НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

 

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе

 

 
6. Храм је небо на земљи
 
Данас ћу вам говорити, о пријатељи моји, о храму.
Сваки храм се гради по одређеном плану, тако је и наша саборна црква изграђена по истом древном плану. Она се састоји од три дела: притвора, средњег дела (наос) и олтара. Притвор је у древно време служио за молитву оглашенима, то јест, људима који се спремају да приме крштење и припадајућима – људима који су због великих грехова били лишени права да стоје са осталим верницима. Они су се називали припадајућима зато што су се клањали свакоме ко је улазио у храм и молили га: „Помоли се за нас, јер смо много сагрешили“.
Средњи део храма се раније није одвајао чврстом преградом која се назива иконостас. Она се појавила тек у време Василија Великог. У његовом житију се овако описује узрок зашто је светитељ направио иконостас. Василије Велики је примио крштење већ као одрастао човек, а као купељ му је послужио свештени Јордан, где се крстио Господ Исус Христос. Пре Василијевог крштења блеснула је муња и из ње је излетео голуб који се спустио и узбуркао воду. У знак сећања на то чудо изнад престола храма где је служио Василије већ као епископ, висио је сребрни голуб којег је за светитеља направио један јувелир. Василије се увек пламено молио у храму и због тога му је Господ увек слао чудо: за време претварања светих Дарова голуб је махао крилима као да је жив. Једном је свети Василије изговорио речи: „И учини да овај хлеб…“ – и приметио је да је голуб остао непокретан. Светитељ се збунио, пао је на колена и почео да моли Бога да му открије разлог Своје немилости. Испред престола су стајали ђакони да би од светих Дарова отерали инсекте којих је тако много на Истоку – и види свети Василије да се један ђакон загледао у лепо женско лице. Запали се верношћу за славу Божију пламени Василије, истера ђакона, одстрани га из службе, и после тога Господ је опет јавио Своје чудо. Од тог времена је свети Василије увео иконостас да се не би ометала пажња свештенослужитеља за време молитве. У почетку је као иконостас служила лака завеса, затим се појавила нижа преграда, а тек касније наш савремени иконостас.
У средњем делу храма стоје верници који се моле, а у олтару се налазе две светиње: свети Престо и Жртвеник. Престо се ставља у олтар с нарочитим свештенодејствима. Пре свега њега неколико пута пажљиво перу, затим облаче на њега срачицу – белу ланену одећу – и повезују га крстоликим појасом. Затим стављају на престо блиставу одећу од броката и после тога покривају престо покривачем.
Све што сам описивао има дубоки смисао. Према тумачењу Светих Отаца, у три дела храма се приказује тројичност Божанства, с једне стране, а с друге, притвор приказује нашу земљу, средњи део храма – видљиво небо, а олтар – небеса над небесима. Престо представља престо Божији. Свуда нас света Црква подсећа на божанску тројичност, свугде Господ пројављује Себе као Тројицу Једносуштну. Наша душа нам такође о томе говори. Наш ум сведочи о божанском уму који је створио сав свет – о Богу Оцу. Наше срце сведочи о божанској љубави – о Сину Божијем, Једносуштном Оцу. Наша воља је слика божанске воље – божанског Светог Духа.
Ако пажљиво погледамо одежде светог Престола и ту ћемо наћи за себе много слика. Свети Престо перу како би постао место боравка Господњег. И човек, тај „храм Божији“ како сведочи свети апостол, такође се пере у води крштења. Бела одежда престола подсећа на одећу крштења, а крстолико опојасивање говори о крсту који смо добили при крштењу. Блистава одећа говори о блеску славе Божије, који не могу да поднесу огњени серафими који, стојећи пред престолом Цара славе, покривају своја лица и ноге крилима да се не би ожегли. С каквим тек страхом треба да предстојимо ми пред престолом Божијим?
Други део храма приказује небо, и ми верници, морамо, као звезде на небу да горимо нашим душама у молитви.
Свети Престо се поставља на моштима мученика у знак сећања на то да су се први хришћани молили у катакомбама, при чему су им као престо понекад служиле гробнице светих мученика. Свети престо мора да освећује епископ, али данас, када епископ не може увек да дође на освећење храма, он освећује само антиминс. Антиминс – у преводу значи уместопрестоље – то је обично или свилено платно у којем су ушивене свете мошти; на платну се приказују полагање у гроб, четири јеванђелиста и натпис када је и који епископ дао тај антиминс. Антиминс се обично увија у посебно платнопокривач који се за време Литургије одвија и на њега се ставља дискос и чаша. Без антиминса се не може служити Литургија, на антиминсу се може приступити њеном служењу у обичној соби, у шатору, на обичном столу уместо престола. Антиминс је преносни престо. Осим антиминса, на свети Престо се полаже свето Јеванђеље, крст и дарохранилница, где се чувају освећени свети Дарови. Ето зашто на престолу не само невидљиво, него и видљиво, у светом Јеванђељу и у светим Даровима, присуствује Сам Господ.
Жртвеник стоји у левој страни олтара и на њему се врши проскомидија, а у прошлости на њега су полагали верници хлеб који су доносили ради служења божанствене вечере.
Ево кратког описа храма у којем се налазимо на божанској служби. Свуда и све нам говори о присуству Бога. С каквим страхопоштовањем морамо да стојимо овде пред престолом Божијим, пред којим с трепетом предстоје анђели којима се и ми уподобљавамо у храму певајући славословље. Како су јадни, како су несрећни људи који не воле храм Божији, који мењају службу Божију за рите овога света, људи које животне бриге лишавају могућности да бивају у храму!
Пријатељи моји, љубите храм, то је стално пребивалиште Бога, хитајте овамо, нарочито на празник, трудите се да се уподобљавате анђелима који песмом уздижу непрестану хвалу Богу.

Један коментар

  1. Где мог да купим књигу „БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ“ ?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *