НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

 

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе

 

 
20. Твоје од Твојих
 
Живеле су, драги моји, две породице које су становале у огромној кући. Али у животу тих породица била је велика разлика. Једна је породица заузимала светлу половину куће, а друга мрачну. Прва породица је у својој половини имала велике светле прозоре кроз које је продирала јака светлост, чист и диван ваздух, пред очима се отварао прекрасни видик. Саме просторије су захваљујући светлости и ваздуху биле потпуно погодне за живот у здравственом погледу. Ту је било суво, топло и чисто… Људи који су ту живели били су увек здрави и пуни животне радости. Друта половина није имала прозоре и зато је тамо било мрачно, тамно и хладно. А што је главно, тамо су се свуда ширила штетна испарења и смрад зато што се кућа налазила у ниском и мочварном крају. Људи који су живели у том делу куће често су били болесни, бледи, раслабљени и мрачни.
Пријатељи моји, та кућа то је наш свет. Светли прозори прве половине су Божанствена литургија. Ја, грешни, усуђујем се да кажем да ми се у тој светој служби, кроз тај прозор отвара диван и прекрасан видик вечног блаженства, да ми се чини да срце неће моћи да ми прими осећање највеће захвалности Богу Који ми је послао такав дар.
Они који живе у светлој половини су они који верују у Христа, који посећују Божанствену литургију, који удишу миомирис Божије благодати који се излива у овој великој служби, који уживају топлоту љубави и светлост Сунца правде. Ти људи су духовно здрави, светли, мирни, зато што се на њих простире исцељујућа сила Духа Светога. Они који живе у тамној половини су они који неће да буду с Христом, којима није драга свештена Литургија. Јадни су то људи, они не осећају топлину Христа Спаситеља. Њихов живот је пун смрада и трулежи зато што испарења од смрада страсти продиру у њихове душе. Они немају прозоре и вентилацију да би очистили своје душе од те трулежи, те је зато тако таман и мрачан живот таквих људи. Зато вас и ја позивам, драги моји, да посећујете Божанствену литургију, зато хоћу да је разумете и волите, да она буде светлост која обасјава најтамније бездане греха. Она је топлота која загрева најстрашнију хладноћу душе. Она је љубав, и радост, и живот.
Данас хоћу да вам објасним трећи део евхаристијског канона – узношење светих Дарова. Али сада хоћу још једном да зауставим вашу пажњу на Серафимској песми, наиме, на тајној молитви свештеника у том тренутку на Литургији Василија Великог. Та молитва је свеобухватна и пламена химна Господу Творцу, Промислитељу Који је излио на људе Своје небројене милости. Ту је свака реч пуна смисла, свака реч је творевина најдубље мудрости и благодати.
Није се узалуд свети Василије Велики дугом молитвом и постом припремао за састављање Божанствене литургије; затим је одједном у огњеном молитвеном иступљењу пао ничице пред Престо, створио своје чудесне молитве и записао их. Ево молитве другог члана евхаристијског канона. Ту молитву је вероватно свети Василије позајмио од самих серафима који су саслуживали томе чудесном човеку. „Са овим блаженим силама… ваистину си свети и пресвети…“ Обратите пажњу, опет реч „ваистину“, опет потврда у истинитост онога што се ту исповеда; „… пресвет, и нема мере величанству светиње Твоје…“ И затим се објашњава та величанственост, то јест, лепота Божија, „и у свему си поступио с нама по правди и истинском суду: створио си човека“, и прича се о стварању човека, о његовом блаженству и грехопаду, о обећању спасења: „Устројавајући му спасење кроз поновно рођење у Самоме Христу Твом“.
Обратите пажњу: „Спасење у Самоме Христу Твом“. Камен темељац наше вере. Дуго се набрајају све милости Божије које су указане грешном људском роду. „Пророке си послао“ и даље до речи: „А када се наврши пунота времена“ – ту се каже, као што видите, о Христу Који „понизи Себе, узевши обличје слуге“; и даље погледајте какво је подробно исповедање, какво је дубоко смирење и снисхођење Богочовека, циљеви Његовог доласка у свет. „И Он, живећи у овоме свету… стече Себи нас – народ изабрани, царско свештенство, свети род“. Чујете ли ко смо ми захваљујући искупитељској Христовој жртви? Царско свештенство, род свети. „И очистивши нас… продане греху“ (ђаво је извршио куповину, он нас је купио грехом), Христос је, видите ли, сишао „крстом у ад… и сваком телу отворио пут“. Као што сам говорио, слетео је у ад ради нас свих, „и сваком телу отворио пут у васкрсење из мртвих“.
Даље се говори о васкрсењу и будућем Суду. Како се кратко, али живописно и тачно и дубоко излаже сва историја људска од стварања човека до последњег Суда. Какво савршенство исповедања. И најзад, завршним речима: „И остави нам Он…“ – прелазимо на трећи члан евхаристијског канона, на узношење светих Дарова. У Литургији Јована Златоуста тај се прелазак обележава речима: „Који дошавши…“ Даље речи „Узмите, једите“, свештеник изговара гласно и њих треба прихватати као речи Самога Господа Исуса Христа. Он нас Сам позива најсветијим, надрагоценијим речима које је изговорио у ноћи Својих страдања.
Зар ћемо остати глуви према том божанском позиву, док за то време у храму на тај позив Христа Спаситеља одговарају двократним „Амин“, то јест, „заиста, уистину“? Свештеник тајно чита „Сећајући се дакле“ и завршава ту кратку молитву возгласом: „Твоје од Твојих…“ У Литургији Василија Великог додају се и речи: „Ово чините Мени за спомен“.
У архијерејском служењу се још очигледније него у свештеничком истиче мисао да речи „узмите, једите“ изговара Сам Господ Исус Христос. Примећивали сте сигурно да се пред читање Јеванђеља скида омофор с архијереја? Објаснићу вам да је омофор најомиљенија Спаситељева одежда. То је залутала овца коју Пастир Добри узима на рамена Своја. Скидајући омофор, архијереј представља обичног служитеља престола Божијег, јер се сматра да Господ не преко њега, већ на други начин, преко Јеванђеља, на пример, објављује Себе људима. Али пред узношење светих Дарова на рамена архијереја се опет ставља мали омофор. Он више није служитељ олтара, смртан, грешан, немоћан. Не, пред престолом стоји Сам Господ. Његов најсветлији лик представља архијереј, Његов глас вас зове: „Узмите“. Пазите на речи вашег Спаситеља, с побожним страхом их слушајте, барем на кратко време заборавите све световне трице, свакојаке раздоре и животне бриге.
Речима „Узмите, једите“ почиње трећи члан евхаристијског канона – узношење светих Дарова. Поменувши божанске речи божанског Учитеља, које је изговорио на Тајној вечери, свештеник узима у руке свету Чашу и дискос, подиже их увис и, говори: „Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све“. На певници поју: „Тебе појемо, Тебе благосиљамо“. Објаснићу речи возгласа „Твоје од Твојих“ – „Твоје“ – изговара свештеник, показујући Господу хлеб и вино и као да говори: „Твоје, то су Твоји дарови, плодови Твоје земље, који су нам дати, и њих приносимо Теби“, зато што, понављам, више пута сам вам то говорио, земља само зато и доноси плодове, жито и грожђе, само зато нас она награђује за наш труд, само зато што се хлеб и вино сваки дан приносе на свети престо приликом вршења Божанствене литургије. Не нама, не ради нас, грешних, покривених ранама греха, земља не даје своје плодове ради нас. Ми њих нисмо вредни, она их даје ради бескрвне Жртве и даваће их све док се на земљи буде служила страшна света Литургија.
„Твоје од Твојих“, то јест од Твојих слугу, од Твојих људи. „Теби приносећи“ – Теби приносимо – „ради свих и за све“. „Ради свих“ се може објаснити овако: ради свих грехова, ради свих безакоња. Како су велике, како су благодатне речи „ради свих“ – за све, за све грехе приноси се та Жртва; сва безакоња се скидају Крвљу проливеном за нас. Грешниче јадни, гресима покривени као губом, грешниче који си пао у провалију страсти, приклони главу, ободри се надом зато што се и за твоје грехе и неправде узноси Жртва, тајна бескрајне љубави Бога према човеку. Ето какво радосно обећање, ето какав дар имамо у Божанственој литургији. „И за све“ – тим речима се изражава благодарење Господу за све Његове милости према нама. Ми приносимо Теби дарове Твоје, од Твоје земље, од Твојих слугу као искупљење за сва њихова сагрешења као благодарност за све Твоје милости и доброчинства. Ето шта говори тај свештеников возглас.
Сада погледајте како свештеник држи свету Чашу и свети дискос. Узносећи их горе, он држи руке прекрштене у облику крста: подижући узношене Дарове, он као да себе покрива знамењем крста. Како је ту крајње дубок смисао! Свештеник је човек, он је грешан као и сви и можда је чак и грешнији од свих – и он се усуђује да приноси ту страшну Жртву пред којом трепте сами серафими, први од анђеоских чинова који предстоје пред престолом Божијим. Он се усуђује да се приближи светом Престолу на којем ће након освећења дарова бити Господ Славе, Господ над небеским војскама. Па како се усуђује тај јадни и немоћни грешник да буде тако смео? Како га муња, како га огањ небески не спали, не претвори га у пепео? И дрхтећи због своје немоћи, ужасавајући се своје службе, свештеник, подижући руке прекрштене у облику крста као да говори: „Не, Господе, не ја, не узносе ове дарове моје нечисте руке. На крсту Твом ја их узносим Теби, крстом Твојим се покривам ја, у крст Твој се уздам ја, вршећи ову страшну божанствену службу“. Ово знамење крста отклања огањ небески. Ово знамење крста освештава свештеника од сваке прљавштине и страсти. И покривајући се тим крстом, он без бојазни стоји пред лицем Онога пред Којим се и серафими покривају крилима.
Али ово знамење крста има још један смисао. За све се узноси Жртва, за све грехе. Али како смемо да молимо да нам се отпусте наши греси, чиме смо заслужили ту милост? Тиме што на сваком кораку заборављамо заповести? Тиме што у сваком тренутку своје саможивости служимо својим страстима? Како се можемо надати у опроштај? Да, можемо се надати, добијамо опроштај, добијамо милост Божију зато што се жртва за наше грехе узноси на крсту. Он покрива све, сва наша безакоња, тај покров се простире над целим грешним светом, светом грешним и прељуботворним који у злу лежи. Господе, ми нисмо вредни Твоје милости, ми смо пуни свакојаке прљавштине, али ми имамо крсне муке Христа Твога, ми на њих показујемо Теби, ми се тим ранама покривамо, ми у име Крви Сина Твога молимо да нам опростиш – ето шта говоре те крстолико склопљене руке, ето зашто се смело усуђујемо да се надамо у опроштај. И тај опроштај добијамо у Божанственој литургији. Она је осовина света. Као што точак може да се обрће само ако је учвршћен на осовини, тако и наш свет, наш точак живота може да се покреће само ако има Божанствену литургију на којој се приноси бескрвна Жртва. И знајте да се она приноси за све. Нека се не преузносе они који неће да погледају кроз прозор Божанствене литургије, који у безумљу газе најдрагоценији бисер. Нека не мисле да могу живети без Божанствене литургије!
Ако су још живи, ако једу хлеб, ако им извори дају воду, ако им сунце светли и месец излази на небу, то је само зато што се врши Божанствена литургија, а без ње би нас због наших безакоња одавно спалио огањ небески, одавно бисмо иструнули у провалији наших страсти, угушили бисмо се у бездану животних невоља и брига. Крст – то је наше сидро. Крст – то је наш покров; крсне заслуге које се помињу сваки дан на Литургији спасавају свет од коначне пропасти… „Ми који смо крстом заштићени“.

Један коментар

  1. Где мог да купим књигу „БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ“ ?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *