НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

 

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе

 

 
4. Литургија и први хришћани
 
Наставимо нашу беседу о Литургији.
Из нашег савременог храма пренесимо се у мислима, пријатељи моји, у паганску далеку Антиохију из првих времена хришћанства. Почело је гоњење хришћана, њих хватају, затварају у страшне тамнице, а затим их у амфитеатрима предају зверима да их поједу или их, обавивши их насмољеним кучинама, пале тако да хришћани представљају живу буктињу.
Исто се догађало и у Антиохији, и гонитељи су ухватили свештеника Лукијана са својом паством. Они су већ били осуђени на смрт и паства је са тугом рекла Лукијану: „Оче наш, како ћемо да се причестимо Светим Тајнама?“ Лукијан је непомично лежао на губилишту, ноге су му биле оковане и није могао да устане. „А имате ли хлеб и вино?“ – упита он. „Добри људи су све то донели, – одговорише му – само како ћеш служити Литургију, чак ни престола немамо?“ „Донесите хлеб и вино, ставите их на моје груди, нека оне буду живи престо за пречисте Тајне Господње“ – узвикну утамничени свештеник. И донеше хлеб и вино на Лукијанове груди и би одслужена Божанствена литургија за време које се причестио сам Лукијан и сви остали хришћани.
Тако су древни хришћани служили Литургију. Они нису имали утврђене молитве и обреде. Литургију су у време гоњења служили испод земље, у катакомбама. Од вечери је почињала служба и изласком сунца се завршавала, али не зато што су се верници умарали од молитве, већ зато што је хришћанима био живот у опасности. У разним местима паганског света служила се Литургија, али се није свугде служила сваки дан; у неким местима – четири пута недељно, како каже о својој пастви свети Василије Велики. У раније време хришћани су се окупљали сваки дан, а нарочито у недељу, у дан васкрсни, који су називали даном Сунца и даном хлеба, у спомен Васкрсења Христовог, Сунца правде, и у спомен хлеба светог причешћа.
Служба је почињала читањем светог Јеванђеља и апостолских посланица, затим је почињала молитва. Молитве су се говориле и читале не по молитвенику, већ из срца; молитва је била пламена и својим речима. Срца загрејана благодаћу Духа Светог појала су чудесне химне и песме. Од тих молитвословља и поука се готово ништа није сачувало; само у одломцима из каснијих времена налазимо податке да неке од наших молитава у Литургији понављају песме древних хришћана.
Тако, на пример, возглас „Љубимо једни друге…“ сада представља само хладне речи, а онда је био пун дубоког смисла, тада су људи који су се налазили у подземној цркви осећали да заиста воле једни друге, да су блиски једни другима и у знак те љубави и братства присутни у храму су на те речи целивали једни друге: мушкарци су целивали мушкарце, жене – жене, свештенослужитељи су такође давали свети целив једни другима. И звуци химни смењивали су се другим звуцима – целивањем. Од тог обичаја је остао само слаб траг: свештенослужитељи у то време целивају један другога у раме, а ђакон целива крст на орару. Исто тако, када се код нас сада узвикује: „Горе имајмо срца“, – само хор хладно одговара: „Имамо их ка Господу“, а тада су сви из срца изговарали те речи зато што су први хришћани заиста пребивали душом с Господом, не примећујући време, не осећајући умор и само их је зора приморавала да се из опрезности разиђу по кућама верника који су дошли на молитву увече. Тако су се дуго они молили.
О томе се говори у Делима светих апостола; дуготрајност њихове молитве види се из оног места где се описује чудесно спасење од смрти дечака који је за време проповеди апостола Павла пао с прозора. Тако
су пламене биле молитва и вера хришћана да они нису примећивали време. После дуге молитве почињало је причешћивање свих верника. Древни хришћани су се причешћивали сваки дан, и мушкарци и жене. Касније су се причешћивали ређе, али најмање једанпут недељно. Да би примили Свете Тајне верници су прилазили право престолу, јер тада иконостас није одвајао олтар од храма. Најпре су се причешћивали сви мушкарци, а затим жене; болесницима или онима који су заузети послом свето причешће су ђакони доносили у кућу. Тако је чист био живот првих хришћана да су могли сваки дан да буду спремни за свето Причешће.
Ето каква је била Литургија у старо време. Ако вас сада питају, пријатељи моји, шта је то Божанствена литургија, одговорите да је она завештање Спаситеља нашега. Он нам је Својим речима: „Ово чините Мени на спомен“ – оставио као завештање да служимо Литургију – да једемо Његово животворно Тело и пијемо Његову животворну Крв. Реците да је Литургија брилијант, чудесни Христов поклон. Литургија је река која крепи и освежава, и која је истекла из ребра распетог Исуса. Литургија је златни мост преко којег се једино може стићи у живот вечни. Ви који волите Литургију, тај непроцењиви брилијант, ту реку која нам носи живот, памтите то Христово завештање, идите тим златним мостом који ће вас спасти од провалије пакла. Не слушајте, љубљени, људе који беже од Литургије, који беже од Чаше. То су несрећни, заблудели и јадни људи. Они не виде сјај брилијанта, они се гуше од жеђи далеко од реке Христове, они падају у провалију избегавајући мост. Ви пак кличите увек: „Хвалите име Господње…“

Један коментар

  1. Где мог да купим књигу „БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ“ ?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *