НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » САБРАНЕ БЕСЕДЕ

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXIII
О миру[1]
 
Љубљени мир – жељен делом и именом, који сам ја сада даровао људима и у замену добио, не знам да ли искрен од свих и достојни Духа глас, или само народни договор (за још већу нашу осуду!), нарушен пред сведоком Богом! Љубљени мир – мој труд и моја хвала, за који чујемо да је он Божји, да је Бог од Бога и да се лично Бог њиме назива, као што се каже у следећим речима: мир Божји; Бог мира; Он је наш мир[2] а којег ми и поред свега не уважавамо! Љубљени мир – благо веома хваљено које малобројни чувају – где си се ти скривао од нас толико времена и када ћеш нам опет доћи? Веома силно и изнад свега те љубим и целивам, брижљиво чувам кад си са нама, а са многим сузама и ридањима те призивам када нас напустиш. Није тако вапио ни патријарх Јаков за Јосифом кога су браћа продала, а по очевом уверењу кога су звери појеле, ни Давид за другом својим Јонатаном, палом у боју, а касније ни за сином Авесаломом. Први је, растрзан од туге у родитељском срцу, вапио: звер је растргла Јосифа,[3] звер љута и неукротива; ставивши пред себе окрвављену синовљеву одећу, грлио ју је уместо синовљевог тела, налазећи у њој и храну и олакшање туге. Други је проклињао гору у којој се одвијао бој, говорећи: горе Гелвујске, нека на вас не падне ни киша, ни роса, због тога што је сломљен лук Јонатанов и уништена сила његова! Такво је, ето, очево срце! Кога је у боју сматрао за непријатеља, тога је по смрти оплакивао као друга. Природа је силнија од свега; она савладава и непријатељство.
Достојно је наше жалости што су Кивот заробили иноплеменици, што је Јерусалим сравњен са земљом и што га уништавају пагани, што су деца Сионова, драгоценија и вреднија од злата, одведена у робство и све до сада се налазе у расејању и представљају народ туђ у свету, који се скита. Жалосно је то што сада гледамо и слушамо: отачки градови су разрушени, хиљаде људи гине, земља је обремењена проливеном крвљу и мноштвом погинулих, инојазични[4] народ ходи по туђој области као по својој. Није нас ово зло задесило због малодушности одбране (нико их не криви за то; то су исти они који су без мало покорили целу васељену), већ због наших порока и због нечастивог учења о Тројици које се уврежило међу нама. Ко ово може порећи ако у виду има тежину несреће и страдања која смо претрпели или поделили са другима? Али, све је ово мало у поређењу са тим што је прокоцкан и изгубљен мир, што је похарано благољепије Цркве, што је унижено древно достојанство; поредак је толико изопачен да смо ми, поставши најпре од ненарода народ, од пагана народ Божји, сада опет запали у опасност да од великог народа постанемо ненарод и пагани, што смо и у почетку били, када над нама ниси господарио ти, док се још нисмо сабирали око једног имена и чина.
Сада се показује да је боље подносити злобу, него ли чувати благоугодност: због тога што смо и ми, када су нам наметнули рат, били оснажени и тешње сједињени због гоњења; а када смо се сабрали у једно, тада смо ослабили. Ко од оних који трезвено размишљају неће оплакивати садашње време? Ко може наћи одговарајућу реч за насталу беду? У свету живе разбојници који су повезани злим делима. У свету живе и размишљају о насилној владавини представници преврата, заговорници метежа, саучесници у прељубочинству. У свету живе и појци једнога хора, и војници једнога града, и морнари једнога брода. Нећу говорити о наследствима равномерно подељеним, о неправилним начинима управљања, о наслеђу заједничких служби, о поступности и законитом поретку началства. Врло ретко видимо да се и ова фамозна софистика или граматика (не дотичем се философије, према којој се млади ревносно односе, беснећи и силазећи са ума) предаје завери, чешће она чува мир. Међутим, међу нама нема сагласја и повезаности; никада не можемо да се сагласимо у једном, нити налазимо начин да излечимо ову болест, као да се васпитавамо у злоби, а не у врлини; много се трудимо у томе да подстакнемо раздор; о једномислију мало размишљамо или уопште не водимо рачуна о томе.
Када други не чувају сагласје, настали раздор их ничему добром не одведе. За неке је, међутим, лепше да живе у хаосу, него у сагласју. Ко од здравомислећих може похвалити савез заснован на рђавом делу? Ако би нас неко упитао: шта ми поштујемо и чему се клањамо? Одговор би био: ми поштујемо љубав. По речима Светога Духа, наш Бог је љубав,[5] а овај назив је мио Богу мимо сваког другог имена. А шта је битно у закону и у пророцима? И на ово Јеванђелиста[6] не дозвољава да одговоримо другачије, него малопре. Због чега ми, поштоваоци љубави, толико мрзимо и постајемо омрзнути? Због чега ми, поштоваоци мира, немилосрдно и непрестано ратујемо? Због чега ми, утемељени на камену, пропадамо, утврђени на крајеугаоном камену, распадамо се, призвани у светлост, тамнимо? Због чега ми, служитељи Речи, доведосмо себе до таквог ћутања, или цепања, или празнословња, или … не знам већ како то да назовем још?
И у храни, и у сну, и у срамотним делима, како кажу, постоји мера ситости; све, не само одвратно, него и најпријатније најзад доводи до ситости, јер се све претвара и прелази из једног у друго. Међутим, код нас нема краја у вређањима једни других, не само међу несагласним и другачије мислећим у учењу о вери (ово не би толико било жалосно, јер би било оправдано ревношћу за добро), него и међу истомишљеницима код којих се у једном и истом налазе и поборници и противници. То је најбедније и најжалосније од свега. Шта је томе узрок? Можда љубав према старешинству, или користољубље, или завист, или мржња, или презир, или нека друга страст коју не видимо ни међу безбожницима.
Веома је забавна несталност у мишљењима. Када нас лове, тада смо ми побожни и православни; лажно припадамо истини, као да се боримо за веру и у том једном (у поређењу са рђавијим) поступамо похвално (мада је то веома гнусно), што, стидећи се порока, прелазимо на страну поштенијег, на страну побожности. Теби (ма ко ти био, а дошао си до таквог стања) могу казати: безумни и колебљиви човече, породе лукавога изумитеља зла, или (боље рећи) најглупавији међу људима, синоћ је он за тебе био побожан; како је данас постао нечастив, мада ништа није стекао ни речју, ни делом, већ у истом стоји, исти ваздух дише, истим очима гледа у сунце; а ако усхтеш да га упиташ за бројеве и мере, он ће ти дати исти, а не нови, одговор. Данас је код тебе блудник, који је синоћ био Јосиф. До тога доводи љубав према спорењу, налик пламену који клизи по слами и поступно обухвата цело окружење. Данас је Јуда или Кајафа онај ко је синоћ био Илија или Јован, или неко други од оних који се подвизавају у Христовим редовима, опасан истим појасом, обучен у исту тамну или црну ризу коју (и по моме размишљању и уставу) потражује строгост живота. Синоћ бледило лица – прекрасна боја за мужеве узвишене, или скромност и спокојство гласа, или поступност и тихи ход, што бисмо све назвали љубомудријем, а данас називамо то гордошћу. Исту власт над духовима и болешћу приписујемо час Исусу, час Велзевулу; и у овом случају не користимо се оправданим разлозима, него се руководимо жељом ка спорењу и раздражљивости. Како једна и иста земља бива за онога ко је здрав стабилна, а за онога коме се колута у очима или ко се сам врти бива нестабилна, и како овакво стање може да се пренесе и на предмете или, ако хоћете, како се једно и исто растојање између стубова чини већим ономе ко гледа из близине, а мањим ономе ко гледа из даљине; да ли због тога што ваздух смањује раздаљину, а поглед зближава предмете веће по обиму; на исти начин и ми бивамо обманути услед мржње и немамо иста схватања за једна и иста лица ако су нам они другови, или туђини. Код нас време врло лако од многих ствара светитеље, а многе, напротив, безбожнике. Или још тачније да кажемо: оно све чини жалоснима не само због тога што на нас гледају као на рђави образац, нарочито када се порок одомаћи, него и због тога што ми врло спремно праштамо свима и све, само да се зближимо у једном.
Раније није било нормално да се каже ма и једно сувишно слово, а сада хулимо на људе који су најпобожнији. Раније није било дозвољено читање закона напољу и прозивање исповедања,[7] односно, како ја схватам, народно одобрење; а сада, и о неизговореним тајнама дозвољавају да суде људи упрљани, бацајући тако светињу псима, а бисер пред свиње[8]. И ово нам још није довољно; ми наслађујемо свој слух слушајући међусобна тужакања и вређања. Ми чак не можемо да будемо свесни да је врло опасно дати оружје непријатељу, а реч против хришћанина – гонитељима хришћана. Чиме смо прекоревали данас, тиме ће сутра прекорети нас. Непријатељ врло ласкаво извлачи речи твоје не због тога да би те хвалио, него да би их сакупио из злих побуда, да би на крају крајева избљувао жуч своју на онога ко му је указао поверење.
Због чега трпимо све ово, браћо, и докле ћемо још трпети? Када ћемо се отрезнити од опијености и скинути копрену са очију тј. погледати у светлост истине? Каква је то тама, какво војевање посред ноћног мрака, која нам то бура не дозвољава да разликујемо лице пријатеља од непријатеља? Због чега смо постали подсмех суседима нашим, ругање и срамота оних који су око нас?[9] Какво је то ревновање у злу? Због чега изнуравамо себе? Или да кажемо овако: ми не изнуравамо себе, него у онима који су опседнути бесима ми налазимо личну снагу и радујемо се својој пропасти. Не постоји ни реч, нити пријатељ, ни саучесник, нити лекар, који би могли излечити ову болест или одсећи члан који страда; немамо ни анђела, ни Бога; поврх свега ми онемогућавамо Божјем човекољубију да нам се приближи. Докле ћеш, Господе, бити далеко? Какав ће бити век наш? Када ћеш нас посетити, Боже?[10] Докле ће све ово трајати и где ће се завршити?[11]
Плашим се једино да ово што се дешава не буде само дим исчекујућег огња, после којег ће доћи Антихристос и искористити наш пад и наше слабости, како би утврдио своју владавину. Свакако да он неће нападати на здраве и на сједињене љубављу; треба да се царство само по себи раздели како би се постојано расуђивање наше подвргло искушењу, да сасуди буду расточени, а ми да претрпимо исто оно што (како видимо) сада трпи ђаво од Христа.[12]
Због тога ја плачем, каже Јеремија у Плачу своме; тражим очима својим извориште суза које би ублажиле моју патњу: призивам премудре жене да са мном заједно наричу. Утроба ми гopu,[13] осећања се муте; не знам како и којим речима да ублажим тугу своју. Због чега се древно предаје забораву, а ново – исмевању. Непријатеља забавља и то што из мене мами сузе. Кроз то су многи међу нама изгубили цркву, а задобили су позорницу, и то у таквом граду који и божанско, напоредо са осталим, настоји да преобрати у забаву, који више исмева оно што је достојно хвале него што смешно изоставља од исмевања. Дивно ће бити ако он и мене, који вам сада говорим ово, не буде исмевао, мене који сам дошао да вам проповедам и поучим вас да се не треба над свиме смејати, него да вам укажем на предмете који потражују озбиљно расуђивање. Шта ја кажем: да исмеје! Треба се чудити ако ме не подвргне казни за то што ја желим добро да чиним.
Такав је наш положај; мене не жалости само то што су нам цркве одузете (човек са ограниченим умом жалио би, вероватно, и за овим); не то што зли језици говоре срамотно (они раде свој посао), јер нису научени да говоре добро. Није опасно то што би Бога било могуће ограничити местом или учинити подмитљивим, чиме би Он постао надање само богатих. Они који о мени говоре добро или рђаво, неће ме тиме изменити (слично онима који сипају миро у блато или миру додају блато, добијајући на тај начин смесу блата и мира) па да постанем огорчен и да се изменим због њихових клевета. Иначе, добро бих платио својим хвалитељима уколико би могли да ме својим похвалама учине бољим. Није тако у стварности; било да ме нападају, било да ме хвале, ја ћу у оба случаја остати овакав какав јесам. Човек безуман постаје разуман, каже Јов.[14] Као што се морска пена лепи за камен или као што се ветар веже за боровину или неко друго високо дрво, толико се мене дотичу људске речи; ја и даље размишљам у себи. Ако је тужилац лажљив, онда оптужба не пада толико на мене колико на њега и његове речи, свеједно што њима клевеће име моје. А ако је он праведан, ја ћу сам оцтужити себе, а не онога који не говори о мени. Ја сам једини узрок ономе што он говори о мени; а који не говори – узрочник је тога што сам ја такав. Због тога његове речи, које ништа не значе, оставићу без пажње своје и из његовог злоречја извући ћу још једну корист за себе – постаћу још обазривији. Злоречје има још једну, трећу, веома важну и величанствену корист, а то је што нас клевећу и хуле заједно са Богом. Једни и исти поричу Божанство, и нападају Богослова.
Дакле, није ово толико страшно, мада то многи сматрају страшним, већ то што, ма колико неко био постојан у души и искрен у побожности, не жели ни да поверује колико је он веран, нелицемерно доброжелатељан и слободан од лицемерја. Међутим, код нас је са једне стране лоше, а са друге правдољубивост – једна маска и украс која обмањује спољашњост. Мада нам се не чине да су сви црни, иако су црни, нити су сви неблагодарни, немужаствени и неуздржљиви, јер је много таквих; дакле, уколико некога осуђујемо или хвалимо, за свакога произносимо свој лични, а не заједнички суд: ипак, када је реч о кривици за злу нарав ми је уопштавамо и проширујемо на све, чинећи је заједничком кривицом целине, не само због тога што су многи такви, него због тога што су тек по неки злуради.
Много страшније од свега јесте то што се оптужба не односи само на нас, него се шири и преноси на цело наше тајанство.[15] Наше судије се понашају као и сви дрзници који се усуде да расуђују о туђим делима; једни од њих су веома човекољубиви и снисходљиви, а други су жестоки и немилосрдни. Први од ових нас само прекоревају због учињеног порока, остављајући по страни наше учење, а други, нарочито када сретну много рђавих људи међу удостојенима старешинства, оптужују једино наш закон, као да нас учи злурадости и злоби.
Браћо, хоће ли ово стање још дуго потрајати? Зар се никада нећемо отрезнити, повратити и постидети? Не говорећи о другом нечем, причувајмо се у крајњој мери противничких језика који се и лажју једнако добро користе. Хоћемо ли већ одустати од навике да се споримо? Зар још увек не схватамо који су предмети и у којој мери доступни нашем истраживању, и које су моћи наше? Зар не разликујемо каква су све истраживања могућа у данашње време и каква ће бити у будућности, да бисмо се сада задовољили само некима, а за друге да се предочистимо, уколико се надамо да ћемо током времена задобити савршенство и оно што желимо? Нећемо ли сами себи издвојити оно о чему не треба ни питати, о чему треба питати умерено, у чему, као нештетном за наше учење, свеједно да ли је оно исправно или није, можемо уступати препирачима, шта треба препустити само нашој вери, а шта разуму, и за шта је потребно испољити ревност, наравно само речима, а не и оружјем! Јер подићи ма и руку на било кога, то је потпуно изван обичаја нашега двора и ми ово не прихватамо, препуштајући то нашим противницима.
За себе одредимо само тај један начин побожности да се клањамо Оцу и Сину и Светоме Духу, једноме у Тројичном Божанству и једној Сили – клањати се не предпостављањем Једнога, нити подчињавајући Другога[16] (изразићу се овако да бих се и ја показао као да мудрујем унеколико о овоме); јер, једно је немогуће, а друго је нечастиво – клањати се не расецајући једно величанство новином имена; ништа не бива веће или мање од себе самог; него, утврдивши се на таквој граници бићемо јединомислени и у свему осталом, као поштоваоци једне Тројице, држећи се једног догмата и једног тела; одсецимо и уништимо, као заједничку болест, сувишна и некорисна питања која су пустила толико младица и изданака. Да не говорим о нечему далеком; зар ме нису заинтригирали: Монтанов лукави дух против Духа Светога, Наватова дрскост, или нечиста чистота која је многе преварила красноречивошћу; још увек је присутна помахниталост фригијаца[17] који су се посвећивали по древним обредима; безумље галаћана[18] који обилују нечастивим именима; Савелијево скраћивање; Аријево дељење и подраздељивање које је од њега настало у лицима садашњих хитрословаца? Чак и ми имамо међу собом разне несугласице, ми, који здраво мислимо о главном и стојимо за једно и исто против једних и истих. Мислим овде на недавно започету међу нама братску расправу[19] којом се срамоти Бог и човек – Бог, који као да се није ради нас родио и распео на крсту, а самим тим није ни погребен, нити је васкрсао, како се чини неким рђавим христољубцима, већ се поштује у том јединствено у чему се част превраћа у безчашће, расецајући се тиме на два сина; а човек – као да није савршено примљен и поштован, него је одбачен и изгубљен најбитнијим својим делом, пошто је у природи човековој најбитнији лик Божји и сила ума. Међутим, човечанству, пошто се са њим сјединило Божанство, било је потребно да се раздели; људима, по свему осталом умнима, требало је да погреше умом и, умањујући Божју благодат и наше спасење, да устврде како ја нисам потпуно спасен, иако сам цео пао и осуђен због преступа првостворенога и лукавошћу нашег противника!
Наше јединомислије није нарушено само овим. Нас је спасао Бог, боримо се за људе, и још је у нама заверенички дух да ћемо га расточити како би удовољили љубопитљивости других, уводимо домаће расправе за туђе престоле, допуштајући у једном делу две битне погрешке – код частољубаца подстичемо страст према љубопитљивости, а налазимо у том основу за своје личне страсти, налик људима који, падајући са стрмени, хватају најближи им камен или неки жбун. Међутим, ми смо требали својим удаљавањем од њихових дела и од њих, да их обеснажимо како бисмо им учинили услугу, а никако да се стопимо са њима. Сада су веома жалосни и поборници и они који се окористише њиховим умећем; чини ми се да се свет опет дели на два непријатељска табора, а тек што је постигнут какав такав мир, и то са великим напором, не одједном и не без проливања крви. А ко остаје на страни мира и не приклања се ни на једну страну, тај трпи зло од обејих страна: или га презиру, или га нападају. Пошто броју последњих припадам и ја, који устајем против тога, ради чега сам прихватио и ову катедру – предмет спорења и зависти: није чудно што и мене, после свих мојих трудова и напора, обе стране желе да истисну одавде како би, када не буде међу њима преграде, могли да се приближе једни другима и са свом јарошћу да нападну једни на друге.
Све ово може да прекрати и спречи пометње једино Бог који све садржи; то могу још и људи који ревнују у добру и знају цену јединомислија које има почетак у Тројици (пошто је Тројици и по природи својствено јединство и унутарњи мир), које су усвојиле анђеоске и божанске Силе које живе у миру са Богом и међусобно, а које се простире и на целокупну творевину (пошто њу краси устројство), а на прикладан начин усељава се и у нас, како у душу – када се у њој врлине међусобно надопуњују и прате, тако и у тело – када у њему и чланови и стихије имају узајамну стројност; у првом случају то што настаје назива се красота, а у другом – здравље.
Похвалићу и Соломонову реч која узакоњује време, како за сваку ствар, тако и за рат и мир.[20] Додаћу само ово. Иако смо дужни да мотримо на време рата и мира, а некада је, по речи Соломоновој, добро и рат водити, ипак је најбоље, докле год је то могуће, неговати мир, због тога што је ово и узвишеније, и богоугодније. И ништа није чудновато ако предпоставимо да је у поједином делу јединомислије најбоље, а у заједничким стварима да оно није најбоље; као да би најбоља била савршена управа у некој кући или у овом граду, где постоји најмање унутрашњих раздора, али ако их и има они брзо нестају, наступа мир и залечују се ране; ипак, за опште устројство и састав Цркве, боље је и приличније нешто друго; као кад би сваком човеку било потребно да се стара и настоји да буде у миру са самим собом, пошто су и мир и самоконтрола свакоме преко потребни, а са другим може се засновати и другачији однос, па чак сматрати себи за корист или славу клеветање другога. Мада Бог заповеда да праштамо свима који се огреше о нас, не само седам пута, него много пута више треба праштати,[21] да бисмо опраштањем другима издејствовали право да се и нама опрости: ипак, ми можемо чинити зло и онима који нас нису ничим увредили, чак су били предусретљиви.
Мада знамо какво је блаженство припремљено миротворцима који се једини, међу спасенима, називају синовима Божјим,[22] ипак не можемо мислити да ми сами, ширећи непријатељство, чинимо оно што је угодно Богу, пострадалом ради нас, да би нас измирио са собом и прекратио нашу унутрашњу борбу.
Немојмо, пријатељи и браћо, овако размишљати. Поштујмо Измиритељев дар тј. мир, дар који нам је, одлазећи од нас, Он оставио[23] као опроштајни залог. Знајмо само за један рат – рат против супродстављених нам сила. Рецимо: брате, и ономе који нас мрзи,[24] да бисмо ово примили. Уступимо донекле, да бисмо у замену примили важније, односно, јединомислије. Препустимо другом победу, да бисмо и ми победили. Осмотрите правила борбе и подвиге бораца: тамо врло често леже побеђени они који су пре тога били на врху. И ми треба да их опонашамо, а не да опонашамо халапљиве љубитеље пировања или купаца од којих једни прекомерно оптерећују себе изнесеним јелом, а други претоварају брод и тону пре него се насладе својом ненаситивошћу, трпећи велику штету за малу добит.
Молим вас за ово и сведочим, и нећу престати да испуњујем реч Писма: Сиона ради нећу заћутати, и Јерусалима ради нећу попустити.[25] Чезне душа моја када видим погибао оних који нису убијени мачем, нити су умрли од глади,[26] већ су уморени частољубљем и љубоначалством, тако да њихов пад изазива више жалости, него ли мржње. Ако ви уважите речи моје, и за мене и за вас биће боље. Али, ако се одважите па их не уважите, дозволивши страстима да победе здрав разум, знајте да сам ја свој дуг, и пред Богом, и пред људима, потпуно испунио; сматрам да ни најмирољубивији не потражују нешто више од овога; последице ћете ви искусити, а ја ћу бити оправдан, јер праштање деци потражује закон очинске љубави. Нека буде милосрдан и стрпљив велики Судија, и сада, и у дан исплате, у Христу Господу нашем, коме слава и моћ у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Говорено у Константинопољу поводом расправа насталих у народу због несагласних, међу собом, епископа.
  2. Флп 4:7; II Кор 13:11; Еф 2:14.
  3. Пост 37:33.
  4. Северни народи који су се запутили у Тракију опустошише ову област, али су касније ипак били побеђени од стране Теодосија Великог.
  5. I Јн 4:8.
  6. Мт 22:40.
  7. Ам 4:5.
  8. Мт 7:6.
  9. Пс 79:4.
  10. Пс 9:22; 89:47.
  11. Приче 29:13.
  12. Мт 12:26-29.
  13. Јер 1:15; 9:1, 17; 4:19.
  14. Јов. 11:12
  15. Тј. на хришћанску Веру.
  16. Речи: υπερσεβοντεσ (предпостављајући) и υποσεβοντεσ (подчињавајући), по мишљењу Илијином, припадају Евномију који је њима означио ступњеве клањања трима Лицима Божанства.
  17. Пошто је Монтан најпре посејао своју јерес у Фригији, његови следбеници су се називали фригијцима или катафригијцима. У древности су били познати фригијски жреци богиње Цибеле, који су шкопили себе приликом посвећења за жреца.
  18. Под галаћанима св. Григорије, највероватније, подразумева маркелијане.
  19. Свети Богослов подразумева овде Аполинаријево учење, али га не назива јерес, него братска расправа, због тога што се још увек надао да ће Аполинарија вратити правој вери, како се то може закључити из његовог 77. писма упућеног Олимпији.
  20. ПропЗ:1,8
  21. Мт 18:22.
  22. Мт 5:9.
  23. Јн 14:17.
  24. Ис 66:5.
  25. Ис62:1.
  26. Плач 4:9

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *