i adovo tletvornoe carstvo (κατελΰθη δε και το του άδου φθοροποιόν βασίλειον), voskresšu ti izъ groba.

[196] Vъ nedъlю utra, sedalьnы voskresnы (Glasъ 4, Oktoihъ): …voistinnu voskrese Hristosъ, suщimъ vo adъ podaя životъ i voskresenie (τοις έν άδη παρέχων ζωήν και άνάστασιν).

[197] tamo: Voskreslъ esi яko bezsmertnый otъ groba, Spase, sovozdviglъ esi mirъ tvoй siloю tvoeю Hriste Bože (συνηγειρας τον κόσμον σου τη άναστάσει τή σή), sokrušilъ esi vъ krъposti smerti deržavu.

[198] tamo, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 6: Pogibe smertt smertь, umerый bo voskrese (ό γαρ θανών ανέστη), netlenie mne daruя.

[199] tamo, Kanonъ voskresenъ, pesnь 7: Яko živonosecъ, яko raя krasneйšiй voistinnu … pokazasя… Hriste, grobъ tvoй, istočnikъ našego voskreseniя (ό τάφος σου, ή πηγή τής ημών αναστάσεως).

[200] tamo, Kanonъ krestovskresenъ, pesnь 7: … voskresый izъ mertvыhъ, iadovo istoщivый prežde mnogočelovečnoe bogatstvo, Vladыko (και άδου κενώσας πριν τον πολυάνθρωπον πλοϋτον).

[201] tamo, pesnь 8: Sšedый ko ine do ada, i vsemъ putesotvorivйы voskresenie (πάσιν όδοποιήσας την άνάστασιν), paki vozšelъ esi, vzemъ mя na ramutoveю, i Otcu privelъ esi.

[202] Nedelя, na Liturgii Blažennы (Glasъ 4, Oktoihъ): Rukopisaše našena kreste kotemъ razdralъ esi, i vmenivsя vъ mertvыhъ (και λογισθείς εν τοιςνεκροις), tamošnяgo mučitelя svяzalъ esi (τον έκεϊσε τΰραννον έδησας), izbavivый vsehъ otъ uzъ adovыhъ voskreseniemъ tvoimъ (ρυσάμενος άπαντος έκτών δεσμών του άδου τή άναστάσει σου), imže prosvetihomsя.

[203] Vъ subbotu na veliceй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы vostočnы (Glasъ 5, Oktoihъ): Večernee poklonenie prinosimъ tebe nevečernemuSvЬtu, na konecъ vekovъ яko vъ zercala plotpo vozsiяvšemu mirovi (ώς ένέσόπτρω δια σαρκός λάμψαντι τω κόσμω), i daže do ada nizšedšemu, i tamosuщuю tьmu razrušivšemu, i svetь voskresetя яzыkomъ pokazavšemu (και τοφως τής αναστάσεως τοις έθνεσι δείξαντι).

[204] tamo, na stihovne stihirы voskresnы:… plotiю (σαρκι) že smertь vospriяlъ esi bezsmertie namъ daruя; vselivъ že sя vo grobъ nasъ svobodilъ esi, sovoskresivъ sъ soboю slavno яko Bogь.

[205] tamo: Stranno tvoe raspяtie, i eže vo adъ sošestvie, čelovъkolюbčeestь (ύπαρχοι); plenivъ bo ego, i drevnii юzniki sovoskresivъ sъ soboю slavno яko Bogь, raй otverzъ, vospriяti sego spodobilъ esi (τον παράδεισον άνοίξας, άπολαβεϊν τούτου ήξίωσας).

[206] tamo, troparь: Sobeznačalьnoe Slovo Otcu i Duhovi, otъ Devы roždšeesя na spasenie naše,… blagovoli plotiю (σαρκι) vzыti na krestъ, i smertь preterpъti, i voskresiti umeršыя slavnыmъ voskreseniemъ svoimъ (καιέγεϊραι τους τεθνεώτας έν τή ένδοξω άναστάσει αύτου).

[207] Vъ nedelю utra, sedalьnы voskresnы (Glasъ 5, Oktoihъ): Krestъ Gospodenь pohvalimъ, pogrebenie svяtoe pesnьmi počtimъ, i voskresenie ego preproslavimъ: яko sovozstavi mertvыя (δτι συνήγειρε νεκρούς) otъ grobъ яko Bogь, plenivъ smerti deržavu, i krepostь diavolю, i suщimъ vo ade svetъ vozsiя (ανέτειλε).

[208] Nedelя, na Liturgiй Blažennы (Glasъ 5, Oktoihъ): Smertiю tvoeю, Hriste, smertnuю razrušilь silu (την δύναμιν), i sovozdviglъ esi iže otъ veka umeršыя, tя poюšыя istinnago Boga i Spasa našego.

[209] Vъ nedelю utra, na hvalitehъ stihirы voskresnы (Glasъ 6, Oktoihъ): Tridnevenъ voskreslъ esi, Hriste, otъ groba,… sovozdvignuvый praotca našego (συνεγείρας τον προπάτορα ημών).

[210] Vъ subbotu na velicei večerni, na Gospodi vozzv. stihirы vostočnы (Glasъ 7, Oktoihъ): Sošelь esi vo adъ, Hriste, яkože voshotelъ esi, isproverglъ esi яko Bogь i Vladыka; i voskreslъ esi tridnevenъ, sovoskresivъ Adama otъ adovыhъ uzъ i tleniя (συναναστήσας τον ‘Αδάμ έκ των τοϋ άδου δεσμώνκαι της φθοράς).

[211] tamo, na stihovne stihirы: Voskreslъ esi izъ groba, Spase mipa, i sovozdviglъ esi čeloveki sъ plotiю tvoeю (και συνήγειρας τους ανθρώπους συντη σαρκί σου).

[212] tamo: Vo adъ sošedъ, Hriste, smertь plenilъ esi (θάνατονέσκΰλευσας), i tridnevenъ voskresъ, nasъ sovoskresilъ esi, slavящihъ tvoe vsesilьnoe vostanie.

[213] Vъ nedelю na utreni, sedalьnы voskresnы (Glasъ 7, Oktoihъ).

[214] tamo na Liturgii Blažennы: Prigvozdilъ esi na kreste, Щedre, grehi našя Hriste, i tvoeю smertiю smertь umertvilъ esi (ένέκρωσας), vozdvignuvый umeršыя izъ mertvыhъ, temže (όθεν) poklanяemsя tvoemu svяtomu voskresešю.

[215] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovne stihirы (Glasъ 8, Oktoihъ): O Vladыko vsehъ nepostižime (ακατάληπτε), Tvorče nebese i zemli, krestomъ postradavый, mne bestrastie istočilъ esi (δια σταυρού παθών, έμιάπάθειαν έπήγασας); pogrebenie že priemь, i voskresъ vo slave sovoskresilъ esi Adama (συνανέστησαν τον Αδάμ) rukoю vsesilьnoю.

[216] Vъ nedelю utra, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 4 (Glasъ 8, Oktoihъ): Voskresъ otь groba, vsя sovoskresilъ esi suщыя vo ade mertvыя (πάνταςσυνανέστησας τους έν <χδη νεκρούς).

[217] Nedelя tretiя svяtыhъ postovъ, Vъ subbotu na veliceй večerni, na Gospodi vozzv. stihirы, Slava:… Hriste Bože našъ, volьnoe raspяtie vo obщee voskresenie roda čelovečeskago vosprimый (ό την έκούσιον σταΰρωσιν ειςκοινήν έξανάστασιν τοΰ γένους των ανθρώπων καταδεξάμενος).

[218] tamo, na utreni, Kanonъ voskresenъ.pesnь 8:.., voskrese Hristosъ i Bogъ našъ, vozstavivый estestvo čelovekovъ otъ adovыhъ sokroviщъ (άναστήας φύσιν βροτών αδου κευθμωνων).

[219] Vo svяtuю i velikuю Subbotu, na utreni, Kanonъ pesnь 5:..usnuvъ pače estestva snomъ estestvennыmъ, i žiznь vozdvignuvъ otь sna i tleniя, яko vsesilenъ (άφυπνώσας ύπερφυώς, ΰπνον φυσίζωον, και ζωήν έγείρας έξ ΰπνουκαι της φθοράς ώς Παντοδύναμος).

[220] tamo, Statiя pervaя, 72: Voleю яvilsя esi, Slove, vo grobe mertvъ, no živeši, i čeloveki, яkože predreklъ esi, voskreseniemъ tvoimъ, Spase moй, i vozdvigavši (άναστάσει σου Σωτηρ μου έγερείς).

[221] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi, na utreni (posle: Voskresenie Hristovo videvše…): Voskresъ Isusъ otъ groba, яkože proreče, dade namъ životъ večnый i veliю milostь.

[222] tamo, Kanonъ, pesnь 3, irmosъ.

[223] tamo, pesnь 3, irmosъ:… Hrista uzrimъ pravdы Solnce, vsemъ žiznьvozsiяющa (Χριστόν όψώμεβα, δικαιοσύνης „Ηλιον, πάσι ζωήν ανατέλλοντα).

[224] Vo vtornikъ Svetlыя sedmicы večera, na Gospodi vozzvahъ stihirы: Vrata adova sokrušilъ esi, Gospodi, i tvoeю smertiю smertnoe carstvo razrušilъ esi, rodъ že čelovъčeskii otъ tlъniя (έκ φθοράς) svobodilъ esi, životъi netlenie mipy darovavъ, i veliю milostь.

[225] tamo:… izbavihomsя adovыhъ nerušimыhъ uzъ (έλυτρώβημεν των τουαδου άλυτων δεσμών), i netlenie i žiznь vsi vospriяhomъ.

[226] tamo, na stihovne, stihirы voskresnы: Gospodi, vozšedъ na krestъ, pradednuю našu klяtvu potrebilъ esi (την προγονικήν ημών κατάραν έξήλειψας), i sošedъ vo adъ яže otъ veka uzniki svobodilъ esi, netlenie daruя čelovečeskomu rodu; sego radi poющe slavimъ životvorящee i spasitelьnoe tvoe vostanie (την ζωοποιόν και σωτήριόν σου έγερσιν).

[227] Vъ sredu Svetlыя sedmicы, na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы:… voskresъ že izъ mertvihъ, bezsmertie podalъ esi čelovečeskomu rodu, яko edinъ vsesilenь (άναστάς δε έκ νεκρών, άθανασίαν παρέσχες τω γένειτων ανθρώπων, ώς μόνος παντοδύναμος).

[228] Vъ pяtokъ Svetlыя sedmicы večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы: Hriste, … blagovolilъ esi pomilovati nasъ voskreseniemъ (ηύδόκησας τοϋέλεήσαι ημάς δια της αναστάσεως).

[229] tamo: Raduйsя Sюne svяtый, mati Cerkveй, žiliщe: tы bo priяlъ esi pervый ostavlenie grehovъ voskreseniemъ (σύ γαρ έδέξω πρώτη άφεσιν αμαρτιώνδια της άνατάσεως).

[230] Vъ subbotu Svetlыя sedmicы na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы: Gospodi,… voskreslъ esi, i podalъ esi netlenie dušamъ našimъ (καιπαρέσχες άφθαρσίαν ταϊς ψυχαις ήμων).

[231] tamo:… voskrese Bogъ sый (ων), i vselenneй žiznь darova.

[232] Vъ sredu vtorыя sedmicы po Pasce, na večerni, na Gospodi vozzv. stihirы: … pasha spasitelьnaя, pasha kъ bezsmertnoй žizni prevodящaя nasъ (πάσχα σωτήριόν, πάσχα προς άθάνατον ζωήν μετάγον ημάς).

[233] Vъ četvertokъ vtorыя sedmicы po Pasce, na večerni, na Gospodi vozzv. stihirы: … vъ nastoящš pashi denь, … vonьže Hristosъ яko pravdы Solnce otъ mertvыhъ vozaяvъ, vsehъ nasъ netleniemъ uяsni (πάντας ημάςαφθαρσία κατεφαίδρυνεν).

[234] Vъ subbotu vtorьgя sedmicы po Pascъ, na velicъй večerni, na Gospodi vozzv. stihirы:… vosta Hristosъ Bogъ našъ izъ mertvыhъ яko vsesilenъ, podaяй vsъmъ namъ netlenie i žiznь, prosvъщenie, i veliю milostь (παρέχων πάσιν ήμιν άφθαρσίαν και ζωήν, φωτισμόν και μέγα έλεος).

[235] Vъ pяtokъ vtorыя sedmicы po Pascъ, na utreni, na stihovnъ stihirы prazdnika: Tlъnie isproveržesя, netlenie procente (αφθαρσία έξήνθησεν),… voskrese bo Hristosъ, plъnisя smertь.

[236] Vъ subbotu vtorыя sedmicы po Pascъ, na velicъй večerni, na Gosp.vozzvahъ stihirы: … voskrese načalьnikъ spasetя (ό ‘Αρχηγός τής σωτηρίας)našego, plъnivый smertь, mirovi že daruяй životь vъčnый i velgю milostь.

[237] Vъ nedelю tretiя po Pascъ, Kanonъ, pesnь 7: Umertvivъ Sыnъ tvoй smertь, Vseneporočnaя, dnesь, vsъmъ smertnыmъ prebыvaющii životь vo vъki vъkovъ darova (πάσι τοις θνητοΐς, την διαμένουσαν ζωήν, εις αιώνας αιώνωνδεδωρηται).

[238] Vъ nedelю četvertuю po Pascъ, na utreni, sъdalenъ:… dnesь bo smertьi adъ plъnisя, rodъ že čelovъčeskiй vъ netlenie oblečesя (γένος δε άνθρώπινον άθφαρσίαν ένδέδυται).

[239] Vъ sredu četvert sedmicы po Pascъ, na utreni, Kanonъ, pesnь 4: Rasterzavъ smerti vrata siloю tvoeю, puti žizni skazalъ esi (οδούς ζωής εγνώρισας), bezsmertsя že dveri otverzlъ esi (τής αθανασίας πΰλας δε διήνοιξας), vъroю zovuщimъ: slava silъ tvoeй, Gospodi.

[240] tamo, pesnь 7: krъpostiю, Spase, smertnuю razorь silu, stezю žizni pokazalъ esi čelovъkomъ (τρίβον τής ζωής έγνώρισας τοις θνητοϊς).

[241] Vъ nedelю pяtuю po Pascъ, na utreni, sъdalenъ Samarяnыni: Hristosъ… izbavi izъ istlъniя vse čelovečestvo svoeю smertiю (έρρυσατο φθοράςάπαν το άνθρώπινον τω ίδίω θανάτω).

[242] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovne stihirы (Glasъ 1, Oktoihъ): Strastiю tvoeю, Hriste, otъ strasteй svobodihomsя, i voskreseniemъ tvoimъ izъ istleniя izbavihomsя (και τή άναστάσει σου εκ φθοράς έλυτρωθημεν).

[243] Vъ nedelю sedmuю po Pasce, na utreni, Kanonъ voskresenъ, pesnь 3: Smertiю smertь razorivšisя, ležitъ okaяnnaя bezdыhanna: života bo neterpящi božestvennago priloženiя, mertva bыvaetъ krepkaя, i daruetsя vsemъ voskressenie.

[244] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovne stihirы (Glasъ 1, Oktoihъ):… voskrese Gospodь, podaя mšrovi veliю milostь (παρέχων τώ κόσμω τομέγα έλεος).

[245] tamo, troparь voskresnый:… voskreslъ esi tridnevnый, Spase,daruяй mirovi žiznь (άνέστης τριήμερος Σωτήρ, δοροΰμενος τω κόσμω την ζωήν).

[246] Nedelя, na utreni, stihira posle Evanđelja (Glasъ 1, Oktoihъ)·. Voskresъ Isusъ otъ groba, яkože proreče, dade namъ životъ večnый i veliю milostь (έδωκεν ήμΐν τήν αίώνον ζωήν καί μέγα έλεος).

[247] tamo, na hvalitehъ stihirы voskresnы:… voskrese iže vъ mertvыhъ svobodь, i podaetь mirovi veliю milostь (ανέστη ό έν νεκροις ελεύθερος, καιπαρέχει τω κόσμω το μέγα έλεος).

[248] tamo, I nine…: Preblagoslovenna esi Bogorodice Devo, voploщimbosя izъ tebe adъ plenisя, Adamъ vozzvasя, klяtva potrebisя, Eva svobodisя, smertь umertvisя (ό θάνατος τεθανάτωται), i mы ožihomъ.

[249] Nedelя, na utreni, Kanonъ voskresenъ, pesnь 8 (Glasъ 2, Oktoihъ): Tыmoe smertnoe odъяlъ esi, Щedre, vъ bezsmerie vostaniemъ tvoimъ (συ μου τοθνητόν ένέδυσας, Οΐκτίρμον, άθανασίαν τή έγέρσει σου),… požerta bыstь voistinnu smertь pobedoю (κατεπόθη όντως εις νΐκος ό θάνατος).

[250] tamo, na hvalitehъ stihirы voskresnы: Raspяtь i pogrebenъ bыlь esi Hriste, яkože izvolь esi (ως ήβουλήθης), isproverglъ esi яko Bogъ i Vladыka, daruяй mirovi žiznь večnuю i veliю milostь.

[251] Nedelя na Liturgii Blažennы (Glasъ 2, Oktoihъ): Poklanяemsя tvoemu, Vladыko, pogrebeniю i vostaniю, imiže otъ tlnjniя izbavilъ esi mirъ, čelovekolюbče (δι’ ών έκ φθοράς έλυτρώσω τον κόσμον).

[252] Vъ subbotu na velicei večerni, na Gospodi vozzvahъ stihirы voskresnы (Glasъ 4, Oktoihъ): Gospodi, eže otъ Otca tvoe roždenie bezdetno estьi prыsnosuщno; eže otъ Devы voploщenie, neizrečenno čelovekomъ i neskazanno; i eže vo adъ soщestvie, strašno diavolu i angelomъ ego; smertь bo popravъ,tridnevenъ voskresilъ esi, netlenie podavaя čelovekomъ (θάνατον γαρπατησας, τριήμερος άνέστης άφθαρσίαν παρέχων άνθρώποις), i veliю milostь.

[253] tamo, na stihovnu stihirы voskresnы: …samovlastno (αύτεξουσίως) voskreslъ esi tridnevno яko Bogъ, daruяй namъ bezkonečnый životъ (δωροΰμενος ήμίν άτελεύτητον ζωήν), i veliю milostь.

[254] tamo, troparь:… isproveržesя smertь, voskrese Hristosъ Bogъ,daruяй mirovi veliю milostь (έγέρθη Χριστός ό Θεός, δωροΰμενος τω κόσμω το μέγαέλεος).

[255] Vъ nedelю utra, na hvalitehъ stihirы vostočnы (Glasъ 4, Oktoihъ): … smertiю uprazdnivый krepostь, umeršыmъ vsemъ netlenie podalъ esi voskreseniemъ tvoimъ, Spase (τοΰ θανάτου καταργησας την ίσχύν, τοις τεθνεώσι πάσινάφθαρσίαν παρέσχες τή άναστάσει σου Σωτηρ).

[256] Vъ nedelю utra, po Neporočnыhъ ipakoй (Glasъ 6, Oktoihъ): Volьnoюi životvorящeю tvoeю smertiю Hriste, vrata adova sokrušivъ яko Bogъ(συντρίψας ως Θεός), otverzlъ esi namъ drevniй raй, i voskresъ izъ mertvыhъ, izbavilъ esi otъ tleniя životъ našъ.

[257] tamo, Kanonъ voskresenъ, pesnь 4: Ne ktomu zmiй mne ložnoe oboženie podlagaetь, Hristosъ bo bogodelatelь čelovečeskago estestva, nыne nevozbranno stezю života mne otverze.

[258] Vъ subbotu na veliceй večerni, troparь (Glasъ 7, Oktoihъ).

[259] Vъ subbotu na veliceй večerni, na Gosp. vozzvahъ stihirы voskresnы(Glasъ 8, Oktoihъ): Eže izъ mertvыhъ tvoe voskresenie slavoslovimъ, Hriste, imže svobodilъ esi adamskii rod otъ adova mučitelьstva (δι’ ης ήλευθέρωσαςάδαμιαίον γένος έκ της τοΰ άδου τυραννίδος), i darovalъ esi mgrovi яko Bogъžiznь večnuю i veliю milostь.

[260] tamo, na stihovnъ stihirы:… Slava tvoemu tridnevnomu vostaniю, imže (δι’ ης) darovalъ esi namъ večnuю žiznь i očiщenie grehovъ (και Ίλασμόναμαρτιών), яko edinъ blagoutrobenъ.

[261] tamo, troparь voskresenъ: Sъ vыsotы snizšelъ esi, Blagoutrobne, pogrebenie priяlъ esi tridnevnoe, da nasъ svobodiši strasteй (ίνα ημάς ελευθέρωσης των παθών), živote i voskresenie naše, Gospodi, slava tebe.

[262] Vъ nedelю utra, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 7 (Glasъ 8, Oktoihъ): Voskresъ otъ groba, яkože otъ sna, Щedre, vsehъ izbavilъ esi otъ tli (πόντος έρρυσω φθοράς).

[263] tamo, na hvalitehъ stihirы vostočnы: Postradalъ esi krestomъ (έπαθες δια σταυρού), bezstrastnый Božestvomъ; pogrebete priяlъ esi tridnevnoe, da nasъ svobodiši otъ rabotы vražiя (έκ της δουλείας τοΰ εχθρού), i obezsmertivъ oživotvoriši nasъ, Hriste Bože, voskreseniemъ tvoimъ (και άθανατίσας, ζωοποιήσης ημάς, Χριστέ ό Θεός, δια της αναστάσεως σου).

[264] tamo, na Liturgii Blažennы: Dnesь Hristosъ voskresъ otъ groba, vsemъ vernыmъ podaя netlenie (πάσι τοις πιστοις παρέχων άφθαρσίαν).

[265] Vo svяtuю i velikuю Subbotu, na utreni, Kanonъ, pesnь 6: Čelovekoubiйstvenno, no ne bogoubiйstvenno bыstь pregrešenie Adamovo (βροτοκτόνον,αλλ’ ού θεοκτόνον, έφυ το πταίσμα τού Αδάμ); aщe bo i postrada tvoeя ploti perstnoe suщestvo (τής σαρκός ή χο’ίκή ουσία), no Božestvo bezstrastno prebыstь; tlennoe že tvoe na netlenie preložilъ esi, i netleniя žizni pokazalъ esi istočnikъ voskreseniemъ (το φθαρτόν δε σου προς άφθαρσίαν μετεστοιχείωσας, και άφθαρτου ζωής, έδειξας πηγήν έξ αναστάσεως).

[266] Vo vtornikъ Svetlыя sedmicы večera, na Gosp. vozzvahъ stihirы: Životvorящemu tvoemu krestu neprestano klanяющesя Hriste Bože, tridnevnoe voskresenie tvoe slavimъ, temъ bo obnovilъ esi istlevšee čelovečeskoe estestvo, Vsesilie (δι’ αυτής γαρ άνεκαίνησας καθαφθαρεϊσαντων ανθρώπων φΰσιν, Παντοδύναμε), i iže na nebesa voshodъ obnovilъ esi(και την εις ουρανούς άνοδον καθυπέδειξας ήμΊν).

[267] Nedelя Antipashi, na utreni, Kanonъ, pesnь 3: Novыя vmesto vethihъ, vmesto že tlennыhъ netlennыя (καινούς άντι παλαιών, αντί φθαρτών δεάφθαρτους), krestomъ tvoimъ Hriste soveršivъ nasъ (δια σταυρού σου Χριστέτελέσας ημάς), vo obnovlenii žizni žitelьstvovati dostoйno povelelъ esi (έν καινότητι ζωής πολιτεύεσθαι, άξί ως προσέταξας).

[268] Vъ nedelю četvertuю po Pasce, na utreni, edalenъ: Hristosъ otь mertvыhъ vosta, načatokъ usopšihъ (ή απαρχή τών κεκοιμημένων), … istlevšee estestvo roda našego vъ sebe samomъ obnovi (την καταφθαρεισανφύσιν τοΰ γένους ημών έν έαυτώ άνεκαίνισεν).

[269] Nedelя, na Liturgii Blažennы (Glasъ 4, Oktoihъ): Nasъ radi iže bestrastenъ strastnый bыstь čelovekъ (δι’ ημάς ό απαθής, παθητός έγένετο άνθρωπος), i voleю (εκουσίως) na kreste prigvoždeйsя, nasъ sovoskresivъ; tъmže (διό) i slavimъ so krestomъ strastь i voskresenie, imiže vozsozdahomsя (δι’ ών άνεπλάστημεν), imižeispasaemsя (δι’ ών και σωζόμεθα).

[270] Vo svяtuю i velikuю Subbotu, na utreni, Stapя pervaя, 24: Vo grobe nove položilsя esi, Hriste, i estestvo čelovečeskoe obnovilъ esi, voskresъ bogolepno izъ mertvыhъ (και την φύσιν τών βροτών άνεκαίνισας, άναστάς θεοπρεπώς έκ τών νεκρών).

[271] tamo, Statiя vtoraя, 105: Dobrotы, Slove, prežde ne imelъ esi, niževida, egda stradalъ esi (κάλλος Λόγε πριν, ουδέ είδος έν τω πάσχειν έσχες); novoskresъ provozsiяlъ esi, udobrivъ čeloveki božestvennыmi zarяmi (άλλ’ έξαναστάς ύπερέλαμψας, καλλωπίσας τους βροτούς θείαις αύγάϊς).

[272] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi, na utreni, Kanonъ, pesnь 3: Nыne vsя ispolnišasя sveta (νυν πάντα πεπλήρωται φωτός), nebo že i zemlя i preispodnяя (τά καταχθόνια); da prazdnuetь ubo vsя tvarь vostanie Hristovo, vъ nemže utverždaetsя (τάν εγερσιν Χριστού, έν η έστερέωται).

[273] tamo, pesnь 7:…vъneйžebezdetnыйsvetъizъgrobaplotskivsemъ vozsiя (έν η άχρονον φως έκ τάφου σωματικώς πάσιν έπέλαμψεν).

[274] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi večera, na Gosp. vozzvahъ stihirы: Krestomъ tvoimъ uprazdnilъ esi, юže otъ dreva klяtvu; pogrebeniemъ tvoimъ umertvilъ esi smerti deržavu (έν τη τάφη σου ένέκρωσας του θανάτου το κράτος); vostaniemъ že tvoimъ prosvetilъ esi (έφώτισας) rodъ čelovečeskii.

[275] Vъ ponedelьnikъ Svetlыя sedmicы večera, na Gosp. vozzvahъ stihirы: Prosvetišasя vsяčeskaя voskreseniemъ tvoimъ Gospodi, i raй paki otverzesя (πεφώτισται τα σύμπαντα τη άναστάσει σου Κύριε, και ό παράδεισος πάλινήνεώκται).

[276] tamo, na stihovne stihirы voskresnы: Hriste, … svetomъ tvoego voskresetя prosvetivый vsяčeskaя (τφ φωτι της σης αναστάσεως φαιδρύνας τασύμπαντα).

[277] Vъ nedelю šestuю po Pasce, na večerni, na Gosp. vozzvahъ stihirы: Svetъ vsemu estestvu čelovečeskomu, i oko telu mipa sego, sый Bože i Slove, i očesemъ obщe Sozdatelь i Zižditelь poznavaemь (όμμα ολομελείας βροτών,και οφθαλμός του κόσμου τούτου σώματος, υπάρχων Θεέ και Λόγε, και τωνόμάτων κοινός δημιουργός και πλάστης γνωριζόμενος).

[278] Nedelя, na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы (Glasъ 2, Oktoihъ): … prosvetišasя vsego mipa koncы (πεφώτισται πάντα του κόσμου τα πέρατα).

[279] Vъ nedelю utra, Kanonъ voskresenъ, pesnь 3 (Glasъ 3, Oktoihъ):… voskresъ otъ groba, Troičesюй otkrыlъ esi svetъ (άναστάς έκ τάφου, το της Τριάδος άπεκάλυψας φέγγος).

[280] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovne stihirы (Glasъ 7, Oktoihъ): Voskresšemu izъ mertvыъ, i prosvetivšemu vsя (φωτίσαντα τα πάντα),priidite poklonimsя; otъ adova bo mučitelьstva nasъ svobodilъ esi (έκ τηςτοΰ άδου γαρ τυραννίδος ημάς ήλευθέρωσε), svoimъ tridnevnыmъ voskreseniemъ životъ namъ darovavый i veliюo milostь.

[281] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi, na utreni, Kanonъ, pesnь 4, irmosъ:… dnesь spasenie mipy, яko voskrese Hristosъ, яko vsesilenъ (σήμερονσωτηρία τω κόσμω, δτι ανέστη Χριστός ώς παντοδύναμος). — Sr.: Dnesь spasenie mipy bыstъ (σήμερον σωτηρία τω κόσμω γέγονεν), poemъ voskresšemu izъ groba, i načalьniku (άρχηγω) žizni našeя; razrušivъ bo smertiю smertь, pobedu dade namъ i velda milostь (Nedelя, troparь voskresenъ; Glasъ 1, Oktoihъ). Sr.: Se voskrese Hristosъ, mironosicamъ ženamъ angelъ reče: … raduйtesя, dnesь spasete mipy, mučitelьstvo vraga smertiю razrušisя (σήμερονσωτηρία τω κόσμω, ή τυραννις τοΰ εχθρού θανάτω λέλυται) (Nedelя tretiя svяtыhъ postovъ, na utreni, Kanonъ voskresenъ, pusnь 4).

[282] tamo, pesnь 5: … sprazdnuemъ … Pashu Božiю spasitelьnuю (το Πάσχα θεού το σωτήριον).

[283] tamo, Ekzapostilariй: … Pasha netleniя, mipa spasenie (πάσχα της αφβαρίας, τοΰ κόσμου σωτήριον).

[284] tamo, na hvalitehъ stihirы:PoemъtvoюHristespasitelьnuюstrastь (το σωτήριον πάθος), i slavimъ tvoe voskresenie.

[285] tamo: Bogolepnoe tvoe snishoždenie slavящe, poem tя Hriste: rodilsя esi otъ Devы, i nerazlučenъ bыlь esi otъ Otca; postradalъ esi яko čelovekъ, i voleю preterpelъ esi krestъ; voskreslъ esi otъ groba яko otъ čertoga proizšedъ, da spaseši mirъ, Gospodi, slava tebe.

[286] Vo vtornikъ Svetlыя sedmicы, na utreni, na hvalitehъ stihirы: …voskreslъ bo esi izъ mertvыhъ, spasenie rodu čelovečeskomu daruяй (άνέστηςγάρ έκ των νεκρών, σωτηρίαν τω γένει τών ανθρώπων δωροΰμενος).

[287] Vъ pяtokъ Svetlыя sedmicы večera, na Gosp. vozzvahъ, stihirы voskresnы: Eže ogь Boga Otca Slovo, …toežde (ό αυτός) ogь Neiskusobračnыя voploщšesя voleю, raspяtie smertnoe (σταΰρωσιν θανάτου) preterpi, i drevle umerщvlennago čeloveka spase svoimъ voskreseniemъ (και τον πάλαι νεκρωθέντα άνθρωπον έσωσε δια της εαυτού αναστάσεως).

[288] Vъ nedelю na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresniы (Glasъ 3, Oktoihъ): Δεύτε πάντα τα έθνη, γνώτε του φρικτού μυστηρίου την δύναμιν Χριστός γάρ ό Σωτήρ ημών, ό έν αρχή Λόγος, έσταυρώθη δι’ ημάς, και εκών ετάφη, και ανέστη έκ νεκρών, τοϋ σώσαι τά σύμπαντα).

[289] Vъ pяtokъ Svetlыя sedmicы večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresnы.

[290] Vъ subbotu Svetlыя sedmicы na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы.

[291] Vo vtornikъ tretiя sedmicы po Pasce, na večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresnы: …plenenъ bыstь adъ vsespasitelьnыmъ voskreseniemъ nasъ radi umeršago Carя (έσκΰλευται αδης τή πανσωστική άναστάσειτού υπέρ ημών θανέντος άνακτος).

[292] Vъ subbotu na veliceй večerni, na Gospodi vozzvahъ stihirы voskresnы (Glasъ 2, Oktoihъ): …krestь preterpevъ, pogrebeniю predadesя, яko (ώς) samъ voshoti, i voskresъ izъ mertvыhъ, spase mя zabluždaющago čeloveka (και άναστάς έκ νεκρών, έσωσε με τον πλανώμενον άνθρωπον).

[293] Nedelя, na utreni, po Slavoslovii troparь (Glasъ 2, Oktoihъ): Voskresь izъ groba, i uzы rasterzalъ esi ada, razrušilъ esi osuždenie smerti Gospodi, vsя otь seteй vraga izbavivый.

[294] Nedelя na Liturgii Blažennы (Glasъ 2, Oktoihъ): Smertiю tvoeю, Gospodi, požerta bыstь smertь (τω θανάτω σου Κΰριε, κατεπόθη ό θάνατος), i voskreseniemъ tvoimъ, Spase, mirъ spaslъ esi (και τή άναστάσει σου Σωτερ, τονκόσμον διέσωσας).

[295] Vъ subbotu na velicei večerni, na stihovne stihirы voskresnы (Glasъ 5, Oktoihъ): … krestъ i smertь priяlъ esi za rodъ našъ, яko čelovekolюbecъ Gospodь, isprovergiй adova vrata, tridnevno voskreslъ esi, spasaя dušы našя (τριήμερος άνέστης, σώζων τάς ψυχάς ήμων).

[296] Vъ nedelю utra, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 3 (Glasaъ 6, Oktoihъ): Slava tvoemu vostaniю, Spase našъ, яko nasъ otъ ada, tleniя, i smerti izbavitь esi, яko vsesilenъ (δτι ημάς έξ αδου, φθοράς και του θανάτου έρρυσωώς παντοδύναμος).

[297] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi, na utreni, Kanonъ, pesnь 1: …Hristosъ bo vosta, veselie večnoe (Χριστός γαρ έγηγερται, ευφροσύνη αιώνιος).

[298] tamo:… priidite vsi vernii, poklonimsя svяtomu Hristovu voskreseniю: se bo priide krestomъ radostь vsemu mipy (Bockpecenie Hristovo videvše…).

[299] tamo, stihirы Pashi:… Pasha dveri raйsюя namъ otverzaющaя; Pasha vsehъ osvящющaя vernыhъ.

[300] Vъ ponedelьnikъ Svetlыя sedmicы na utreni, na hvalitehъ stihirы:… Hristosъ voskrese izъ mertvыhъ, Spasъ mipa, i ispolni vsяčeskaя blagouhaniя (έπλήρωσε τα σύμπαντα εΰωδίας).

[301] Vъ sredu Svetlыя sedmicы na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы: Krestomъ tvoimъ, Hriste, drevniя klяtvы svobodilъ esi nasъ, i smertiю tvoeю estestvo naše mučaщago diavola uprazdnilъ esi (καν έν Φανάτω σου,τον φύσνν ημών τυραννήσαντα, διάβολον κατήργησας), vostaniemъ že tvoimъ radosti vsя ispolnilъ esi (χαράς τα πάντα έπλήρωσας).

[302] Vъ četvertokъ večera Svetlыя sedmicы, na Gospodi vozzv. stihirы: Dnesь Hristosъ smertь popravъ (θάνατον πατήσας), яkože reče voskrese, i radovanie (την άγαλλίασιν) mipy darova.

[303] Nedelя Antipashi, na utreni, Kanonъ, pesnь 1: Dnesь vesna dušamъ, zane Hristosъ otъ groba яkože solnce vozoяvъ tridnevnый, mračnuю burю otgna greha našego (τον ζοφερόν χειμώνα άπήλασε της αμαρτίας ημών).

[304] tamo: Vaskrsnuvši Gospod predstalъ drugomъ (tj. učenicima svojim), mirъ daruяй, vsяkъ umъ preimuщъ (τον πάντα νουν ύπερέχουσαν).

[305] Vъ nedelю na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы (Glasъ 3, Okotihъ): χαράς τα πάντα πεπλήρωται, της αναστάσεως την πεΐραν είληφότα

[306] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovne stihirы (Glasъ 4, Oktoihъ): …voskrese Gospodь, podaяй namя radostь (παρέχων ήμιν άγαλλίασιν), яkoedinъ blagoutrobenъ (ώς μόνος εύσπλαγχνος).

[307] Vъ nedelю utra, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 5 (Glasъ 5, Oktoihъ):Plenilъ esi adь (έσκύλευσας τον άδην), Spase moй, tvoimъ pogrebeniemъ, i tvoimъ voskreseniemъ radosti vsя ispolnilъ esi (χαράς τα πάντα έπληρωσας).

[308] Vo svяtuю i velikuю nedelю Pashi, na utreni, stih pred troparem: Seй denь egože sotvori Gospodь, vozraduemsя i vozveselimsя vonь.

[309] tamo, Kanonъ, pesnь 7: Яko voistinnu svящennaя,ivseprazdnstvennaя (πανέορτος) aя spasitelьnaя noщь, i svetozarnaя (αύτη ή σωτήριος νοξ καιφωταυγής) svЬtonosnago dne, vostaniя suщi prvozvestnica (τής έγέρσεως οΰσαπροάγγελος).

[310] tamo, pesnь 8, irmosъ: Seй narečennый i svяtый denь, edinъ subbotъ carь i Gospodь, prazdnikovъ prazdnikъ, i toržestvo estь toržestvъ (αύτη ήκλητή και αγία ημέρα, ή μία των σαββάτων, ή βασιλις και κυρία, εορτών εορτή,και πανήγυρις εστί πανηγύρεων).

[311] Nedelя Antipashi, na utreni, Kanonъ, pesnь 1: Svetlonosni dan Uskrsa je: carica vremenъ (ή βασιλίς τών ωρών), i dneй (ημερών).

[312] tamo, pesnь 7: Яko pervый estь dneй, i gospodstvennый svetonosnый siй (ώς πρώτη υπάρχει ημερών και κυρία, ή λαμπροφόρος αύτη).

[313] Vъ četvertoю, vtorыя sedmicы večera, na Gospodi vozzv. stihirы: ηβασιλις και κυρία, τών εορτών εορτή, ή νϋν έστιν ήμερα, ήν έποίησεν όντως ό Κύριος.

[314] Vъ pяtokъ vtorыя sedmicы po Pasce, na utreni, sedalenъ: … veličaйšee čudo Adama iscelevšee, i namъ verovavšыmъ negiblemoe blaženstvo ishodaivšee (τον άνώλεθρόν μακαρισμον προξενήσας).

[315] Vъ nedelю četvertuю po Pasce, na utreni, sedalenъ: Nepostižimoe raspяtiя, i neskazannoe vostaniя, bogoslovstvuemъ vernii tainstvo neizrečennoe (το άκατάληπτον το της σταυρώσεως, και άνερμήνευτον το της έγέρσεως,Οεολογοΰμεν οι 7αστοί απόρρητον μυστηριον): dnesь bo smertь i adъ plenisя (έσκύλευται), rodъ že čelovečeskii vъ netlenie oblečesя; temže blagodarящe vopiemъ ti: slava, Hriste, vostaniю tvoemu.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *