NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XLI
Na Svetu Pedesetnicu
 
Ukratko ćemo bogoslovstvovati o današnjem prazniku da bi naše slavlje moglo postati duhovno. Svaki od nas ima svoj način praznovanja; služitelj reči, pak, slavi rečima koje su najpriličnije povodu. Ni jedna krasota ne raduje toliko ljubitelje lepote, kao što ljubitelja slavlja raduje duhovno praznovanje. Razmotrimo kazano. Judejac praznuje, ali, po napisanom, on, tražeći zakon telesni, zakon duhovni nije ostvario.[1] Praznuje i Jelin, ali telesno, saobrazno svojim demonima i bogovima od kojih su jedni, po ličnom priznanju pagana, uzročnici strastima, a drugi su poštovani kao bogovi strasti; zbog toga se i njihovo praznovanje sastoji u zadovoljavanju strasti svojih, a grešiti za njih znači poštovati Boga koji štiti strast kao najdostojnije delo. Praznujemo i mi, ali praznujemo onako kako je ugodno Duhu; a njemu je ugodno da mi ili radimo, ili govorimo nešto umesno. Praznovati – to kod nas znači ostvarivati duši svojoj večna blaga, dobra koja večnu vrednost imaju, a ne blaga koja brzo prolaze i nestaju, koja, kako mi se čini, tek malo naslađuju sećanja, a mnogo više razgone i štete im. Dovoljna je telu zloba njegova. Treba li plamen potpirivati ili zveri davati obilniju hranu da bi on ovladao razumom i postao još neukrotiviji?
Znači, treba praznovati duhovno. A početak besede (sasvim je umesno ukazati i na predmet naše pažnje kako bismo se pomoću njega što više približili slavlju, mada će se naša reč donekle i udaljiti od predmeta) – početak besede biće ovakav.
Jevreji, na osnovu Mojsejevog zakona poštuju broj sedam, kao što su kasnije Pitagorejci poštovali broj četiri, kojim se oni čak i zaklinju, a Simonijci i Markioniti poštuju broj osam i trideset, pomoću kojih poštuju i daju imena nekim eonima. Iako mi nije poznato na osnovu kojih to zakona ili po kakvoj sili broja sedam, ipak Jevreji ovaj broj poštuju; poznato je da je Bog za šest dana stvorio materiju, uobličio je i doterao u svakom pogledu, savršivši ovakav svet koji sada vidimo, a u sedmi dan je počinuo od dela svojih što nam posvedočava i naznačavanje subote koja na jevrejskom jeziku znači odmor. No, ako u ovome postoji i neki uzvišeniji smisao, prepustićemo da o tome mudruju drugi. Poštovanje broja sedam nije se odnosilo samo na dane, već su oni ovaj smisao preneli i na godine. Kada su u pitanju dani – subota je najbolji svedok toga, jer oni nju nepokolebivo poštuju, kao i sedmodnevno neupotrebljavanje kvasnog hleba, a kada su u pitanju godine svaka sedma godina oproštaja.[2] Poštovanje se nije prostiralo samo na sedmice, nego i na sedmicu sedmica, kako dana, tako i godina. Sedmice dana stvaraju pedesetnicu – u njima je dan naročito svet;[3] sedmice, pak, godina – tako oni nazivaju jubileje u kojima su ostavljali zemlju neobrađenom, oslobađali su robove, a sve što su tokom proteklih godina kupili, bez naknade su vraćali pređašnjim vlasnicima. Narod taj nije Bogu posvećivao samo prve plodove i prvorodnu letinu, već čak dane i godine. Takvo poštovanje broja sedam dovelo je do poštovanja pedesetnice. Naime, broj sedam pomnožen sa sobom samim daje pedeset, pri čemu nedostaje jedan dan, ali taj nedostajući broj mi Pozajmljujemo od budućega veka i to je osmi dan, ali u isto vreme i prvi, ili bolje reći, jedini i neokončivi. U njemu treba da se okonča ovdašnje subotstvovanje duša naših, da bi bila ukazana čast sedmerici i osmorici[4], kako su neki pre nas shvatali ovu Solomonovu izreku.
Mada o poštovanju broja sedam postoji još i drugih svedočanstava, za nas će površno tumačenje tog broja biti sasvim dovoljno. Tako, naimenovano je sedam duhova kojima priliči poštovanje,[5] a duhovima, kako mi se čini, ugodno je bilo Isaiji da nazove i imenuje upravo dejstva Duha. Slovesa Gospodnja, po rečima Davidovim, očišćena su sedmoricom.[6] Pravednik, koji bude izbavljen iz šest nevolja, biće pošteđen i u sedmoj.[7] Takođe znamo da grešniku neće biti oprošteno samo sedam puta, nego sedamdeset puta sedam.[8] Međutim, i u obratnom smislu (pošto je i kažnjavanje za greh pohvalno), Kajin je sedmostruko trpio kaznu tj. podneo je kaznu za bratoubistvo; Lameh, pak, sedamdeset sedmerica[9] jer je postao ubica nakon donošenja zakona i posle osude. Lukavi susedi će primiti sedmostruku platu u nedra svoja.[10] Dom Premudrosti je utemeljen na sedam stubova,[11] a istim brojem je ukrašen Zorovaveljov kamen.[12] Tokom sedam dana ukazuje se hvala Bogu. Čak i neplodna rađa sedmoro, savršeni broj, i time se suprodstavljaju oni koji nemaju puni broj dece.[13]
Ako treba uvažiti i starozavetne izveštaje, onda primećujem da je Enoh, budući rođen kao sedmi posle praroditelja, poštovan kao promena.[14] Takođe primećujem da je dvadesetprvi – Avraam, proslavljen patrijaraštvom, dobijanjem velikog tajanstva, jer redosledni broj njegovog rođenja čini trikratno uzeta sedmica. Neki drugi, koji su odvažniji od nas, osmelili bi se pa da dođu i do Novog Adama, Boga moga i Gospoda Isusa Hrista Koji se, po nishodnom rodoslovu kod Luke, smatra sedamdesetsedmim od starog, i pod grehom živećeg, Adama. Ukazujem još na sedam truba Isusa Navina, a isti toliki broj je sveštenika, ali i broj dana, koliko je trajao ophod oko Jerihona kada su pale zidine grada.[15] Podsećam još i na sedmokratno obraćenje, kao i trikratno tajnovito duvanje proroka Ilije, koji je povratio život sinu Sareptske udovice i jednakom broju izlivanja na drva kada je on, od Boga nisposlanim ognjem, zapalio žrtvu i posramio nadri proroke koji nisu mogli to isto da učine pomoću svojih molitava.[16] Ukazujem i na isti broj Jelisejevog klečanja nad sinom Sumanićanke, posle čega je u njemu povraćeno disanje.[17]
Na osnovu ovakvih postavki, kako mi se čini, neću još navoditi primere svetilnika u hramu koji je imao sedam krakova i.sedam svetiljki, u sedmi dan osveštava se sveštenik, sedmog dana se očistio gubavac, a tokom istog broja dana obnavlja se hram.[18] Sedamdesete godine narod je vraćen iz ropstva da bi i u deseticama bilo isto što biva i u jedinicama, i najsavršenijim brojem vršeno je poštovanje broja sedam. No, što stalno da govorim o onome što je daleko od nas? Lično Isus – potpuno savršenstvo, mogao je u pustinji da nahrani gladne, najpre sa pet hlebova pet tisuća ljudi, a potom i sa sedam hlebova da nahrani četiri tisuće ljudi, tako da je i preostalo još hrane: u prvom slučaju dvanaest kotarica, a u drugom sedam kotarica;[19] ovo, i još drugo, smatram da sasvim priliči Duhu i nije bez razloga. Čak i ti, dok čitaš Pismo, uočavaš mnoge brojeve koji se pominju, a koji pored jasnog,.sadrže i dublje značenje.
Za sadašnje vreme najprikladnije je reći da, verovatno na osnovu ovih razl.oga ili po veoma bliskim im uzrocima ili, pak, po nekim uzvišenijim razlozima, Jevreji poštuju pedeseti dan, koji i mi poštujemo, isto kao što i drugo šta jevrejsko poštujemo, Jevreji poštuju praobrazno, a mi obnovljeno, tajanstvo. Pošto smo sve ovo kazali kao uvod, pristupimo sada započetoj temi.
Mi praznujemo Pedesetnicu, silazak Duha Svetoga, okončavanje obećanih nam događaja, ispunjenje naših nadanja, tajnu veoma veliku i dostojnu hvale! Okončavaju se Hristova dela telesna ili da kažemo, dela koja se tiču njegovog telesnog obitavanja na zemlji (oprezno kažem da se okončavaju dela koja se odnose na telo, da me ne bi neka reč ubedila u to da je bolje svući telo) i počinju dela Duha. Šta je vezano za Hrista? Djeva, rođenje, jasle, povoji i pelene, anđeosko pojanje, prisutni pastiri, zvezda vodilja, poklonjenje i darovi mudraca, Irodovo ubijanje dece, Isus koji beži u Egipat i vraća se iz Egipta, Isus obrezani, kršteni, svedočanstvo ozgo, kušanje, kamenovanje nas radi, Isus koji nam daruje obrazce stradanja za reč, koji je predat i prikucan na drvo, sahranjen i vaskrsli i vazneseni na nebo. Mnogo od nabrojanog Hristos i danas prima, podrazumevam bezbožno ponašanje Hristomrzaca, ali sve to On trpi po svojoj dugotrpljivosti, jer od Hristoljubaca prima dostojno poštovanje. On hita da prvima pokaže svoj gnev, a nama da potvrdi svoju dobrotu – njome se, verovatno, daruje vreme za pokajanje, a nas ispituje u ljubavi i postojanosti svojoj, hoćemo li oslabiti u žalosti i podvizima pobožnosti? Takav je od drevnosti zakon Božjeg proviđenja, zakon neistraživih sudbi Božjih po kojima se premudro upravljaju dela naša. Takva su dela Hristova, a dolazeća ćemo videti u još većoj slavi. O, kada bi i nas Hristos video!
Da bih mogao govoriti o delima Duha, molim se da na mene siđe Duh i da mi daruje moć reči koliko želim, ali ako i ne u tolikoj meri onda onoliko koliko vreme dozvoljava doći će On, svakako, ne u obličju sluge, nego carski, i neće čekati nečije zapovesti kako to neki misle. Duh diše gde god hoće, na koga, kada i koliko mu je ugodno. Duh nam zapoveda da tako mislimo i tako da govorimo.
Svaki koji unižava Duha Svetoga smatrajući Ga stvorenjem, klevetnik je, zli sluga i najzlobniji od svih zlobnika. Zlim slugama je svojstveno da poriču vlast i gospodstvo, ustaju protiv svoga gospodara, a ono što je bilo slobodno upodobljavaju sebi i svome robstvu. Svaki, pak, koji Ga prizna za Boga, taj je božanstven i prosvećen je umom svojim. A onaj koji Ga naziva Bogom taj se veliča pred trezvenim ljudima, a ako to čini pred prostima, onda je veoma nesmotren; sve ovo iz prostog razloga što biser donosi štetu, prasak groma šteti i slabi sluh, sunčeva svetlost zaslepljuje bolesne oči, a teška hrana – veoma šteti onima koji još mleko piju. Postupno ih treba voditi napred i približavati uzvišenijem da bi darovana svetlost zaista svetlela, a istina da bi bila nagrađena istinom. Zbog toga i mi, ostavivši najsavršeniju reč za koju još nije vreme, pobesedićemo ovako.
Ako vi ne ispovedate Svetoga Duha ni nestvorenim, ni vremenu podložnom onda (dozvolite revnosti da se izrazi donekle smelo) u vama očigledno deluje oprečan duh. Ako ste vi do toga stepena trezveni da izbegavate direktnu nečastivost i izvan robstva stavljate Toga koji i nas čini slobodnima, onda i sa Svetim Duhom, i zajedno sa mnom, razmotrite sledeće: ja sam, naime, uveren da ste vi već u izvesnoj meri pričasnici Duha Svetoga i stoga ću sa vama razgovarati kao sa svojima. Ili ukažite na nešto srednje između robstva i gospodstva gde bi mogao naći mesto za dostojanstvo Duhu ili, izbegavajući robstvo, nemojte ostaviti nedoumicu gde da pribrojite Toga o kome je reč.
Možda vas opterećuje stil, možda vas sputava težina reči koja za vas postaje kamen spoticanja i kamen sablazni, kao što je za neke i Hristos bio. To je ljudska slabost i nemoć. Sjedinimo se stoga duhovno, postanimo više bratoljubivijima, negoli samoljubivijima. Priznajte Božju silu i mi ćemo vam pojednostaviti kazivanje. Ispovedite prirodu drugačijim, vama najprikladnijim, izrazima i mi ćemo vas isceliti kao bolesnike, pa čak ćemo vam utisnuti i novo zadovoljstvo. Veoma je sramno i nerazumno dušom biti zdrav, a trubiti na sav glas, utajivati riznicu kao da zavidiš drugima, ili opasati se da ne bi osvetio jezik. Još je sramotnije što smo mi podložni svemu onome za šta druge optužujemo, što osuđujemo sporenja u rečima, a sami se zalažemo za reč. Ispovedajte u Trojici jedno Božanstvo ili, ako vam više odgovara, jednu prirodu i ja ću vam od Duha isprositi reč: Bog. Vrlo dobro znam da Taj koji je dao prvo, daje i drugo, a tim pre uzrok spora je duhovna oblast, a ne đavolska upornost. Reći ću još jasnije i kraće: niti vi nas optužujte za isuviše visokokazivanje (ne treba zavideti uzvišenosti), niti ćemo mi vama zameriti na primedbi za ovako uzvišeno kazivanje; nećemo mi vas optuživati ni za tu privremenu izreku sve dok sa nama ne ostvarite, ma i drugim putem, to isto pristanište. Mi nećemo time ostvariti pobedu, već ćemo vratiti braću svoju sa kojom nas deli izvesna razlika.
Ovo govorim vama koji u sebi imate života i trezveno rasuđujete o Sinu. Divim se vašem životu, ali ne odobravam u svemu vaše učenje. Pošto imate darove Duha treba da primite i Duha lično, da se ne biste prosto podvizavali, nego da se podvizavate po zakonu.[20] Od njega, kao nagradu za vaš život, neka vam bude darovan i ovaj venac – savršeno ispovedanje Duha, i sa nama i pre nas, da Ga ispovedate dostojno. Odvažujem se i na nešto uzvišenije, odnosno, usuđujem se zajedno sa apostolom da kažem: toliko vas volim, toliko cenim vaše bogoprilično vladanje i taj cvet uzdržavanja, i sveštena sabranja, i časno devstvo, i čistotu, i svenoćno pojanje, i ništoljubije, i bratoljubije, i stranoljubije, da sam spreman da budem odlučen od Hrista[21] i postradam kao osuđenik samo da vi ostanete sa nama, i da zajedno proslavimo Trojicu. Treba li da govorim i o drugima koji se, sasvim očigledno, umrtviše i koje jedino Hristos može svojom moći da vaskrsne iz mrtvih? Oni se zlonamerno odeljuju međusobno po mestu svoga življenja, ali su vezani jedinstvenim učenjem i među sobom su nesaglasni koliko i razroke oči usmerene na jedan predmet, ali pošto nema razlike u viđenju, nego samo u položaju, možemo ih kriviti jedino za taj jedan nedostatak, a nikako i za slepilo. Ako sam dovoljno obrazložio to što se vas tiče, opet ću se vratiti Duhu Svetom. Mislim da ćete i vi poći za mojim mislima.
Duh Sveti je svagda bio, jeste i biće: On nema početak i neće imati kraj svoga postojanja i bića, nego se svagda sa Ocem i Sinom predstavlja i broji. Niti Ocu priliči da je nekada bio bez Sina, niti Sinu bez Duha: to bi sasvim bilo neslavno za Božanstvo kao kada bi usled izmene saveta svojih došli do punote savršenstva. Dakle, Duh Sveti se svagda prima, a ne da (On) prima; On savršava, a ne da Ga savršavaju; ispunjava, a ne da Ga ispunjavaju; osvećuje, a ne da njega osvećuju; privodi čoveka oboženju, a ne da njega uvode u oboženje. On je svagda jedan i isti, kako u odnosu na sebe samog, tako i u odnosu prema ostalim Licima Svete Trojice sa kojima Ga čestvujemo; nevidljiv je, ne podleže ovovremenom zakonu, neobuhvativ je, neizmenjiv je, bez kakvoće je ili količine, bez oblika; neopisiv je, samopokretan je, svagda dejstvujući, slobodan, samovlastan, najmoćniji (iako, kao što sve pripada Jedinorođenome, tako i sve što pripada Duhu, uzvodi se do prvog Uzroka); Duh je – život i životodavac; On je – svetlost i Svetlodavac; On je – izvorna dobrota i blagost, i izvor je dobrote; On je – Duh pravi, vladičnji, Gospod, On izašilje, odabira na delo, sazidava sebi hram, uzvodi do istine, dela gde hoće, razdeljuje darove, Duh je usinovljenja i istine, premudrosti, razuma, poznanja, pobožnosti, saveta, krepospš, straha Božjega.[22] Kroz njega poznajemo Oca nebeskoga i proslavljamo Sina,[23] a jedino Oni poznaju njega, jer je jedna čast, jedno je služenje i klanjanje, jedna moć, jedno savršenstvo i osvećenje. Koje je njegovo svojstvo? Sve što ima Otac, to pripada i Sinu, osim nerođenosti; sve što ima Sin, pripada i Duhu, osim rođenosti. Međutim, nerođenost i rođenost ne znače razliku suštine, kako se meni čini, nego se ta svojstva razlikuju u jednoj i istoj suštini.
Ti si nestrpljiv u želji da mi protivurečiš, a ja opet hitam da nastavim pouku. Poštuj ovaj dan Duha Svetoga, zadrži koliko god možeš jezik svoj: sada ćemo pričati o nekim drugim jezicima; boj se ili se postidi ovih jezika koji se pokazaše u plamenom obliku. Danas ćemo učiti, a sutra ćemo raspravljati o rečima: danas ćemo slaviti, a sutra ćemo se usaglašavati. Jedno je oblast tajne, a drugo priliči našem gledanju; jedno priliči crkvama, a drugo – onima koji se naslađuju; jedno priliči onima koji pobožno rasuđuju o Duhu, a drugo – onima koji se ismevaju sa Duhom. Odbacimo tuđinsko i ustrojimo svoje.
Duh Sveti je, kao prvo, delovao u anđeoskim i nebeskim silama, u tim bićima koja su stvorena i najbliža su Bogu, koja okružuju Boga; njihovo savršenstvo i blistanje, jednako kao i sporost na greh, ili neprijemčivost na zlo, nisu ni od koga drugoga do od Duha Svetoga; potom je Duh delovao i u Ocima, i u Prorocima, od kojih su prvi poznali Boga putem praobraza, a drugi se udostojiše poznanja budućega zbivanja u meri u kojoj je Duh Sveti otkrio to u srcima njihovim, i to što će tek doći oni su videli kao da se već desilo; takva je, eto, moć Duha Svetoga; posle toga, delovao je On i u učenicima Hristovim (neću kazati u Hristu, u kome je On obitavao, ali ne kao dejstvujući, nego kao ravnopravni saputnik) trokratio, po meri njihove prijemčivosti, i u trima različitim vremenima – do Hristovog proslavljanja stradanjem, posle proslavljanja vaskrsenjem i posle vaznesenja na nebo, ili posle vaspostavljanja,[24] ili kako već da nazovemo to; kao prvo, njihovo očišćenje od bolesti i duhova koje se svakako nije desilo bez učešća Duha Svetoga, tako isto i drugo, posle savršavanja proviđenja – Hristovo duvanje koje je, očigledno, bilo božanstveno dihanje i, najzad, današnje razdeljivanje ognjenih jezika koje i proslavljamo. Ali, prvo beše nejasno, drugo beše jasnije, a ovo današnje je najsavršenije; danas Duh Sveti nije prisutan samo delovanjem svojim, dejstvom, već suštinski i, da kažem, Duh saprisustvuje i živi zajedno sa nama. Kao što je Sin telesno razgovarao sa nama, tako i Duhu priliči da se na vidljiv način pokaže; i kada je Hristos uzašao od nas u slavi svojoj, tada je Duh Sveti sišao nama; trebalo je da dođe, jer On je Gospod; i da bude izaslan, jer On nije protivnik Božji. Ovakvo obrazloženje naše mnogo više pokazuje njihovo jednomislije, negoli deobu (njihove) prirode.
Duh Sveti zbog toga dolazi posle Hrista da mi ne bismo ostali bez Utešitelja; zbog toga se i naziva inim da bi ti shvatio ravnoslavnost; naime, reč: ini, upotrebljena je umesto drugo ja; taj izraz nam označava istovetnu vladavinu i gospodstvo, a nikako neko uniženje, jer se reč ini, koliko ja znam, ne upotrebljava kod inorodnih, nego upravo kod jednosušnih. Duh se javlja u vidu razdeljenih jezika zbog srodnosti sa Božjom Reči; u vidu plamenih jezika (šta misliš zašto?), ili zbog očišćenja (na osnovu Pisma znamo i za oganj koji čisti, što mogu i poznati oni koji to žele), ili po suštini svojoj: jer, Bog naš jv oganj – oganj koji spaljuje nečastivost.[25] No, ti ponovo negoduješ zbog reči: jednosuštan! Pojavljuje se u vidu razdeljenih jezika zbog različitih darova koji su od njega; u vidu sedećih jezika, da bi označili carsko dostojanstvo i obitavanje u svetima; naime, i Heruvimi su Božji presto. Javlja se u gornjoj sobi čime se označava ushođenje i uznošenje od zemlje onih koji Ga primaju; i vodama Božjim se pokrivaju neki dvorovi (gornice) u kojima se himnama slavi Bog.[26] Sve one koji su posvećeni u uzvišenije služenje Hristos pričisljuje tajnovitosti gornice pokazujući da i Bog treba da snishodi ka nama (kao što je i poznato kada je snishodio Mojseju), a potrebno je da i mi ushodimo ka njemu i da pri takvom srastanju dostojanstva obavezno nastaje i proishodi zajedničarenje Boga sa ljudima. I dokle god da se ljudi nahode u svom ličnom dostojanstvu Bog je svagda u uzvišenom dostojanstvu, a čovek – u uniženom, sve dotle je blagost nesjedinjiva, čovekoljubije nesaopštivo, a posredi je velika i nepremostiva propast koja ne samo da bogataša odvaja od Lazara i od željenih nedara Avraamovih, nego odvaja stvoreno i prolazno jestastvo od nestvorenog i ličnog.
Duha Svetoga su propovedali proroci u sledećim izveštajima: Duh Gospodnji je na meni; i počinuće na njemu sedam duhova; i siđe Duh Gospoda i pouči ih; Duh znanja ispuni Veseleila, graditelja skinije; Duh zna biti i gnevan; Duh je uzeo Iliju na kolima i mnogostruko je isprošen od Jeliseja; Duh dobri i gospodstveni poučava i izbavlja Davida; Sveti Duh je prvi put obećan kroz proroka Joilja koji kaže: i u poslednje dane izliću Duha svoga na svako telo tj. na verujuće, na sinove vaše i na kćeri vaše,[27] itd. Na kraju i kroz Isusa koji proslavlja Duha i proslavlja se Duhom, isto kao što proslavlja Oca i biva proslavljen Ocem svojim. Koliko je to štedro obećanje!? Duh i sada i večno saprebiva sa dostojnima još i u ovozemaljskom životu našem, a i posle će saprebivati sa svima koji se udostojiše nebeskih dobara, ukoliko Ga celosno sačuvamo pobožnim životom svojim i ukoliko Ga ne odbijemo od sebe u meri učinjenog greha.
Isti taj Duh, zajedno sa Sinom, ustrojava tvorevinu i deluje u vaskrsenju, u čega neka te uveri napisano: rečju Gospodnjom utvrdiše se nebesa i Duhom usta njegovih sva sila njihova; Duh, koji me je stvorio, dihanje Svedržiteljevo koje me poučava; i još: poslaćeš Duha tvoga i nastaće i obnoviće se lice zemlje[28] On ustrojava ljude u duhovnom rađanju, u čega neka te uveri rečeno da niko ne može videti ili primiti carstvo, ukoliko se ne rodi ozgo, Duhom, i od prvog rođenja koje je tajna noći neće se očistiti dnevnim i svetlim uzsazdanjem,[29] kojim se uzsazdava svaki pojedinačno.
Taj Duh, kao premudar i čovekoljubiv, ako obujmi pastira – čini ga psalmopojcem koji odagnava zle duhove i ukazuje u njemu cara Izrailjeva. Ako obujmi pastira ovaca, koji je do tada brao dudove – čini od njega proroka. Seti se samo Davida i Amosa![30] Ako obujmi oštroumnog dečkića – još pre potrebnog uzrasta njegovog – stvara od njega sudiju čak i nad starešinama. Svedok tome nam je Danilo koji je pobedio lavove u rovu. Zaokupi li ribare – celi svet lovi u mrežu Hristovu, njihovom propoveđu. Uzmi za primer Petra i Andreja, i sinove groma, koji su grmili o duhovnome. Obujmi li carinike obraća ih u učenike i stvara od njih kupce duša. Svedoči nam to Matej, dojučerašnji carinik, a od danas jevanđelista. Obuhvati li protivnike i revnosne gonitelje, menja njihovu revnost i od Savla stvara Pavla koji sa toliko revnosti dela sada u pobožnosti, koliko je juče revnovao u zlu.
On je jednovremeno i Duh krotosti, ali i gnevljiv na one koji greše. Dakle, upoznajmo njegovu krotost, a ne gnev, ispovedajmo njegovo dostojanstvo i izbegavajmo huljenja, ne poželimo da Ga vidimo gnevnog bez pomilovanja. On i sada čini mene plamenim propovednikom ovde pred vama. Ako ni u čemu ne postradam, slava Bogu! Ako li i postradam, opet slava Bogu! Prvo što želim jeste da Bog poštedi naše protivnike, a drugo da i mene osveti, nagrađujući me time za sveštenosluženje jevanđelju i primajući ono što se savršava krvlju.
Apostoli su počeli govoriti tuđim jezicima, a ne maternjim i što je naročito važno, počeli su govoriti iako behu neuki. To je dokaz nevernima, a ne verujućima, i treba da posluži za posramljenje nevernika kao što i piše: stranim jezicima i tuđim usnama govoriću ljudima svojim, i ni tako me neće poslušati. Slušali su,[31] ipak. Zastani kratko ovde i razmisli o rečenom. Jer u rečenom postoji obostranost, razdeljena znakom interpunkcije. Tako su svaki na svom jeziku i narečju čuli, odnosno, možemo kazati da je izgovoren jedan glas, a čuše se mnogi glasovi zbog komešanja i potresa u vazduhu, ili da kažem jasnije: iz jednoga glasa nastajahu i proishođahu mnogi glasovi! Ili, zadržavši se na reči slušahu, reči: koji govore svojim rečima treba podvesti pod ono što proishodi da bi se došlo do smisla: kazivali su reči koje su bile poznate slušaocima, a ne njihov maternji jezik i upravo to znači da su govorili stranim rečima. Ja se sa ovim poslednjim saglašavam iz razloga što bi prvo bilo čudo. koje bi imalo smisla za slušaoce, a ne za govornike, dok se poslednje odnosi direktno na govornike koje su optuživali da su se napili, na osnovu čega zaključujemo da su delovanjem Duha Svetoga sami oni čudodejstvovali u kazivanju blagovesti.
Istina, za pohvalu je bilo i deoba jezika izvršena u drevnosti, kada su ljudi gradili kulu, ali behu zlonamerni i bezbožni, mada su svi govorili jednim jezikom (na ovo se i sada neki usuđuju); jednomislije koje je razrušeno različitošću glasova, razrušilo je i započeti posao. Ipak je mnogo pohvalnije razdeljivanje jezika koje se čudesno desilo sada; jer, izlivši se od jednoga Duha na mnoge, opet se sve dovodi do jedinstvenog saglasja. Postoji različitost darova koji potražuju novi dar, pomoću kojeg će se znati razlikovati najprevashodniji među njima; iz prostog razloga što svaki dar poseduje nešto pohvalno. Prekrasnim bi mogli nazvati i onu deobu o kojoj nam kazuje David: potopi Gospode, i razdeli jezike njihove.[32] Zbog čega? Zbog toga što su zavoleli svakojake reči od pogiblji, jezik prevrtljiv i lukav.[33] David ovde kao da direktno izobličava sve one jezike koji rasecaju Božanstvo. No, o ovome je sasvim dovoljno rečeno.
Pošto su ovi jezici blagovestili žiteljima Jerusalima, pobožnim Judejcima, Parćanima, Miđanima, Elamitima, Egipćanima, Krićanima, žiteljima Libije, Arabije, Mesopotamije i mojim Kapadokijcima i svakome narodu koji je pod nebesima, Judejcima (ako neko tako želi da predstavi) sabranim u Jerusalimu, onda je sasvim umesno pitanje: koji to behu Judejci i iz kojeg robstva vraćeni? Jer, egipatsko i vavilonsko robstvo je bilo za vremena i davno je već prošlo povratkom zarobljenika; rimsko robstvo još nije ni nastalo, a trebalo je da nastupi kao posledica njihove drskosti protiv Spasitelja. Preostaje nam da pod ovim podrazumevamo robstvo koje se zbilo za vreme Antioha, a koje je bilo malo pre ovih zbivanja. Ako se neko ne saglašava sa ovakvim tumačenjem, kao sa nategnutim (jep se to robstvo ne smatra drevnim, a Judejci u njemu nisu bili rasejani po svim stranama vaseljene), već potražuje i očekuje neko verodostojnije, onda neka čuje i ovo. Pošto je narod judejski, kako nam povestvuje Jezdra, mnogo puta i od strane mnogih zavojevača porobljavan i preseljavan, neka plemena se vratiše u otačastvo, a neka su i dalje ostala u robstvu i, verovatno, neka od ovih poslednjih, rasejanih po mnogim narodima, dođoše tada u Jerusalim i postadoše učesnici i svedoci čuda. Ovakvo obrazloženje sam namenio znatiželjnicima i verovatno da ono nije izlišno. I sve drugo što god bih pridodao ovome danu, kao prikladno, predstavljalo bi dobitak i za nas. Međutim, vreme je već da otpustim ovo sabranje: beseda mi se veoma produžila. A slavlja nikada ne treba prekidati, svagda priliči da praznujemo, sada telesno, a kasnije, i ubrzo, sasvim duhovno kada ćemo čistije i jasnije saznati osnovu svemu ovome u Reči, i Bogu, i Gospodu našem Isusu Hristu – istinskom prazniku i radosti spasenih, sa Kojim neka je slava i čast Ocu, sa Svetim Duhom, sada i u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Rim. 9:31.
  2. Lev 25:10.
  3. Lev 23:21.
  4. Prop 11:2.
  5. Is 11:2-3.
  6. Ps 11:7.
  7. Jov 5:19.
  8. Mt 18:22.
  9. Post 4:24.
  10. Ps 79:12.
  11. Priče 9:1.
  12. Zah 3:9.
  13. 1 Car 2:5.
  14. Post 5:25, i dalje.
  15. Is Nav 6.
  16. III Car 18:43-44; 17:21.
  17. IV Car 4:35.
  18. sr. Izl 25:31, 37; 29:35; Lev 13:50; II Dn 7:8.
  19. Mt 14:20; 15:37.
  20. II Tim 2:5
  21. Rm 9:3.
  22. sr. Ps 51:12, 14; II Kor 3:17; Dela 13:4, 3; Kol 2:22; Jn 16:13; I Kor 12:11; Rm 8:15; Jn 14:17; Is 11:3,4.
  23. Jn 16:11.
  24. Dela 3:21.
  25. Jevr 12:29.
  26. Ps 104:3.
  27. sr. Is 61:1; 11:2; 63:14; Izl 31:3; 63:10; IV Car 2:9, 15; Ps 142:10; 51:14; Joilj 2:28; Dela2:17.
  28. Ps 33:6; Jov 33:4; Ps 104:30.
  29. Jn 3:3, 5; Ps 139:16.
  30. Amos 7:14.
  31. I Kor 14:21; Is 28:11; Dela 2:6
  32. Ps 55:10.
  33. Ps 51:4.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *