САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXXIX
На света светлоносна јављања Господња
 
Поново је Исус мој и опет се јавља тајна – не обмањива и не благообразна, не тајна паганске заблуде и пијанства (како ја називам тајанства која пагани уважавају, а тако ће их назвати и сваки здравомислећи човек), него тајна узвишена и божанска која нам наговештава вишњу светлост! Јер свети дан светлости који смо ми доживели и којег се удостојисмо да и сада празнујемо, односи се на крштење мога Христа, истините светлости која просвећује свакога човека који долази у свет,[1] које производи моје очишћење и помаже оној светлости коју ми свише примисмо од Христа у почетку, а коју помрачисмо и унизисмо кроз грех.
Дакле, ослушните божански глас који мени, који се поучавам таквим тајанствима (а добро је ако и вама), громогласно кличе: Ја сам светлост свету, те приступите њему и просветите се ви и лица ваша која су ознаменована истинском светлошћу – непостидном.[2] Време је новорођења; узродимо се свише! Време је новог саздавања, прихватимо првог Адама! Немојмо остати овакви какви смо сада; постанимо онакви какви бејасмо саздани. Светлост у тами светли тј. у овом животу – животу плотском; и мада Га прогони, тама не може да Га обузме[3] тј. противна сила која бестидно насрће на видљивог Адама, али се сукобљава са Богом и губи; тога ради, одбацивши таму, ми треба да се приближимо светлости и, потом, као деца савршене Светлости, да постанемо савршена светлост!
Познајте благодат овог дана, појмите силу тајне; зар се још нисте узвисили изнад земље? Нису ли вас моја реч и тајноводство још понели? Још више ћете се узвисити када Реч на прави начин буде руководила речју. – Зар је такво подзаконо и скривено очишћење које је за времена остваривало корист овоземаљским кропљењима и кропљењу оскрнављених пепелом јунчијим? Да ли пагани приводе некога било чему сличном? За мене сваки њихов обред и било које тајанство није ништа друго до малоумност, мрачна измишљотина демона и производ жалосног ума на којег утиче време, а којег је помрачила бајка; оно чему се клањају као истинитом, они прикривају као бајковитост. Ако је истинито све то што они чине, онда не би требали то да називају бајкама, него би требали да покажу како у томе нема ничега срамног. Ако је лажно то што они чине, онда томе не треба ни да се дивимо, нити да прихватамо било која супротна мишљења, поистовећујући се тако са онима који на трговима забављају децу или људе, а који у правом смислу речи изгубише памет, већ да се угледамо на трезвене људе који се клањају Речи; свеједно нам је што они презиру многоопитну и непорециву убедљивост наше речи.
Овде (казаћу то, без обзира што се моја реч неће свидети паганима) није реч о рођењу и сакривању Дија – критског властелина; није реч о дворској галами и тапшању војних лица или плесу Курета који заглушују глас плачућег бога да не би услишао оце-децемрзитеље; било је опасно да плаче, као дете, онај ко је нем као камен. Није реч о фригијским представама, нити о свиралама и Корибантима, и није реч о оним раскалашностима које се чине у част Реје, мајке богова, у којима су једнако учествовали и посвећени и они који их посвећују (како иначе и приличи мајци таквих богова). Ми не узимамо било какву дјеву, нити Димитра странствује и у себе уводи неке Калеје, Триптолемоне и драконе, и час је активна, а час страда. Стидим се да на светло дана изнесем све њихове ноћне обреде или, пак, да срамна дела њихова прогласим за тајне. То знају Елевзис и гледаоци призора које треба предати забораву, јер су достојна нашег ћутања. Овде се не јавља Дионис, нити се из утробе рађа какво недоношче; није то бог андрогин или маса пијанаца, није деморалисана војска, нити тивијанско безумље у част Диониса, није клањање перуну Семели; нису ово Афродитине блудне радње за коју они лично говоре да је и рођена, и живи, срамно; нису то неке Фале и Итифале, ружне и својим изгледом и делима; није ово убијање странаца које практикују Таури или крв лакедемонских младића којом је окропљен жртвеник, а који су се самобичевали до проливања сопствене крви посведочавајући тиме своју зрелост и мужаство у част богиње, и то још дјеве; наиме, они су и уживање поштовали и неустрашивост уважавали. Где ћеш сврстати припрему Пелопса за храну и гозбу гладним боговима – одвратно и нечовечно угошћавање? Где ћеш уврстити страховите и мрачне видове Хекате, Трофонијеве подземне обмане и предсказања, или празнословљење додонског дуба, или обострана прорицања делфијског троношца, или моћ предвиђања која саопштава вода кастаљског извора? Само једно нису они предсказали, а то је да ће они сами бити доведени у ситуацију да заћуте! Овде није реч о магијској умешности жречева, нити о погађачкој моћи будућности на основу распорених жртава; не говоримо о халдејској астрономији и науци предсказивања судбе на основу дана рођења, науци која нашу срећу повезује са кретањем небеских светила која нису свесна свога постојања, нити какви ће бити у будућности. Овде није оргијање Тракијаца од којих, како кажу, води почетак реч: το θρησκευειν тј. богослужење; није у питању обред и мистика Орфејева коме су се Јелини толико дивили да су и о његовој лири измислили басне по којима она свакога поробљава својим звуком; не говоримо о праведним истјазанијама које је Митра одредила за оне који намеравају да приступе њезиним тајнама; није реч о Озирисовим растрзавањима (друга беда коју Египћани поштују); није реч о срамотним авантурама Изиде, нити о козлићима који уживају поштовање Мендезијана; нису ово јасле Аписа – телета које се лако утовљује због простодушности житеља Мемфиса. Није ово то, чиме они у својим поштовањима жалосте плодоносни и плодотворни Нил који, како сами они причају, благородност житеља мери лактом.[4] Нећу говорити о поштовању гмизаваца и гадишта, о срамотним делима по којима је свакој погани био намењен одређени обред и тајанство; у свему овоме видимо само једно – жалосно стање оних који се томе свему клањају. Када би требали да постану апсолутни нечастивци који су сасвим отпали од Бога и његове славе и предали се идолима, магији и делима руку човечјих, онда благоразумни човек не би требало ништа друго да им пожели до оно што они већ имају: такве предмете за обожење и поштовање, као и начин на који их поштују да би, како каже Апостол, примили на себи одговарајућу плату за своју заблуду[5] и постали мрскији и униженији од онога чему се клањају и што поштују, и безосећајнији од поменутих предмета и ствари, премашујући их безумљем у мери у којој су ти предмети њиховог клањања узвишенији од њих својом ништавношћу.
Дакле, препустимо нека се овим забављају јелинска деца и демони који их доводе у стање заблуде присвајањем себи Божјег достојанства, нудећи им ова или она срамна мишљења и схватања. Од онога времена када су нас помоћу дрвета познања, чији је плод у невреме и неприкладно убран, удаљили од дрвета живота, демони нас непрестано нападају, као слабије од себе, поробивши у нама господарећи ум и отворивши нам пут сладострашћа. Они, будући су зли, или боље казати, по сопственој злоби поставши завидна природа која мрзи човека, нису могли да поднесу да се приземна бића узвисе до вишње славе од које су они отпали у своје време, нити да дође до такве измене у слави и првотним природама. Отуда прогон Божје творевине! Тако је осрамоћен лик Божји! Пошто нисмо успели да сачувамо заповест, предани смо законитој обмани. А пошто се обманусмо, ми се осрамотисмо ничим другим до оним чему указивасмо поштовање и част. Није толико страшно што су бића, створена за добра дела, за указивање славе и хвале Створитељу и, колико до њих стоји, посличњавање Богу, постали стециште и седиште сваковрсних страсти које погубно уништавају човекову душу, већ и то што богови посташе покровитељи страсти, што прокламоваше да нема одговорности за грех, па чак сматраше за нешто божанско што имају тако силну заштиту – предмете којима се клањају.
Пошто нам је омогућено и даровано да, избегнувши сујеверену заблуду, можемо познати истину и служити живом и истинитом Богу, узвишавајући се изнад сваке твари и остављајући иза себе све оно што је под временом и зависи од првог покрета, онда се у томе и усавршавајмо, размишљајмо о ономе што се тиче Бога и односи на божанствено.
Почнимо мудрост од онога од чега је најбоље почети. Најбоље је почети од онога што нам је заповедио Соломон. Почетак мудрости је, каже он, стицање мудрости; мудрост је главно.[6] Шта ово значи? Почетком мудрости он назива страх. Није добро почињати умозрењем и окончавати страхом (умозрење је врло необуздано и може одвести на стрмен), већ, научивши се у почетку страху, њиме се очистивши и, такорећи, поставши префињен, усходити на висину. Где је страх, ту је чување заповести; где је присутно чување заповести, ту је очишћење тела – тог облака који помрачује душу и онемогућује јој да јасно види божанску светлост; а где је очишћење, ту је и озарење; озарење је испуњавање жеља у вези са жељеним предметима, најузвишенијим или у вези са Најузвишенијим Предметом, или према Ономе што је узвишеније од узвишеног. Због тога треба најпре себе очистити и тек потом беседити са чистим: уколико не желимо да претрпимо оно што је задесило Израиљ који није могао да поднесе славу Мојсејевог лица, већ је морао да покрије лице покривалима; не желимо да искусимо и кажемо заједно са Манојем који беше удостојен виђења Бога: изгибосмо, жто, јер видесмо Бога;[7] не желимо да, као Петар, замолимо Исуса да оде са брода због наше недостојности (када кажем Петар, на кога мислим? – на онога који је ходао по води); не желимо да протраћимо виђење налик Павлу који је, очистивши се због гоњења, ступио у јединство са Оним којег је прогонио или, боље рећи, да са малом светлошћу изгубимо велику Светлост; не желимо да, молећи исцелење као капетан, услед хвале вредне бојазни не примимо у свој дом Лекара. Можда се неко међу нама, мада још неочишћен, мада још наликује капетану, над многима првенствује у злу и служи кесару – владару који вуче надоле, усуди да каже: нисам достојан да под мој кров уђеш.[8] Можда ће, када угледа Исуса, иако је духовно мали растом, као Закеј, да се попне на смокву умртвивши удове своје који су на земљи и, поставши више тела смирења, прихватити Реч и чути вест: данас је дошло спасење кући овој[9] тј. примити спасење и принети најсавршенији плод, прекрасно губећи и делећи оно што је рђаво сабрао као цариник. Та Реч је са једне стране страшна, по природи, за оне који су недостојни, али и умилно прихватљива, по човекољубију, за оне који су удостојени. Такви су они који, изагнавши из душе нечистог и вештаственог духа, пометоше и украсише душу своју познањем, не оставише је празном и неделатељном чиме би омогућили да је опет запоседну још горих седам духова злобе (пошто се број седам сматра бројем духова врлине), него и поред тога што се удаљише од зла, они се усавршаваше у врлини, целовито, или колико више могу уселише у себе Христа, да би лукава сила била онемогућена да заузме било коју празнину и, мало по мало, целу душу, после чега би било гope него пређашњи пут;[10] ово из разлога што је и напад страшнији и стражарење заморније, те се са великом муком може одолети таквом нападу. Када, пак, целовито сачуваш душу своју, поставивши усхођење у срце своје, узоравши себи њиву и посејавши правду, како уче Соломон, Давид и Јеремија,[11] када просветлимо у себи светлост познања, тада ћемо тек проговорити Божју премудрост, у тајни скривену,[12] и заблистаћемо ради других. А до тога времена очишћаваћемо се и предусавршавати Речју да би, колико је могуће више, облагодатили себе и постали боголики да бисмо примили дошавшу Реч, али не само примили, него и задржали у себи и објавили је другима.
Пошто смо досадашњим казивањем очистили позорницу, кажимо у наставку неколико речи и о празнику, и уобличимо јединствени празник са душама љубомудреним и богољубивим. Пошто је у сваком празновању суштина у спомену на Бога, ми ћемо онда поменути Бога. Жамор слављеника се налази тамо где је весеље свих житеља[13] и по моме мишљењу то ништа друго не значи до прослављање Бога химнама и славословима оних који се удостојише тамошњег живота и становања. Када би моја реч у себи садржала нешто од онога што већ раније рекох, нико се не би дивио казаном. Због тога нећу говорити једно и исто, него ћу говорити и ново, свеједно што ми језик трепери, и ум и срце, сваки пут када казујем о Богу; вама такође желим исти осећај и доживљај тога похвалног и блаженог страха. Када изговорим реч: Бог, ви се озаравате једном и тројичном светлошћу – тројичном у односу на лична евојства или на Ипостаси (ако неко жели тако да се изрази), односно, у односу на Личности (нећемо се уопште препирати око имена, иако нас мисао наводи на ту тему) – а једном у односу на суштину и Божанство. Бог се дели, да тако кажем, нераздељиво и сједињује се раздељено; ово из разлога што је Божанство Једно у Тројици и Једно су Тројица у Којој је Божанство, или веродостојније казати, која је Божанство. А што се тиче сувишка и недостатака ми ћемо све то заобићи не преобраћајући ни јединство у сливеност, нити ћемо раздељивање претворити у отуђеност. Нека су од нас једнако удаљени и туђи нам како Савелијево скраћивање, тако и Аријево цепање или дељење; и једно и друго је на једнаки начин нечастиво и рђаво. Ради чега треба злобно сливати Бога или Га расецати на неједнаке? Ми имамо само једнога Бога Оца, од којег је све и једнога Господа Исуса Христа, кроз којег је све,[14] и један је Дух Свети, у којем је све. Речима: из њега (εξ ου), њиме (δι ου) и у њему (ευ ω), ми не делимо природу (иначе не бисмо променили предлоге или не бисмо поредак имена мењали), него наглашавамо лична својства једне и несливене природе. Ово је очигледно на основу тога што ми оне које разликујемо поново сводимо у једно, а то ће и теби бити јасно уколико са пажњом прочиташ речи поменутог Апостола: јер је од њега и кроз њега и ради њега (εις αυτον) све; њему слава у векове, амин.[15] Отац јесте Отац и беспочетан је, јер ни од кога нема почетак. Син јесте Син, и није беспочетан, јер је од Оца. Но, ако овај почетак будеш схватао у односу на време, онда је и Син беспочетан из простог разлога што Створитељ времена није под временом. Дух је заиста Дух Свети, који исходи од Оца, али не као Син (ουχ υικως), због тога што не происходи рођено (γεννητως), него исходно (εκπορευτως); уколико је ради јасности потребно употребити нову реч. Међутим, ни Отац није лишен нерођености, зато што је родио; ни Син – рођења, зато што је од Нерођенога (јер како Они да се лише?); ни Дух Свети не мења се у Оца или у Сина, зато што исходи и због тога што је Бог; мада се ни тако не чини безбожним. Наиме, лично својство је неизмењиво, јер на који начин би и надаље остало личним својством ако би се претварало и преносило? Они, пак, који нерођеност и рођеност сматрају и исповедају за природе једноимених богова, можда ће и Адама и Сита, од којих први није од тела (као створ Божји), а други је од Адама и Еве, сматрати и исповедати туђима једног другоме по природи. Дакле, један је Бог у Тројици и Тројица су једно, као што то већ рекосмо.
Поште је Тројица таква или таква је Јединица, сасвим приличи да се и поклоњење Богу не ограничава само на вишње силе, јер и доле постоје извесни поклоници и све се испунило славом Божјом (јер све је Божје); ради тога се и саздава човек, који је удостојен рукотворењем и ликом Божјим. Тако створеног, када је, завишћу ђаволовом, кроз горко кушање греха отпао и несрећно се удаљио од Бога који га је створио, Бог није презрео, јер њему тако шта није својствено. Шта Бог чини? Каква је то велика тајна ради нас? Обнављају се природе и Бог постаје човек. Тај који седи на небесима небеса исконских на истоку[16] своје сопствене славе и светлости, прославља се на западу наше убогости и унижености, и нашег смирења. Син Божји благоизвољева да постане и да се назове и сином човечјим, не мењајући нити губећи оно ко је био (то је неизмењиво), него је примио оно ко није био (јер је Он човекољубив), да би Несместиви постао сместив, ступајући у заједништво са нама кроз плот која посредује, као кроз неку завесу; немогуће је било да рођена и трулежна природа носи његово чисто Божанство. Ради тога се сједињује несједињиво; не само Бог са рођењем у времену, ум са телом, ванвремено са временим, неизмериво са мером, него и рођење са девством, безчашће са оним што је изнад сваке части, нестрадално са страдалним, бесмртно са трулежним. Пошто је изумитељ греха уобразио да је непобедив, уловивши нас нашом надом на обожење, он се лично упецао покривалом тела да би, мислећи да приступа Адаму, сусрео Бога лично. На тај начин је нови Адам спасао старог Адама и тиме је скинута осуда са тела након умртвљавања смрти телом!
Рождество смо одпразновали како и приличи и ја – који претходим празнику, и ви, али и сви који су у свету, као и надсветско. Заједно са звездом смо путовали, а са мудрацима се поклонисмо, да бисмо заједно са пастирима били озарени, са Анђелима славословили, са Симеоном прихватили у наручје и са Анном, престарелом и целомудреном, исповедити Бога. Нека је благодарност Ономе који својима дође као странац, да би прославио странца и дошљака!
Сада је друго Христово дело и другачије тајанство. Не могу да прикријем задовољство, јер сам веома надахнут. Скоро као Јован ћу да благовестим; мада ја нисам претеча, ипак сам из пустиње. Христос се просвећује; озаримо се и ми са њим! Христос се крштава; сиђимо заједно са њим, да бисмо са њим и изашли! Крштава се Исус; да ли само ово или, пак, и оно друго треба пажљиво узети у разматрање? Ко се крштава? Ко Га и када крштава? – Чисти, од Јована, и када започиње да твори знамења. Шта на основу овога схватамо и чему се поучавамо? Потребно је да се претходно очистимо, да се смиримо и да проповедамо тек након усавршавања и духовног, и телесног, узраста. Прво је нужно онима који крштењу приступају неозбиљно и без припреме, и не опскрбљују искупљење навиком на добро. Мада благодат ова, као благодат, дарује опроштај пређашњих грехова, ипак се од нас потражује и очекује страхопоштовање да се не бисмо вратили на исту бљувотину.[17] Друго је потребно онима који се горде пред, и против, извршитеља тајне, уколико су у односу на њега узвишенији било каквим достојанством. Треће је потребно онима који се одважно уздају у своју младост и мисле да је свагда време учитељству и председавању. Исус се очишћава; а ти се стидиш очишћења? Очишћава се дејством Јовановим; а ти устајеш против твога проповедника? Очишћава се као тридесетогодишњак; а ти, мада си још голобрад, учиш старце или мислиш да можеш да их поучаваш, иако не заслужујеш поштовање ни узрастом својим, нити, највероватније, начином живота? Потом се у теби јавља Данило, он и други судије младићи, и сви остали примери само на језику; наиме, сваки онај који поступа неправедно, хита да се оправда. – Но, треба знати да закон није ради Цркве, као што ни једна ласта не чини пролеће, нити једна цртица ствара геометра, нити се, пак, на основу само једне пловидбе постаје морепловац.
Дакле, Јован крштава. Долази Исус да освешта, свакако, самог Крститеља, али и целога старог Адама, да би их погребао у води, а пре њих и ради њих да освешта реку Јордан и, као што је Он дух и тело, учини га духом и водом. Крститељ негодује; Исус је упоран. Ти треба мене да крстиш,[18] каже светилник Сунцу, глас – Речи, друг – Жениху, тај који је међу рођенима од жене најузвишенији[19] – Прворођеноме пре сваке твари,[20] онај који је заиграо у утроби – Ономе који још у утроби прима клањање, Претеча и имајући бити Претеча Ономе који се јавио и који треба да се јави. Речима: ја треба да будем твојом руком крштен, придодај и ово: и ради тебе. Крститељ је добро знао да ће се крстити мучеништвом, односно, да њему неће бити очишћене само ноге, као код Петра. Ти ли долазиш мени? И у тим речима се огледа пророштво. Знао је Крститељ да, као што ће после Ирода дело наставити Пилат, ће после одласка Претече наступити Христос. Шта каже Исус? Остави caдa! У томе се огледа Божји план и уредба. Добро је знао Исус да ће Он ускоро бити Крститељев Крститељ.
Шта означава лопата?[21] Очишћење. А оган? – Трошење трошнога и пламтење духом. А секира? – Сасецање неисцељене и гнојаве душе. Мач? – Сасецање речју којом се раздваја рђаво од бољега, одлучују се неверни од вернога, подстиче се син против оца, ћерка против мајке, невеста против свекрве, ново и младо против древног и прикривеног. Шта означава ремен на обући,[22] који не одвезујеш ти, Крститељу Исусов и житељу пустиње који не једеш скоро ништа, нови Илија, више од пророка, јер си видео Предреченога који посредује између старог и новог? Дакле, шта то значи? Вероватно учење о доласку и оваплоћењу у којем се не може све до крајности сагледати, не само од стране оних који су плотски људи и младенци у Христу, него то не могу до краја појмити ни они који су по духу налик Јовану. Потом излази Исус из воде, носећи са собом цели свет и види отворена небеса[23] – небеса која је Адам, за себе и за своје потомке, затворио, баш као што је и рај затворио пламеним оружјем. Тада Дух сведочи о Божанству, јер силази на једнаког; глас са неба такође сведочи, јер и Тај о којем је сведочанство такође је са неба. Дух је у виду голуба због тога што поштује тело (и оно је по обожењу Бог), због тога је и телесно, а истовремено голуб је у древности благовестио о престанку потопа. Ако по обиму и мерама судиш о Божанству, ти, који плитко расуђујеш о најузвишенијем, Дух ће за тебе бити нешто малено, јер се јавио у обличју голуба; у том случају ти ћеш и о царству небеском имати унижено мишљење и појам јер се оно поистовећује са зрном горушичиним; прикладно Исусовом достојанству треба поштовати и противника, јер се он назива гором високом, и левиатаном, и царем свих водених створења[24] а Исус се назива именом јагње, бисер, капља,[25] и томе слично.
Пошто је садашње славље ради Крштења, нама такође предстоји да злопострадамо колико-толико са Оним који се ради нас преобразио, крстио и разапео; због тога ћемо сада унеколико проговорити о различитим видовима крштења, како бисмо изашли што очишћенији. Мојсеј је крстио; али не водом; првенствено у облаку и у мору;[26] ово је имало праобразни смисао, како и Павле схвата. Морем је предуказивана вода, облаком – Дух, манном – хлеб живота, пићем – пиће божанско. Јован је такође крстио, али не на јудејски начин, јер није крштење савршавао само водом, већ и покајањем;[27] ипак ни ово крштење није сасвим духовно, јер се не придодаје: и духом. Крштава и Исус, али Духом: у томе је савршенство. Како можемо тврдити да није Бог Тај кроз кога (осмелићу Се да кажем) и ти постајеш бог? Знам и четврти начин крштења крштење мучеништвом и крвљу, којим се крстио и Христос, а ово крштење је много узвишеније од осталих крштења, уколико се не обесчасти новим нечистотама. Познато ми је такође и пето – сузно, али и најтеже; њиме се крштавају они који сваке ноћи омивају постељу своју сузама, којима засмрдеше и ране греховне, који се са сузама и понизно клоне зла[28], који опонашају Манасијино обраћење, који упражњавају смерност покајаних Ниневљана, који у храму понављају цариникове речи и бивају оправдани пре неголи фарисејева гордост, који заједно са Хананејком приклањају колена своја, моле за човекољубије и мрвице хране, као гладан пас.
Признајем: човек је промењиво и, по природи својој, нестално биће; због тога без поговора прихватам ово последње крштење, клањам се његовом Дародавцу и саопштавам га и другима, милошћу измољавајући себи милост. Добро знам да сам обложен слабостима[29] и којом мером будем мерио, таквом ће ми се и одмерити. Али, шта ти то говориш? Какав то закон дајеш, нови фарисеју, али само именом, а не и суштином, заповедајући нам Новатова правила уз сву нашу слабост? Ти не признајеш покајање? Не омогућаваш место сузама? Не плачеш? – Нека не буде Судија такав према теби! Зар се човекољубије Исусово не дотиче тебе, иако је Он на себе узео наше слабости и понео све наше болести; Он није дошао праведницима, већ грешницима да би их позвао на покајање; Он не жели жртве, него милости, а грехе опрашта до седамдесет пута седам?[30] Колико би твоја узвишеност била блажена када би сва била чиста, а не надмена, која не даје људима неиспуњиве законе, а исправљање човека да не окончава очајем! Веома је рђав начин – опраштање грехова без исправљања, и осуда која не зна за меру; прво потпуно слаби узду, а друго прекомерним затезањем гуши. Докажи ми своју чистоту и ја ћу одобрити твоју жестокост. За сада ме је страх да ти своју неизлечивост не доказујеш ранама којима си цео прекривен. Зар одбацујеш и Давида који је сав у покајању, код кога је покајање сачувало и пророчки дар? Зар ћеш одбацити и великог Петра који је на себи искусио нешто људско приликом спаситељног страдања? Но, њега је Исус прихватио и трократним упитом и исповедањем исцелио је његово трократно одрицање. Хоћеш ли одбацити и онога који се крстио у крви (зар се све дотле простире твоја високоумност?), или коринтског безаконика? Павле је заповедио љубав када је видео покајно исправљање, како тај не би био савладан од превелике жалости.[31]
Ти не дозвољаваш младим удовицама да се удају, без обзира на добро њиховог узраста? Павле се, међутим, осмелио у том смислу; ти, пак, понашаш се као његов учитељ и као да си узашао до четвртога неба, у неки рај, чувши тамо неизрециве речи, обујмивши још већи предео јеванђељем! „Павле ово није дозвољавао после крштења“: какав доказ имаш за то? Или докажи, или не осуђуј! Ако је ствар сумњива, нека победи и надјача човекољубије.
Кажу да Новат није прихватао оне који су пали током гоњења. Шта то доказује? Ако су непокајани, онда је у реду. Ја такође не прихватам такве који су тврдокорни или су недовољно меки, и не узвраћам наградом за рђаво дело исправљањем. Када и прихватим, таквима указујем на њима прилично место. Али, ако Новат не прихвата ни оне који су сузоточили, ја му нећу дати за право. Шта је мени стало до Новатовог човекомрзништва, јер није осуђивао љубостјажаније други начин идолослужења, а блуд је осуђивао веома строго, као бесплотни и безтелесни? Шта кажете? Јесам ли вас убедио овим речима? Станите на једну страну са нама – људима. Заједно узвеличајмо Господа. Нека се нико од вас не усуди, ма колико да се узда у своје способности, да каже: „не дотичи ме се, јер сам чист;[32] ко је чист толико као ја“? Саопштите и нама такву светлост. Но, ми вас нисмо убедили? – И ради вас ћемо проливати сузе.
Дакле, сви они, ако то желе, нека иду нашим путем и Христовим; ако не желе, нека иду својим путем. Можда ће они тамо бити крштени огњем – тим последњим крштењем, најтежим и дуготрајним, које гута вештаство као сено и уништава неодрживост сваког греха. Ми, пак, поштујемо Крштење Христово и побожно ћемо празновати, не препуњавањем утробе, него веселећи се духовно. Како ћемо се насладити? Умијте се, бићете чисти.[33] Ако сте црвени од греха, али нисте сасвим крвави, убелите се као снег; ако сте црвени и савршени мужеви крви, онда се убелите налик на вуну. У сваком случају будите очишћени и чисти, и стално се чистите. Бог се ничему толико не радује као исправци и спасењу човековом; ради тога је и ова реч, и свако наше тајанство. Будите светилници у свету – живоносна сила другим људима, постаните савршени светилници који ће предстати великој Светлости, да бисте се научили тајнама тамошњег светловодства, чистије и јасније озарени Тројицом од које примисмо сада у малој мери једну светлост из једног Божанства, у Христу Исусу Господу нашем. Њему слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн 1:9.
  2. Јн 8:12; Пс 33:6.
  3. Јн 1:5.
  4. На ушћу Нила постављена је, у камену исечена, мера на основу које се пратио водостај реке у време поплава; на основу овога се закључује о несвакидашњој плодности која је владала у Египту и о благодатном животу Египћана.
  5. cp. Рм 1:27.
  6. Приче 4:7.
  7. Суд 13:22
  8. Мт 8:8.
  9. ср. Кол 3:5; Флб 3:21; Лк 19:2.
  10. Мт 12:43-45.
  11. Приче 4:23; Пс 83:6; Јер 4:3.
  12. Ос 10:12; IKop 2:7.
  13. ср. Пс41:5; 86:7.
  14. 1 Кор 8:6.
  15. Рм 11:36.
  16. Пс 68:33.
  17. Приче 26:11.
  18. Мт 3:14.
  19. Мт 11:11.
  20. Кол 1:15.
  21. Мт 3:12.
  22. Мт 11:9.
  23. Мк 1:10.
  24. ср. Зах 4:7; Јов 7:8 – по Симаховом преводу, код Седамдесеторице и у Словенском преводу, левиатан се преводи као велики кит; Јов 14:25.
  25. ср. I Петр 1:19; Мт 13:46; Мих 2:11.
  26. IKop 10:2.
  27. Мт3:11.
  28. Пс 6:7; 37:6; 34:14.
  29. Јевр 5:2.
  30. ср. Мт 8:17; 9:13; 18:22.
  31. II Кор 2:78.
  32. Ис 65:5.
  33. Ис 1:16.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *