САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXXI
о богословљу пета, о Духу Светом
 
Таква је, ето, реч о Сину којом смо избегли оне који нас каменују, те прођосмо мимо њих, пошто се реч не може убити камењем, али када усхте, реч камењем и праћком поражава звери тј. учења која са злобним мислима приступају гори! Сада нас питају: „Шта ћеш казати о Светом Духу? Одакле нам уводиш непознатога и туђега Писму Бога“? Ово говоре исти они који умерено казују о Сину! Оно што уочавамо на путевима и рекама које се међусобно раздвајају, да би се после извесног тока поново сјединили, исто уочавамо и овде; они који се разликују у једном, сада се саглашавају у другом; ипак, немогуће је потпуно разјаснити у чему се они саглашавају, а у чему се размимоилазе.
Казивање о Духу такође је обремењено, али не само из разлога што смо своје противнике разоружали речима о Сину, те они сада заједно, са великим жаром, кидишу против Духа (они имају потребу да непрестано у било чему зломишљају, иначе им живот није живот), већ и због тога што се ми, загушени мноштвом питања, налазимо у таквој ситуацији у којој се налазе људи који изгубише апетит, јер је нека храна створила у њима гадљивост. Као што је за такве једнако непријатна свака храна, тако је и нама бременита свака реч. Уосталом, учиниће Дух па ће речи саме потећи и Бог ће се прославити. Ја ћу ипак препустити онима који то желе да пажљиво истраже и образложе у ком смислу се све користе речи Дух и Свети у божанском Писму, и да у том смислу прикупе потребна сведочанства у корист трезвеног умозрења на који начин се од ова два израза саставља јединствено име: Дух Свети, јер ће они то учинити из љубави према себи, али и према нама, као што и ми ово говоримо из љубави према њима. Ја ћу сада наставити своју реч.
Они који негодују против нас због Духа Светога, као да ми тобоже уводимо неког новог и непознатог Бога, и који се упорно држе голе речи, нека знају да су се уплашили, мада оправдане бојазни за страх нема,[1] и нека нам јасно кажу да њихова привезаност за реч представља само прикривену нечастивост, као што ће се ускоро и видети, када по датим нам силама оповргнемо њихове ставове. Ми без икаквог оклевања верујемо у Божанство Духа којем се и клањамо, те ћемо односећи на Тројицу једне и исте речи (мада ће некима ово изгледати дрско), започети наше Богословље. Беше светлост истинита која просвећује свакога човека који долази на свет[2] тј. Отац. Беше светлост истинита која просвећује свакога човека који долази на свет тј. Син. Беше светлост истинита која просвећује свакога човека који долази на свет тј. други Утешитељ. Беше и беше и беше, али беше једно. Светлост, и Светлост, и Светлост, али једна Светлост, један Бог. Исто ово је још давно казао и Давид, рекавши: у светлости Твојој видећемо светлост.[3] И ми сада видесмо и проповедамо кратко, ни у чему претерано или излишно Богословље Тројице, од Светлости – Оца, примисмо Светлост – Сина, у Светлости – Духа. Преступник нека преступа, безаконик нека безаконује;[4] ми, међутим, што схватисмо то и проповедамо. Ако нас не схвате у подножју, поћи ћемо на високу гору и одатле ћемо казивати. Узвисимо Духа, не плашимо се. А уколико се уплашимо заћутимо, боље је него да проповедамо. Ако је било некада да није било Оца, онда је било некада да није било ни Сина. Ако је било некада да нема Сина, онда је било некада да није било ни Духа Светога. Ако је Један од искони, онда су Тројица. Ако оповргаваш Једнога, одважно ћу те упозорити: немој тврдити да уважаваш Двојицу. Каква је корист од несавршеног Божанства? Боље да питамо какво је то Божанство, ако је несавршено? А како може бити савршено, ако било шта недостаје томе савршенству? Нешто сигурно недостаје, ако нема Светога. Како се може ово имати, ако нема Духа? Ако постоји нека другачија Светлост, осим Духа, онда нека јасно кажу шта под њоме подразумевају. Али ако је то ова Светлост, да ли је онда могуће да Он није од почетка? Зар је боље за Бога да је некада био несавршен и без Духа? Ако Дух није од почетка, онда је Он једнак са мном или тек мало изнад мене, из разлога што се током времена ми одвојисмо од Бога. Ако је у истом низу са мном, на који онда начин Он мене чини богом и како ће ме сјединити са Божанством?
Боље је, међутим, да ја са тобом разговарам мало више о Духу, јер о Тројици већ говорисмо. Садукеји нису признавали чак ни постојање Духа (као што нису признавали ни анђеле, нити васкрсење из мртвих); није ми јасно због чега су презрели толика сведочанства о Духу у Старом завету. Међу паганима, пак, најбољи њихови богослови, нама веома блиски својим учењем, имали су, како ми се чини, појма о Духу, једино што се нису усагласили о имену те Га називаху Умом света, Умом спољашњим, итд. Што се тиче мудраца нашега времена, једни су Га поштовали као дејство, други као творевину, неки као Бога, а неки се нису уопште усудили да се о њему изјашњавају, како кажу, из поштовања према Писму које о том питању ништа јасно не говори; то је разлог што они нити поштују Духа, нити Га лишавају његове части, већ Га сматрају неким средњим стањем, боље рећи, неким жалосним бићем. Од оних који Га признају за Бога, једни то чине само срцем, а други се осмељују да то и изговоре. Ја сам, међутим, слушао од других, много већих помиритеља Божанства, како заједно са нама исповедају Тројицу, али их ипак деле међу собом, те Једнога сматрају безграничним и по суштини и по сили, Другога сматрају безграничним по сили, али не и по суштини, а Трећега ограниченим и у једном и у другом, подражавајући само у томе оне који Их називају Саздатељем, Сатрудником и Служитељем, на основу поретка њихових имена и благодати закључујући о постепености Именујућих. Ни реч нећемо казати онима који поричу биће Духу, али ни паганима који празнослове, да не бисмо умрљали реч јелејем грешника, а са осталима поразговорићемо се на следећи начин.
Треба предпоставити да Дух Свети јесте нешто самостално или у другом оличено; прво од овога називају суштином, а друго – припадношћу. Уколико је Дух припадност, онда је Он дејство Божје. Како да Га назовемо тада сем дејством, а чије је дејство ако не дејство Бога? Такво је стање и приличније је не уводити сложеност. Ако је Он дејство, нема сумње да је и производ, а не онај који ствара, те ће заједно са стварањем и престати да постоји. Такав је случај кад је у питању било које дејствовање. Међутим, на који то начин Дух дејствује, и говори, и дели, и тугује, и гневи се,[5] и ствара све то што је својствено ономе који покреће, а не кретању? Ако је Дух суштина, а не принадлежност суштине, онда треба предпоставити да је Он или твар или Бог. Средње нешто између творевине и Бога, или што је непричасно и једном и другом, или сложено из једнога и другога, неће измислити ни они који граде Трагелафе. Ако је твар, како онда у њега верујемо? Како се у њему усавршавамо? Није једно и исто веровати у нешто, и веровати нечему. Верујемо ми у Божанство, а верујемо и свакој твари. Ако је, пак, Бог а не твар, онда Он није производ, није саслужитељ, нити било шта од онога што носи приземна и унижена имена.
Сада препуштам теби реч; припреми своје праћке; нека се испреплетају твоја умовања! „Дух је, нема сумње, или нерођен или рођен. Ако је нерођен, онда су свакако двојица безначалних. А ако је рођен, онда је (опет чиниш подразделе) рођен или од Оца или од Сина. Ако је рођен од Оца, онда су два Сина и два Брата (ти размисли и одлучи да ли су они близанци или је један старији, а други је млађи, јер си веома телеснољубив?!). А ако је од Сина, онда (ти кажеш) се појавио Бог-унук? Може ли ишта бити невероватније од овога“? Овако закључују и расуђују они који су мудри у вршењу зла,[6] а добро не желе ни да напишу. Ја, међутим, нашавши да је дељење неопходно, прихватам Именоване не плашећи се њихових имена. Ако Син јесте Син у неком узвишенијем смислу и осим тога имена не постоји неко друго којим бисмо могли означити то што је од Бога једносушно са Богом, онда треба предпоставити и схватити да на Божанство треба односити и сва остала имена. А можда ћеш ти предпоставити и Богамужа по истој основи по којој се Бог назива и Оцем, а Божанство (η θεοτης), сходно роду, признаћеш као нешто женско, а Духа ћеш прогласити ни мужем, ни женом, због тога што не рађа. А ако даш на вољу својој уобразиљи и будеш се позвао на древне бајке и басне по којима је Бог родио Сина услед жеље своје, онда је и код нас уведен Бог – истовремено и муж и жена, као код Маркиона и Валентина који измислише нове Еоне. Пошто ми не прихватамо, нити одобравамо, било шта средње између Нерођеног и Рођеног, онда твоја браћа и унуци исчезавају заједно са фамозним деобама, и налик многосложном чвору којем је пукла прва петља, саме по себи се распадају и нестају из богословља. Кажи ми, молим те, где сместити Исходеће које се по твојој деоби показало као неки средњи члан, а уведен је за тебе од стране најбољег Богослова – нашег Спаситеља; све ово је исправно под условом да ти, не нагињући трећем неком завету, ниси из јеванђеља избрисао речи: Дух Свети, који од Оца исходи?[7] Ако Он од Оца исходи, онда није твар. Пошто није рођен, онда није ни Син. Уколико је средње између Нерођенога и Рођенога, онда је Бог. Избегнувши тиме све мреже твога резоновања, Он се потврђује као Бог који је много снажнији од твојих деоба!
„Дакле, шта је исхођење“? Објасни ти мени најпре нерођеност Оца, па ћу се и ја усудити да проговорим о рођењу Сина и о исхођењу Духа, и када обојица проникнемо у тајне Божје тада ћемо се избезумити – ми, који не можемо да сагледамо тло под нашим ногама, нити смо у стању да избројимо песак морски и капи кише и дане века,[8] не само због тога што се усудисмо да испитујемо дубине Божје, него што судимо о природи апсолутно неизрецивој и необјашњивој.
Ти питаш: „Шта то недостаје Духу да буде Син? Да му ништа не недостаје, свакако би био Син“. – Ми уопште не тврдимо да њему било шта недостаје. Бог нема недостатака. Међутим, различитост (да се тако изразим) објављивања или пројављивања тј. њиховог међусобног односа, ствара разлику и у њиховим именима. Сину такође ништа не недостаје да би био Отац (Синовство уопште није мањкавост); но, то не значе да на основу тога Он треба да буде Отац. У супротном случају и Оцу онда нешто недостаје да би био Син, јер Отац није Син. Ово није никакав доказ било каквог недостатка (од куда му биће?) и скраћивања суштине. Бити нерођен, рађати се и исходити, само даје називе: први – Оцу, други – Сину, трећи Светом Духу, о којем ми и говоримо, пошто се несливеност три Ипостаси очувава у једној природи и једном достојанству Божанства. Син није Отац, пошто је Отац само један; али је исто што је Отац. Дух није Син, иако је од Бога, због тога што је Јединорођени само један; али је исто што је Син. Тројица су – једно по Божанству; Јединица је – Тројица по личним својствима, пошто нема ни једнога – у смислу Савелијевом, али ни тројице – у смислу садашњег лукавог дељења.
„Дакле, шта ћемо? Да ли је Дух Бог“? – Нема сумње. „И једносуштан“? – Да, због тога што је Бог. „Покажи ми, настављаш ти, како од једног и истог може један да буде Син, а други да није Син, а уз то обојица су једносушни, па ћу и ја прихватити Бога и Бога“. – Покажи и ти мени неког другог Бога и неку другу природу Божју, па ћу и ја теби тада дочарати Тројицу са истим овим именима и именованима. Ако је Бог један, онда је и најузвишенија Природа једна – где да ти пронађем сличност? Или ћеш опет истрајавати у свом хтењу да Га пронађеш у приземним стварима и у ономе што је око тебе? Мада је крајње срамотно, али и не толико срамотно колико је бескорисно, сличност вишњега потраживати у приземном, неизмењивога – у природи пролазној и, како каже Исаија, мртваце испитивати о живима;[9] ипак ћу покушати зарад твоје љубопитљивости, али и да бих из тога извукао нешто у корист моје речи. О свему другом желим да ћутим; није спорно да се из историје животиња може много схватити и дочарати, делимично нама, делимично малобројнима, на основу познатог нам у вези са чињеницом како је природа врло умешно устројила рађање животиња. Кажу да се једнорођени не рађају само од исторођених, нити се од разнородних рађају само разнородни, већ се и од разнородних рађају исторођени, а од једнорођених рађају се разнородни. Ако неко верује причама, треба знати да постоји и другачији начин рађања, управо: животиња саму себе уништава и сама из себе се рађа. Постоје и такве животиње које се, сходно штедровитости природе, прерођавају из једне врсте прелазе и претварају се у другу врсту.
Тако исто од једног и истог једно може да буде непород, а друго да буде пород, уосталом и ово и оно је једносушно, и то је ближе предмету о којем говоримо. Ја, указавши на један пример, који се директно нас тиче и свима је познат, прелазим сада на другачији начин расуђивања. Шта је био Адам? – Творевина Божја. А Ева? – Део те творевине. А Сит? – Пород ових двоје. Не примећујеш ли да су твар, део творевине и њихов пород истоветни? – Како не видиш? – Јесу ли они једносушни или нису? – Зашто да нису? – Дакле, сасвим је јасно сада да и различито настали могу да буду једне исте суштине. Ово не говорим са намером да било шта створено или раздвојено, или било шта телесно, пренесем на Божанство (нека ме не нападне због овога још неки препирач!), него да све речено послужи само као обличје умосазерцљивог. Немогуће је да предложено сасвим одговара истини. „Због чега“, питаш? Није ли од једног рода био пород, а друго је било нешто друго“? Шта са тим? Зар нису Ева и Сит од једног истог Адама? – Од кога другог би били? – Зар су они обоје пород Адамов? – Нису. – А шта су онда? – Ева је део, а Сит је пород. – Ипак, они су обоје истоветни међу собом, јер су обоје човек, што нико не спори. Дакле, хоћеш ли већ једном престати да се препиреш око Духа и да тврдиш да Он мора бити или пород, или неједносуштан и не Бог; или ћеш на основу сродног човеку потврдити оправданост нашег мишљења? Убеђен сам да би ти прихватио ово, само да ниси толико упоран и тврдоглав у намери да се бориш против очигледног.
Ти кажеш: „Ко се клањао Духу? Ко од древних предака или од савременика наших? Ко му се молио? Где пише да смо дужни да му се клањамо и молимо? Где си то пронашао?“ Задовољавајући твоју знатижељу ја ћу ти све касније подробно предочити, када будем говорио о неписаном. А сада ћу ти показати да се ми Духу и клањамо и да се кроз њега молимо. Написано је: Бог је Дух; и који му се клањају, Духом и истином нека се клањају. И још: не знамо шта ћемо се молити као што треба, него се Дух моли за нас уздисајима неисказаним. И још: молићу се Богу Духом, а молићу се и умом тј. у уму и у Духу.[10] Клањање и мољење Духом, по моме схватању, не значи ништа друго него да Дух сам себе приноси на молитву и клањање. Ово не може да не одобри било који од богонадахнутих мужева који добро знају да клањање Једноме јесте клањање Тројици, по истозначности у Тројици достојанства и Божанства.
Мене уопште не плаши израз на основу којег је све добило свој живот кроз Сина,[11] иарочито ако под изразом све подразумевају и Духа Светога. Није просто казано: све; већ: све што је постало. Отац није постао кроз Сина, нити је кроз Сина постало оно што нема почетак своме постојању. Због тога ти најпре докажи да је Дух почео да постоји и потом Га тек подведи под Сина, и приброј обичној творевини. Док то не докажеш твоја реч ништа не значи, сем што умножава нечастивост. Ако је Дух почео да постоји, онда је то несумњиво кроз Христа; у том случају ја нећу то порицати. Али ако Дух нема почетак свога бића, због чега Га онда подводиш под реч: све, или закључујеш да постоји кроз Христа? Престани да на рђав начин поштујеш Оца, устајући тиме и против Јединорођенога (рђаво је поштовање када Оца лишаваш његовог Сина; а на место Сина дајеш предност творевини), али престани и да рђаво поштујеш Сина, устајући тако и против Духа. Син није саздатељ Духа, као неког припадајућег Му саслужитеља, већ се заједно прославља са њим, као са равночасним. Немој у низу са собом стављати ни једног од Тројице, да не би ти сам отпао од Тројице. Ни од једнога немој одузимати божанску природу и једнако достојанство, да не би одузимањем Једнога од Тројице изгубио све, односно, да ти не би отпао од свега. Боље је имати мањкаво познање у вези са јединством, неголи са неописивом дрскошћу предати себе нечастивости.
Сада ћу своју реч усмерити на битно. Међутим, веома сам тужан, јер осећам да ће поново да искрсне питање које је, по мени, одавно умрло и уступило место вери, а које ми, који верујемо у Реч и вреднујемо Духа, треба да разрешимо. Они кажу: „Ако постоји Бог, Бог и Бог; како онда да нису три Бога? То што ти прослављаш, зар не означава многоначалност?“ Ко ово тврди? Зар нису то они који су се већ усталили у нечастивости, они који заузимају друго место тј. који мисаоније од других расуђују о Сину? Иако је моја реч заједничка за обе ове групе, ипак постоји и засебан одговор њима, нарочито овима другима, која се састоји у следећем. Шта ћете одговорити нама тробошцима ви који поштујете Сина, мада одступате од Духа? Нисте ли по томе и ви двобошци? Уколико се одрекнете клањања Јединорођеноме, стаћете јавно на страну противника. Хоће ли тада уопште бити потребно испољавати према вама човекољубије, јер ви као да сте већ мртви? А уколико поштујете Сина и у том смислу сте још здрави, онда ћу вас упитати чиме оправдавате и образлажете своје двобоштво онима који вас у томе осуђују? Имате ли смишљен одговор? Ако имате одговорите нам, покажите и нама пут до одговора. Те одговоре којима ћете оповргнути ваше противнике који вас оптужују за двобоштво, мирне душе можемо прихватити и ми за оправдавање свога тробоштва. На тај начин ћемо и даље задржати предност, искористивши и вас – своје противнике, у одбрану својих ставова. Шта је благородније од овога? Какав је наш заједнички одговор, која је наша реч и једнима и другима?
Ми имамо једнога Бога, јер је и Божанство једно. Једноме узводимо све што је суштински од Бога, мада верујемо у Тројицу; све из разлога што, као што Један није више, тако и Други није мање Бог; и што Један није раније, а Други касније: Они се не разликују ни својом вољом, нити се по сили својој деле; све оно што налазимо међу стварима дељивим, код њих једноставно нема места. Насупрот томе, ако ћемо казати укратко онда је Божанство међу Раздељенима недељиво, као што је у три сунца, садржаних једно у другом, једно блистање светлости. Због тога када у мислима имамо Божанство, први узрок и једноначалност, онда ми замишљамо – Једно. А када у мислима имамо Оне у којима је Божанство Сушто од првог Узрока, и Сушто од Њега пре постанка времена и једнако, онда се клањамо – Тројици.
Упитаће нас: „Немају ли и пагани једно Божанство како уче њихови представници који љубе мудрост и истраживање? И међу нама је цели род – једно човечанство. Ипак, код пагана је много богова, као и код нас људи, а не само један бог“. – Тамо, међутим, без обзира што је општост јединствена, ипак је недељивих веома много и они су међу собом раздељени временом, страстима и силом. Ми нисмо толико сложни само, већ смо и супродстављени, како један другоме, тако и сами са собом. Не мислим овде на цео ток нашег живота, јер ни током једнога дана само нисмо сасвим хармонични, већ се непрестано мењамо, како телом, тако и душом. Није ми познато да ли су такви скоро и Анђели, узвишене природе, свеједно што су просте и веома блиске врховном Добру, крепко утврђене у добру, али и све друго, сем Тројице? Што се тиче богова и, како они кажу, демона које поштују пагани, нема потребе да их ми оптужујемо; пошто они изобличише своје богослове, предадоше се страстима, метежу, злоби и превртљивом злу, препуни су међусобне недоречености, али су недоречени и према првим узроцима, како они називају Океане, Титије, Фаните и не знам све кога помињу, да би напослетку поменули и некаквог мрзитеља деце – бога, који услед жеље за првенством и због личне незаситивости, усмрћује све остале како би једино он остао оцем свих људи и богова, несрећно прогутаних и избљуваних. Ако је све то, како они кажу да би избегли срамоту, обична басна и машта, како ће објаснити чињеницу да је све раздељено у три дела и над сваким делом началствује неки други бог, различит од осталих богова и вештаством и достојанством својим? Наше учење није такво. Није таква част Јаковљева, говори мој Богослов.[12] Напротив; сваки од Њих,[13] услед истоветности суштине и силе, има исто онакво јединство са Сједињеним, као и са самим Собом. Такво је схватање овог јединства, колико је нама доступно. Ако је ово схватање тврдо: нека је слава Богу због оствареног умозрења! Али ако није тврдо, потражићемо тврђе.
Твоје наводе којима тобоже разрушујеш наше јединство, просто не знам како да назовем – шегом или нечим трезвеним? Шта тиме ти уопште доказујеш? – Кажеш: Једносушни се збрајају, а неједносушни се не збрајају (под збрајањем подразумеваш сабирање у један број); из овога, код вас, неизбежно следи закључак да на основу овога постоје три Бога; ми од овога не страхујемо, јер их ми не називамо једносушнима“. – Тиме си ти, једном само речју, искобељао себе из непријатне ситуације и однео рђаву победу. Твој поступак и начин унеколико личи на оно када неко, због страха од смрти, сам себи ставља омчу. Да се не би заморио прихватајући једноначалије, ти си се одрекао Божанства и препустио демонима, што су они и очекивали. Међутим, ја ћу, иако то потражује одређено усрђе, сачувати и нећу предати Достојног клањања. Мада то за мене и није неки напор. Ти кажеш: збрајају се једносушни; а неједносушни се изображавају јединицама. Где си то чуо? Код којих учитеља и баснословаца? Зар не знаш да сваки број показује количину предмета, а не природу ствари? А ја сам толико прост или, боље рећи, толико сам неук да три ствари, мада су оне и различите по природи, у односу на бројеве називам трима стварима. Али, једно, једно и једно, мада се оно и не поистовећује по суштини, називам само јединицама, гледајући не толико на ствари, колико на количину набројаних предмета. Пошто се ти веома придржаваш Писма, мада се и противиш Писму, пружићу ти један доказ и одатле. У Причама троје су који лепо корачају, лав, коза и петао, четврти је цар који говори народу;[14] не помињем друге четвороножне животиње које се тамо помињу, јер су различите по својој природи. Код Мојсеја налазим два Херувима,[15] побројаних појединачно. На основу твога начина расуђивања и именовања како њих можемо назвати трима када су они толико несродни међу собом по природи, а последње набројати појединачно кад су они толико једнородни и блиски међу собом? А ако Бога и мамона, који су међу собом несравњиви и туђи један другоме, подводећи под један број, назовем двама господарима,[16] ти ћеш се, највероватније, још више насмејати таквом збрајању и бројању. Међутим, ти кажеш: „Ја те предмете сматрам збројивима и исте суштине, код којих се и имена њихова произносе у складу, например: три човека и три Бога, а не три било какве ствари; јер каква је ту складност“? Ово значи давати правило у вези са именима, а не учити истини. Због тога и код мене Петар, Павле и Јован нису три и нису једносушни, иако се не називају трима Петрима, трима Павлима и исто толико Јованима. Оно што си ти уочио и применио у расуђивању о сродним именима то и ми, следујући твојој умотворини, чинимо у разматрању о именима појединачним, али ако нам ти оспориш право на оно што је теби било дозвољено, показаћеш се као веома неправедан. Шта Јован каже? Када у Саборним посланицама каже да су троје што сведоче, дух, вода и крв,[17] зар се он тада, по твоме мишљењу, изражава нескладно? Као прво, због тога што се усудио да зброји неједносушне ствари, пошто си ти то присвојио једном једносушношћу (јер ко ће тврдити да су именоване ствари биле исте суштине?); а као друго, због тога што си нескладно сјединио речи, а реч три (τρεις) поставио си у мушком роду, упркос правилима и законима, како твојим, тако и граматичким, навео си три имена средњег рода (το πνευμα, το θδωρ, το αιμα)? Каква је, међутим, ту разлика ако реч три кажемо у мушком роду, а потом представимо једно, једно и једно, или казавши: један, један и један, именовати их трима не у мушком роду, него у средњем? Шта у томе налазиш неприличним Божанству? А шта је твој рак – рак животиња, рак оруђе и рак сазвежђе? Шта је твој пас – пас који живи на копну, пас морски и пас небески? Не мислиш ли да их слободно можеш назвати трима раковима и трима псима? – Нема сумње, тако је. – Зар су они због тога и једносушни? Ко ће од здравомислећих потврдити то? Видиш ли како се твоји докази, узети од збројавања, руше и падају пред аргументима? Јер ако се и једносушни понекада не збрајају, и неједносушни могу да се зброје, а имена се изговарају и о једнима и о другима, какав је онда закључак твога учења? Ја, међутим, у разматрање узимам и следеће; можда то није неосновано. Не сабира ли се једно и једно у два? А два, зар се не разлажу опет у једно и једно? – Очигледно је тако! – Ако су, међутим, по твоме почетку, једносушни они што се слажу, а што се деле неједносушни су, какав је онда из реченог закључак? Зар тај да су једни и исти предмети у исто време и једносушни и иносушни?
Смешна су ми твоја бројања у почетку и потоња збрајања, о којима ти имаш толико високо мишљење, као да се у поретку имена садржи поредак именованих. Ако је исправно ово што си на крају казао онда, када се у божанском Писму једни и исти, услед истозначности природа, збрајају час напред, час после, смета ли једном и истом, на тој основи, да буде и часније и мање часно од себе самог?
Тако ја расуђујем о речима: Бог и Господ, али и о предлозима: из, кроз и у, на основу којих толико лукаво разликујеш Божанство приписујући први предлог Оцу, други – Сину, а трећи – Духу Светом. Међутим, шта би ти учинио ако би сваки од ових предлога постојано био припојен једном, када њиме доказујеш толику неједнакост у достојанству и природи тада када се, колико је познато онима који су верзирани у то, сви они и за све употребљавају?
Ово је довољно људима који нису упознати са свиме. Но, пошто је теби, који си се једном обрушио против Духа, веома тешко да се зауставиш и пошто желиш, као неукротиви вепар, да истрајеш до краја, продубљујући рану све док не пробијеш у унутрашњост, размотримо онда шта још преостаје да ти кажемо.
Опет и ко зна већ који пут нам понављаш: „Непознат по Писму“. Мада је већ доказано да Дух Свети није туђ, нити новотворина, већ нам је познат и откривен, како древним тако и новим људима који се баве божанским Писмом, али и доказан радовима многих који су расуђивали по овом питању не овлаш или површно, него су помоћу речи и слова проникли у унутрашњост и дубину, удостојивши се да сагледају скривену лепоту и да се озаре Светлошћу познања; ипак, и поред свега ја ћу покушати да ово разложим као у ходу и колико је могуће, не дозволивши да помислим како се залудно трудим, јер већ постоји могућност да на труду других устројим свој рад. Ако је твоја прекомерна жеља за нечастивошћу и препирање у речима узрокована тиме што у Писму није јасно Дух назван Богом, и ако те на хулу побуђује то што се Он у Писму не помиње толико често колико Отац или Син, ја ћу те излечити од те болести мудрујући са тобом донекле о назначеним именима, нарочито поредећи их са терминологијом Писма.
Из именованог – нема другог, него што је казано по Писму; друго постоји, али није казано; а друго не постоји и није казано; друго постоји и казано је. Тражиш од мене доказе за ово? – По Писму Бог спава, буди се, гневи се, хода и има престо на Херувимима.[18] Међутим, када је Он осетио слабост? Да ли си ти када чуо да је Бог тело? Овде је представљено оно чега нема. Јер, све ово је казано у сразмери са нашим схватањима, а Божје назвасмо именима које узесмо од самих себе. Када је то Бог престао да се стара и размишља о нама? Управо то значи – Он спава; ово закључујемо на основу тога што наш сан означава пасивност и безбрижност. Када, опет, Он почиње да брине и размишља? То значи – Он с.е пробудио; буђење, пак, представља свршетак сна, као што и пажљива позорност означава престанак незаинтересованости. Он кажњава; ми смо од тога створили – Он се гневи, јер код нас кажњавање долази као последица гнева. Он дела час овде, час тамо; а по нашем – Он хода, јер у нашем смислу ходање јесте идење од једнога ка другом. Он се умирује и као да обитава у светим Силама; ми смо то назвали седењем – седењем на престолу, што је такође својствено нама. Божанство се, међутим, ни на чему сличном не одмара тако као у Светитељима. Лакопокретљивост ми зовемо летење, гледање је названо лицем, давање и примање – руком. Тако исто је и свака друга Божја сила и Божје дејство дочарано код нас нечим телесним. Са друге стране: где си ти пронашао речи нерођено и беспочетно твоју упорност; где ми пронађосмо реч: бесмртно? Покажи ми их буквално иначе ћу твоје одбацити, а своје оправдати, јер тих речи нема у Писму тако да ћеш и ти, са твојим речима, пропасти због твојих предпоставки, а тиме ће нестати и стена на коју си се ослањао; или ће постати очигледно да је и то што није казано у Писму ипак узето од истих речи које у себи садрже тај смисао… На које речи мислим? Ја сам први, и: Ја сам после, пре мене није постојао ни један Бог, неће Га бити ни после мене;[19] јер, моје је целовито: није почело, нити се прекратило. Држећи се чињенице да пре Бога ништа не постоји, нити Он има узрок који би му претходио, ти си Га назвао беспочетним и нерођеним, а пошто ће Он свагда постојати назвао си Га бесмртним и непропадљивим. Такви су, и таквог су својства, прва два случаја. Шта још нисмо казали? Да је Бог зао, да је земља четвороугаона, да је прошавше настало, да је човек несложен. Да ли ти познајеш некога ко је толико сишао са ума па се усудио да помисли или каже нешто овако? – Преостаје нам још да изнесемо оно што је казано – Бог, човек, Анђео, суд, сујета тј. све оно што наликује твојим закључцима, извртање вере и уништавање тајанства.
Пошто је толико много разлике међу именима и именованима, због чега ти и даље робујеш речима и јудејској мудрости којој си одан, препуцавајући се слоговима и напуштањем твари? Ако ти кажеш два пута пет и два пута седам, а ја на основу тога изведем закључак: десет и четрнаест, или: ако разумну и смртну животињу заменим речју човек, нећеш ли ти помислити како ја говорим бесмислицу? Шта је ту чудно ако ја говорим твоју мудрост? Ове речи не припадају толико мени који их изговарам, колико теби који ме подстичеш да их изговорим. Због тога, као што ја овде нисам толико обраћао пажњу на казано, колико на оно што се подразумева, тако се не бих либио ни да изговорим и нешто друго уколико би се пронашло, свеједно што није изговорено или је нејасно казано, али је схватљиво у Писму, нити бих се уплашио тебе – дрзника који воли да се спори о именима.
Овакав одговор ћемо дати људима који овлаш размишљају (теби нећемо казати ни то; ти, који поричеш називе Сина због тога што су малобројни и нејасни, свакако да ћеш одбацити и имена Духа, мада би ти се чинили много јаснији и многобројнији); сада ћу своју реч донекле узвисити да бих вама, мудрацима, објаснио узрок ове нејасноће.
Током векова постојала су два знаменита дочаравања човековог живота, названа двама Заветима и, како Писмо тврди, потресима земље.[20] Један Завет је водио од идола према Закону, а други од Закона према Јеванђељу. Ја благовестим и трећи потрес – преселење од овдашњег ка тамошњем, непоколебивом и непролазивом. Међутим, са обојим Заветима десило се једно исто? Шта? Они нас нису одмах водили, не по првом учињеном делу. Ради чега? Било је потребно да схватимо да нас они не присиљавају, већ убеђују. Оно што није добровољно, није ни постојано, као што се ни поток или растиње не могу дуго задржати силом. Оно што је добровољно то је истрајно и поуздано. Први начин представља насиље, а други је наша воља. Прво је својствено насилној власти, а друго Божјем правосуђу. Због тога је Бог одредио да не приличи добро чинити онима који то не желе, него онима који су доброжелећи. Зато је Он, као педагог и лекар, неке отачке обичаје укинуо, а друге дозвољава ради наше насладе, као што и лекари дају болесницима и својим пацијентима умешно припремљене лекове, како би их лакше прихватили. Није уопште лако изменити обичаје који су током дугог времена били поштовани. О чему ја говорим? Мислим на то да је први Завет, припретивши идолима, дозволио жртве; а други, укинувши жртве, није забранио обрезање. По томе они који су се једном сагласили на укидање препустили су и препуштено, једни – жртве, други – обрезање, те од пагана постадоше Јудејци, а од Јудејаца постадоше Хришћани, јер су поступним изменама привучени Јеванђељу. Нека те у ово увери Павле који је од обрезања и очишћења дошао до онога што је казао: а ја, браћо, ако још обрезање проповедам, зашто ме онда гоне?[21] То је било потребно ради икономије, а ово ради савршенства.
Томе желим да уподобим и Богословље, само у супротном смислу. Тамо се праображај постизао кроз укидање, а овде се савршенство остварује кроз стицање. Ствар је у томе што је Стари завет врло јасно проповедао Оца, али са мањом јасношћу проповедао је Сина; Нови завет је јасно открио Сина и указао на Божанство Духа; сада са нама обитава Дух, дарујући нам много јасније знање о себи. Уопште није безопасно јасно проповедати Сина, пре неголи се исповеди Божанство Оца, као што није наивно оптеретити нас проповеђу о Духу Светом пре неголи признамо Сина (изражавам се донекле смело), јер бисмо тиме дошли у опасност да изгубимо последње силе као што се дешава људима који су преоптерећени храном, узетој у прекомерној количини или онима који свој слабашни поглед упиру у сунчеву светлост. Требало је да Трбјична светлост озари просвећујуће се поступном силом, као што каже Давид – усхођењима,[22] идући из славе у славу. То је разлог због којег, по моме мишљењу, на Ученике Дух силази поступно, сразмерно њиховој моћи примања, у почетку Јеванђеља, након страдања, после вазнесења, вршећи кроз њих силна чудеса, или им се дајући кроз дување, или им се јављајући у огњеним језицима.[23] Да и Исус о Духу благовести постепено, увидећеш при пажљивом читању. Умолићу Оца, каже Он, и другог Утешитеља послаће вам,[24] да они Духа не би сматрали за Божјег противника који говори на основу неке друге власти. Због тога мада је употребио реч: послаће, Он додаје: у име моје,[25] и изоставивши реч: умолићу, задржава реч: послаће. Затим каже: послаћу, да би показао лично достојанство, а изговарајући: доћи ће, показује власт Духа.[26] Уочаваш ли поступност озаравања и поредак Богословља који приличи да сачувамо не износећи одједном све, нити скривајући све до краја; прво је врло неопрезно, а друго безбожно; једним можемо поразити туђинце, а другим – отуђити своје. Реченом ћу додати и то што, можда је ово и другима пало на памет, означава плод мога личног ума. Без обзира што је толико много казао и открио својим ученицима, Спаситељ је лично устврдио како они још нису спремни (вероватно због онога што напред рекох), нити су кадри, да све носе,[27] а што је Он од њих због тога и прикрио. Спаситељ је још казао да ће нас свему научити Дух који силази.[28] Овоме ја односим и Божанство Духа које је касније веома јасно откривено, када је виђење постало сврсисходно и благовремено, после Спаситељевог прослављања (αποκαταςασιν), када су чудо престали да прихватају са неверицом. Шта је Христос од овога могао више обећати или Дух предати уколико великим и достојним Божје узвишености треба признати и обећано, и проповедано?
Ја сам у ово веома убеђен и желео бих да се са мном у то увери свако ко заједно са мном поштује Бога Оца, Бога Сина, Бога Духа Светога, три Личности, једно Божанство, нераздељиво у слави, части, суштини и царству, како је мудровао један од богоносних мужева који је живео недавно. Или нека не види, како каже Писмо, зору трепавица,[29] ни славу будућега озарења, ко другачије верује или се саглашава са околностима бивајући час једно, час друго, а о битним питањима не расуђује здраво. Ако Дух није достојан поклоњења, на који ме Он онда начин чини богом у Крштењу? Али ако је достојан поклоњења, како је онда недостојан поштовања? Али ако је достојан поштовања, како да није Бог? Овде се једно повезује другим; то је у свему златна и спасоносна алка. Од Духа ми примамо новорођење, од новорођења – новосаздање, од новосаздања – познање о достојанству Новосаздавшег нас.
Све ово бисмо могли казати о Духу под предпоставком да се о њему не сведочи у Писму. Сада ће, међутим, пред тебе иступити рој сведочанстава помоћу којих ће свакоме, уколико није исувише туп умом и стран Духу, бити веома јасно да је Божанство Духа веома откривено у Писму. Обрати пажњу на следеће. Рађа се Христос – Дух претходи.[30] Крштава се Христос – Дух сведочи.[31] Христос бива кушан – Дух Га води у пустињу.[32] Христос потврђује своју силу – Дух Га прати. Христос се узноси – Дух наслеђује. Шта Дух не може да учини што приличи великом и једином Богу? Којима се од имена Божјих Он не назива, осим нерођености и рођења? Ова својства треба применити на Оца и Сина како се не би десило сливање у Божанству које све остало доводи у поредак, па и беспоредак. Сав задрхтим када умом замислим богатство назива, али и бестидност оних који се противе Духу и толиком броју имена. Он се назива: Дух Божји, Дух Христов, Ум Христов, Дух Господњи, Господ, Дух усиновљења, Дух истине, слободе, премудрости, разума, савета, крепости, знања, побожности, страха Божјег,[33] због тога што Он све производи. Он све испуњује суштином, све садржи[34] – испуњује свет у односу на суштину и несместив је за свет у односу на силу. Он је Дух благи, прави, владичњи[35] – по природи, а не по усвојењу; Он освећује, а није освећен; Он мери, али је неизмерив; позајмљује, али је непозајмљив; испуњује, али је неиспуњив; све садржи, али је несадржив; наслеђује,[36] прославља,[37] заједно се набраја,[38] прети.[39] Он је прст Божји, огањ,[40] као Бог и, мислим, као ознака једносушности. Он је Дух који ствара, који новорађа у крштењу и васкрсењу, Дух који све зна, свему учи, дише где хоће и колико хоће, Дух који поучава, говори, изашиље, раздваја, прогања, искушава, дарује откровење, просвећује, даје живот[41] или боље рећи Он сам је живот и светлост. Он ме чини храмом, богом, ствара, у крштењу претходи, а по крштењу Га траже;[42] Он ствара све што ствара Бог. Он се дели у огњене језике, али дели другима дарове, чини Апостоле, Пророке, благовеснике, Пастире, Учитеље;[43] Он је Дух разума, многочастан је, јасан је, светао је, пречист је, незабрањив је (што се другим речима мирне душе може казати: премудар, многолик у дејствима, чини да све буде јасно и светло, слободан, неизмењив), свесилан, све види и кроз све проводи духове разумне, чисте, префињене[44] тј. колико ја схватам, мисли се на анђеоске силе, као и на Пророке и Апостоле, и то не само на једном месту, него се налази и овде и на оном месту, чиме се и карактерише неограниченост. Како ти ово схваташ? Они који ово говоре и уче овоме, а ипак називају Духа другим Утешитељем[45] као да је реч о другом Богу, добро знају да је једино хула на Духа неопростива.[46] Ананију и Сапфири, који слагаше Духу Светоме, беше одговорено да су слагали Богу, а не човеку[47] – да ли се овде исповеда да је Дух Бог или нешто друго? О, колико си ти заиста груб и далеко од Духа, ако сумњаш у све ово и трагаш за Учитељем! Имена су Заиста многобројна и многозначећа (треба ли буквално да ти цитирамо места Писма?); а ако у Писму и наиђемо на места у којима се унижено говори: дарује се, шаље се, дели се, дар, поклон, дување, обећање, заступништво[48] и многа друга овоме слична, треба их (не говорећи о сваком од ових назива) узвести до првог Узрока да би се видело од Кога је Дух, а не прихватити три начела као што чине многобошци. Једнака је нечастивост како сливање са Савелијем, тако и дељење са Аријем – сједињавати у односу на лице, а делити у односу на природу.
Шта све нисам истражио својим умом, чиме све нисам обогатио ум свој, где све нисам тражио сличност за ово, али нисам пронашао, чему све приземном нисам приближио Божју природу? Ако и пронађем неку малену сличност много већа ми исклизне пред очима остављајући ме и даље у приземљу, са примером који сам употребио ради поређења. По примеру других, себи сам дочарао и за пример узео извор, корито реке и ток, и упитао: нема ли једно од овога сличности са Оцем, друго са Сином, а треће са Духом Светим? Јер извор, корито реке и ток нису одвојени временом и они су једно без обзира што нам се чини да су раздвојени трима својствима. Истовремено сам се уплашио да у Богу не дозволим неко течење које никада не престаје; као друго – да оваквим примером и сличношћу не уведем бројно јединство. Извор, корито реке и ток њезин у односу на број јесу једно, а разликују се тек начином описа. Опет сам узео за пример сунце, зрак и светлост. Но, и овде се побојах да у несложеној природи не дочарам било какву сложеност коју увиђамо код сунца и у ономе што је од сунца; као друго – приписујући суштину Оцу не лишим остала Лица самосталности и не претворим Их у силе Божје које у Оцу постоје, али нису самосталне. Због тога што зрак и светлост нису сунце, већ својеврсна сунчева изливања и суштинска својства сунца. Као треће – да не припишем Богу у исто време и биће и небиће (на који закључак може да нас наведе овај пример); ово је раније казано још ружније. Чуо сам да је неко тражио овакву сличност у сунчевом одблеску који се појављује у огледалу или на површини воде када сунчев зрак, сабран ваздушном околином, а потом расејан глатком површином, долази у стање чудног колебања, јер од многобројних и честих кретања прескаче он са једног места на друго чинећи не само једно, него и много и не толико много, колико једно; због тога што услед хитрог зближавања и разилажења он нам утекне пре него га наш поглед улови. По моме мишљењу, међутим, ни ово не можемо сасвим усвојити. Као прво – због тога што нас ово исувише наводи на помисао кретања, а ништа од Бога није првоначалније да би Га довело у стање кретања, пошто је једино Он узрок свега и свему, а Он нема узрочности своме постојању, првоначалнијој од њега. Као друго – што се оваквим примерима наводи мисао на кретање, на сложеност, на непостојану природу, а ништа од овога не треба замишљати и дочаравати о Божанству. Једном речју, ништа одговарајуће нисам пронашао што би заокупило моју мисао и задржало на одабраним примерима. Најзад сам закључио да је најбоље удаљити се од свих примера и обличја, као обмањивих и далеко од истине, а задржати побожни начин размишљања који се темељи на малобројним изразима, али је руковођен Духом; озарење које се од Духа прими треба задржати до краја и са њим, као са искреним сапутником и саговорником, проходити овај век, а колико моћи дозвољавају уверавати у ово и друге, како би се и они поклонили Оцу и Сину и Светоме Духу – једном Божанству и једној Сили. Богу нека је слава, част и моћ у све векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 13:5
  2. Јн 1:9.
  3. Пс 35:10.
  4. ср. Ис21:2
  5. ср. I Кор 12:11; Мт 10:20; Дела 13:2; Еф4:30; Ис 63:10.
  6. Јер 4:25.
  7. Јн 15:26.
  8. Сир 1:2.
  9. ИС. 8:19
  10. ср. Јн 4:24; Рм 8:26; I Кор 14:15.
  11. Јн 1:3.
  12. Јер 51:19.
  13. Од Лица Божанства.
  14. ср. Приче 30:29-31.
  15. Изл 25:19.
  16. Мт 6:24.
  17. 1 Јн 5:8.
  18. ср. Пс 43:24; Дан 9:14; Пон зак 11:17; Ис 37:16.
  19. Ис 43:13; 44:6; 43:10.
  20. Аг 2:7.
  21. Гал. 5:11
  22. Пс 84:6.
  23. ср. Мт 10:1; Јн 20:22; Дела 2:3.
  24. Јн 14:16, 17.
  25. Јн 14:26.
  26. ср. Јн 15:26; 16:13.
  27. Јн 16:12.
  28. Јн 16:13.
  29. Јов 3:9.
  30. Лк 1:35.
  31. Јн 1:33-34.
  32. Мт4:1.
  33. ср. Рм 8:9; I Кор 2:10; Ис 61:1; II Кор 3:17; Рм 8:15; Јн 14:17; Ис 11:23.
  34. Прем 1:7.
  35. Пс 143:10; 51:12, 14.
  36. Еф 1:14.
  37. 1 Kop 6:19, 20.
  38. Мт 28:19.
  39. Дела 5:1-10; Мт 12:31-32.
  40. Лк 11:20; Мт 3:11; Дела 2:3.
  41. ср. Јов 33:4; Тит 3:5; Рм 8:11; 1 Кор 2:11; Јн 14:26; 3:8; 16:3; Мт10:20; Дела 13:4, 2; Ис 63:10; Дела 5:9; 1 Кор 2:10; Јевр 6:4; Рм 8:11.
  42. I Кор 6:19; Дела 10:44; 19:5-6.
  43. I Kop 12:11; Еф 4:11.
  44. Прем 7:22-23.
  45. Јн 14:6.
  46. Мт 12:31.
  47. Дела 5:4.
  48. ср. Дела 8:18; Јн 14:26; Дела 2:3, 38, 33; Јн 20:21; Рм 8:26.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *