STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
26. SLOVO O UMILENJU I SUZAMA
 
Nezaboravni iguman manastira Dionisijata, arhimandrit Gavrilo, kazivao nam je o monahu Gerondiju, oblagodaćenom velikim darom umilenja. Ovaj monah podvizavao se u manastiru Svetog Pantelejmona u kojem je služio kao tipikar.[1] I dan i noć provodio je u hramu, a umilenje je bilo njegov stalni životni saputnik. U slobodno vreme, sedeo je u hramovnoj priprati. Levom rukom okretao je brojanicu i tako se molio, dok je desnom brisao suze koje su tekle u potocima. Brisao ih je jednim ubrusom koji je prao u moru.
Poreklom je bio iz Kidonije u Maloj Aziji. Jednom je odbranio mladu hrišćanku od nemoralnog nasrtaja nekog Turčina, kojeg je tom prilikom ubio. Ostalo je nepoznato da li je to učinio voljno ili nevoljno, dok se rvao sa njim. Nakon ovog događaja, proveo je pedeset godina u ovom ruskom manastiru, ćutljiv i miran kao nezlobivo jagnje.
Sledeći događaj desio se 1911. godine. Bio je petak, peta sedmica Velikog Posta. U ruskom manastiru našao se iskušenik koji će kasnije postati iguman manastira Dionisijata, Gavrilo. Služeno je jutarnje posledovanje Velikog Kanona, koje je ovde dobilo vid bdenja. U srce tadašnjeg iskušenika neizbrisivo se utisnulo ovo tajnovodstveno zbivanje. „Gledao sam, kao u nekom viđenju“, govorio je on, „kako starac Gerondije briše suze dok poje: ‘Odakle da počnem da oplakujem dela mog nesrećnog života?’ Dok je pojao poslednji Bogorodičan,[2] njegovo srce je u toj meri bilo obuzeto umilenjem da je ruke ispružio prema ikoni Svecarice, s najvećom pobožnošću posmatrajući Njen prečisti lik. Starac je pojao uz obilje suza i sa istinskim sinovskim osećanjem: ‘Presveta Bogorodice, nado onih koji Te usrdno preklinju, ukloni teški jaram mojih grehova!'“
 
***
 
Trenutak kad je nezaboravni starac počeo da čita žitije prepodobne Marije Egipćanke, „predstavljao je jedinstven i nezaboravan prizor. Pedeset i više starijih monaha koji su govorili stranim, ruskim jezikom, sabralo se oko tipikarevog nalonja. Neki od njih su klečali a neki, oni stariji, sedeli su na podu prekrštenih nogu i netremice slušali, dok su im oči bile uperene ka tipikarevim usnama. Mislim da nisu mnogo toga razumeli, ali su bili obuzeti tipikarevim umilenjem i njegovim izvanrednim čitanjem. I dok je nastavljao svoje neiskazano dirljivo čitanje, toplina u starčevom glasu postajala je sve izrazitija a njegovo unutrašnje, duhovno raspoloženje sve više se projavljivalo… Kad je došao do onog potresnog mesta na kojem je opisan razgovor starca Zosime i prepodobne Marije, gde on kaže ‘reci mi, svetiteljko Božija…’ a ona odgovara ‘moj avvo Zosima…’, ovaj slatki starac nije bio u stanju da savlada umilenje koje mu je obuzelo srce. Nije više suzdržavao jecaje i suze, i to osećanje prenelo se na čitavu zajednicu…“
 
***
 
„Izlivanjem svojih suza navodnio si besplodnu pustinju (Svetog Vasilija i Karmilski vrh) i postao luča… oče naš Gerasime…“ I zaista, isihasta Gerasim istakao se kao luča umne molitve i kao opitan podvižnik suza. Punih sedamnaest godina podvizavao se na Karmilskom vrhu Svetog Ilije, zapadno od Kerasije, ispod Atonskog vrha. Bio je to herojski život, proveden u neprekidnoj bici sa prirodnim stihijama, sa vetrovima i sa munjama, sa kišom i snegom, sa hladnoćom i sa lukavim demonima. Upokojio se kad mu je bilo devedeset godina.
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Srce se očišćuje uzdasima i usrdnošću. Trebalo bi da svoju dušu pogruzimo u suze. Međutim, jedan dubok i bolan uzdah vredi isto koliko i dve vedrice suza.“
***
 
Postojali su monasi koji su u skitu Svete Ane i u kinoviji sipali ulje u kandila. Dok su vršili svoju svetu službu, plakali su kad god bi se našli pred svetim ikonama.
Na Svetu Goru došao je sa Kipra. Izdvajao se čistotom uma i prostotom srca. Bio je obdaren suznim molitvama i isihastičkim načinom života. Prekidao je obed da bi se povukao u svoju keliju i plakao. Takav je bio starac Dionisije iz skita Svete Ane.
 
***
 
Oči ruskog pustinjaka, oca Tihona, bile su uvek prepune suza. Brisao ih je jednom maramicom, koja je stalno bila mokra i koju je uvek držao u ruci. Njegov epitrahilj bio je gotovo uvek natopljen suzama, a mokar je bio i drveni krst kojim je blagosiljao. Govorio je da bi trebalo da svakoga dana u svom životu peremo Hristove noge svojim suzama i da ih brišemo svojom kosom dok pred Njim pravimo metanije. U svojoj keliji, izlivao je potoke suza pred krstom, koji je zbog toga uvek bio vlažan.
Podvizavajući se u pećini Svetog Petra, otac Danilo Isihasta je tokom čitavih šezdeset godina svakodnevno služio Liturgiju. Da bi što dublje doživeo Sv. Liturgiju, obično je služio Liturgiju Svetog Vasilija Velikog. Osećao je takvo umilenje da nije uspevao da izgovori ni „Molitvama…“, a zemlja bi postala vlažna od suza. Neposredno nakon toga povlačio se u samoću da ne bi izgubio osećanje umilenja.
 
***
 
Podvižnik Andrej Posnik iz skita Svete Ane bio je veoma snažne građe. Poreklom je bio iz Epira. Bio je čvrst i stamen. Preispunjen ljubavlju i revnošću, hitao je da pomogne putnicima koji su se, oznojeni i obremenjeni teškim tovarom, uspinjali od morske obale ka kiriakonu (manastirskoj crkvi). U svetovnom pogledu bio je nepismen, ali je posedovao mudrost po Bogu, jer je imao božanski dar čiste i neprestane molitve. Budući prizvan od Presvete Bogorodice, izlivao je neprekidne potoke suza umilenja i nebeske ljubavi.
 
***
 
Jedan brat upitao je sedokosog starca koji je mnoge godine proveo u podvizima: „Koliko Vam je godina, starče?“
Starac je na to odgovorio: „Čovekova starost se ne računa po proteklim godinama nego po čistim pomislima i po čistom životu.“
Budući duboko ganut, starac je zaplakao, a zatim rekao: „Čedo moje, koliko su se uvećale moje godine, toliko se umnožilo moje duhovno siromaštvo.“
 
***
 
Slepi starac Leontije živeo je neko vreme u pećini Svetog Simona. Posedovao je dar umne molitve i radosne žalosti (žalosti po Bogu). Odlazio je u jednu kaliviju i tamo neprestano jecao. Što se duže molio, utoliko je više jecao.
 
***
 
„Čedo moje“, savetovao je ruski podvižnik Tihon, „operi svojim suzama noge Hristove, a Hristos će zauzvrat oprati tvoje grehe.“
 
***
 
Kad god bi pobožnim poklonicima pokazivao svete mošti, a posebno šlem Svetog Merkurija uz kazivanje o njegovom mučeništvu, oči oca Kodrata punile su se suzama. Tokom božanstvene Liturgije gotovo da je svaki put plakao, osobito tokom Velikog vhoda, kad se govori: „Vas i sve pravoslavne hrišćane da pomene Gospod Bog u Carstvu Svome…“
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Prve suze predstavljaju božansku utehu. Pati i plače onaj ko izgovara molitvu. Drugi stepen je slavoslovlje. Ono je po svojoj prirodi drugačije. Prve suze nadvladavaju telo, dok druge i duši i telu daju sve što im je potrebno. Tad se pojavljuju radost i slavoslovlje. U tome se vidi razlika.“
 
***
 
„Zašto plačete dok mi pevamo, oče Filarete? Posmatrali smo vas već neko vreme. Recite nam šta je tome uzrok“ upitali su karuljskog pustinjaka otac Danilo iz bratstva Danijelita i otac Toma iz bratstva Tomita.
„Oče Danilo, kad čujem da pevate, moja duša se ponekad raduje. Tada se osećam kao da slušam angele i moj um se uznosi na nebo a moje oči pune se suzama. Ponekad pak plačem jer ne mogu da pevam sa vama, jer nisam u stanju da i ja proslavljam Ime Gospodnje. Tad razmišljam o svojoj grešnosti i kažem: ‘Pitam se hoću li biti među ovim angelima na Nebesima ili ću biti večno razlučen od njih?’ Takve pomisli ne udaljuju se od mog srca i ja proslavljam našeg Gospoda, blagodarim Mu i preklinjem Ga.“
 
***
 
Poznavali smo nezaboravnog starca Nifona Konstamonitskog, koji se upokojio kad mu je bilo osamdeset godina. U kinoviji je bio odgovoran za četiri ili pet poslušanja. U tom čoveku nije postojalo ni gunđanje, ni jadikovanje, ni razdražljivost, ni gnev, ni jarost. Uvek je bio revnostan, blage naravi, radostan, ozbiljan, ćutljiv, neumoran, preispunjen ljubavlju i blagonaklonošću prema svima. „Nikada nikoga nije razočarao.“ Svakoga je voleo i svi su ga voleli. Pored svih ostalih blagodatnih darova, posedovao je i darove umilenja i suza. Uvek je bio uplakan.
 
***
 
U Karulji je živeo jedan podvižnik koji je svake noći jecao u svojoj isposnici.
 
***
 
Dogodilo se da je Sveti Siluan jednom prilikom upoznao nekog podvižnika koji je posedovao dar umilenja i svakodnevno izlivao potoke suza, razmišljajući o stradanjima i raspeću Gospodnjem.
„Da li je dobro da se molimo za mrtve“, upitao ga je svetitelj.
Podvižnik je uzdahnuo i odgovorio: „Kad bih samo bio u mogućnosti da svaku dušu izvedem iz ada! Tada bih se uspokojio i radovala bi se duša moja“, rekao je i načinio pokret rukom kao da sakuplja klasje, a zatim počeo da jeca.
 
***
 
Moj nezaboravni starac kazivao mi je sledeće: „U to vreme činio sam prve korake u svom monaškom životu. Bila mi je neophodna svakodnevna podrška. Moja kelija bila je neposredno uz keliju mog starca. Često se događalo da nakon večernje službe starac nešto čita. Pozivao me svaki put kad bi naišao na neki odlomak koji bi mi mogao koristiti. Sećam se jednog takvog slučaja. Kad me pozvao, zatekao sam ga kako čita. Malo sam stajao, a onda mi je rekao da sednem.
‘Sad ćemo, dakle, čitati jedan prekrasan odlomak iz žitija Svetog Andreja, Hrista radi jurodivog. Svetitelj ovde opisuje kako je video Raj. Jedne zimske noći, kad je bio prekriven snegom, bio je duhovno uznesen iz ovog sveta i odnet u oblast Svetlosti. U ovom odlomku svetitelj nastoji da ljudskim rečima opiše ono što je neopisivo, koristeći ovozemaljski život da bi nam stvorio sliku onog budućeg.’
Starac je toliko bio dirnut ovim opisom da je svakog trenutka prekidao čitanje, zatvarao knjigu, nakratko zaćutao i istovremeno obrisao suze govoreći:
‘Pomisli, čedo moje, kakve nas stvari očekuju! Ono što oko ne vide i što uho ne ču i što u ljudsko srce ne dođe…'“
 
***
 
Sveti Siluan često se molio na sledeći način: „Gospode, podari mi suze da bi moja duša danonoćno plakala zbog ljubavi prema braći!“
 
***
 
Jednom prilikom, moj nezaboravni starac posetio je oca Teodora, brata Jeroteja Kavsokalivijskog. Poznavao sam oca Teodora, proigumana manastira Grigorijata. Bio je to pristupačan, slatkorečiv i blagonaklon kinovit.
„U vašim kelijama, starče, oseća se duh podvižništva i umilenja“, rekao je moj starac.
„U tim kelijama su, čedo moje, nekada živeli odvažni i sveti monasi. Tu se sada nastanio jedan grešnik i nehajnik. Čime ću se opravdati na budućem Sudu“, odgovorio je i briznuo u plač i jecaje.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Kad se pomešaju sa znojem, suze monaha znače očišćenje za dušu.“
Kad je duša rasplamsana ljubavlju, verom i pokajanjem, onda se nakon molitve na brojanici i reči „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“ pojavljuju suze umilenja. To sam video i na delu. Kad sam se sa jednim mladim monahom molio na brojanici, njegova duša se ispunila takvim umilenjem da više nije bio u stanju da nastavi molitvu.
 
***
 
Na Svetoj Gori živeo je i starac Evgenije, oblagodaćen posebnim darom umilenja. Najpre se podvizavao u vatopedskom skitu, a zatim je prešao u sam manastir Vatoped.
„Slično bludnom sinu, i ja vapim: Oče, sagreših Ti. Udaram se u grudi da bi mi se Gospod smilovao i da bih se opet obukao u prvobitne odežde“, govorio je on, a zatim počeo da plače.
 
***
 
Pre nekoliko godina upoznao sam prostodušnog monaha Kozmu iz manastira Grigorijata. Šezdeset godina živeo je kao kinovit, preispunjen verom, podvigom i umilenjem. On nam je govorio:
„Evanđelje je Sam Hristos… Sila. Đavo ga se mnogo plaši. (Ovaj starac je neprestano izučavao Evanđelje i stalno ga je nosio sa sobom, u jednoj vrećici koja mu je visila oko vrata). U poslednje vreme đavo me mnogo obespokojava. Govori mi da skočim sa stene, da odbacim Evanđelje, pravi buku, itd. Zar satana nije bezuman? Prema Apokalipsi, naš Hristos će nam pokazati još više mučenika dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i braće njihove, koji ima da budu pobijeni kao i oni (Otk 6, i). U Novom Zavetu najviše sam izučavao Evanđelje Svetog Jovana Bogoslova. Jednom sam tokom večernje službe nakratko zaspao. Našao sam se na nekom prostranstvu koje je podsećalo na more. Žbunovi prepuni cveća prekrasnog mirisa. Taj miris me oborio! Pritrčala su neka dečica (angeli Božiji) da bi me uspravila. ‘Pođimo sad da proslavimo Boga!’ Poveli su me u velelepan hram, preispunjen strašnom slavom i zaslepljujućom svetlošću koju nisam mogao da podnesem, i pao sam dole…“
Kako je ovo pripovedanje odmicalo, često je bivalo prekidano radosnim jecajima i umilenjem…
 
***
 
Zajedno sa mojim nezaboravnim starcem i još jednim bratom, godine 1970. posetio sam manastir Svetog Pavla. Bolničar u tom manastiru bio je jedan starčić.
„Pročitao sam mnoge knjige iz naše biblioteke“, rekao je on.
„Šta sad očekuješ, oče? O čemu razmišljaš“, upitali smo ga mi.
„Razmišljam o ljubavi Božijoj. O tome kako je On sišao s Nebesa i radi našeg spasenja postao Čovek“, prostodušno je odgovorio i briznuo u plač…
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Prve suze pokajanja zamaraju. Druge suze su suze sozercanja. Bogočežnjive suze (suze ljubavi Božije) ni najmanje ne zamaraju nego, naprotiv, raduju srce.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Monah koji nadzire redosled i pravilnost bogosluženja (prim. izd.).
  2. Tropar posvećen Bogorodici (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *