БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ
Тумачење Божанствене Службе
8. Проскомидија: двери ка Вечноме
Ако вас упитају, пријатељи моји, ко сте ви, шта ћете одговорити? Одговорите: хришћани. Да, хришћани – то је почасно име. За то име нису жалили своје животе први хришћани, за то су име мученици претрпели сурова мучења, чак и смрт. По чему се разликује звање хришћанина од сваког другог? По Чаши животворној. Хришћанин једини од људи из целог света прима од Божанске природе Христа Спаситеља. Хришћанин се причешћује на Божанственој литургији, ето зашто треба толико ценити Литургију. Опет вам понављам: сматрајте изгубљеним онај дан у који вам није пошло за руком да будете на тој божанској служби. То је Божије кандило које је запалио Христос Спаситељ, то је брилијант који је купљен Његовом Крвљу.
Већ смо почели да говоримо о проскомидији, првом делу Литургије. Након возгласа: „Благословен Бог“, свештеник узима просфору припремљену за Агнеца, у леву руку, а десном копљем три пута чини крсни знак над печатом просфоре, говорећи: „Као овца на заклање би вођен“. Затим засеца леву страну с речима: „И као невино јагње, немо пред оним који га стриже, тако не отвара уста Својих“. Засецајући горњи део просфоре, свештеник говори: „У смирености Његовој суд се Његов узе“ – и, зарезујући доњи део, изговара: „А порекло Његово ко ће исказати?“
Ове четири реченице се све пророчки односе на Христа Спаситеља Који је заиста пред непријатељима Својим био кротак и без гласа, као јагње пред својим господарем који располаже његовим животом. Трећа реченица нарочито је значајна, она гласи, да је Христос Спаситељ тако смирен да чак није ни захтевао поштовање закона приликом суђења. Њега су осудили само за једну ноћ у синедриону, што је кршило све законе суда, али Спаситељ није протествовао против тог безакоња. Четврта реченица, напротив, указује на то да је тај смирени АгнецБогочовек, нарочитог порекла; Његов род, Његово порекло не може се сазнати зато што је оно божанско.
Након што је направио четири засека, свештеник ставља /копље/ с десне стране и вади исечени део просфоре – четвороугаони део – с речима: „Јер се узима од земље живот Његов“. Извађени део просфоре свештеник ставља на дискос с печатом надоле и жртвује га расецајући га копљем крстолико, говорећи: „Жртвује се јагње Божије, које узима грех света…“ Та прва частица положена на дискосу, назива се Агнец, она изображава Исуса Христа. За време вршења Евхаристије она се претвара у Његово Тело.
Затим, окренувши нагоре частицу оном страном на којој је приказан крст, свештеник пробада копљем десну страну дела и говори: „Један од војника прободе Му ребра копљем“; изговарајући речи: „И одмах изађе крв и вода“, он улива у чашу вино и воду и благосиља чашу. Ова просфора /у том тренутку као да/ приказује Пречисту Богородицу. Према тумачењу Светих Отаца, одвајање Агнеца од ње представља праслику Рођења Христовог.
Свештеник изображава Духа Светога кроз Којег се извршило ваплоћење Сина Божијег; ђакон подсећа на архангела Гаврила, весника ваплоћења Исуса Христа. Стављајући Агнеца на дискос, свештеник представља праслику полагања Исуса Христа у јасле – дискос подсећа на јасле и пећину, али он такође подсећа и на гроб нов, где су Јосиф и Никодим положили Христа.
Узевши другу просфору, свештеник говори: „У част и спомен Преблагословене Владичице наше Богородице…“ – и, извадивши частицу, ставља је на десну страну од Агнеца, говорећи: „Стаде Царица с десне стране Теби, одевена у позлаћене ризе, преукрашена“. Ова частица приказује Пречисту Деву Марију, чије молитве и призива свештеник зато што се Мајка Божија непрестано моли за свет пред престолом Божијим.
Трећа просфора се назива деветочином. Она се тако назива зато што се из ње вади девет частица у част светих Божијих угодника. Анђеоска војска се, према учењу Цркве, дели на девет чинова. Исто се тако и свети – победничка Црква – деле на девет чинова. Ето у част тих девет чинова се и ваде частице из треће просфоре. Тој просфори се придаје посебан значај, јер се свештеник нарочито дуго моли над њом.
Свети који се призивају приликом вађења частице треће просфоре као да овој дају своју благодат – ето зашто ту просфору посебно дају болесницима, патницима, онима којима је потребно укрепљење духовних снага. Узевши ову просфору свештеник изговара: Ласног и славног пророка, претече и Крститеља Јована“ – вади частицу, почиње први ред и ставља је с леве стране од Агнеца. Затим, вадећи прву частицу првог реда, говори: „Светих славних пророка: Мојсија и Арона, Илије и Јелисеја, Давида и Јесеја, светих трију младића, пророка Данила и свих светих пророка“ – и ставља извађену частицу поред прве. Друта частица је посвећена свим пророцима који су објавили долазак Христов, /Трећа је посвећена светим апостолима/.
Прва частица из другог реда служи као успомена на архијереје: прво се помињу велики светитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, а затим светитељи васељенски и руски. Вадећи другу частицу другог реда, свештеник помиње свете мученике и мученице. Шеста частица се посвећује успомени на преподобне жене и матере. Том се частицом завршава други ред. Прва частица трећег реда служи као успомена на свете бесребренике и чудотворце. Осма частица се ставља у част светих богоотаца Јоакима и Ане који су послужили делу спасења кроз Пресвету Деву Марију. Вадећи ову частицу, свештеник помиње још светога, који се празнује тога дана и у чији помен је основан храм, и све свете. Последња, девета частица посвећује се успомени на Јована Златоуста и њоме се завршава трећи ред. На тај начин, на дискосу се појављује девет частица које нас подсећају на наше заступнике пред Богом.
Узевши четврту просфору, свештеник помиње патријарха, васељенске патријархе и месног епископа и, извадивши частицу, ставља је испод Агнеца; затим вади частице за живе, понављајући: „Помени Господе…“ – и ставља извађене частице испод прве. Пету просфору посвећује умрлима. Помињући њихова имена свештеник понавља: „Помени, Господе…“ Извађене частице ставља испод частица, извађених за здравље. Последњу частицу свештеник вади помињући своју недостојност. На тај начин, четврта просфора служи за помињање свих чланова Цркве живих, а пета Цркве упокојених. То помињање на проскомидији има велики значај зато што на крају Литургије свештеник спушта све извађене частице у чашу са Светим Тајнама и моли се: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом, грехе овде поменутих слугу Твојих…“
За све које је помињао на проскомидији свештеник моли од Господа да их очисти од грехова, да их омије животворном Крвљу. Ето зашто је тако важно да се умрли помињу на проскомидији. Частица извађена за њих биће омивена Крвљу Искупитељевом и тиме се тајанствено олакшава бреме грехова уснуле наше браће. Ако волите ваше умрле рођаке и најближе, помињите их. Ако сами немате могућности, замолите друге да дају за њих на проскомидији. Бољи поклон не можете да направите својим драгим умрлима. На Атону постоји древни обичај: кости умрлог монаха након годину дана се откривају и ако су чисте и беле, поново их сахрањују с почашћу, радују се томе што је брат угодан Богу. Зато што се чисте беле кости сматрају знаком да је добро души умрлог у загробном животу. Ако су пак откривене кости тамне, монаси их преносе у посебну просторију и много се моле Господу за умрлог зато што тамне кости указују на тежину грехова умрлог. И тек онда када се кости просветле, братија прекида своје молитве за умрлог којег је Господ очистио од грехова.
Ето како је важно помињање, ето како оно помаже уснулима. Не пропуштајте прилику да их поменете, да би се и они помолили за вас. Они себи не могу да помогну са оне стране гроба, али нама они могу да помогну зато што они боље од нас виде наш живот, оно што нам је потребно и моле се за нас нарочито када их ми сами помињемо у молитвама.
Завршивши помињање, свештеник узима кадионицу и говори: „Кад тамјана Ти приносимо, Христе Боже…“ Затим, окадивши звездицу, ставља је на дискос, читајући: „И звезда дошавши стаде над местом где беше Дете“. У том тренутку се помиње рођење Спаситељево и појава чудесне звезде приликом тог догађаја. Тамјан означава дах Духа Божијег. Свештеник и ђакон приказују небеске житеље који су са страхом угледали рођење Спаситеља света. Затим свештеник, окадивши покрива покривачем свети хлеб и дискос с речима: „Господ се зацари, у лепоту се обуче…“ Другим покривачем покрива путир говорећи: „Врлина Твоја, Христе покри небеса, и хвале Твоје пуна је сва земља“. Најзад воздухом, окадивши га, свештеник покрива путир и дискос, говорећи: „Закрили нас, Господе, окриљем крила Твојих“. Ти покривачи приказују у исто време пелене којима је био повијен Богомладенац и погребну плаштаницу којом је био обавијен Христос Спаситељ приликом погребења.
Тако се у проскомидији помињу два највећа догађаја: Рођење Христово и Његова крсна смрт, страдања Његова. Они се помињу као у предсказању; у проскомидији Црква као да нам говори: родио се Христос – и то ради чега? Ради тога да би нас Својим страдањима спасао. У проскомидији се углавном помиње Рођење Спаситељево. У то време када свештеник кади покривене воздухом дискос и путир, он као да у облаку анђела види рођеног Сина Божијег и у усхићењу узвикује три пута: „Благословен Бог наш, Који је тако благоволео; слава Ти“. Благословен Бог наш Који је тако благоизволео, који је до таквог степена излио Своју милост, да је одлучио да прими човечански лик. Ту се приказује запањеност анђела пред неизрецивом тајном човекољубља Божијег. Сами анђели су запањени рођењем Богочовека.
Затим се свештеник три пута са страхопоштовањем клања пред жртвеником, као пред јаслама Богомладенца и чита задивљујуће чудесну молитву предложења, коју отац Јован Кронштатски није могао да чита без суза умиљења: „Боже, Боже наш, Који си послао небески Хлеб, храну целоме свету…“ Овом молитвом свештеник сведочи пред Богом своју немоћ и моли да му се дозволи да неосуђено свештенодејствује ради Сина Божијег Који благосиља и освештава Своје људе. Свештеник се не узда у своје снаге приступајући страшној Божанственој литургији, већ у небеску помоћ Божије благодати, која га окрепљује.
Затим следи отпуст. Након отпуста свештеник кади жртвеник и свету трпезу и престо крстолико, говорећи: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог…“ Затим оба свештенослужитеља, свесни све своје огреховљености, прибегавају милосрђу Божијем, молећи за опроштај грехова. Они пре свега читају 50. псалам цара Давида који представља образац покајања.
Затим у дирљивој молитви Духу Светоме они Га моле да дође и очисти нас од сваке прљавштине и немоћи људске. Ова молитва се завршава химном анђела у част Рођења Христовог. Очистивши се од својих грехова и уздајући се у милост Божију, свештенослужитељи као да се прикључују сабору анђела, који поју славословље Светлости Једносуштној која је дошла у свет. „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима благовољење“ – узвикују у усхићењу небеске силе, а с њима и свештенослужитељи, поклонивши се за време проскомидије. Они представљају анђеле. Као што су небески житељи, угледавши Рођење Спаситељево, објавили ту радост људима, тако се и свештенослужитељи припремају да је објаве верницима који стоје у храму. Читајући „Слава на висини Богу“, свештеник подиже руке које представљају крила светлих анђела, задивљених чудом ваплоћења Сина Божијег. „Господе, усне моје отвори“ – моли се свештеник као да је захваћен свештеним трепетом небеских житеља.
С дубоким поштовањем целива свештеник свето Јеванђеље на Престолу, ђакон целива свети Престо, поздрављајући Самога Цара над царевима, Који седи на светом престолу, и затим ђакон, приклонивши главу, подигавши крај орара трима прстима десне руке увис, говори свештенику: „Време је да се служи Господу, Владико благослови“. На то свештеник, осењујући га крсним знаком, одговара: „Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин“. „ђакон га моли: „Помоли се за мене, владико свети“. Свештеник одговара: „Да управи Господ кораке твоје на свако добро дело“. „Помени ме, владико свети“ – још једном моли ђакон. „Да те помене Господ Бог у царству Своме, свагда и увек и у векове векова“ – одговара свештеник.
Овај разговор ђакона и свештеника има дубоко значење: према тумачењу Светих Отаца, он приказује разговор небеских сила које су објавиле људима радосну вест о рођењу Христовом. Како су анђели са страхом и свештеним трепетом и сами видели то велико чудо, тако су и људима објавили о њему у свештеном страху. С тако великим трепетом приступају објављењу те вести свештенослужитељи, јер су они, људи немоћни и грешни, још мање достојни да говоре о Рођењу Христовом. Управо зато и моли тако усрдно ђакон свештеника да се помоли за њега. Јер ђакон ће морати први да донесе људима велику вест. Читајући славословље анђела, свештенослужитељи као да их призивају себи у помоћ. Ето каквим осећајем свештеног страха морају да буду испуњене душе свештенослужитеља и верника који присуствују служењу проскомидије. Овим разговором небеских сила завршава се проскомидија и почиње Литургија. У древно време, када је олтар био отворен, тај разговор свештеника са ђаконом одвијао се насред храма, као данас приликом архијерејског служења.
Где мог да купим књигу „БИТИ СА ГОСПОДОМ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ“ ?