NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

 

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI
Tumačenje Božanstvene Službe

 

 
4. Liturgija i prvi hrišćani
 
Nastavimo našu besedu o Liturgiji.
Iz našeg savremenog hrama prenesimo se u mislima, prijatelji moji, u pagansku daleku Antiohiju iz prvih vremena hrišćanstva. Počelo je gonjenje hrišćana, njih hvataju, zatvaraju u strašne tamnice, a zatim ih u amfiteatrima predaju zverima da ih pojedu ili ih, obavivši ih nasmoljenim kučinama, pale tako da hrišćani predstavljaju živu buktinju.
Isto se događalo i u Antiohiji, i gonitelji su uhvatili sveštenika Lukijana sa svojom pastvom. Oni su već bili osuđeni na smrt i pastva je sa tugom rekla Lukijanu: „Oče naš, kako ćemo da se pričestimo Svetim Tajnama?“ Lukijan je nepomično ležao na gubilištu, noge su mu bile okovane i nije mogao da ustane. „A imate li hleb i vino?“ – upita on. „Dobri ljudi su sve to doneli, – odgovoriše mu – samo kako ćeš služiti Liturgiju, čak ni prestola nemamo?“ „Donesite hleb i vino, stavite ih na moje grudi, neka one budu živi presto za prečiste Tajne Gospodnje“ – uzviknu utamničeni sveštenik. I doneše hleb i vino na Lukijanove grudi i bi odslužena Božanstvena liturgija za vreme koje se pričestio sam Lukijan i svi ostali hrišćani.
Tako su drevni hrišćani služili Liturgiju. Oni nisu imali utvrđene molitve i obrede. Liturgiju su u vreme gonjenja služili ispod zemlje, u katakombama. Od večeri je počinjala služba i izlaskom sunca se završavala, ali ne zato što su se vernici umarali od molitve, već zato što je hrišćanima bio život u opasnosti. U raznim mestima paganskog sveta služila se Liturgija, ali se nije svugde služila svaki dan; u nekim mestima – četiri puta nedeljno, kako kaže o svojoj pastvi sveti Vasilije Veliki. U ranije vreme hrišćani su se okupljali svaki dan, a naročito u nedelju, u dan vaskrsni, koji su nazivali danom Sunca i danom hleba, u spomen Vaskrsenja Hristovog, Sunca pravde, i u spomen hleba svetog pričešća.
Služba je počinjala čitanjem svetog Jevanđelja i apostolskih poslanica, zatim je počinjala molitva. Molitve su se govorile i čitale ne po molitveniku, već iz srca; molitva je bila plamena i svojim rečima. Srca zagrejana blagodaću Duha Svetog pojala su čudesne himne i pesme. Od tih molitvoslovlja i pouka se gotovo ništa nije sačuvalo; samo u odlomcima iz kasnijih vremena nalazimo podatke da neke od naših molitava u Liturgiji ponavljaju pesme drevnih hrišćana.
Tako, na primer, vozglas „Ljubimo jedni druge…“ sada predstavlja samo hladne reči, a onda je bio pun dubokog smisla, tada su ljudi koji su se nalazili u podzemnoj crkvi osećali da zaista vole jedni druge, da su bliski jedni drugima i u znak te ljubavi i bratstva prisutni u hramu su na te reči celivali jedni druge: muškarci su celivali muškarce, žene – žene, sveštenoslužitelji su takođe davali sveti celiv jedni drugima. I zvuci himni smenjivali su se drugim zvucima – celivanjem. Od tog običaja je ostao samo slab trag: sveštenoslužitelji u to vreme celivaju jedan drugoga u rame, a đakon celiva krst na oraru. Isto tako, kada se kod nas sada uzvikuje: „Gore imajmo srca“, – samo hor hladno odgovara: „Imamo ih ka Gospodu“, a tada su svi iz srca izgovarali te reči zato što su prvi hrišćani zaista prebivali dušom s Gospodom, ne primećujući vreme, ne osećajući umor i samo ih je zora primoravala da se iz opreznosti raziđu po kućama vernika koji su došli na molitvu uveče. Tako su se dugo oni molili.
O tome se govori u Delima svetih apostola; dugotrajnost njihove molitve vidi se iz onog mesta gde se opisuje čudesno spasenje od smrti dečaka koji je za vreme propovedi apostola Pavla pao s prozora. Tako
su plamene bile molitva i vera hrišćana da oni nisu primećivali vreme. Posle duge molitve počinjalo je pričešćivanje svih vernika. Drevni hrišćani su se pričešćivali svaki dan, i muškarci i žene. Kasnije su se pričešćivali ređe, ali najmanje jedanput nedeljno. Da bi primili Svete Tajne vernici su prilazili pravo prestolu, jer tada ikonostas nije odvajao oltar od hrama. Najpre su se pričešćivali svi muškarci, a zatim žene; bolesnicima ili onima koji su zauzeti poslom sveto pričešće su đakoni donosili u kuću. Tako je čist bio život prvih hrišćana da su mogli svaki dan da budu spremni za sveto Pričešće.
Eto kakva je bila Liturgija u staro vreme. Ako vas sada pitaju, prijatelji moji, šta je to Božanstvena liturgija, odgovorite da je ona zaveštanje Spasitelja našega. On nam je Svojim rečima: „Ovo činite Meni na spomen“ – ostavio kao zaveštanje da služimo Liturgiju – da jedemo Njegovo životvorno Telo i pijemo Njegovu životvornu Krv. Recite da je Liturgija brilijant, čudesni Hristov poklon. Liturgija je reka koja krepi i osvežava, i koja je istekla iz rebra raspetog Isusa. Liturgija je zlatni most preko kojeg se jedino može stići u život večni. Vi koji volite Liturgiju, taj neprocenjivi brilijant, tu reku koja nam nosi život, pamtite to Hristovo zaveštanje, idite tim zlatnim mostom koji će vas spasti od provalije pakla. Ne slušajte, ljubljeni, ljude koji beže od Liturgije, koji beže od Čaše. To su nesrećni, zabludeli i jadni ljudi. Oni ne vide sjaj brilijanta, oni se guše od žeđi daleko od reke Hristove, oni padaju u provaliju izbegavajući most. Vi pak kličite uvek: „Hvalite ime Gospodnje…“

Jedan komentar

  1. Gde mog da kupim knjigu „BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI“ ?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *