БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

 

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе

 

 
17. О Христу, нашем Орлу и возгласу “Горе имајмо срца!”
 
Пријатељи моји, мили моји. Постоји на свету бездан, провалија страшна и ужасна. Она је била мрачна зато што кроз њен мрак није продирао ниједан зрак сунца; била је загушљива зато што ваздух у њој није освежавала ниједна струја чистог ваздуха; била је пуна свакојаких гмизаваца, змија и смрада. И у том бездану су се мучили затвореници, патили су пуни туге и жалости. И наједном је у ту провалију слетео чудесни моћни орао. Раширио је своја крила и ускликнуо: “Сви ви који се мучите у овом безнађу, који сте затворени, који тугујете и гушите се, ухватите се за моја крила, држите се за њих што чвршће и ја ћу вас изнети на висину, према сунцу”. Поверовали су сужњи орлу, чврсто су се ухватили за његова моћна крила и снажни орао их је понео из бездана. Све више и више се уздижу он и они који се држе за његова крила. Ево већ се показала земља али орао се не зауставља. “Ми већ видимо нашу драгу светлост, хвала ти, куда нас још носиш?” – говорили су орлу. “Само се држите што чвршће, понећу вас још више, према самоме сунцу”. И он је почео да се уздиже све више и више. Прошао је небо које блиста сјајним светилима, пролетео је друго небо, достигао треће, достигао је небо над небесима, али и ту се није зауставио већ се подигао до самог престола Вечног Сунца, и ту је пред лицем Свемогућег, скинуо са себе свој терет.
Пријатељи моји, тај орао је Христос Спаситељ наш. Бездан, одакле је извео људе је пакао, ад, где су се у ланцима и оковима сатане мучили утамничени старозаветни људи: пророци, праведници и сви други умрли. Њима, жалоснима је и слетео орао зато што га орлом назива текст Светог Писма. Управо је тим страдалницима сишао васкрсли Господ када на земљи нико није знао за Његово васкрсење, када тамо још није зарудела зора васкрсења.
Већ сам говорио да возгласи: “Милосрђем Јединородног Сина Твога”, “Мир свима”, “Љубимо једни друге” значе прву проповед васкрсења у аду. Певање Символа вере значи усхићење оних првих којима је била донесена та вест. Возглас “Горе имајмо срца” јесте појава у аду Самог Избавитеља. Чим се Он појавио распршио се мрак адског бездана. Он се појавио и пала су врата вечна. Васкрсли је стао на та врата, газећи њих и окове ногама, као што се то приказује на слици Влахернског храма. Првога је Господ позвао палог Адама, овај је зграбио моћно крило – руку Спаситељеву и прионуо уз њу у усхићењу благодарности. С друге стране је Ева. Она не сме чак ни да погледа на Избавитеља и пала је ничице. Затим пророци и други старозаветни праведници иду “веселим ногама, Пасху хвалећи вечну”.
Дакле, извођење умрлих из ада помиње се у возгласу “Горе имајмо срца”. Али и сада постоји пакао, страшан, мрачан, ужасан, неподношљиво тежак – пакао душе. То је онда када душу обузима туга усамљености, када се човеку чини да су га сви заборавили, да је остављен, када душа зарања у бездан страсти, тих гмизаваца нашег живота. И управо у тај бездан очајања и греха слеће орао – Спаситељ да би на Својим моћним крилима изнео душу према Сунцу Незалазном. Та крила су Пречисто Тело Христово и часна животворна Крв Његова. Ко не зна тај пакао, ко није доживео те тренутке потпуног очајања, потпуне остављености, и ко после причешћа животворним Христовим Тајнама није добијао благодатну помоћ и исцелење? А управо те свеисцељујуће Свете Тајне добијамо на Божанственој литургији. Колико морамо бити захвални Господу за тај бисер који нам је дарован. Свети Јован Златоуст каже да чак и када никада не бисмо окусили Свете Тајне, већ када бисмо их само видели како их проносе пред нашим очима, и тада бисмо морали да захвалимо Господу, а ми се ето удостојавамо и да их окусимо.
Мојим устима, које тек што су примиле свето Тело, мојим језиком, који тек што је оквашен животворним Тајнама, призивам тебе, несрећни, јадни пријатељу мој, грешни, слаби, који си огрезао у страстима, који си изнемогао у борби са искушењима: дођи овамо према светој Чаши – и окрепићеш се зато што је ту сила; дођи овамо и препородићеш се зато што је ту живот. Дођи овамо и просветићеш се зато што је овде светлост; дођи овамо и изаћи ћеш из провалије пакла, чак и кад би тамо био у самим канџама сатане. Само дођи овамо зато што је ту спасење.
Само не оклевај, само не потцењуј највећи дар Божији, само скрушено прзови: “Помилуј ме”; веруј да ћеш ту бити услишен. Само се подигни из световне бриге, из световне сујете, пуне похоте света и нечистоте. Узнеси се горе срцем, узми два спасоносна крила, иди према чистом извору Божанствене литургије.
Свети Оци су знали за велику силу Божанствене литургије и исповедали су своје страхопоштовање пред њом. Преподобни Серафим је, када су му рекли да је њему, болесном, тешко да иде на Литургију, одговорио: “А ја ћу четвороношке допузати ако више не будем у стању да ходам”.
“Горе имајмо срца”; “горе” – према висини, изнад земаљског треба да имамо срца. Овај возглас нас позива да узнесемо своје срце изнад свега доњег, земаљског, да се подигнемо увис мишљу пред најважнијим тренутком у Литургији. Барем за то време треба да заборавимо сујету и бригу свакодневног живота. Буди као анђео, испуњен мишљу само на Бога и на служење Њему. Јер овде је сад Он присутан и благосиља те.
Преподобни Серафим је видео како је Господ Исус Христос, окружен облацима сила небеских од западних двери ишао према источним. Својим раширеним рукама благосиљао је вернике који се моле, штитећи их рукама као крилима. Видели су Га и други свети, видели су и осећали Његово присуство древни хришћани. Само Га ми својим плашљивим срцима која се никада нису подизала увис, само Га ми нисмо видели. Али треба само мало да се уздигнемо изнад наших земаљских брига – и већ осећамо Његову блискост. Ето зашто су на позив да се уздигну “горе” древни хришћани сви, колико год их је било у храму узвикивали: “Имамо их ка Господу” – имамо срца која су узнесена Господу. Код нас сада одговарају тако само појци.
Позив “Горе имајмо срца” припрема нас за најсвечанији део Божанствене литургије”, који почиње возгласом: “Заблагодаримо Господу” и завршава се: “И дај нам да једним устима и једним срцем…” Овај део се назива евхаристијским каноном. Грчка реч евхаристија значи благодарење. Канон значи правило, образац. На тај начин тај део се назива обрасцем благодарења: то је зато што тај део Божанствене литургије и служи као благодарење Господу за Његове највеће дарове. “Лаганом Евхаристијом” код нас тај део је назван зато што се одликује врло спорим певањем за чије време свештеник тајно чита дугачке и дирљиве молитве. Евхаристијски канон је најважнији, најдирљивији и најстрашнији део божанствене, тајанствене, чудесне, велике, најсвештеније Литургије. То је њено језгро. И карактеристично је да се тај део сачувао до данас онако како га је установио лично Господ Исус Христос на Тајној вечери, како су га саставили свети апостоли Јаков, који је први записао химну Божанствене литургије, Павле који је унео у њу молитве које је чуо од анђела, тајновидац Јован Богослов.
Проскомидија, Литургија оглашених, Литургија верних – све оне су временом претрпеле многе измене и скраћивања, али евхаристијски канон је остао без икакве промене. Рука каснијег писца свете Цркве није дотакла његове богонадахнуте молитве. У целом хришћанском свету /…/ тај канон /је задржао древне црте/. Евхаристијски канон се дели на шест делова: 1) прослављање Бога, 2) Серафимска песма, 3) узношење, 4) благослов светих Дарова, 5) помињање светих, 6) завршетак канона, закључак.
Први део евхаристијског канона је прослављање. Ми прослављамо, захваљујемо Господу за Његову милост према нама. “Заблагодаримо Господу” – узвикује свештеник у олтару и архијереј на амвону – осењујући вернике свећама дикирија и трикирија. Као одговор верници поју: “Достојно и праведно” /…/ Као што видите, ту се помињу својства Божија, Бога неизрецивог. Особито је значајан назив Божији “Сушти” – то тајанствено велико име Господ је Сам Себи дао у Старом Завету, када је Мојсије код несагориве купине упитао: “Како да Те назовем, када ме буду питали за Твоје име?” – “Реци да сам ја Јахве – одговорио је Бог – зато што сам ја Господ Твој”. Сиј, Сушти, Онај Који Јесте – на јеврејском гласи Јахве.
Велико је значење тог имена, оно значи да истински постоји увек и вечно само Бог. Ипак, ако живимо, делујемо, крећемо се, то је само зато што нам Он то дозвољава. Без Њега ми смо ништа. Када не би било Бога, не би било ни нас, не би било ни наше земље ни целог света. “Који увек постојиш, на исти начин постојиш” – као заклетва звучи тај израз, он показује да ми признајемо то својство Божије као непоколебљиву истину. И управо томе Богу Који Јесте даље благодари свештеник: “Ти, и Једнородни Твој Син и Дух Твој Свети”. /…/ Ето зашто захваљујемо Господу; захваљујемо, најзад, и због тога што Он прима наше људско служење везано за евхаристијску Чашу, када Њему предстоје хиљаде и огромно мноштво сила небеских. Али није њих искупио Својом Крвљу Син Божији, није ради њих долазио да буде заклан, већ ради нас грешних и слабих.
То благодарење још боље је изражено код Василија Великог, чија је Литургија далеко дужа од Литургије Јована Златоуста. Због немоћи људске, да би свима пружио могућност да бораве на Литургији, она се постепено скраћивала. Литургија Василија Великог сада се служи само десет пута годишње. /…/
Ето како се прославља Господ у првом делу евхаристијског канона. Ето због чега морамо да узносимо своје молитве. “Горе имајмо срца” да бисмо благодарили, да бисмо прослављали Господа. И ја, слаби,најгрешнији, поново и поново зовем устима које су натопљене божанском Крвљу: идите на Литургију, схватите да оно што сте учинили тога часа када се служи Литургија, да то није учињено из нужде, нити због наређења…

One Comment

  1. Где мог да купим књигу “БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ” ?