НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ – ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ СЛУЖБЕ

 

БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе

 

 
Биографска белешка
 
Седмог априла 1883. године у Москви се у породици старешине једноверске[1] Тројице-Ваведењске цркве протојереја Јована Звездинског родио син Николај. Од детињства је заволео црквено богослужење, Божанствену литургију, за коју му се, како је говорио светитељ, већ тада запалило срце при речима „Твоје од Твојих Теби приносећи“.
Године 1902, када је младић био на трећој години Московске богословије, опасно се разболео и добио је чудесно исцељење молитвама преподобног Серафима Саровског. У беседи коју је изговорио приликом свог наречења за епископа, владика Серафим Звездински се овако сећао тог чуда: „Ти си ме водио, Господе, служењу Теби и гласом благосенолисним, тихим струјањем ветра благодати Твоје, али и буром земаљском, вихором снажним… А када сам се усудио да Ти се успротивим, послао си ми болест страшну, од које се нисам надао да ћу остати жив, будући да сам био осуђен на смрт од стране двојице лекара: хомеопата и алопата. И када су се врата смрти већ отворила преда мном, појавио се крај мог болесничког одра небески лекар, који ме је чудесно исцелио, уз спомен чега је и тај свети био опеван у духовним песмама од стране мог покојног оца, протојереја Јована“ (отац Јован Звездински је, по одлуци Светог синода, саставио захвални тропар и кондак преподобном Серафиму који тада још није био канонизован).
После богословије Николај се уписао на Московску духовну академију, где је постао један од најбољих студената. Прибегавши молитвеној помоћи преподобног Сергија и Николаја Чудотворца, младић је стекао дар проповедања: житељи Посада и братија Сергијеве лавре долазили су у храм Академије да слушају његове проповеди; радови студента Звездинског штампани су у богословским часописима.
Николајев духовник био је тада познати старацзатворник Алексеј Зосимовски. У септембру 1908. године Николај се упутио у Зосимову пустињу да тражи благослов за постриг; старац му је рекао да не оклева, и на свеноћном бденију 26. септембра Николај Звездински је био пострижен у монаштво са именом Серафим – у част преподобног Серафима Саровског. За мање од месец дана, на празник Казанске иконе Мајке Божије, монаха Серафима су рукоположили за јерођакона, а на летњи празник Казанске Мајке Божије, 8. јула – за јеромонаха.
Завршивши Московскудуховну академију, отац Серафим Звездински је постављен за професора црквене историје у Витанској богословији. Много година касније васпитаници су се сећали какав је дубок утисак остављао на њих свети, тихи и благодатни јеромонах. „Молио сам се за сваког свог ученика – говорио је владика – Вадио сам за свакога частицу на проскомидији и то су, очигледно, осећали и они својим душама“. Кроз две године младог професора су преместили у Московску богословију. У Москви је духовно уточиште за њега постао Чудов манастир, где је старешина био кротки и молитвени архимандрит Арсеније Жадановски, који је оцу Серафиму постао пријатељ и учитељ.
У јуну 1914. године отац Серафим се населио у Чудовом манастиру, а када је архимандрит Арсеније био рукоположен за епископа Серпуховског, постао је старешина манастира. Духовно пријатељство архимандрита Серафима и владике Арсенија није прекинуто владикиним одласком из обитељи: епископ Арсеније никуда није одлазио без свог млађег пријатеља, а отац Серафим ништа није радио без његове сагласности и савета: „Како владика тако и ја“ – говорио је он. Духовник, старац Алексеј Зосимовски, благословио је архимандрита да не узима никога на исповест, већ да сам у себи јача дух. Тако је у смирењу и послушању, у молитвеном подвигу узрастао будући светитељ.
До лета 1919. године Чудов манастир је живео по утврђеном типику. Када су власти затвориле Кремљ за вернике, владика Арсеније и архимандрит Серафим су нашли уточиште код владикине духовне кћери игуманије Покровске заједнице Јувеналије. У шумском скиту за њих је била направљена киновија, где су се заједно молили, служили у келејном храму, радили у башти, цепали дрва. Једном, када је архимандрит секао грање, дошао је изасланик патријарха Тихона – Његова светост је желео да види оца Серафима у епископском чину. Старац Алексеј је благословио свог духовног сина на архијерејски подвиг и на свеноћном бденију уочи празника Светог Петра, митрополита Московског, извршена је његова хиротонија за епископа Дмитровског.
„Шта мислиш, да ли случајно каде архијереја три пута по три пута? – упитао је патријарх Тихон новонареченог епископа – Не, не чине то случајно. За многе трудове и подвиге, за исповеднички верно чувану веру. Иди путем апостолским. Не дај се збунити, невоља се не бој, све претрпи“.
Свега три године је владика Серафим провео на Дмитровској катедри, али какво је сећање оставио иза себе, какву је љубав стекао код пастве… 29. новембра 1922. године епископ Серафим, непомирљиви противник обновљенаштва, веран канонима Православне Цркве, био је ухапшен. Почело је исцрпљујуће затворско заточење – Лубјанка, Бутирке, Таганка. Из Бутирки је владика успео да пошаље на слободу писма: „Унутарње је Господ тако почео да ме теши, с таквим миром, сладошћу и радошћу весели моју душу, да то на слободи никада нисам доживљавао. Тако је у страдањима Христос… Хвала Богу за све. Празнујем, светло славим четврти месец за душу спасоносног мог заточења“. На дан Алексија, човека Божијег, донели су пресуду – две године прогонства у Зирјански крај. Мирно и спокојно су протекле те две године; ујутру је владика служио Литургију, а уочи празника и свеноћно бденије заједно с протераним свештеницима; дању је одлазио да се моли у шумску пустињу (тамо су на брежуљку његова вољена духовна деца чак ставила и натпис „Ис пола ети, деспота“).
Након повратка из прогонства епископу Серафиму није било дозвољено да се врати на Дмитровску катедру. Провео је лето близу Москве, у Аносиној пустињи, а у септембру је прешао у град. Патријаршијски чувар престола митрополит Крутицки Петар учинио га је једним од својих најближих помоћника. Али су ускоро митрополита Петра ухапсили, а владика Серафим се поново населио у Аносиној пустињи: служио је, примао је духовну децу и свештенство које је долазило код њега, вршио је постриге. После празника Петра и Павла позвали су га на Лубјанку и затражили су да оде из Москве. Дозволили су му да живи у Дивјејеву.
У лето 1926. године владика Серафим је дошао у Дивјејевску лавру. Тамо је свакодневно устајао у 4 часа ујутру, служио је Литургију у подземном храму испод Тихвинске цркве, затим је ишао у „малу конавку“ и тамо се молио с бројаницама, читајући 150 пута „Богородице Дево, радуј се“, молио се у келији преподобног Серафима; после одмора читао је Нови Завет; лети је одлазио у шуму да врши молитвено правило. У јесен 1927. године обитељ су затворили; 9. септембра владику, игуманију, целокупно свештенство и старије сестре су похапсили и послали у прогонство у Нижњи Новгород. Али владику су ускоро пустили и он се настанио у Меленкама, куда су му долазила духовна деца, дмитровци и московљани, монаси и мирјани. Тако је у стараштву и молитви прошло готово пет година, а затим су поново почела лутања – прогонства, принудна пресељења, затвори.
У пролеће 1932. године владику Серафима су ухапсили, извесно време је био у Лубјанском затвору заједно са својим духовним братом, епископом Арсенијем; затим је уследило прогонство у Казахстан. Тек што се владика са верним сапутницима сместио у Алма-Ати, послали су их у Гурјев. Дошли су у то место, у оскудици и беди су презимили, затим су на лето владику преместили у Ураљск, где је боловао од маларије. У зиму 1935. године, дошли су у Омск, али су провели тамо само пет дана: по наређењу НКВД одмах су их послали у Ишим. Тај мали сибирски градић је постао последње уточиште владике Серафима. Упркос честим болестима, срчаним нападима, служио је у домаћој цркви, старао се о духовној деци која су се окупљала око њега.
У ноћи између 10. и 11. јуна 1937. године у Ишиму је било ухапшено 75 људи – сви који носе или су носили свештенички чин: протерани свештеници, обновљенаши, лица лишена свештеничког чина. У затвору је владика Серафим тешко оболео. Духовној деци су дозволили да га виде, али су при томе рекли: „Опраштате се заувек. Више га никада нећете видети“. Донесена пресуда – „10 година без права преписке“ – значила је стрељање.
„Ево пута архијерејског, који је Велики Архијереј показао и прокрчио“ – говорио је владика Серафим, уздижући се на подвиг архипастирства и унапред видећи свој крст. Мучениче за веру, светитељу земље руске, моли Бога за сву руску паству твоју!
 


 
НAIОIAНA:

  1. Једноверци су православни Руси „старог обреда“ (дониконовског) у молитвеном општењу с Мајком Црквом (нап. В. Д.)

Један коментар

  1. Где мог да купим књигу „БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ“ ?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *