NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI – TUMAČENJE BOŽANSTVENE SLUŽBE

 

BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI
Tumačenje Božanstvene Službe

 

 
Biografska beleška
 
Sedmog aprila 1883. godine u Moskvi se u porodici starešine jednoverske[1] Trojice-Vavedenjske crkve protojereja Jovana Zvezdinskog rodio sin Nikolaj. Od detinjstva je zavoleo crkveno bogosluženje, Božanstvenu liturgiju, za koju mu se, kako je govorio svetitelj, već tada zapalilo srce pri rečima „Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći“.
Godine 1902, kada je mladić bio na trećoj godini Moskovske bogoslovije, opasno se razboleo i dobio je čudesno isceljenje molitvama prepodobnog Serafima Sarovskog. U besedi koju je izgovorio prilikom svog narečenja za episkopa, vladika Serafim Zvezdinski se ovako sećao tog čuda: „Ti si me vodio, Gospode, služenju Tebi i glasom blagosenolisnim, tihim strujanjem vetra blagodati Tvoje, ali i burom zemaljskom, vihorom snažnim… A kada sam se usudio da Ti se usprotivim, poslao si mi bolest strašnu, od koje se nisam nadao da ću ostati živ, budući da sam bio osuđen na smrt od strane dvojice lekara: homeopata i alopata. I kada su se vrata smrti već otvorila preda mnom, pojavio se kraj mog bolesničkog odra nebeski lekar, koji me je čudesno iscelio, uz spomen čega je i taj sveti bio opevan u duhovnim pesmama od strane mog pokojnog oca, protojereja Jovana“ (otac Jovan Zvezdinski je, po odluci Svetog sinoda, sastavio zahvalni tropar i kondak prepodobnom Serafimu koji tada još nije bio kanonizovan).
Posle bogoslovije Nikolaj se upisao na Moskovsku duhovnu akademiju, gde je postao jedan od najboljih studenata. Pribegavši molitvenoj pomoći prepodobnog Sergija i Nikolaja Čudotvorca, mladić je stekao dar propovedanja: žitelji Posada i bratija Sergijeve lavre dolazili su u hram Akademije da slušaju njegove propovedi; radovi studenta Zvezdinskog štampani su u bogoslovskim časopisima.
Nikolajev duhovnik bio je tada poznati staraczatvornik Aleksej Zosimovski. U septembru 1908. godine Nikolaj se uputio u Zosimovu pustinju da traži blagoslov za postrig; starac mu je rekao da ne okleva, i na svenoćnom bdeniju 26. septembra Nikolaj Zvezdinski je bio postrižen u monaštvo sa imenom Serafim – u čast prepodobnog Serafima Sarovskog. Za manje od mesec dana, na praznik Kazanske ikone Majke Božije, monaha Serafima su rukopoložili za jerođakona, a na letnji praznik Kazanske Majke Božije, 8. jula – za jeromonaha.
Završivši Moskovskuduhovnu akademiju, otac Serafim Zvezdinski je postavljen za profesora crkvene istorije u Vitanskoj bogosloviji. Mnogo godina kasnije vaspitanici su se sećali kakav je dubok utisak ostavljao na njih sveti, tihi i blagodatni jeromonah. „Molio sam se za svakog svog učenika – govorio je vladika – Vadio sam za svakoga časticu na proskomidiji i to su, očigledno, osećali i oni svojim dušama“. Kroz dve godine mladog profesora su premestili u Moskovsku bogosloviju. U Moskvi je duhovno utočište za njega postao Čudov manastir, gde je starešina bio krotki i molitveni arhimandrit Arsenije Žadanovski, koji je ocu Serafimu postao prijatelj i učitelj.
U junu 1914. godine otac Serafim se naselio u Čudovom manastiru, a kada je arhimandrit Arsenije bio rukopoložen za episkopa Serpuhovskog, postao je starešina manastira. Duhovno prijateljstvo arhimandrita Serafima i vladike Arsenija nije prekinuto vladikinim odlaskom iz obitelji: episkop Arsenije nikuda nije odlazio bez svog mlađeg prijatelja, a otac Serafim ništa nije radio bez njegove saglasnosti i saveta: „Kako vladika tako i ja“ – govorio je on. Duhovnik, starac Aleksej Zosimovski, blagoslovio je arhimandrita da ne uzima nikoga na ispovest, već da sam u sebi jača duh. Tako je u smirenju i poslušanju, u molitvenom podvigu uzrastao budući svetitelj.
Do leta 1919. godine Čudov manastir je živeo po utvrđenom tipiku. Kada su vlasti zatvorile Kremlj za vernike, vladika Arsenije i arhimandrit Serafim su našli utočište kod vladikine duhovne kćeri igumanije Pokrovske zajednice Juvenalije. U šumskom skitu za njih je bila napravljena kinovija, gde su se zajedno molili, služili u kelejnom hramu, radili u bašti, cepali drva. Jednom, kada je arhimandrit sekao granje, došao je izaslanik patrijarha Tihona – Njegova svetost je želeo da vidi oca Serafima u episkopskom činu. Starac Aleksej je blagoslovio svog duhovnog sina na arhijerejski podvig i na svenoćnom bdeniju uoči praznika Svetog Petra, mitropolita Moskovskog, izvršena je njegova hirotonija za episkopa Dmitrovskog.
„Šta misliš, da li slučajno kade arhijereja tri puta po tri puta? – upitao je patrijarh Tihon novonarečenog episkopa – Ne, ne čine to slučajno. Za mnoge trudove i podvige, za ispovednički verno čuvanu veru. Idi putem apostolskim. Ne daj se zbuniti, nevolja se ne boj, sve pretrpi“.
Svega tri godine je vladika Serafim proveo na Dmitrovskoj katedri, ali kakvo je sećanje ostavio iza sebe, kakvu je ljubav stekao kod pastve… 29. novembra 1922. godine episkop Serafim, nepomirljivi protivnik obnovljenaštva, veran kanonima Pravoslavne Crkve, bio je uhapšen. Počelo je iscrpljujuće zatvorsko zatočenje – Lubjanka, Butirke, Taganka. Iz Butirki je vladika uspeo da pošalje na slobodu pisma: „Unutarnje je Gospod tako počeo da me teši, s takvim mirom, sladošću i radošću veseli moju dušu, da to na slobodi nikada nisam doživljavao. Tako je u stradanjima Hristos… Hvala Bogu za sve. Praznujem, svetlo slavim četvrti mesec za dušu spasonosnog mog zatočenja“. Na dan Aleksija, čoveka Božijeg, doneli su presudu – dve godine progonstva u Zirjanski kraj. Mirno i spokojno su protekle te dve godine; ujutru je vladika služio Liturgiju, a uoči praznika i svenoćno bdenije zajedno s proteranim sveštenicima; danju je odlazio da se moli u šumsku pustinju (tamo su na brežuljku njegova voljena duhovna deca čak stavila i natpis „Is pola eti, despota“).
Nakon povratka iz progonstva episkopu Serafimu nije bilo dozvoljeno da se vrati na Dmitrovsku katedru. Proveo je leto blizu Moskve, u Anosinoj pustinji, a u septembru je prešao u grad. Patrijaršijski čuvar prestola mitropolit Kruticki Petar učinio ga je jednim od svojih najbližih pomoćnika. Ali su uskoro mitropolita Petra uhapsili, a vladika Serafim se ponovo naselio u Anosinoj pustinji: služio je, primao je duhovnu decu i sveštenstvo koje je dolazilo kod njega, vršio je postrige. Posle praznika Petra i Pavla pozvali su ga na Lubjanku i zatražili su da ode iz Moskve. Dozvolili su mu da živi u Divjejevu.
U leto 1926. godine vladika Serafim je došao u Divjejevsku lavru. Tamo je svakodnevno ustajao u 4 časa ujutru, služio je Liturgiju u podzemnom hramu ispod Tihvinske crkve, zatim je išao u „malu konavku“ i tamo se molio s brojanicama, čitajući 150 puta „Bogorodice Devo, raduj se“, molio se u keliji prepodobnog Serafima; posle odmora čitao je Novi Zavet; leti je odlazio u šumu da vrši molitveno pravilo. U jesen 1927. godine obitelj su zatvorili; 9. septembra vladiku, igumaniju, celokupno sveštenstvo i starije sestre su pohapsili i poslali u progonstvo u Nižnji Novgorod. Ali vladiku su uskoro pustili i on se nastanio u Melenkama, kuda su mu dolazila duhovna deca, dmitrovci i moskovljani, monasi i mirjani. Tako je u staraštvu i molitvi prošlo gotovo pet godina, a zatim su ponovo počela lutanja – progonstva, prinudna preseljenja, zatvori.
U proleće 1932. godine vladiku Serafima su uhapsili, izvesno vreme je bio u Lubjanskom zatvoru zajedno sa svojim duhovnim bratom, episkopom Arsenijem; zatim je usledilo progonstvo u Kazahstan. Tek što se vladika sa vernim saputnicima smestio u Alma-Ati, poslali su ih u Gurjev. Došli su u to mesto, u oskudici i bedi su prezimili, zatim su na leto vladiku premestili u Uraljsk, gde je bolovao od malarije. U zimu 1935. godine, došli su u Omsk, ali su proveli tamo samo pet dana: po naređenju NKVD odmah su ih poslali u Išim. Taj mali sibirski gradić je postao poslednje utočište vladike Serafima. Uprkos čestim bolestima, srčanim napadima, služio je u domaćoj crkvi, starao se o duhovnoj deci koja su se okupljala oko njega.
U noći između 10. i 11. juna 1937. godine u Išimu je bilo uhapšeno 75 ljudi – svi koji nose ili su nosili sveštenički čin: proterani sveštenici, obnovljenaši, lica lišena svešteničkog čina. U zatvoru je vladika Serafim teško oboleo. Duhovnoj deci su dozvolili da ga vide, ali su pri tome rekli: „Opraštate se zauvek. Više ga nikada nećete videti“. Donesena presuda – „10 godina bez prava prepiske“ – značila je streljanje.
„Evo puta arhijerejskog, koji je Veliki Arhijerej pokazao i prokrčio“ – govorio je vladika Serafim, uzdižući se na podvig arhipastirstva i unapred videći svoj krst. Mučeniče za veru, svetitelju zemlje ruske, moli Boga za svu rusku pastvu tvoju!
 


 
NAIOIANA:

  1. Jednoverci su pravoslavni Rusi „starog obreda“ (donikonovskog) u molitvenom opštenju s Majkom Crkvom (nap. V. D.)

Jedan komentar

  1. Gde mog da kupim knjigu „BITI SA GOSPODOM NA SVETOJ LITURGIJI“ ?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *