БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

 

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе

 

 
7. Свештеник се припрема
 
Господ је рекао: „Ја сам хлеб који је сишао с неба“. Хлеб тај, Божанско Тело Његово и Часна Крв Његова, јесте свето причешће које нас окрепљује, оживљава, очишћује, то је Сунце правде које освећује наш живот и загрева нашу душу. Из тог Сунца излазе три зрака: брилијант је стављен у ковчег са трима одељцима. Божанствена литургија се састоји од три дела. Од најстаријих времена се та служба дели тако, чак се и у Сионској горњој соби прва Литургија састојала од три дела.
Тајна вечера је пре свега имала припрему. Господ је рекао ученицима: „Идите, припремите нам горњу собу“. Затим је Господ сео са дванаесторицом ученика (али Јуда није седео до краја трпезе, „изашао је“ као што излазе оглашени – они који немају крштења). Најзад, /…/ Господ је почео свештенодејство: под видом хлеба и вина дао је ученицима да окусе Тело и Крв Његову. И у Божанственој литургији постоје та три дела. Први се назива проскомидија – та реч је грчка зато што смо целу Божанствену литургију позајмили од Грка.
Проскомидија значи приношење. Треба истаћи да је још у Мојсијево време Господ завештао да верници не долазе к Њему „празни“, без жртве. То правило су строго поштовали први хришћани; уместо животиња које су служиле као жртва у Мојсијево време, они су доносили хлеб и вино. Олтар се у прошлости делио на три дела – на олтар у правом смислу и на два бочна дела: ризницу, или сасудохранилиште, зато што се тамо чувала утвар храма (сасуди и одежде), и ту су се облачили ђакони. На грчком се називала дијаконикон. С друге стране се налазио жртвеник или предложење – тамо где је сада жртвеник. Ту је стајао сто на који су верници стављали хлеб и вино. Ето одакле је потекао назив просфора, који значи приношење. Те жртве су биле тако распрострањене да су Свети Оци говорили: „Нека се стиде људи који су имућни, а причешћују се туђим хлебом“. Међу тим хлебовима свештеник је бирао најбољи, добро испечен хлеб и употребљавао га за причешће, а пошто су се онда причешћивали скоро сви верници, морали су да употребе неколико хлебова и неколико чаша. У Литургији светог апостола Марка се тако и моли од Господа да пошаље Духа Светога на хлебове и на чаше ове.
Хлеб за причешће мора бити пшенични, квасни хлеб, а његов облик мора бити округао; осим тога, мора да се састоји од два дела. Пшенични округли хлеб се узима у знак сећања на онај хлеб који је употребио Спаситељ приликом вршења прве Литургије. Округао облик подсећа на динар – монету, и као да говори да смо искупљени Христом Спаситељем Који је дао Себе да би нас искупио. Тај хлеб се назива и просфором, то јест, приношењем, приносом, у знак сећања на то да су је верници приносили у храм за свету Литургију, као што и ми сада приносимо свеће и уље. Два дела просфоре говоре о двема природама Сина Божијег, људској и божанској. Тај динар којим смо искупљени јесте Жртва коју је добровољно принео за нас Богочовек, Син Божији и Син Деве. Литургија се врши на пет просфора. „Зашто је то тако?“ – рећи ћете. Погледајте крст – у знак сећања на пет рана Господа нашега Исуса Христа.
Сада ћу објаснити саму Литургију. Већ сам вам говорио да се она састоји од три дела. Први се назива проскомидијом. Она је сва посвећена успомени на рођење Христово. Пошто се Христос родио као непознат, за Њега готово да нису знали све до Његове тридесете године, када се објавио свету – проскомидија се врши у олтару уз затворене царске двери. За време вршење проскомидије помињу се и страдања Христова, али као у наговештају – /…/ онако како их је наговестио праведни Симеон Богопримац.
Пре служења Литургије, свестан своје немоћи и своје огреховљености, осећајући свештени страх пред том великом службом којој приступа, свештеник се обраћа Господу с молитвом за помоћ. Ето зашто се, пре него што приступи светој трпези, као да је у страху, свештеник беспомоћан зауставља пред иконостасом да би се укрепио обраћањем Господу. Већ од вечери он се спрема за служење и сада, долазећи у храм, свештеник мора пре свега у мислима да се помири са свима, да свима опрости све. Често се говори о недостојним свештеницима, неки кажу да зато и не иду у цркву зато што не поштују свештенослужитеље, зато што се они недостојно понашају. Каква је то неспособност просуђивања, каква религиозна неписменост. Па зар се мења чаша коју држе руке онога који врши свештенодејство – анђела, односно, недостојног свештеника?
Господ говори: „НаМојсијеву столицу су сели писмознанци и фарисеји; дакле, све што они заповедају да поштујете, поштујте и чините; али по делима њиховим не поступајте“. Господ тако говори чак и о таквим грешним, развратним и до сржи пропалим свештеницима. Свети Јован Златоуст каже да треба захвалити Богу што нам свето причешће дају немоћни свештеници зато што, када би Литургију служио анђео Божији, не би пустио грешнике светињи. Са страхом, свестан своје немоћи, свештеник призива Господа у помоћ. Свештеник чита пред царским дверима почетне молитве „Царе Небески“ „Оче наш“. Свестан своје грешности он смирено чита: „Помилуј нас, Господе, помилуј нас, јер ми грешници немајући никаквог оправдања, приносимо Теби као Владики ову молитву“ и „Господе, помилуј нас.“ Ту он моли Бога да му опрости његова, то јест, свештеникова, безакоња, по бескрајној Својој милости, као Бог „милосрдни“ и зато што смо „ми народ Твој“. Затим моли Пречисту Деву да отвори „двери милосрђа“ зато што је Она „спасење рода хришћанског“.
Прочитавши ове молитве, свештеник се клања икони Спаситељевој на царским дверима, целива их, читајући: „Клањамо се пречистом лику Твоме“, затим такође с поклонима целива икону Богородице, изговарајући молитву: „Богородице, Ти си извор милосрђа, удостој нас самилости“. Даље он целива иконе на иконостасу, читајући им тропаре. Ово поклоњење светим иконама врши ради тога да би измолио небеску помоћ Мајке Божије и светих угодника њему немоћном и грешном приликом служења страшне Литургије. С друге стране, тиме свештеник сведочи да наша Православна Црква испуњава одлуку Седмог васељенског сабора и поштује свете иконе.
Затим, приклонивши главу пред царским дверима, свештеник чита молитву: „Господе, пружи руку Своју…“ Измоливши благодатну помоћ, још увек се свештеник не одлучује да приступи служењу Литургије и још једном моли укрепљење за вршење службе да би могао неосуђено да предстане пред страшним престолом и врши бескрвно свештенодејство. Ова молитва као да га укрепљује и он се одлучује најпре да уђе у олтар, али претходно моли молитве и опроштај од окупљених верника, тражећи од њих подршку за своју немоћ.
С речима /из Псалма/ „Ући ћу у дом Твој…“ улази он у олтар, прави три поклона пред светом Трпезом и целива крст и Јеванђеље који леже на њему, као да целива Самога Господа Који седи на престолу славе. Направивши три поклона према истоку, свештеник почиње да се облачи. Облачење означава да свештеник свлачи све земаљско са себе и облачи се у благодат Божију. Облачећи стихар, свештеник изговара: „Зарадоваће се душа моја Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, као женику метну ми венац и као невесту украси ме лепотом“. Исто тако са одговарајућим молитвама он облачи остале делове одежди. У свим тим молитвама се призива и уздиже укрепљујућа сила благодати Божије. Обукавши се, свештеник умива руке говорећи: „Умићу с невинима руке своје“. Треба рећи да су у древно време умивали руке пред улазак у цркву сви верници и ради тога је поред улаза висио умиваоник. Свети Јован Златоуст каже да верници два пута умивају руке: једанпут приликом уласка у храм, а други пут приликом изласка, дајући милостињу. Лично се сећам, када сам био дечак, при уласку у стари храм, куда је одлазила наша породица, умивали смо руке из бокала који је ту висио по древном обичају.
Одлазећи затим према жртвенику, свештеник се у одеждама последњи пут /пред почетак проскомидије/ с молитвом обраћа Богу, помињући искупитељску Жртву – Христа. Правећи три поклона, он чита: „Боже, очисти ме грешног и помилуј ме“, „Искупио си нас пречасном Крвљу Својом од клетве Закона.“
Затим благосиља: „Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова“ – и приступа вршењу проскомидије. Али о томе ћу испричати други пут, сада ћу вас још подсетити, пријатељи моји, да љубите тај брилијант Божији – Божанствену литургију и да са страхом и страхопоштовањем присуствујете њеном служењу. Сетите се како сам вам говорио да нам и сами анђели завиде на томе што нам је дарован тако драгоцени дар, и да би присуствовали служењу Литургије, они напуштају небеске одаје. То присуство анђела је видео преподобни Серафим. Ученици преподобног Сергија видели су анђела како му саслужује, а и о другим светима постоје иста таква сведочанства. Како онда да не оставимо све животне бриге да бисмо окусили тај извор живота?

Један коментар

  1. Где мог да купим књигу „БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ“ ?