НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » САБРАНЕ БЕСЕДЕ

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч VIII
Надгробна беседа сестри Горгонији[1]
 
Хвалећи сестру, величаћу свој род лично. Уствари, не може се ово сматрати лицемерјем пошто је у питању нешто јединствено, своје. Баш због тога што је све истинито, због тога је и похвално; а истинито је не само због тога што је праведно, него и због тога што је свима познато. Не могу да говорим пристрасно, све и да бих хтео; мој судија биће мој слушалац који уме да упореди реч са истином и ако је праведан, он неће прихватити и одобрити незаслужену похвалу. Ја се не плашим да ћу казати нешто неистинито, него се плашим да саму истину нећу довољно разложно исказати, и не истакнувши достојанство предмета, својим хвалама умањићу славу сестрину: поред свих њезиних врлина, тешко је пронаћи речи које одговарају стварности. Као што не приличи хвалити све остало уколико је неправедно, тако не треба понизити особине достојне поштовања; да не би, у првом случају, користило оно што му је страно, а у другом – да штети оно што је своје. У том случају закон правде био би, свакако, нарушен – било да се хвали само туђе, било да се своје прећуткује. Поставивши себи за циљ истину и имајући само њу у виду, не бринући ниочему другом што је битно простим људима, ја ћу хвалити или ћу прећутати, све достојно хвале или прећуткивања. Ако се сроднику било шта одузме и пребаци, ако га окривимо или му нанесемо било какву другу, већу или мању, штету, по мени то није добро дело; било какво казивање против сродника сматрам врло срамним делом: најнезахвалније је мислити да поступамо исправно ако своје сроднике лишавамо речи којима смо дужни да служимо добрим људима и помоћу којих им можемо омогућити бесмртни спомен. Такође је неумесно обраћати пажњу на мишљење злонамерних људи који могу да нас оптуже за пристрасност, а не обратити пажњу на мишљење трезвених и добронамерних људи. Ако нам непознавање дела неког туђина не смета да га хвалимо (мада би ово могло бити сасвим умесна препрека), може ли нам наша љубав и завист других, онемогућити да хвалимо познанике, поготово оне који се преселише од нас, када је касно већ да им ласкамо; наиме, они су већ напустили како све остало, тако и своје хвалитеље и своје порицатеље.
Пошто сматрам да сам довољно оградио себе и показао да је ова беседа мени самом врло потребна, сада ћу приступити похвалама и нећу се бринути о красноречивости и лепоти слога (та, коју желим да хвалим, није волела украшавања, него је лепоту видела у неукрашавању), већ ћу почившој указати дужну част као најнеопходнији дуг, настојећи да истовремено поучим друге у саревновању и подражавању њезиних врлина. Циљ сваке моје речи и дела јесте да приведем савршенству оне који су ми поверени. Дакле, нека неко други, чувајући форму похвалних беседа, хвали и отачаство и род почивше: такав заиста може казати многе лепе ствари уколико жели да је опише и споља, као што драгу и прекрасну слику украшавају златом и драгим камењем, и разним украсима, вештих руку уметника. Ја ћу закон похвалне беседе испунити тако што ћу поменути наше заједничке родитеље (сматрам неправедним прећутати родитеље и учитеље, када говоримо о једној таквој ризници). Потом ћу лагано пренети речи на њу саму, не замарајући оне који жељно очекују да чују о њој.
Ко не познаје нашег новог Авраама и Сару нашег доба? Тако називам Григорија и Нону, његову супругу (није корисно заборавити та имена која нас подстичу на побожност). Он се оправдао вером, а она је живела у браку са верним; он је мимо очекивања постао оцем многих народа, а она је духовно родила; он је избегао служење домаћим боговима, а она је постала мајка и ћерка слободних; он се преселио из свога рода и дома у обећану земљу, а она је била узрок пресељења и у том једном (осмелићу се да кажем) постала је узвишенија и од Саре; он је прекрасно странствовао, а она му је одважно сапутничила; он се прилепио Господу, а она поштује и сматра мужа својим господином; због тога је сама оправдана чашћу. Дата су им обећања, колико од њих зависи, а то је њихов Исаак. Молитвама и руковођењем жене своје он – добри пастир – образовао се, а она је себе потврдила као доброг напасаоца. Он се искрено удаљавао од идола и због тога је и сам пао у немилост демонима; она никада није кушала чак ни со заједно са идолослужитељима. Њихов брак је складан, сагласан и једнодушан и не представља само телесни савез, него више савез врлина и јединство са Богом; како годинама и седом косом, тако исто трезвеношћу и славним делима ревнују они један са другим, и тиме превазилазе све друге. Они недовољно везани телом и духом, још пре раздвајања са телом, беху пресељени одавде; није њихов – тај свет, презрени; него је њихов – тај свет, предпостављени; њихово је – сиромаштво, и њихово је – обогаћење добром куповином, јер презреше овдашње и купише тамошње. Кратак је њихов овоземаљски живот и много још треба да плодоноси њихова побожност; али је дугачак и велик њихов живот у коме су се подвизавали. Само ћу још ово додати реченом за њих: добро је и исправно што они не припадају истом полу; једно од њих је био украс мушкараца, други жена, и не само украсима, него и образцем врлине и побожности.
Од њих је Горгонија примила живот и славу; отуда у њој семе побожности; од њих је и честит живот њезин и мирно упокојење са спаситељним надама. Наравно, све је ово прекрасно и не бива свагда уделом оних који се много хвале благородством и горде својим прецима. Али, ако о Горгонији треба расуђивати трезвено и узвишено: онда је њезино отачаство – вишњи Јерусалим, невидљиви, али умно видљиви град, где је и нама одређено грађанство, куда и ми хитамо, где је грађанин – Христос, а суграђани – цео клир и чин, и Црква прворођених, сабрани око овог великог Градитеља празнујућих у сазерцању славе и ликујућих непрестаним ликовањем. А благородство њезино очување образа Божјег, уподобљавање Прволику, које се савршава умом и врлином и чистим жељењем, а све то нас непрестано све више и више саображава Богу код правих сазерцатеља вишњег, који знају одакле смо, какви и ради чега смо створени. На такав начин ја размишљам о томе; а због тога знам и кажем да је Горгонијина душа једна од најблагороднијих под сунцем; и моје мерило, мој критеријум побожности и неугледног порекла бољи су него ли у светине; ја ово разлучујем не по крвном сродству, него по нарави судим; о хваљенима или осуђенима не расуђујем по њиховом роду, него по својствима свакога.
Сада ћу говорити о њезином прегалаштву и срчаности; нека свако од вас овоме придода нешто своје и тако олакша моју реч, пошто није лако једној особи да све помене, ма колико да су његов ум и подаци којима располаже свеобухватни. Она се одликавала целомудријем и премашила је све своје савременике међу женама: не мислим овде на оне жене које су у древности биле овенчане целомудријем. Као што су у животу могућа два стања: брачност и девичанство, од којих је једно узвишеније и богоподобније, али теже и опасније, а друго је униженије и безопасније, она је одбацивши опасности и једног и другог, одабрала и обоје сјединила у једно тј. и узвишеност девичанства и безопасност супружанства. Она је без икакве надмености заиста била целомудрена, сјединивши са супружанством врлине девствености и показавши тако да ни девственост, нити супружанство, не могу потпуно да нас сједине или одвоје од Бога или од света; пошто је једно, само по себи, супротно другом, ум мора бити добар руковођа како би једно било достојно избегавања, а друго – безусловне хвале: и у супружанству и у девству од њих, као из неке материје, уметнички да обради и изгради врлину. Она се није одвојила од Духа због тога што се сјединила са телом, нити је заборавила на прву Главу због тога што је мужа признала као главу: већ, послуживши свету и природи у малом и колико је од ње потраживао закон тела или, боље рећи, колико је потраживао Тај који је и дао закон тела, она је свецело посветила себе Богу. Нарочито јој служи на част и хвалу, достојно поштовања, што је и мужа свога придобила на своју страну, и у њему добила не горопадног господара, него благог саслужитеља. Чак и више од овога: она је и плод тела тј. децу и унуке своје, учинила плодом духа; цео род и породицу она је, као једну душу, очистила и привела Богу, а благоугодљивошћу у брачном животу и прекрасним последицама таквог понашања, она је и сами брак учинила похвалним. Током живота она је деци служила као образац свега доброг, а када је позвана одавде – иза себе је оставила укућанима своју вољу, као неућутиву поуку. Божанствени Соломон у својој књизи мудрости тј. у Причама (глава 31), хвали код жене то што она седи код куће и љуби мужа свога; а жени, пак, која избива изван дома свога и блудничи, која је неуздржана и раскалашна, која изопаченошћу и језиком блуднице лови часне људе,[2] он супродставља жену која се усрдно брине о својим укућанима, која је неуморна у женским пословима, која не диже руке своје са вретена и која мужу тка разнолику одећу, која благовремено напушта село, која води бригу о слугама, гости пријатеље обилном трпезом и испуњава све остало што Соломон хвали код жене трезвене и трудољубиве.
Међутим, ако бих ја настојао да по овоме само хвалим сестру своју, значило би да хвалим статуу по сенци њезиној или лава по канџама његовим, заборавивши на много важније и савршеније. Која од жена је од ње упечатљивија и истовремено мање доступна погледу мушкараца? Која жена је од ње боље знала меру строгости и радости у опхођењу? Код ње строгост није представљала натмуреност, а предусретљивост – вољност, него у једном се огледала трезвеност, а у другом – кротост. И то, у јединству нежности и достојанствености, чинило је правило уљудности.
Нека воде рачуна о овоме жене које сујетно проводе живот свој, расејане и бестидне! Која жена је толико трезвено усмеравала своје очи? Која жена је пазила на свој смех тако да је и смешак сматрала важним делом? Која жена је више од ње затварала уши своје, али их је у свему отварала за слушање речи Божје? Или: која жена је толико подчинила језик свој уму своме како би благовестила заповести Божје, а ограђивала уста од свега неумесног? Казаћу, ако желите, и о овом њезином савршенству које она није толико сматрала важним, како и приличи трезвеним и добронамерним женама; мада су је на ово наговарале жене од угледа које су исто тако поучавале друге врлинама. Њу нису украшавали злато, обрађено руком умешног златара, нити златом обојена коса, вешто уплетена и украшена; она се није поводила за онима које су од своје часне главе учиниле својеврсну пирамиду, нити је облачила шарене и прозирне хаљине; није на себе стављала разне привеске или драго камење које улепшава околину и озарава лица, а које је обрадила и обојила рука умешног уметника, која ипак ради насупрот Уметника пошто Божјег створа покрива обмањивим бојама, а уместо Божјег обличја иставља на увид похотљивим очима лик блуднице, како би уметном лепотом прикрио прави лик, чуван за Бога и будући век. Насупрот свему њој ништа вредније није било од своје природе и унутрашње лепоте. Једино руменило које је њу красило јесте – црвенило стида, а једина белина – она која долази од уздржања; а претерана украшавања, умешност да од себе направи живу слику, она је препустила женама које воле да се показују и приказују, којима је стидно и несхватљиво да поцрвене од стида.
Такав је био њезин став по овим питањима! Међутим, не постоје речи којима би се могла исказати њезина побожност, нити се могу пронаћи њој слични примери, осим њезиних родитеља, по телу и духу. Једино су јој они послужили као образац, ни мало не одступајући од њихових врлина, не кријући да је од њих једних позајмила ово благо, признавајући их за родоначелнике своје просвећености. Шта је проницљивије од њезиног разума? Њој су по савет долазили не само сродници и суседи, него и сви који су је у ближој или даљој околини познавали: њезине савете сматрали су ненарушивим законом. Шта је дражесније од њезиних речи? Шта је трезвеније од њезиног ћутања? Пошто већ поменух ћутање, онда ћу казати да је оно и њој и свим женама, али и садашњем времену, најпотребније и најкорисније. Која од жена је боље од ње знала шта може знати о Богу, како на основу Светог писма, тако и на основу свог разума, руководећи се личном побожношћу, а да је мање од ње говорила? А што се тиче потврђивања вере делима, која од жена је више од ње украшавала храмове Божје својим прилозима? И друге храмове, али и овај, који после њезине смрти не знам да ли има још потребе украшавати? Која жена је боље од ње себе изградила у живи храм Богу? Која жена је више од ње уважавала свештенике, а нарочито свога саподвижника и учитеља у побожности који има добра семена – двоје деце, посвећене Богу? Која од жена је усрдније нудила свој дом онима који побожно живе, гостећи их ванредном и богатом гостољубивошћу и, што је најважније, примала их у кућу са неизрецивим поштењем и трепетом? Поврх свега, која жена је толико наоружала свој бестрасни ум током несрећног страдања? Чија рука је била штедрија према убогима? Ја ћу смело да јој упутим речи Јовове: њезина врагпа су свакоме дошљаку била отворена, а ни странац није остао напољу;[3] она је била око слепима, нога хромима,[4] и мајка сиротима. Треба ли уопште да говорим о њезиној усрдности према удовама, осим да је плод овога било – не називати се удовом. Њезин дом је био опште станиште и пристаниште бедних, а њезиним имањем су се користили потребити као својим личним имањем. Просипа, даје убогима.[5] На основу нелаживог и непромењивог обећања она је много уложила у небеске житнице, много пута и кроз разне личности којима је помогла и тако задобила Христа. Најбитније је што она никада није дозволила да о њој мисле више него приличи, пошто је своју побожност проводила у тајности, пред Оним који види у тајности. Све је уложила у Сведржитеља, све је пребацила у непропадиве ризнице и ништа није оставила земљи, сем свога тела. Све је подчинила уздању у будуће; једино богатство које је оставила деци јесте – опонашање и ревност у врлинама.
Таква је и толика, ето, била њезина великодушност! Ипак, уздајући се у своје доброчинство, она није препустила тело своје раскоши и необузданом сластољубљу, том злом и разјареном псу; као што се многима дешава који мисле да својим милосрђем могу себи купити право на раскошан живот и не лече зло добрим, него уместо добра задобијају и налазе рђаво. За њу не можемо казати: мада је земно у себи уништавала постовима, ипак је другоме препустила лекарство које се налази на земљи; или, мада је у томе налазила олакшање за душу, ипак је мање, од било кога, ограничавала меру сна; или, мада је и у томе дала себи закон, као бестелесна, ипак се приклањала земљи док су други проводили целу ноћ у усправном стању (овакав подвиг приличи искључиво трезвеним мужевима); или, иако се и у овоме показала одважнија не само од жена, него и од мушкараца, ипак што се тиче мудрог псалмопојања, читања и тумачења речи Божје, благовременог подсећања, преклоњавања измождених и скоро прираслих за земљу колена, сузног чишћења душевне нечистоте у срцу скрушеном и духу смиреном, молитве која подиже увис, делатности и такмичења ума, питање је да ли би ико од мушкараца или жена могао да се похвали својим преимућством у односу на њу у свему наведеном или било чему другом. Сасвим исправно може се казати за њу да је у једном савршенству саревновала, а у другом је сама била предмет саревновања; једно је стекла, а друго је достигла својом силом и, уколико је имала подражаватеља у било чему, она их је превазишла тако што је у себи сместила сва савршенства. Она је толико била савршена у свему, да нико други толико није успео ни у једном од савршенстава. Свако савршенство је довела до такве узвишености, да је уместо свих било довољно само једно од њих. Колико је занемаривала тело и одећу, блистајући само врлином! Колика је сила њезине душе да је тело одржавала у животу и без хране, као да је нематеријално! Или још боље казано: колико је трпела у телу, скоро умртвљеном, још пре раздвајања са душом, само да би душа била слободна и непритешњена чулима! Колико је само бесаних ноћи провела, стојећи и појући псалме, спајајући тако прошавши и долазећи дан! Твоји псалми, Давиде, нису предуги за верујуће душе! Где је нежност чланова, распростртих по земљи, насупрот природе огрубелих? Где је извор сузама, изливених у тузи, да би се пожњеле у радости? Ноћни вапај, који прожима облаке и достиже небеса! Пламеност духа, који у предугој молитви не стрепи ни од паса ноћи, ни мраза, ни кише, ни громова, ни града, ни мрака! Природа жене која је у општем подвигу спасења надмашила природу мушкараца, показујући да се жена не разликује од мужа душом, него само телом! Чистота, као она после крштења, и душа заручена Христу у чистој брачној одаји у телу! И горка искушења, и Ева – мајка људског рода и греха, и саблазнитељна змија, и смрт – све је то побеђено њезиним подвижништвом! И ране Христове, и обличје слуге, и страдање – испоштовани су њезиним самоумртвљењем! На који начин могу или, набројати све њезине врлине или, прећутавши о већем њиховом броју, лишити користи све оне коме ове врлине нису познате?
Међутим, време је већ да кажем и о наградама које се добијају за побожност. Чини ми се да ви, који добро познајете све њезине врлине, дуго већ очекујете и надате се да ћете чути коју реч од мене не само о садашњим наградама, него и о онима којима се она сада весели тамо, а које су изнад људског разума, недоступни слуху, очима, као и о оним наградама којима је Праведни Судија наградио њу још овде: Он и овде врло често награђује како би поучио неверне, уверавајући их кроз мало о великом, и кроз видљиво о невидљивом. Делимично ћу говорити о ономе што сви ви већ знате, а делимично и о ономе што је многима непознато; јер она се, по својој чистоти, није хвалила благодатним даровима.
Свима вам је познат случај када су мазге побеснеле и повукле у трк кола, како је она била ужаснута док су се кола превртала наносећи јој телесне повреде; многи неверници се саблазнише и ликоваше над овим јер се, ето, и праведницима дешавају овакве невоље тако да је њихово неверје, уствари, оправдано. Горгонија је била сва угрувана, кости и удови тела поломљени; међутим, она није хтела да зна за било којег другог лекара осим Онога чијом вољом се све десило из простог разлога што се стидела да било који други мушкарац, лечећи је, буде у прилици да гледа њезино тело (она је и у страдању сачувала своју пристојност), али и због тога што је тражила и очекивала заштиту и лек искључиво од Онога који је дозволио да она претрпи овакво страдање. И заиста, само од Њега, а не од другог лекара, примила је она излечење и спасење. Због тога сви дотадањи неверници не да се избезумише због њезине болести, него због чудесног излечења њезиног; из свега су закључили да је сва невоља на њу дошла само због тога да би се чудноватим оздрављењем она прославила својим страдањем. Мада је пострадала као и сваки човек, ипак је исцељена вишњом силом, а не људском, и целом потомству је оставила причу којом се потврђује њезина мера у страдањима и трпељивост у беди, али још више Божја човекољубивост према њој и сличнима њој. Казано је за праведнике: ако падну, неће се угрувати;[6] овоме се слободно може придодати још и ово: ако се и угрува, врло брзо ће оздравити и бити прослављен. Ако је њезино страдање превазилазило нечију веру, такође је и њезино оздрављење било чудновато; пошто је болест скоро сасвим била у сенци оздрављења, исто тако је и исцелење постало очигледније од претрпених невоља. Оваква невоља је сасвим достојна хвале и дивљења, а болест је виша од здравља! А речи: зацелиће, излечиће и исцелиће и после три дана васкрснуће,[7] које указују, као што и догађаји потврдише, на нешто узвишеније и најтајновитије, ништа мање не приличе њезиним страдањима!
Ово чудо је познато свима, чак и удаљенима од њезиног места живљења, јер се глас о њему брзо проширио на све стране; свагде се о њему препричавало и о њему се слушало са једнаком пажњом као и о свим осталим чудесима Божјим и силама. О томе, што је многима све до сада остало непознато и што је, као што рекох, било скривено њезином племенитошћу и побожношћу, без имало пристрасности и гордељивости заповедио си ми да говорим, ти, најплеменитији и најсавршенији међу Пастирима, који си био пастир ове племените овце.[8] Да ли ћеш све ово прихватити и одобрити (јер, ова тајна је поверена само теби и једино сам ја, заједно са тобом, био сведок чуда)? Или ћеш чувати реч и обећање које си дао усопшој? Али, ја мислим да, као што је онда било време да се ћути, тако је сада време да се о томе говори, не само у славу Божју, него и ради утехе онима који тугују.
Горгонија је тешко оболела и телом је много страдала; болест беше необична и непозната; ненадана врућица је запалила цело тело и као да је сва крв у њој узаврела; затим се крв нагло хладила, а тело се почело кочити, постајући бледо; ум и удови су почели да се паралишу и све се ово дешавало не с времена на време само, него скоро да није ни престајало. Болест није деловала као остале људске болести; није помогла ни појединачна умешност лекара, ни конзилијум лекара – ни родитељске сузе, ни заједничке молитве, прозбе и вапај који је узносио цео народ, мада су молитве узношене са великим усрђем: као да се сваки молио за своје спасење; и заиста, њезино излечење и спасење било је спасење за све, као што је и њезино страдање било свеопште. Шта је добила ова велика, и великих награда достојна, душа? Какво излечење се десило наочиглед? У томе се, уствари, састоји сва тајна. Одбацивши сва лекарства, она је прибегла Лекару свих и користивши се ноћном тамом, када је болест унеколико попуштала, прионула је са вером ка жртвенику, громогласно вапијући према Ономе који све чује, вапијући му и помињући сва пређашња чудеса Његова (пошто је била упућена у сва старозаветна и новозаветна сведочанства). Најзад, одважила се на извесно побожно и прекрасно дело, опонашајући жену која је излечила течење своје крви дотицањем Христове одеће; приљубивши главу своју жртвенику, она је снажним вапајем и обилним сузама, као у древности што је учинила она жена која је сузама својим опрала Христове ноге, дала је обећање да се неће удаљити од жртвеника док не оздрави; затим, намазавши цело тело своје овим лекарством свога изума, што је рука могла сакупити наместо часног Тела и Крви, помешавши све са сузама својим (дивног ли чуда!), полако је почела да се удаљава, осећајући у своме телу, срцу и уму, враћање здравља, добивши тако награду за уздање своје и снагом духа добивши снагу телесну. Заиста је све ово чудесно, али истинито; нека у ово верује сваки: и здрав и болестан, један ради чувања, а други ради оздрављења! А да моје казивање није хвалисаво разметање, види се из тога што сам ја о свему овом ћутао током њезиног живота и тек сада о томе причам; будите сигурни да ја ово ни сада не бих објавио да ме није обузео страх за смелост да скривам овакво једно чудо: и од верујућих и од неверујућих, од савременика и од потомака.
Такав је био њезин живот! Већи део њезиног живота ја сам прећутао ради сразмере у беседи и да се не бих показао као неумерени хвалисавац. Свакако да ја не бих указао дужно поштовање њезиној светој и славној кончини, ако бих прећутао прекрасне околности смрти, тим пре што је Горгонија са великом жељом и нестрпљењем очекивала своју смрт. Казаћу о томе што је могуће краће. Она је силно желела да се разреши овог живота (била је врло одважна према Зовућем), а заједницу са Христом предпоставила је свему на земљи. И нико, и поред свих својих острашћености и необузданости, није волео толико тело своје као она, али је и поред свега одважно скинула са себе ове узе и узвисивши се изнад тела у коме је живела, зажелела је да се сасвим сједини са Љубљеним и целовито да Га пригрли (додаћу још) са Оним ко је и њу љубио, Који нас и сада озарава зрацима своје светлости да бисмо лакше схватили од Кога смо одвојени. Њезина жеља није остала залудна и празна: штавише – она је предокусила жељено благо у предзнању након једног дугог молитвеног бдења које је дошло као награда у сну и виђењу у коме је, вољом Божјом, њој предсказан датум смрти, па чак и сам дан њезиног одласка, како би се спремила и да се не уплаши.[9] Дакле, за њу је била спремна благодат очишћења и освећења коју смо сви ми примили од Бога као општи дар и темељ новог живота; или: цео њезин живот за њу је био очишћење и освећење. Мада је дар новорођења примила од Духа, очување овог дара беше припремљено пређашњим животом. Усудићу се још да кажем да сама Тајна њој није био нови дар, него печат. Свему овоме она је настојала још да придода освећење свога мужа (желите ли да вам и ово укратко испричам? Реч је о Горгонијином мужу и мислим да о њему не треба ништа друго казати сем овога): она се трудила да цело тело буде посвећено Богу и није желела да се пресели одавде док је само једна половина савршена, а друга остаје несавршена. Њезина молба није остала без награде. Када се све устројило по њезиној молби и замисли, када су све жеље биле испуњене, а назначени дан смрти се приближио, она је почела да се припрема за смрт и свој одлазак одавде; испунивши све што треба, она је мирно легла на одар. Преневши последњу вољу и жељу своме мужу, деци и пријатељима, како и приличи жени која воли свога мужа, децу и пријатеље, после поучне беседе о будућем животу, претворивши дан своје смрти у дан славља, она је уснула мада није испунила век људског живота знајући да би дуговечан живот био бескористан њој самој, пошто би највећи део живота била везана за тело и прах; поред свега она је била сита дана које је живела по Богу, те ми се чини да нико није толико сит живота па ма доживео и најдубљу старост. Тако се она разрешила од овог живота или, боље да кажем, узета је, одлетела је, пресељена је, нешто предходећи телу.
Али, скоро да сам се заборавио! Зар си све до сада допуштао ти, духовни оче њезин, који си пажљиво на све мотрио и нама исприповедао чудо које је њу прославило, а нас подсетило на њезине врлине, да и ми желимо такву кончину? Ја, док причам о овоме, обузет сам таквим ужасом да не могу скоро сузе да задржим. Она се већ скоро упокојила и била је већ на издисају; око ње су стајали укућани, а у позадини пријатељи који су дошли да јој дају последњи целив; остарела мајка је дубоко уздисала и кидала душу своју (желела је да предухитри ћерку у одласку); љубав се мешала са тугом; једни су желели да чују било шта о њој, други су, опет, желели да причају о њој; међутим, нико није смео ни реч да прозбори; ћутљиве беху и сузе и туга неутешна; чинило се неумесним да се ридањем ремети овај мирни одлазак; тишина је била дубока, а долазећа смрт је деловала свештено свечана. Она је наочиглед деловала безживотно, непокретно, без гласа, тако да нас је њезино ћутање нагонило на закључак да јој се тело већ укочило, а гласне жице да су се стегле и умртвиле. Међутим, Пастир је пажљиво мотрио на све што се дешава, јер је све што се са њом дешава било чудно; приметивши лагано мицање усана њезиних, он је приклонио своје ухо њеним устима, што му је омогућавала блискост и једнодушност са њом. Боље би било да си ти сам казао у чему се састоји тајна ћутања. Нико не би смео да посумња у оно што би ти казао. Она је тихо изговарала речи псалма, односно, речи излазећег псалма и (ако ћемо истину) оне су посведочиле о храбрости са којом је Горгонија уснула. Блажен је сваки који умире са овим речима на уснама: у миру ћу уснути и починути.[10] Ово си ти појала, ово се на теби и испунило – најсавршенија међу женама. Било је то и појање, и надгробни славопој твој, јер си у потпуности била смирена по питању страсти и њиховог метежа, те си удостојена сна који се дарује љубљенима Божјим, како ти је и приличило, с обзиром да си и живела и отишла са речима благочашћа и побожности.
Сасвим сам убеђен да је много боље и битније од овога што видимо, твоје садашње стање – глас празнујућих, радост анђела, небески чин, виђење славе, а изнад свега, најчистије и најсавршеније озарење Свевишње Тројице која се више не скрива пред умом, као везаним и расејаним чувствима, него целовито, свецелим умом сазерцана и примљена, озаравајући нашу душу пуном светлошћу Божанства. Ти се већ наслађујеш свим овим добрима чији потоци су те облили још током овоземаљског живота, због твојих искрених стремљења. Ако ти је колико-толико спаситељно и ово наше прослављање, ако је светим душама од Бога допуштено да се, као наградом, наслађују и оваквим прослављањима, онда прими и моје слово уместо многих и премногих погребних почасти, слово које сам пре тебе даровао Кесару, а после њега дарујем га и теби; јер, ја сам због тога и остављен на земљи да бих надгробним беседама испратио браћу. Хоће ли и мене, после вас, неко испратити сличном чашћу – не могу рећи; желео бих да се удостојим само једне части – части у Богу и преселења и насељења у Христу Исусу, Господу нашем. Њему слава, и Оцу, са Светим Духом у векове. А м и н.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Рођена сестра св. Григорија Богослова.
  2. Приче 6:26.
  3. Јов 31:32.
  4. Јов 29:15.
  5. Пс 112:9.
  6. Пс 37:24.
  7. Ос 6:23.
  8. Свети Григорије се овде обраћа своме оцу, који је присуствовао сахрани.
  9. Пс 119:60.
  10. Пс 4:9.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *