NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deset godina kasnije
 
Deo 1
 
Prošlo je preko deset godina. Jednom je kod duhovnika na vrata pokucao nepoznat čovek od nekih šezdesetak godina. Bio je onižeg rasta, bledog, prefinjenog lica. Prvo što nam je padalo u oči bio je debeo i dugačak šal kojim je bio obavijen njegov vrat; činilo se da je ispod ovog šala kao pečurka ispod zemlje izrasla glava. Imao je čudan izraz lica: tužne oči i tanke usne, pomalo povijene u sarkastičnom osmehu, koji kao da je bio zalepljen za njegovo lice. Tihim, ali jasnim glasom je rekao:
„Kod vas me je poslala Viktorija.“
Duhovnik ga pogleda začuđeno i upita:
„Kako to, pa ona je umrla pre nekoliko godina?“
Neznanac objasni:
„Za života je htela da se upoznam s vama, ali sam ja zakasnio da ispunim njenu molbu.“
Duhovnik reče:
„Drago mi je da vidim Viktorijine prijatelje, uđite, molim vas i recite o čemu se radi.“
Gost poče:
„Ja sam nasledni filosof. Moj deda i otac su se ozbiljno bavili problemima teozofije. Vaspitan sam u tom duhu; za mene je teozofija istina i kad bih imao decu potrudio bih se da im predam duhovnu štafetu koju u toku nekoliko generacija nosi moj rod. Međutim, nažalost, on će se završiti sa mnom. Nekada je Viktorija učestvovala u našem teozofskom kružoku, ali je kasnije prekinula odnose s nama i počela je da govori da je teozofija luciferijanstvo, koje je pozvano da izvrši zadatak okultnih sila – da napravi religiozni haos pod maskom ujedinjenja religija, a zatim ukine religije osim jedne – služenja satani. Govorila je da je to slično veštačkoj anarhiji koja raščišćava put za despotizam. Još je govorila da je jedina istina – pravoslavno učenje. Mi ne odbacujemo Crkvu, ponekad idemo u hram, ali ne apsolutizujemo nijednu religiju. Smatramo da jedno učenje u nečemu dopunjava druga. To su dijamanti, rasuti u pesku, a mi se bavimo time što tražimo takve dijamante u svim religijama, kao zrnca istine i odvajamo ih od zemlje – od kasnijih nanetih slojeva i sujeverja. I ja sam svojevremeno pokušao da proučavam filosofiju i došao sam do uverenja da je filosofija intelektualna religija i isto takvo traganje za istinom. Viktorija me je molila da se upoznam s vama, ali moram priznati da sam bio uveren u to da pravoslavni sveštenik ne može ništa da mi da, a ono što će mi reći, biće meni poznati šablon. Ja i sad smatram da istoriju religije i filosofije poznajem bolje nego vi i da će vaše reči, ako stupite u polemiku sa mnom, ličiti na nabubane dečje fraze. Međutim, sigurno se pitate zašto sam onda došao kod vas. Ni sam do kraja to ne shvatam, ali ću pokušati da objasnim.
Izgubio sam sve svoje rođake i prijatelje, oni su otišli iz ovog sveta, kao da su me ostavili samog u snežnoj pustinji. Kad je Viktorija umrla osetio sam da je nestao čovek koji mi je blizak, čiju duhovnu toplinu sam osećao iako su se naši putevi razišli. Kad sam pratio njen kovčeg do groblja, bila je nepogoda, padala je kiša i noge su mi upadale u blato, pomislio sam: „Zašto li idem, pa Viktorije nema u kovčegu, tamo je samo ono što bilo njeno telo – opna, ljuspa, zemlja, koja će kroz nekoliko dana postati prljavije od one koja je pod mojim nogama. Šta tražim idući za kovčegom?“ To je isto kao kad bih išao, obnaživši glavu, za sandukom ili zavežljajem u koji je spakovana prljava odeća… Pa ipak, stajao sam i gledao, kako se kovčeg s njenim telom spuštao u grob i govorio: „Zbogom, Viktorija!“
A pre godinu dana je umro i moj poslednji drug, ostao sam sam. Knjige i dalje gutam, ne samo teozofiju i filosofiju, već i beletristiku. Zašto? Da nađem istinu? Sad mislim: da bih se zaboravio, da bih otišao iz ovog sveta koji mi je tuđ. Ali kad ostavim knjige po strani, osećam se kao posle pijanke – usamljen i razbijen. Teorija reinkarnacije – metempsihoza[1] izgleda mi logično, ali ne daje mojoj duši ni mir, ni uspokojenje. Jer, ako se negde ponovo rodim – u evropskoj prestonici ili na obalama Amazona, to neću biti ja, već neki drugi čovek. Šta me briga za tog čoveka; zašto treba da se rodim u budućnosti, a ne u prošlosti, na primer u Vaviloniji? Jer ako je svet samo uobrazilja Apsoluta, onda je i vreme iluzorno. U knjigama mogu da nađem zaborav, ali ne i utehu.
Zašto sam došao kod vas? Ne zato da razrešim neka metafizička pitanja, imam čitavu biblioteku koju mi je otac ostavio. Došao sam zato što mi je u ovom svetu hladno i razgovarajući s vama istovremeno s podsmehom gledam samog sebe: da nisam skrenuo od starosti? Mi teozofi kažemo da je istina iznad svega; ali zar istina može biti hladna i ravnodušna prema čoveku? Znanja, prema kojima sam težio nazivajući ih drevnom mudrošću, su poput zvezda rasutih po noćnom nebu – to su hladne vatre ili ledenice koje svetlucaju. Među njima se gubi ljudski razum, njihova svetlost ne može da zagreje dušu, one očaravaju pogled, ali ništa ne govore srcu.
Kod vas sam došao pre svega da bih ispunio Viktorijinu molbu. Imam osećaj kao da ću joj dati neki poklon ispunivši njenu želju. Ali, znam da se ona ovaplotila u drugo telo: sad je ona dete, možda je šestogodišnja devojčica ili čak i dečak, koji se ne seća svog prethodnog života. Zbog nečega misao da ona može da se ovaploti u muškarca izaziva u meni osećanje straha i odvratnosti. A teozofi smatraju da duša može da se ovaploti ne samo u ljudskim telima, već i drugim bićima. Znači, ona je zauvek izgubljena za mene u kosmičkom bezdanu smrti i rađanja – u ovom večnom vrtlogu. Međutim, uprkos mom razumu neki tajni glas mi govori da je njena duša živa i zato se molim za nju…
Drugi razlog zbog kojeg sam došao jeste neka fiks-ideja, tj. želja da vam kažem da sam veoma usamljen. Čini mi se da sam pre smrti izbačen iz ovog života u crn, hladan i beskonačan prostor kosmosa.
Duhovnik primeti:
„Od samog početka ste me upozorili da ne treba da vam se protivim, zato mi preostaje samo da vas slušam ćuteći.“
Gost ponovo upita:
„I to je sve?“
Duhovnik odgovori:
„Ne. Ja sam se ćutke molio za vas dok ste govorili, ali to je jezik koji vi ne možete da čujete.“
Gost reče:
„Ma kako čudno to bilo, učinili ste najbolje što ste mogli. Osetio sam da imam poverenja u vas. Mada znam da sam intelektualno mnogo nadmoćniji od vas, u opštenju s vama nešto se promenilo u mom srcu i spreman sam da vas pitam zašto sam nesrećan. Ponekad mi ovaj život izgleda kao maskarada u kojoj preda mnom glumataju nekakve molovane maske. A ponekad mi se čini da su ljudi statue koje su oživele, koje hodaju, govore, pozdravljaju se, svađaju, ali u njima nema duše, već je samo mermer.
Duhovnik odgovori:
„Upravo ste izvolili da kažete, izvinite za ovakav arhaički obrt u govoru, da se u opštenju sa mnom promenilo nešto u vašem srcu. A ko sam ja? Grešan čovek, koji vam je za to vreme želeo dobro i molio Boga da vam pomogne. Zapamtite reč „opštenje“. Ljudska ličnost je dublja od knjiga i znanja, a hrišćanstvo je opštenje s Bogom kao najvišom Ličnošću. Upravo ovog opštenja vas je lišila teozofija, koja vas je primorala da tražite neke nepoznate istine kao što su alhemičari uzaludno tražili „filosofski kamen“, koji pretvara metale u zlato. Hteli ste da nađete neku istinu, tajnu, koja liči na talisman i zaboravili ste da je istina živi Bog, živa Ličnost. Od Boga se ništa ne može iščupati, uzeti silom sopstvenog uma, ali On će sve dati zbog Svoje ljubavi. Za vas je Bog vaša sopstvena misao koja luta, ma u kakvu odeću da se zaodeva. Zato ste se vi govoreći o širini teozofskih pogleda zatvorili u samog sebe i zabavljali vatrometom misli i reči, svojih i tuđih. Ali vatromet se završava i nastupa mrak. Pagani su bili iskušavani znanjem; teozofi kažu: „Nemoj verovati, već znaj.“
Istina nije kula koja se može podići od zemlje do neba. Istina je zrak ljubavi, koji struji s neba na zemlju. Pagani su stvorili blistave filozofske sisteme, a kasnije filosofske škole su samo prepevi antičkih mudraca, ali za njih je Bog bio hladna apstrakcija. Sami pagani su osećali da filosofija ne može da otkrije tajne bitija i da kaže čoveku ko je on. Zato su se trudili da dopune filosofiju misterijama: razočaravši se u logiku, oni su težili ka sticanju istine kroz ekstazu,[2] a razočaravši se u ekstatiku, u kojoj se misao ne prosvetljuje već pomračuje, ponovo su se obraćali logici. Teozofija je recidiv paganstva, i kao paganstvo ona spaja u sebi filosofiju i misteriju[3]. Filosofija teži ka znanju, a misterija ka stanju, ali ni u jednom, ni u drugom slučaju nema opštenja s Bogom – s Ljubavlju, s Bogom – Najvišom Lepotom, s Bogom – Duhom i Istinom, onog opštenja koje oživljuje čovekovo srce. Ostali ste sa svojim znamenja kao s gomilom kamenja koje je nađeno na različitim mestima i doneto u vaše dvorište. Sad gledate ovu kamenu baštu u kojoj ništa ne raste i pitate se: u čemu je stvar, pa ja sam se toliko trudio? Samo u opštenju s čovekom možete da osetite toplinu ljudske ljubavi, koju vam neće dati nikakve knjige. Samo u opštenju s Bogom možete da ugledate životvornu svetlost Božanske Ljubavi, koja će vam otkriti vas samog i pokazati gde je put i istina.
Duhovnik zaključi:
„Teozofija vam je oduzela osećaj sopstvene ličnosti i dar da volite.“
Gost reče:
„Pažljivo sam vas slušao, i ma kako čudno bilo, nisam želeo da vam protivrečim. Naprotiv, želim da budete u pravu, ali s vašim poslednjim rečima ne mogu da se složim. Osećam se kao jedinstveno misleće biće, znači, kao ličnost. Predstavlja mi zadovoljstvo da pomognem čoveku, recimo, da dam milostinju prosjaku, dakle, nisam lišen sposobnosti da volim. Na primer, duboko me pogađa smrt mojih bližnjih.“
Duhovnik upita:
„Recite mi, ko ste vi?“
Gost odgovori:
„Ako vam je ugodno da znate moje ime, ja sam Nikita LJvov.“
Duhovnik je objasnio:
„Pitam vas nešto drugo. Govorili ste da ste svesni sebe kao ličnosti, ali teozofija, ako se ne varam, uči o tome da čovek ima nekoliko tela i sve su to u stvari samo ljuspe koje nemaju s njim ontološko[4] jedinstvo, a ono što je realno u njemu, što je zaista on sam, jeste atman[5] – duh bez osobina, istovetan bezličnosnom, apsolutnom duhu – bramanu. On nema ni osobina, ni predikata,[6] za njega se čak ne može reći ni da li postoji. To je istovremeno nešto i ništa. On nema direktne veze s onim što čovek oseća, s tim kako on misli – s njegovom mentalnom ravni. On je iznad kosmičkog i mislenog bitija. Atman je braman, koji se igra množine. Za bramana se može reći samo jedno: da je on istovetan sa bramanom, odnosno samim sobom, a sve ostalo je uslovno. Sad recite: a gde je vaša ličnost? Što se tiče ljubavi čovek ne može da voli apstrakciju bez osobina, već samo konkretnu, realnu ličnost. A šta su za vas drugi ljudi? Da li je to isti ovaj duh, skriven ljuspama materijalnih, eterskih i drugih tela? Da li ste videli vatru, recimo upaljene sveće, koja se odražava u nekoliko ogledala? Da li nešto slično predstavlja čovekov atman u odnosu na bramana. Koga onda možete da volite?“
Gost odgovori:
„Iako mogu da načinim nekoliko ispravki i opaski, one imaju drugostepeni značaj; uglavnom je sve zaista tako. Pa ipak volim, a možda je to nostalgija za nekom pređašnjom ljubavlju.“
Duhovnik reče:
„Zato što je vaša ličnost šira od filosofskih ideja. Istina daje čoveku osećanje radosti. Vi ste nesrećni, znači, niste našli istinu. Istina nosi u sebi duševni mir i spokoj, a vi ste u stalnom nemiru. Ona čoveka čini slobodnim, a vi osećate da ste u zemaljskom životu kao zaključani u tamnicu. Istina daje punotu života, a sudeći po vašim rečima vi ste usamljeni, odnosno osećate zjapeću prazninu svog bića. Vaše srce je gladno Boga, ne boga Platona[7] i Spinoze[8], već živog Boga, Koji vas voli. Vi u sebi, a da sami toga niste svesni ili plašeći se da sebi to priznate, čeznete za Crkvom, koja sjedinjuje ljude, spaja žive i mrtve.“
Gost reče:
„Moram da priznam da me plaši i odbija misao da nema lične besmrtnosti. Ne mogu s tim da se pomirim. Želim da vidim ljude koji su mi bili bliski na zemlji, a ne neke vukodlake koji su poprimili drugo telo. To me teši podjednako malo ka bajke materijalista o tome da od ljudskog praha, koji se pomešao sa zemljom, može ponovo da se rodi neko telo. Oni život vide kao strukturu atoma i molekula, koji su postali ćelije; kod nas je struktura nekih energetskih elemenata, darmi[9], potčinjenih zakonu karme[10]. U prinicpu, teozofi na različite načine objašnjavaju odnos između atmana i darmi. Neka metempsihoza izgleda mom razumu kao logički osnovan sistem, ali moja duša se s njim ne slaže; ja želim da ostanem ono što jesam, a ne da se posle smrti pretvorim u radžu[11] ili u njegovog slona. Želim da vidim ljude koji su otišli iz ovog sveta onakvima kakve sam ih znao, drugi će mi biti tuđi i u kolu reinkarnacije[12] ostaću usamljeni putnik.“
Duhovnik odgovori:
„Mislim da je misao o večnom gubitku bližnjih i o različitom bramanu u kojem sve treba da nestane bez ostatka ubeđenje koje je sazrelo u vašoj podsvesti da je metempsihoza besmislica, neki perpetuum-mobile[13] koji se nikad neće zaustaviti. Ova mračna filosofija treba da dovede do logičkog zaključka o tome da je apsolut izgubio um, da je pao u senilnost i igra se svetovima kao dete lutkama i kao dete se poistovećuje s njima. Kakvu mudrost vam je dala teozofija? Ona nije otkrila ni uzrok ni cilj bitija, već je samo pokušala da objasni u kategorijama ljudskog razuma vidljivu fantazmagoriju zemaljskog života. Pogledajte, teozofija ništa ne govori o Bogu, a ako i govori, On nastupa u vidu nekakve bezlične sile, potencije bitija bez svojstava. Mudrost teozofije je samo negativan odgovor na sva metafizička pitanja. Šta je ličnost? Nje nema. Postoji samo atman, koji menja svoje maske. U čemu je cilj bitija? Nema ga. Šta nazivamo životom? Predstavu između dve pauze. U čemu je početak i kraj bitija? Njih nema, kao što nema početka ni kraja u zatvorenom krugu. U suštini, pitanje o Božanstvu teozofija je zamenila pričama o kosmičkim duhovima. Bol je signal bolesti. Vaša nema čežnja je bol podsvesti, koja vam šalje signale o tome da ste na lažnom putu.“
Gost reče:
„Staviću vam malu primedbu. Govorili ste o tome da je paganski svet imao, kao surogat istine, filosofiju i misterije i da u jednom i u drugom slučaju čovek nije mogao da se iščupa iz zatvorenih granica svoje tvarne ograničenosti, da su logika i ekstaza gnoseološki ćorsokaci[14], da je to suprotstavljanje hladne fiksacije svojih misli i intelektualne opijenosti, odricanje od razuma i njegova zamena bahanalijama osećanja. Međutim, hteo bih da vam kažem da sama filosofija uopšte nije hladno postrojenje apstraktnih sistema u kojima silogizmi[15] igraju ulogu knjigovodstvenih konta ili kompjutera. U filosofiji je prisutan element nadahnuća. Filosof koji pravi svoje sisteme oseća, kao i pesnik, drhtaj stvaralaštva, on oseća eksplozije intelektualne svetlosti, a ponekad medijumska stanja, kao da njegovu ruku pokreće druga sila. Isto tako u misteriji čovek ne samo da oseća svoje emocije i doživljaje, ne samo svoju podsvest koja je izgubila kočnice, već oseća da je uključen u polje nekih nepoznatih sila.“
Duhovnik odgovori:
„Nisam mogao to odmah da kažem. Vi ste u izvesnom smislu predosetili moju misao. Čovek ima posla sa silama sopstvene duše, ali u određenim stanjima u dušu upadaju druga, nepoznata bića. Međutim, ovo nije opštenje, to je duhovna agresija. Od opštenja s Bogom srce oživljuje, a ovde dubina srca čak i u ekstazi ostaje hladna i mrtva. Strast pali, ali ne zagreva. Sile koje ste pomenuli nazivaju se demonskim svetom. Sokrat je priznavao da s njim povremeno razgovara demon – neki duh, koji mu je dat. U bahanalijama viđenja demonskog sveta dolazilo je do stepena vizionerstva. Drevno paganstvo i savremeno paganstvo koje se naziva teozofija jeste demonopoklonjenje.“
Gost upita:
„U čemu vidite objašnjenje privlačnosti teozofije? Nastupanje indijskog teozofa Vivekanande[16] na Kongresu religija u Čikagu[17], utemeljilo je trijumf teozofije u zemljama Amerike i Evrope. Ne govorim samo o zvaničnoj pripadnosti teozofskim savezima i kružocima, već i o samom duhu teozofije, koji je počeo da prodire u svest inteligencije već krajem 19. veka.“
Duhovnik je istakao:
„Privlačna sila teozofije je privlačna sila greha.“
Gost je izrazio nedoumicu:
„Ne shvatam vas baš u potpunosti. Mogao bih da zadovoljim svoje strasti i da grešim na vrlo prost način, ne pribegavajući teozofiji.“
Duhovnik je odgovorio:
„Teozofija učenjem o iluzornosti sveta skida moralna ograničenja i osim toga, ona poziva na religiozno stvaralaštvo, što ostavlja mesto strastima i gordosti uma.“
Gost se nije složio:
„Čini mi se da poistovećujete teozofiju i advajta-jogu[18] i tantrizam[19]. Međutim, teozofija traži istinu u svim religijama.“
Duhovnik odgovori:
„Proučavanje religija je priručnik za osnovnu školu, a zatim se, na višim stepenima teozofija sliva s advajta-jogom i tantrizmom.“
Gost reče:
„Biće tačnije ako se kaže da su ovi sistemi podzemne vode koje hrane „botaničku baštu“ teozofije s njenim raznovrsnim biljkama. Međutim, teozofija nije sistem, već poseban gnostički tok, ona ima opšte principe, ali nema dogme. Što se tiče vaše tvrdnje o skidanju moralnih ograničenja, mogu da kažem da skidanje ovih zabrana čini ličnost slobodnom. U našem društvu je bilo ljudi različite moralne orijentacije. Znam da nije etički pozivati se na sebe, ali ipak želim da kažem da sam bio oženjen i da nikad nisam prevario svoju suprugu, ni za njenog života ni posle smrti. Nisam se pritom vodio nikakvim zabranama, prosto sam osećao da ću prevarivši svoju suprugu izgubiti duhovnu bliskost s njom. Međutim, moram priznati da je većina članova našeg društva smatrala da je čoveku sve dozvoljeno, da on može da oceni dobro samo kad spozna zlo, da su greh i dobrodetelj – pojam za „profane“, a za „posvećene“ se slivaju u jedinstvenu sintezu, postaju dve strane jedne monete. Jedna od najintelektualnijih učesnica našeg društva, rođaka filosofa Lopatina[20], koja je bila udata, živela je s mladićem, svojim studentom i govorila da su oni bili bračni par u prošlim ovaploćenjima i zato pripadaju jedno drugom, a duša njenog sadašnjeg muža je nekada obitavala u telu ljutog neprijatelja, koji je ubio njenog oca, zbog čega i ne smatra sebe njegovom ženom, već žrtvom i zarobljenicom. Ne želim da opisujem slične sitaucije, koje će vam izgledati anegdotske, ali smo mi verovali da je stvarno tako.“
Duhovnik je odgovorio:
„Savremeni ljudi još nisu izgubili predstavu o moralu. Ako čine grehove, ipak ih se stide i smatraju ih svojom slabošću. A teozofija daje mogućnost za široko manevrisanje u ovoj oblasti i za apologiju samog greha. Teozofija, postulirajući božanstvenost čoveka postepeno navodi na misao da je sam greh takođe božanstven. U principu, ja ne poistovećujem u potpunosti teozofe i teozofiju. To su ljudi uključeni (u različitoj meri) u polje lažnih ideja, ali koji još uvek podsvesno u svojoj duši čuvaju inerciju hrišćanstva koja opada.“
Gost reče:
„Naš razgovor je pomalo skrenuo s teme. Želim da vam kažem da sam često bivao u hramu, ali sam više voleo da idem u vreme kad tamo nije bilo ljudi. Naročito sam voleo da stojim u hramu posle večernje službe u zimsko vreme kad se rano smrkava i crkva još nije zatvorena; voleo sam da gledam svetlucanje kandila ispred likova ikona, koje su potamnele usled vremena.“
Duhovnik upita:
„A da li ste pokušali da se molite makar i nepoznatom Bogu, kao atinski pagani za vreme apostola Pavla[21]?“
Gost je odgovorio:
„Moram priznati, molio sam se posle smrti moje supruge i mojih prijatelja, naročito posle Viktorijine smrti. Međutim, istovremeno sam se zaustavljao i razmišljao: za šta moliš, jer pakao i raj i onako ne postoje, sad njihove duše žive u drugim telima? Kad bi se čak u kući u kojoj živiš rodilo dete u kojem se ovaplotila duša tvoje umrle supruge, ti je ne bi prepoznao, a ona bi zaboravila svoje prošlo ovaploćenje. Međutim, neki glas mi je govorio: a možda ipak postoji večnost? I nastavljao sam da se molim. Dešavalo se čak i da ostavim u hramu ceduljice s njihovim imenima. Međutim, uglavnom sam stajao u hramu, kako mi je dobro bilo tu da meditiram, ali zbog nečega u pravoslavnom hramu nikad nisam meditirao, već sam u ćutanju gledao žute vatrice sveća i ravnomernu, tihu svetlost kandila.“
Duhovnik upita:
„Da li ste izgovarali ime Boga kad ste se molili?“
Gost je odgovorio:
„Da. Govorio sam: „Gospode, pomozi im, spasi ih!“ – i osećao sam da ih ne gubim do kraja, da nas neka sila ujedinjuje.“
Duhovnik upita:
„Šta ste još osećali tada?“
Gost je odgovorio:
„Neku toplinu u srcu. Slično osećanje sam doživljavao, možda kad sam posle dugog odsustva dolazio kući i kad bi me majka sačekala na pragu.“
Duhovnik upita:
„A čemu biste dali prednost: vašem znanju ili toplini?“
Gost je odgovorio:
„Postavili ste neočekivano pitanje, na koje mi je teško da odmah odgovorim. Šta bih izabrao? Znanja koja su predstavljala rezultat truda mog života, ili osećanje koje se rodilo u mojoj duši, a zatim je nestalo, ostavivši samo trag u mom sećanju…“
Duhovnik reče:
„To je osećanje ljubavi, a ljubav je sam život. Gde nema ljubavi sve je mrtvo. Vaša znanja ne mogu da zagreju vaše srce.“
Gost se složio:
„U vašim rečima osećam istinu. Reči velikih mudraca i filosofa bile su za mene eksplozije hladne svetlosti, nešto poput vatrometa na zimskom nebu i ja sam im se divio kao vatrenim šarama, koje su rascvetavši se u visini kao cvetovi, istog časa venule.“
Duhovnik reče:
„Nastaviću. Ova znanja ste čuvali u svom sećanju, kao u frižideru, a zatim ste ih vadili odatle – citate iz Bude[22] i Konfucija[23] i novih filosofa – kao da su pokriveni slojem leda. To je bila igra uma, koja vam se sviđala i koja je ostavljala utisak na one koji su vas slušali, ali je vaše srce ostajalo gluvo. Premda govorite o drevnoj mudrosti, ipak ste sticali znanja, a ne mudrost. U trenucima kad ste osećali toplinu koja vam je bila neshvatljiva vaše sopstveno srce vam je govorilo da je još živo, da još može da voli. Kad ste osećali da ste srećniji: kad ste proučavali filosofiju Zapada i Istoka ili kada ste osećali da ste u prisustvu Boga, premda vam je nepoznat? Sećate se, vatra je simbol života, a hladnoća – smrti.“
Gost odgovori:
„Naravno, osećao sam se srećnijim kad sam zaboravivši na sve molio, kao onaj ko ništa nema Onoga Koga ste nazvali nepoznatim Bogom, za moje bližnje. Za vreme molitve iz svesti nestaje sve čime je razum živeo – u njoj govori duša, ali su to kratki trenuci. Zatim se sve vraćalo na svoje mesto.“
Duhovnik reče:
„Teozofija ne zahteva veru, već znanje, ali ne daje nijedno ni drugo. A u hrišćanstvu vera prelazi u znanje, u ono iskustveno mističko znanje koje može biti dostupno svakom čoveku, koji sebe potčini Hristu. Gospod vam je dao izvesno iskustvo, a sad od vas zavisi da li ćete ga prihvatiti, da li ćete se potruditi da ga shvatite ili odbaciti. Sami ste rekli da je to bilo iskustvo ljubavi, koje nisu mogli da daju nikakvi folijanti, a dala je kratka molitva u hramu u kojem nije bilo ljudi.“
Gost odgovori:
„Svaki čovek ima nešto svoje, što pogađa njegovu dušu, kao što kažete, sveto, s čim se ne sme eksperimentisati. Podelio sam s vama svoja osećanja, ali ne mogu da ih učinim predmetom analize ili ocene. Želeo bih da ih čuvam u tajnosti od ljudi, čak i od samog sebe – u ćutanju.“
Duhovnik reče:
„Upravo o tome sam govorio, da se ovo osećanje ne sme analizirati, njega treba prihvatiti kao svedočanstvo. Samo želim da ponovim da su istina i ljubav neodvojivi.“
Gost odgovori:
„Moj otac je znao nekoliko jezika i u detinjstvu su mi predavali francuski i engleski. Zatim sam samostalno naučio nemački i latinski. Zbog nečega sam hteo da savladam sanskrit, ali ništa nije ispalo od toga: vreme se promenilo i postavilo mi je druge probleme. Međutim, u teškim godinama mi je znanje jezika pomoglo: zarađivao sam tako što sam držao časove. Za vreme rata uzeli su me u štab kao prevodioca, možda mi je to i spasilo život. U poslednje vreme se u meni javila želja da slikam, ali čudno je to što naslikano ubrzo prestaje da mi se sviđa i ja spaljujem crtež.“
Duhovnik reče:
„Nehotice ste se dotakli vrlo zanimljive teme, tačnije, drugog aspekta pitanja, o kojem smo govorili. Bog se oseća kao ljubav; to je kao da Njegov prst dotiče ljudsko srce. Boga duša vidi još i kao najuzvišeniju lepotu, kao onu mističku lepotu koja se spoznaje u molitvi. Međutim, za ovo čovek mora biti pripremljen dugogodišnjim trudom. Želim da kažem par reči o nečem drugom. Religija se neposredno izražava u umetnosti. Ovde važno mesto zauzima religiozni doživljaj čoveka, ovaploćen u vizuelnu formu, kao i svet s kojim ovaj čovek opšti, nevidljivi, ali realan svet. Božanstvo je, kao što smo već rekli, najuzvišenija lepota. A sad pogledajte umetnost šivaista[24], lamaista i ljudi koji se bave budijskim tantrizmom, odnosno ono što teozofija smatra tajnom mudrošću i najvišim poletom duha, i ugledaćete svet čudovišta i drakona, mnogoruka božanstva obavijena zmijama, boginje koje drže ljudske lobanje kao pehare. Eto duhovnog sveta teozofa, prikazanog u umetnosti, eto svedočanstva toga s čim imaju posla ovi učenici mahatmi[25]. Neću govoriti ovde o orgijskim scenama koje su kao svešteni simboli prikazane u hinduističkim hramovima; sve je to umetnost – naličje teozofije. Da li ova čudovišta, ma kako simbolično da ih tumačite, mogu da daju mir i svetlost vašoj duši? Da li ove maske, koje liče na stanovnike pakla mogu da vam otkriju tajne neke mudrosti? Tamo je jedna tajna čije je ime – smrt. Uporedite ovo s pravoslavnom umetnošću, koja ne otkriva paklene dubine već nebo. Uporedite kljove ovih obogotvorenih zveri s likovima na ikonama i uvidećete šta ste izabrali, kome ste poverovali, kome ste služili, iz kojih izvora ste pili mrtvu vodu.“
Gost se zamislio:
„Ta misao je za mene nova, ne mogu da nađem odgovor, a i ne želim da ga tražim, jer ga osećam u onome što vi nazivate srcem: u vašim odgovorima postoji nešto što me uverava i to nisu samo činjenice o kojima ste govorili, već, pretpostavljam, i molitva za mene. Mislim da je današnja beseda zasad za mene dovoljna, dozvolite da se oprostim od vas.“
Duhovnik reče:
„Neka vam je u pomoć Bog Kojeg niste našli, ali za Kojim čeznete.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Metempsihoza (od grčk. μετεμφύχωσις, od μετα- – pre- i -έμφνχως – oživljenje, oduševljenje; bukv. „preoduševljenje“) – grčki termin za označavanje preseljenja duša; njegova latinska kalka je „reinkarnacija“. Klasična razrada učenja o reinkarnaciji duša pripada filosofiji Indije. U Evropi ova ideja postoji već od VI v. pre Hrista: „Po pitagorejskim mitovima svaka duša može da se obuče u svako telo,“ saopštavao je još Aristotel („O duši“, 407). Odavde je ideju preuzeo Platon. Prihvatao ju je i Origen, a za njim mnoštvo jeretika, kao i raznorazni okultisti, i u naše vreme – sledbenici novih istočnjačkih religija.
  2. Ekstaza (od grčk. έκστασις – premeštanje, istupljenje, oduševljenje) kod Aristotela se shvatalo kao prelazak, kod Plotina kao neko nadumno sozercanje, kad se duša, odbacivši sve čulno i intelektualno uzdiže nad bitijem i sjedinjuje s nadbitijem. Ekstaza je moguća samo za dušu koja je očišćena katarzom. Pojam ekstaze prisustvuje u delima Origena, svetitelja Grigorija Niskog i u „Areopagitikama“. U ovim delima ekstaza se shvata kao izlaz čoveka van granica sopstvenog razuma i telesnih osećanja – neophodan uslov za ličan susret čoveka s Bogom, Koji snishodi ka njemu i „izlazi“ radi toga iz Svoje Sopstvene suštine.
  3. Misterije (od grč. μυστήριον – tajinstvo, tajna) – tajni kultovi paganskih božanstava, u kojima su mogli da učestvuju samo posvećeni, misti. Sastojale su se od dramatizovanih postavki ovog ili onog mita, što je praćeno određenim ritualima, procesijama, zakletvama, orgijama i dr. Prve misterije su bile vezane za kultove Ozirisa i Izide u Egiptu, Tamuza u Vaviloniji, Demetre u Grčkoj itd.
  4. Ontološki (od grč. οντος – sušto, ono što jeste) – ono što ima veze s bitijem, s njegovim fundamentalnim principima, za razliku od fenomenološkog, koje predstavlja pojave u onom vidu u kojem ih doživljavaju naši organi čula i koje reflektuje svest.
  5. Atman – jedan od osnovnih pojmova hinduizma, označava dušu, subjektivno psihičko načelo, kako individualno, tako i univerzalno. Ovaj subjektivni princip korelira s objektivnim principom – bramanom, prvobitnom realnošću, apsolutnim, bezličnim božanstvom, koje predstavlja jedinu realnost, koja leži u osnovi sveta-iluzije. Ne postoji ni čovekovo telo, ni misli, ni sav vidljivi svet, sve je to maja, rezultat emanacije bramana. Poimanje istovetnosti atmana i bramana otvara čoveku mogućnost oslobađanja, dostizanja mokše, što čini jednu od osnovnih zapovesti hinduizma. Učenje o atmanu i bramanu se sadrži u vedanti i prihvaćeno je u svim ortodoksnim školama hinduizma, naročito je razrađeno u advajta-vedanti. Njega je između ostalog, preuzela teozofija, koja je zamišljena kao univerzalna religija, sinteza različitih indijskih religija, okultizma i gnosticizma i dr.
  6. Predikatom (od poznolat. praedicatum – rečeno) se u logici naziva logički predikat, koji ukazuje na svojstvo subjekta, na primer u rečenici: „Sokrat je čovek“ – subjekat je „Sokrat“, a predikat je svojstvo „biti čovek“.
  7. Platon (427-347. pre Hrista) je bio religiozni filosof, politeista, priznavao je reinkarnaciju (metempsihoza), razvio je ideju metasomatoze – ovaploćenja duša u nekoliko tela i koncepciju anamneze – prisećanja prethodnih rođenja od strane duše. Akademija koju je Platon osnovao oko 385. g. pre Hrista postojala je preko hiljadu godina, zatvorio ju je 529. g. car Justinijan.
  8. Spiznoza Baruh (1632-1677.) rodio se u Amsterdamu u porodici trgovca, školovao se za rabina u jevrejskoj verskoj školi, ali je nije završio zato što se zbližio s republikancima, kolegijantima i menonitima, zbog čega je bio izopšten iz sinagoge kad mu je bilo dvadeset četiri godine. Postao je otpadnik, otišao je da živi na selu i počeo je da se bavi brušenjem sočiva. S trideset osam godina anonimno je objavio „Bogoslovsko-politički traktat“, neprijateljski kako u odnosu na hrišćanstvo, tako i judaizam; njegovo autorstvo je bilo otkriveno, i počeli su progoni Spinoze, kao neprijatelja religije, Bog se u njegovom učenju depersonalizira i dezantropomorfizira, On ne poseduje nikakvu stvaralačku silu i poistovećuje se sa supstancijom i prirodom uopšte. U Spinozinom sistemu panteizam dostiže kulminaciju, vrednost Svetog Pisma u delu spoznaje istine odlučno se odbacuje. Čudo se kod Spinoze naziva čistim apsurdom, a ljudska sloboda – jedinom osnovom morala. Računica koristi proglašava se za pokretača i životni nerv svih ljudskih dejstava. Spinoza se smatra utemeljivačem naučne kritike Biblije i pretečom francuskih prosvetitelja i ateista XVIII v. Spinozizam je postao sinonim za ateizam.
  9. Darma (sanskr. „osnova“, „oslonac“, na jeziku pali „dama“) je veoma višeznačan termin: to je zakon, obaveza, pravilo, dobrodetelj itd. U većini religija Indije darma se shvata kao skup zahteva, čije poštovanje predstavlja dobrodetelj, a kršenje – greh. Pojmovi u nizu darme jesu kama – zadovoljenje želja, arta – materijalno blagostanje i mokša – oslobođenje. U budizmu se darmama nazivaju najsitnije nedeljive čestice toka individualne svesti. U različitim školama budizma obično se smatra da ima od 75 do 100 darmi u čoveku: darme čiste svesti, darme čula, darme psihe itd. Aktivnost darmi rađa iluziju sveta patnje, sansaru. Umirenje darmi putem spoznaje istine vodi ka nirvani, apsolutnom miru.
  10. Karma (sanskr. „dejstvo, obaveza, delatnost“) – nepromenjivi zakon pravičnosti, plate za učinjene postupke, kao i za zbir težnji i namera, koje određuju sudbinu živog bića u njegovim sledećim reinkarnacijama.
  11. Radža – kneževska titula u Indiji.
  12. Reinkarnacija (fr. reincarnation, od lat. carnis – meso, plot) – preovaploćenje, jedan od osnovnih pojmova indijskih religija: hinduizma, budizma i džainizma. Sušto se smatra neuništivim, nečim što samo menja svoju ljuspu u točku života – sansari, vrtlogu bitija, koji se sastoji od šest svetova: sveta bogova, asura (svrgnutih bogova), ljudi, životinja, nezasitih duhova preta (nakaznih duhova umrlih ljudi i sveta paklenih muka. Iščupati se iz kruga sansare u svet nirvane, u ništa i dostići mokšu moguće je samo iz sveta ljudi, čak ne ni iz sveta bogova. Reinkarnacija se pominje u drevnim indijskim eposima, u egipatskoj Knjizi mrtvih, Avesti, Vandidama (zoroastrizam), kod Bude, kod američkih Indijanaca Zuna, u judejskoj Kabali, iako savremeni Jevreji reinkarnaciju odbacuju (v. takođe nap. 1
  13. Perpetuum-mobile (od lat. perpetuum mobile – ono što se večno kreće) – večni pokretač, mašina koja bi kad jednom bila puštena u pogon i radila beskrajno dugo. Ideja večnog motora nastala je u XIII v. i osvojila umove; izrodivši hiljade neuspešnih projekata, dovela je do mnogih neočekivanih otkrića. Tek krajem XVIII v., posle vekovnih bezuspešnih pokušaja počelo je da se utvrđuje mišljenje o nemogućnosti stvaranja večnog motora.
  14. Logika i ekstaza – gnoseološki ćorsokaci, odnosno pokušaji da se kako racionalnim, tako i neracionalnim, mističkim putem pojmi postojeća stvarnost, osuđeni su na neuspeh. Gnoseologija je teorija spoznaje. O ekstazi kao načinu poimanja istine v. nap. 2.
  15. Silogizam je oblik deduktivnog zaključivanja u kojem na osnovu dva iskaza (premise) sledi novi iskaz (zaključak), na primer: „Svi ljudi su smrtni“ (prva premisa); „Sokrat je čovek“ (druga premisa); „Dakle, Sokrat je smrtan“ (zaključak). Postoje i druge figure i modusi silogizma. Silogistiku je razradio Aristotel i do XVII v. se smatralo da je ona savršena u svojoj završenosti.
  16. Vivekananda (Narendranat Data, 1863-1902.) bio je najbliži učenik Ramakrišne (1836-1886.), koji je stvorio neovedantizam – učenje o jedinstvu svih religija na temelju hinduizma. Na Međunarodnom kongresu religija 1893. godine u Čikagu potpuno nepoznati Vivekananda je nastupio s vatrenim govorom i za tren oka je postao opštepriznati duhovni učitelj u celom svetu. 1895. godine je osnovao organizaciju „Misija Ramakrišne“ koja je pozvana da širi na Zapadu njegove ideje i vedantu i koja je od 1897. godine posala međunarodna. Vivekananda je u svom učenju nije težio samo objedinjenju svih religija, već i sveg morala, uopšte svecelog duhovnog načela u svetu.
  17. Industrijski grad Čikago, koji 1871. godine izgoreo do tla, u kojem su brzo podignuti neboderi, uskoro je postao drugi grad u SAD-u posle Nju-Jorka. On je i bio izabran za centar radničkog i demokratskog pokreta s štrajkovima i demonstracijama proleterijata. 1870. godine u njega je premeštena sekcija Prve internacionale, 1905. godine ovde je stvorena sindikalna organizacija „Industrijski radnici sveta“, a 1919. godine – Komunistička partija SAD-a. Ovde su bila bačena semena nove ideje – ujedinjenja svih religija u jednu. 1893. godine u Čikagu je održana Svetska Kolumbijska izložba i tada je bio upriličen takozvani Prvi Svetski Kongres Religija. Njegovo geslo je bilo da se skrene pažnja javnosti na važnost dijaloga između religija radi podrške mira. Veoma aktivan inicijator kongresa bio je doktor Blic, koji je upravljao vrhovnim savetom lože martinista u SAD-u. Na ovom kongresu stvoren je Svetski parlament religija i prvi put je postavljeno pitanje o stvaranju Organizacije Ujedinjenih Religija (OUR), ali se ispostavilo da su sve ove nove tvorevine mrtvorođenčad. Dalji pokušaji stvaranja sličnih organizacija su bili podjednako bezuspešni.
    1930-ih godina održan je Sveopšti kongres veroispovesti, 1950. je stvorena Svetska alijansa religija, 1952. je u njujorškom prezbiterijanskom hramu obnovljen Svetski parlament religija iz 1893. godine. 1960. godine je osnovan Hram razumevanja, koji radi i danas, 1986. godine – Svetski savet veroispovesti. Eho kongresa iz 1893. godine postao je II Svetski kongres religija, koji je stvoren u istom ovom Čikagu tačno sto godina posle prvog kongresa, – 1993. g. Časti da ga otvori bio je udostojen Šri Činma, što je i učinio na način koji je bio karakterističan za njega – meditacijom koja je trajala pet minuta. 1995. godine obnovljeni su pokušaji stvaranja OUR, ali nijedan od poglavara savremenih uticajnih crkava i drugih religioznih zajednica nije dao svoj pristanak za učestvovanje na njenom zasedanju. 2004. godine desio se poslednji događaj, koji je po duhu blizak čikaškom kongresu – Svetski forum religija održan u Barseloni.
  18. Advajta-joga – netradicionalni sistem joge, koji uključuje osim radža-, dnjana-, kundalini- i laja-joge i cigun – sistem kineskih monaha, koja ima za cilj „ovladavanje energijom“. 1995. godine u Simferopolju je osnovan manastir jogina ovog pravca, takozvani ašram Guhjasamadža, koji je otvorio svoje filijale u još šest gradova bivšeg SSSR-a.
  19. Tantrizam (od sanskr. „tantra“ – zamršenost, skriveni tekst, magija; tako se nazivaju svešteni tekstovi šaktističkih sekti u hinduizmu) magijska praksa koja je povezana s jogom i seksualnim dejstvima, karakteristična za hinduizam (šaktizam, šivaizam, višnuizam), budizama i religija koje od njih potiču. „Tantrijski pojmovi podsećaju na mitsku zmiju, koja sama sebe grize za rep, jer poseduje sposobnost da se neprestano pretvara iz jednog u drugo, zbog čega svaki tekst uvek može da se čita na dva načina… Svaki tantristički tekst takođe sadrži dve mogućnosti egzegeze: kao referentni nivo jednog nastupa tajni obred, koji dovodi na kraju do seksualnog jedinstva s ciljem prosvetljenja; referencija drugog se nalazi na metafizičkom nivou“ (Elijade M., Kulijano I. Rečnik religija, obreda i verovanja. M.; SPb., 1997. str. 82).
  20. Lopatin Lav Mihajlovič (1855-1920.) bio je profesor Moskovskog univerziteta, urednik časopisa „Pitanja filosofije i psihologije“ i predsednik Moskovskog psihološkog društva. Razradio je svoj sistem psihološki obojene filosofije („Pozitivna načela filosofije“. M., 1886-1891.), njegove pozicije su bliske Solovjovljevim.
  21. V.: Dap. 17, 23.
  22. Buda (sasnkr. „prosvećeni“) – Sidarta Gautama, koji je nakon „prosvetljenja“ koje mu se dogodilo prozvan Buda Šakja-Muni. 1956. godine budisti su slavili 2500-godišnjicu Budine smrti, ali pouzdanih podataka o njegovom životu nema. Buda je odbacio učenje bramanizma o atmanu i tvrdio da u vaseljeni nema ničega osim patnje i gašenja. Svi kosmički procesi se izvode iz neznanja i pomračenosti, a spasenje se sastoji u prekidu ovog neznanja, izlasku iz točka ponovnih rađanja (sansare) i dostizanja apsolutnog mira – nirvane.
  23. Konfucije (Kun Fu-czi; 551-479. pre Hrista) – starohrišćanski mudrac, rodio se u porodici vojnog lica, sa dvadeset sedam godina je stupio na službu u glavno idolište carstva Lu i tek s pedeset godina je postao činovnik. Pred kraj života je okupio oko sebe krug siromašnih učenika i postavio je sebi za cilj da ih učini idealnim ljudima, koji će se u svim životnim prilikama ponašati besprekorno ispravno. Kod Konfucija nema razrade problema filosofije, kosmologije, logike i mitologije. Nebo za njega nije božanstvo, već nedefinisan svetski princip. Cilj Konfucija je da nađe srednji put za čoveka i čovečanstvo, dao, koji bi omogućio da se sačuva ravnoteža između volje neba i zemlje. Konfucijanstvo nije religija u strogom smislu reči: ono nema žrečeva, ritual u njemu obavljaju učeni činovnici koji stiču dužnost nakon polaganja ispita. Glavna vrlina koja se približava religioznoj dužnosti je poštovanje prema svima, njeno narušavanje je „jedino svetogrđe za konfucijanca“ (v. pomenutu knjigu Elijadea, str. 224). Konfucijanski moral je bio osnova kineske državnosti do 1911. g.
  24. Šivaisti – hinduisti, poklonici boga Šive. Drugi veliki pravac hinduizma predstavljaju višnuisti, poklonici boga Višnu, čijim se tek desetim ovaploćenjem smatra Buda. Lamaisti su sledbenici jednog od pravaca budizma, koji je prihvatio bon-po – drevne religije Tibetanaca, koje predstavljaju raznovrsnost šamanstva. Adepti bon-poa pretenduju na božansko poreklo iz zemlje Šambale i imaju svog budu, ne Gautamu. Lamaizam je postao državna religija u Mongoliji u XIII-XIV v. Lamaisti su i Burjati, Tubinci i Kalmici.
  25. Mahatma (sankr. „velika duša“) – izuzetan, duhovan čovek.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *