САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч X
Одбрана после враћања из осаме[1]
 
Нема ничег силнијег од старости и од пријатељства достојног поштовања. Ово двоје су и мене довели вама – мене, роба у Христу, али нисам везан железним веригама, него неразрушивим узама Духа. До сада сам се сматрао снажним и непоколебивим и (о, неразумности) нисам своје речи посвећивао друговима и браћи мојој; препуштао сам свакоме по вољи, желећи да живим у миру и тиховању, беседећи са самим собом и са Духом. Умом својим сам дочаравао Кармил Илијин, пустињу Јованову и богоугодни живот свих тиховатеља, какви беху Илија и Јован; овоземаљске метеже сам избегавао тражећи погодну раселину или стену, или пукотину, где бих се сакрио. Расуђивао сам у себи овако: нека други уживају у почастима и труду, нека други војују и примају одликовања за извојеване победе, а мени, који избегавам све ове пометње и бојеве, који се повлачим у себе, довољно је да будем жив како бих на лаганом бродићу пропловио невелико море и скудошћу овоземаљског живота обезбедио себи малено станиште у будућем животу. Све ово делује веома унижено, али и ту је потребна извесна опрезност и сматрам – једнако је повлачењу и висина, и пад. Овако сам ја размишљао, иако сам још могао писати сенке и маштања у сну и хранити ум свој празним домишљањима. Шта сада? Савладало ме је пријатељство, покорила ме седина оца мога – старост мудрости, граница живота, најмирније пристаниште и пријатељство онога који се сам богати у Богу и друге обогаћује. Одбацујем сада гнев свој, нека чују кротки и нека се веселе![2] Спокојно гледам на руку која ме је присилила, радосно се окрећем Духу; срце ми је смирено, расуђивање ми се враћа; пријатељство, слично угашеном пламену, опет оживљава у мени и разгорева се од малене искре.
Утешиће се душа моја и трне у мени дух мој.[3] Ја сам говорио: нећу веровати пријатељству и зашто да се уздам у човека? Јер сваки човек лажљиво ходи и сваки брат смицалицама саплиће ближњега свога.[4] Сви смо ми од истог праха земаљског, из исте мешавине, окусисмо од једног и истог дрвета зла, само што један од нас носи овакву, а други онакву маску. И каква ми је корист, размишљао сам, од такве ревносне и прослављење дружбе која је почела од света и прешла у дух? Каква је корист од тога што смо имали заједнички дом и једну трпезу, исте наставнике и наставу? Која је корист од тог, више него братског, сливања срдаца наших и касније – искрене једнодушности? Зар ми се брани и то да останем доле, у време владања и узвишавања мога друга, када многи грабе и остварују сасвим супротно тј. да заједно са својим друговима владају и учествују у њиховој слави? Али, због чега да поново препричавам све оно што је изазвало у мени тугу и униније, које ја називам помрачењем ума? Заиста су таква била, а можда још и рђавија, моја размишљања и расуђивања. Сам себе прекоревам због високоумља или безумља.
Сада сам изменио своје мисли и сам се измених на боље, што ми више и приличи. Искреност моје измене можеш видети, дивни мужу, не само у томе што сам престао да ћутим, а што је теби нарочито сметало и због чега си ме много прекоревао, него и у томе што моје речи иду у твоју одбрану. То је очигледни знак нашег пријатељства и духа који је у нама. Но, у чему се састоји твоје образложење? (Ако у нечему погрешим исправи ме, као што имаш обичај да чиниш у другим случајевима). Ти ниси могао да отрпиш да пријатељство буде предпостављено Духу: ако сам ти ја милији, вероватно, од било кога другог, ипак ти је Дух неупоредиво битнији и предпостављенији од мене. Ти ниси могао да поднесеш да талант остане закопан и скривен у земљи; ниси могао да поднесеш да светилник дуго стоји под судом: овако ти мислиш о мојој светлости и мојој способности; омогућио си да се теби – Павлу, придода и Варнава; омогућио си да се Силуану и Тимотеју присаједини и Тит, и да се кроз њих, који се о теби искрено брину, распространи благодат Божја од Јерусалима и околине, и све до Илирика испуни јеванђељем.[5] Због тога и мене изводиш на поприште мада сам ја желео да се повучем; узимаш ме и стављаш поред себе (у томе се, вероватно, казаћеш ти, састоји моја туга), и чиниш ме заједничарем брига и венаца; због тога ме помазујеш у првосвештеника, облачиш ме у хитон, стављаш на мене митру, приводиш ме жртвенику духовног свеспаљења, приносиш на жртву теле освећења, освећујеш руке Духу, ради виђења тајана узводиш ме у светињу над светињама и постављаш ме за служитеља истините скиније коју је саградио Господ, а не човек.[6] Међутим, јесам ли ја достојан помазаних и Онога за кога се и пред којим се врши помазање то зна једино Отац истинитог и стварног Помазаника којег је Он помазао уљем радости више него причаснике његове[7] помазавши човечанство Божанством да обоје учини једним; зна и сам Бог и Господ наш Исус Христос, кроз кога добисмо измирење; зна и Дух Свети који нас постави на ово служење, у којем стојимо и хвалимо се уздањем славе[8] Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. А м и н.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Када се св. Григорије Богослов вратио из осаме; говорено оцу своме и св.Василију Великом.
  2. Пс 34:3.
  3. Пс 77:2-3; 143:4.
  4. Јер 9:4.
  5. Рм 15:19.
  6. Јевр 8:2.
  7. Пс 45:7.
  8. Рм 5:2.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *