САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXX
о богословљу четврта, о Богу Сину друга
 
Све твоје брзоплете и виспрене закључке ја сам поколебао силом Духа, а на све твоје наводе из божанственог Писма (којима искривљачи истине, унаказујући смисао написаног, обмањују и придобијају на своју страну многе помућујући пут истине) пружио сам одговарајући одговор, нарочито онима који трезвено размишљају, управо: све наводе Писма који су узвишени и богоприлични ја сам пренео на Божанство, а све унижено и човекообразно, пренео сам на новог Адама и Бога, који се учинио страдалником у борби са грехом. Међутим, журећи да окончам своју пређашњу реч нисам подробно и понаособ размотрио наведене цитате. Да се ти не би заварао пруженим тумачењима који изгледају вероватно, ја ћу их, ради лакшег схватања, понаособ образложити.
Прва и убојита изрека на коју се они позивају јесте ова: Господ ме је саздао у почетку путева својих.[1] Како одговорити на ово? Нити ћемо оптуживати Соломона, нити ћемо порицати пређашње ради потоњег пада, а нећемо ни тумачити да је овде представљена Премудрост која говори тј. оно знање и онај уметнички ум по којем је све створено. Писмо врло често олицетворава многе, чак и бездушне ствари, као: море рече то и то;[2] бездан рече: нема у мени…;[3] а небеса су представљена да сведоче славу Божју;[4] мач нешто говори,[5] а горе и брда се питају о узроку своје разиграности.[6] Ми нећемо на овај начин њима одговарати, иако су неки пре нас сматрали да су њихове поставке нешто озбиљно. Предпоставимо да су све то речи Спаситеља лично – речи истините Премудрости, да бисмо их што пажљивије размотрили и истражили. Које биће нема узрок постојања? Божанство. Нико нам не може указати на узрочност Бога, јер би у том случају такав био првоначалнији и од Бога. Али, који је узрок томе да Бог ради нас прими човекову природу? – Тај, да ми сви будемо спасени. Какав би други узрок и могао бити? Пошто овде налазимо реч: сазда, али и: рађа ме,[7] онда је објашњење веома једноставно. Речено, заједно са узроком, приписаћемо човештву, а без узрока, применићемо на Божанство. Није ли, међутим, реч: сазда, употребљена и казана подразумевајући и узрок? Соломон каже: саздао ме је у почетку путева својих. Дела руку његових су истина и суд,[8] ради којих је Он и помазан Божанством, а ово помазање се односи на човештво. Међутим реч: рађа ме, употребљена је без додавања узрока; иначе покажи шта је њему придодато. Ко може оспорити да се Премудрост назива творевином по рођењу доњем, и да се рађа – по рођењу првом и недостижном?
Из овога происходи да се Сину даје име слуге који служи многима и да је њему част да се назове слугом Божјим.[9] Ради нашег ослобођења послужио је Он телу, рођењу, слабостима нашим и свему осталом чиме је спасао опхрване грехом. За униженост људску шта је узвишеније од сједињења са Богом, а кроз то сједињавање да постане Богом и посећен Истоком свише, да би се и свети пород назвао Сином Вишњега, и да би му се даровало име изнад сваког имена (а шта је то друго него такође бити Богом?), да би се свако колено поклонило[10] Источившему себе ради нас и срастворившему обличје Божје са изгледом слуге, да би цео дом Израиљев схватио да је и Господа и Христа његовог Бог створио?[11] Све је то било како дејством Рођенога, тако и вољом Родитеља.
Шта заузима друго место међу, за њих, најважнијим и необоривим изрекама? – Приличи њему да царствује докле … прими небо до времена васпосишвљања свега и да седи десно док се не покоре непријатељи његови.[12] А шта после? Зар ће престати да царствује? Хоће ли сићи са небеса? Ко ће и са којим разлогом окончати царствовање његово? Колико си ти дрзак тумач који не жели да трпи над собом цара! Уосталом, и ти врло добро знаш да његовом царству неће бити краја.[13] У заблуду падаш због незнања да реч: докле, не противуречи свагда будућем времену, него уствари означава време до извесне границе, не искључујући при том области које долазе иза тих граница. Иначе (не говорим о нечему другом) како ћеш схватити речи: бићу са вама до свршетка века![14] Зар на такав начин да Он после тога неће бити више са њима? Каква глупост! Међутим, ти не грешиш само због свога незнања, него и због тога што не разликујеш смисао. Син се назива царствујућим у једном смислу као Сведржитељ. и Цар оних који желе и који не желе, а у другом смислу – као онај који нас приводи покорности и подчињава своме царству све оне који Га добровољно признају за Цара. Његовом царству, уколико се схвати у првом смислу, неће бити краја; а ако га схватимо у другом смислу, хоће ли бити икаквог краја? Тај, који ће нас спасене узети под руку своју (треба ли покорне још приводити покорности?), а потом подигнути судећи земљи[15] и одвајајући спасено од гинућег, постаће Бог посред богова спасених да би просудио и одредио ко је достојан такве славе и заједништва. Придодај овоме и ону покорност којом ти Сина покораваш Оцу! Шта кажеш? Зар Син није покоран и сада? Пошто је са Богом, Он је сасвим дужан да се покорава Богу. Или о којем ти то разбојнику и противнику Божјем говориш? У супротном узми у обзир и следеће. Иа који начин је Он за мене назван клетвом, а разрешавајући мноме клетву назван је и грехом?[16] Који узе грехе света[17] и Адам од старог постаје новим; тако исто и моју непокорност, као Глава целога тела, чини Он својом непокорношћу. Због тога, докле год сам ја непокоран и помућен својим страстима, и одрицањем од Бога, дотле ће се и Христос јединствено, по моме схватању, називати непокорним. А када све буде њему покорено (покорити се значи упознати Га и променити се), тада је и Он, приводећи мене спасеног, испунио своју покорност. У овоме се управо, по моме најдубљем схватању, састоји покорност Христова – у испуњавању Очеве воље. Покорава се и Син Оцу, али и Отац Сину, пошто Један дејствује, а Други је благонаклон (као што раније већ рекох). На тај начин Покоритељ представља Богу покорено, усвајајући нашу покорност.
Такво значење, чини ми се, имају речи: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?[18] Није Он остављен од стране Оца или од стране свога личног Божанства које се (како неки мисле) уплашило страдања и сакрило се од страдајућег (ко је њега присилио да се роди на земљи или да узађе на крст?); но (како ја већ рекох), Он у својој личности оличава нас. Ми смо раније били остављени и презрени, а сада смо прихваћени и спасени страдањима Нестрадалнога. На исти начин Он себи усваја и нашу неразумност, и нашу греховност, као што наставак Псалма сведочи; треба знати да се XXII Псалам директно односи на Христа.
Под исти аршии треба подвести и чињеницу да је Он услишен због побожности своје, преко страдања научи се послушности, а такође и вапају, сузама, молитвама и прозбама;[19] све се то савршава на чудесан начин у наше име. Он, пак, као Реч, нити је био послушан, нити непослушан (нити било шта од онога што припада подчињенима и другостепенима – једно добронамернима, а друго достојнима казне), већ у изгледу слуге[20] снисходи ка саслужитељима и слугама, прима на себе туђе обличје представљајући у себи целога мене и све моје, да би у себи поништио моју рђавост, слично као што и огањ топи восак или сунце што поништава земаљску пару, да би мени, посредством сједињења са њим, даровао оно што је њему својствено. Тога ради личним примером Он повишава вредност тј. цену послушности и искушава је у страдању, јер није довољно само расположење, као што ни нама није довољно ако своје расположење не потврђујемо делима – дело служи као доказ нашег расположења. Можда не треба занемарити ни то да Он искушењу подвргава и нашу послушност, а све мери или вреднује својим страдањем, руководећи се искуством свога човекољубија како би личним опитом дознао шта је нама могуће и колико се од нас може очекивати, односно, колико нам се може праштати, ако у страдањима буде узета у обзир и слабост. Ако је Светлост, која и поред покривача[21] светли у тами[22] тј. у овом животу, била прогоњена другом тамом (мислим на лукавог кушача), колико ће онда трпети, због своје немоћи, тама[23]? Чега има чудног у томе уколико ми, пошто је Светлост одолела, будемо затечени? На основу правилног расуђивања о овоме боље је да Он буде прогоњен, него да ми будемо затечени – ухваћени. Реченом ћу придодати још једно место које ми долази на ум и без сумње води ме истој мисли: пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани.[24]
Бог ће бити све у свему у време васиостављања[25] тј. не само Отац који је сасвим угасио у себи Сина, као свећу, која је привремено извучена из великог огња, а потом опет у њега бачена (неће нас Савелијанци саблазнити таквим поређењима), него целовити Бог, а тада ћемо и ми који сада својим стремљењима и страстима или сасвим немамо Бога у себи, или Га имамо тек мало, престати да будемо многи, већ ћемо се целовито учинити боголикима усвајајући у себе целовитог Бога и Њега појединачно. То је, ето, савршенство којем ми хитамо! Управо о њему нам и Павле казује. Оно што он овде неодређено говори о Богу, то на другом месту директно и недвојбено присваја Христу. Којим речима? – Где нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.[26]
На трећем месту стављају речи: већи, а на четвртом: Богу моме и Богу вашем.[27]
Да је само речено: већи, а да није казано још: једнак,[28] онда би можда ове речи код њих имале неку силу. Пошто налазимо да јасно пише и једно и друго, шта они постижу? Чиме поткрепљују своју мисао? Како да усагласимо неусагласиво? Немогуће је да једно и исто расуђивање једног и истог односа схватамо и као веће и као једнако. Није ли већ јасно да је Отац већи од Сина по узрочности, а да је једнак са њим по природи? А ми то исповедамо сасвим трезвено и здравомислеће. Зар ће неко, ко се још више подвизава и залаже за наше учење, казати: који има биће од таквог Узрока није мањи од Безузрочнога; јер што је од Беспочетног, то је причасно слави Беспочетнога; а овоме се придодаје и рођење које је, за оне који имају ум, само по себи важно и достојанствено. Мисао, пак, да је Отац већи од Сина, разматрана по човечанству, иако је исправна, ипак је небитна. Шта је чудно ако је Бог већи од човека?
Овакав наш одговор нека буде онима који много полажу на реч: већи. О речи Бог казаћемо: Отац се не назива Богом Речи, него видљивога (како може бити Бог Тога Ко је у правом смислу речи Бог?), исто као што се не назива Оцем видљивога, него Речи. У Христу су две природе, а због тога се у односу према обојим природама имена: Бог и Отац, користе делом лично, а делом нелично и супротно начину којим ми говоримо, због тога што Бог јесте наш Бог лично, али је наш Отац – нелично. Сједињавање имена – имена која се међусобно замењују због јединства природе – ствара јеретичку забуну. Као доказ овога служи то што, када се природе разликују у појмовима, тада се и имена деле. Чуј шта каже Павле: да Бог Господа нашег Исуса Христа, Отац славе.[29] Бог Христов, а Отац славе, иако једно и друго, али не по природи, него по свеукупности оних. Може ли ишта бити јасније од овога?
Као пето, сматрај изразе по којима Син прима живот или суд, или наслеђе народа, или власт свакога тела, или славу, или ученике, или томе слично.[30] Све ово се односи на његово човештво. Међутим, уколико ово припишеш и Божанству, неће бити никаквог размимоилажења, јер то нећеш приписати као нешто придодато, већ као нешто што му изначално припада, али не по благодати, него по природи.
Као шесто, израз: не може Син чинити ништа сам за себе, уколико не види то у Оца свога.[31] Да бисмо ово исправно схватили треба приметити да се речи: може и не може, не користе само у једном смислу, него у многозначном. Нешто се назива немогућим услед недостатка сила за извесно време и за одређено дејство; например: дете не може да се бори, штене не може одмах да види или да се туче, али током времена моћи ће и да се туку, и да се боре, и да јасно виде. Друга немогућност бива у већини случајева; например: не може се град сакрити кад на брду стоји.[32] У неком другачијем случају он би се можда и могао прикрити, под условом да га заклања висока планина. Нешто је опет немогуће услед несаобразности; например: могу ли сватови постити, док је жених са њима;[33] свеједно да ли се Жених види телесно (његово присуство не означава време страдања, него време радости), или се Реч умом сазерцава (да ли су дужни телесно да посте они који су очишћени Речју Божјом?). Нешто је, пак, немогуће услед недостатка воље; например: није могао међу њима ништа учинити, због неверства њиховог.[34] Пошто је приликом исцелења једнако нужна и вера болесних и моћ лекара, онда услед недостатка једнога, немогуће је и друго. Не знам да ли ово уопште да припојим немогућству услед несаобразности? Наиме, несаобразно би било исцелити потребите неверјем. Немогућност по недостатку воље изражена је такође у следећим речима: не може вас свет омрзнути; и: како можете добро говорити, кад сте зли по себи?[35] Због чега би било немогуће једно или друго, сем услед недостатка воље? Некада се немогућим назива и то што би, без обзира што је немогуће по природи, могло постати могућим по вољи Божјој; например: немогуће је томе човеку други пут да се роди, нити постоји игла кроз коју може камила да прође.[36] Иначе, шта би и овоме стало на пут, уколико би то била воља Божја? Мимо свих ових немогућности постоји апсолутна немогућност и нешто небивало, а то је управо предмет нашег истраживања. Као што признајемо немогућим да је Бог био зао или да није постојао (ово би показивало Божју немоћ, а не силу), или да је постојало нешто непостојеће, или да два плус два истовремено буду и четири, али и десет, тако исто је немогуће, и ни са чим несместиво, да Син твори било шта што Отац не твори. Све што има Отац, припада и Сину, али и обратно: што припада Сину, припада и Оцу. Дакле, нема ничега сопственог, јер је све заједничко. Чак је и биће у њима заједничко и једнако, иако је Синовљево биће од Оца. Зато се и каже: Ја живим Оца ради, али не у смислу да се живот и биће Сина одржава од Оца, него у смислу да Син од Оца постоји и пре времена, и без узрока. Шта значе речи: твори као што види да Отац твори? Није ли овде реч о ономе што уочавамо код преписивача књига или код сликара који копирају неку слику, а што не би могли учинити без изворника, угледањем на њега и руковођењем њиме? Да ли Премудрост може да има потребе за Учитељем или она сама чини оно чему је научена? Како твори или је творио Отац? Зар је Он створио други неки свет пре овога и да ли ће саздати неки будући, а Син, гледајући на њих, ствара како садашњи, тако и будући свет? Ако бисмо овако размишљали онда би постајала четири света: два – који су делоОца, а два – који представљају дело Сина. Каква неразумност! Син чисти губаве, ослобађа од бесова и болести, оживотворава мртве, хода по води и чини све остало што је створено; над ким је и када све ово створио Отац пре Сина? Није ли очигледно да једна и иста дела Отац преднацртава, а Реч проводи у дело и испуњава, не робски и слепо, него свесно и владичанствено, тачније казано: родитељски. На такав начин ја схватам те речи: све што Отац ствара, то исто и Син ствара такође, не ради подражавања створеноме, него по једнакој власти. Вероватно да се ово означава речима: до сада и Отац ради и Син,[37] у којима се не мисли само на стварање, него се подразумева икономија и брига о створеном свету; то се види из следећих речи: чини анђеле своје духовима, и оснива земљу на темељима њеним;[38] тада када је земља уобличена и анђели створени једном; утврђује гром и ствара ветар;[39] као што је закон за њих дат једном, тако се његово дејство постојано продужава и траје.
Под седам размотри речи које сведоче да је Син сишао са небеса не да би творио вољу своју, него Онога који Га је послао[40]. Да ово нису речи Сишавшега лично, ми бисмо одговорили да је ове речи изговорио човек, не такав каквог ми подразумевамо у Спаситељу (његова жеља, као потпуно обожена, није противна Богу), него обичан и нама налик човек, пошто човекова воља врло често, не само да не прати
вољу Божју, него се противи и супродставља вољи Божјој. На исти начин схватамо и речи: Оче, ако је могуће нека ме мимоиђе чаша ова, али нека не буде како Ја хоћу, него како је воља твоја;[41] делује сасвим невероватно да Христос не зна шта је могуће, а шта је немогуће, те је у ситуацији да супродставља једну вољу другој вољи. Али, ако су то речи Онога који је примио (што означава реч: сишавши), а не примљенога, онда ћемо овако одговорити: ово се не каже због тога што је лична воља Сина другачија од воље Оца, него због тога што не постоји таква воља, а у наведеним речима садржи се следећи смисао: „не да бих творио своју вољу, пошто Ја немам вољу која би била другачија од Твоје воље, већ постоји само заједничка воља и у мени, и у теби. Као што нам је Божанство заједничко, тако је и воља једна“. Много је таквих израза у којима се говори уопштено, не потврдно, него одречно. Например: не даје Бог Духа на меру;[42] међутим, као што Бог не даје, тако је и Дух неизмерив, јер Бог се не мери Богом. И још: без кривице моје и без греха мога[43] – није реч о стварном греху, већ о греху којег нема. Такође: не ради правде наше коју учинисмо[44] тј. због тога што ми нисмо учинили правду. Исто ово нам се открива и у следећем. Шта се назива вољом Оца? – Да свако који верује у Сина буде спасен и удостоји се последњег васкрсења.[45] Да ли је ово само воља Оца, а Сина није? Или ни то није воља Сина да Га благовесте и у њега да верују? Ко ће овоме уопште поверовати? Исту овакву силу поседује и то да реч коју чујемо од Сина, није реч Сина, већ је од Оца.[46] Било са које стране да истражујем не могу пронаћи, а мислим да ни било ко други може пронаћи, на који начин би нешто заједничко било сопственост било којег појединачно. Уколико тако расуђујеш о вољи, онда ће твоје расуђивање бити исправно и веома побожно; ја у то верујем, а то ће потврдити сваки здравомислећи човек.
На осмом месту они истављају изреке: да познају тебе јединог истиншпог Бога и кога си послао Исуса Христа; и: нико није благ, осим једнога Бога?[47] Мени се, међутим, чини да је ово веома лако разрешити. Ако речи: јединог истинитог, припишемо Оцу, које место ћеш уступити самосуштој Истини? Али ако на такав начин схватиш изразе: једином премудром Богу; једином који има бесмртност, који живи у светлости неприступној; цару векова, непропадљивом, невидљивом, једином премудром Богу,[48] онда ће нестати Син који је осуђен на смрт или на таму, или на то да не буде премудар, ни цар, ни невидљив, нити, што је најбитније, да не буде Бог. А заједно са осталим, на који начин да му не одузмемо благост која припада једино Богу? Ипак мислим да речи: јединог истинитог Бога, дочаравају разлику од непостојећих и самозваних богова. Сигурно не би било придодато: и којег је послао Исуса Христа, да речи: истинитог Бога, опонирају Христу, а не да је уопштено реч о Божанству. Речи: нико није благ, садрже у себи одговор учитељу закона који му је поставио питање, исповедајући истовремено благост у Христу, као човеку. Одговарајући Он каже да благост или доброта у најузвишенијем смислу припада једино Богу, мада се и човек понекада назива благим, као: благи човек из добре ризнице износи добро; и: даћу царство бољем (τω αγαθω) од тебе,[49] говори Господ Саулу, мислећи на Давида. Такође и: ублажи, Господе, добре.[50] Ова места се односе на примере где су похваљени они међу нама до којих су дотекли потоци првог Блага, иако не посредно. Уколико сам те разуверио и убедио, добро је; ако нисам, шта ћеш ми казати, са обзиром на твоје поставке, на она места Писма у којима се Син назива јединим Богом! Питаш: где то? – У следећим речима: ово је Бог твој, не личи нико на њега, а одмах затим: потом се јавио на земљи и са људима поживео.[51] Да се овде не мисли на Оца, него на Сина, сведоче нам последње речи. Син нам се показао телесно и живео је са приземним бићима. Ако нас заокупи то уверење да ово није казано против умишљених богова, већ против Оца, онда ћемо у расуђивању о Оцу бити поражени оним што смо желели да супродставимо Сину. Али, шта може бити бедније и рђавије од тога да над собом дозволимо такву победу?
На деветом месту указују нам на следеће изразе: пошто свагда живи па може посредовати за нас.[52] Дакле? И веома тајновито, и веома човекољубиво! Посредовање овде означава да се не тражи накнада за то, као што то обично бива код многих заступника (што би на неки начин било ниско), него се мисли на молитвено посредовање, као што се и за Духа каже да посредује за нас.[53] Један је Бог и један је Заступник Бога и људи, човек Исус Христос.[54] Он као човек (због тога што је још увек са телом какво је примио) и сада се моли за моје спасење, све доклегод ме не учини богом силом свога човештва, мада Га при томе не замишљам телесно[55] – под овим подразумевам и схватам све телесне слабости и све наше, осим греха. Тако и заступника имамо Исуса,[56] али не у смислу да се Он ради нас понижава пред Оцем и слугински Му припада (нека буде далеко од нас оваква у свему слугинска и недостојна Духа мисао! Нити Оцу приличи да овако шта потражује, нити Сину да трпи то; веома је неприлично и срамотно овако размишљати о Богу), него у смислу да нас Он, пострадавши ради нас као човек, призива на трпљење као Реч и Саветник. То ја подразумевам под термином заступништва (παρακλησις).
Као десето они испољавају незнање и недоумицу како то да нико не зна када ће наступити последњи дан или час, чак ни Син, већ једино Отац.[57] Но, како је могуће да Премудрост, Саздатељ векова, Савршитељ и Обновитељ, Тај који је свршетак свега створеног и зна све Божје нешто не зна, када дух човеков зна шта је у њему?[58] Шта је савршеније од таквога знања? Како је могуће да Син, који подробно зна шта ће се десити непосредно пред последњим часом и знаке свршетка, али ипак не зна време краја? То ми личи на загонетку по којој тврдимо да неко веома добро зна шта се налази испред зида, али зид не познаје, или добро познаје крај дана, али не зна дали је настала ноћ, иако знање о једном неопходно повлачи за собом и знање о другом. Мислим да је свакоме јасно да Син све зна као Бог, али као човек приписује себи незнање. Овакву мисао у нама подстиче чињеница да се овде именица Син помиње у неодређеном смислу и без јасне назнаке: чији је Он Син, на основу чега бисмо ми побожно разрешили ову недоумицу и приписали човештву, а не Божанству. Уколико је довољно овакво објашњење онда се и зауставимо на њему, без хитања у друга истраживања, али ако није довољно, предочимо и друго тумачење. Као и све остало, тако и знање о најбитнијим и најдубљим тајнама припиши Узроку, уважавајући Родитеља. Мени се, међутим, чини да ће и тај себи ово представити унижено који, заједно са нашим мудријашем, ово место буде схватао овако: и Син зна дан или час не по нечему другом, него по томе што Отац његов зна. Какав закључак изводимо? Пошто о томе зна Отац, свакако да зна и Син; сасвим је јасно да ово никоме није неизвесно и недостижно, сем првом Узроку.
Преостаје нам да разјаснимо још она места у којима се Сину заповеда, а Он чува заповести, да увек угађа Оцу,[59] као и места у којима се Сину приписује савршенство[60], вазнесење,[61] навика на послушност посредством страдања, првосвештенство,[62] приношење,[63] молитва Ономе који може да Га спасе од смрти,[64] борба и крвави зној,[65] молитва и све друго овоме налик; преостаје да ово разјаснимо како би свакоме било јасно да се овакви изрази односе на природу која је подложна страдању, а не на природу која је неизмењива и изнад страдања. Као што је о супротним изразима казано толико да образложење може послужити као темељ или смерница онима који искусније и савршеније могу обрадити ова питања, тако ћемо исто посветити пажњу и именима која се приписују Сину (која не само да су многобројна, него су узета од разних представа које имамо о Сину), како бисмо их објаснили и разјаснили њихову тајну. Треба почети од следећега.
Божанство је неизмењиво. Не само да нас разум у ово уверава, него и најмудрији, и најдревнији, међу Јеврејима. Они који су поштовали Божанство особитим цртежима и сликама, не плашећи се при томе да једним истим словима исписују име Божје и име творевине која је нижа од Бога, да би Божанство чак и на тај начин било њима несаопштиво, нису се одлучили да гласом који се расплињује изговоре име неразрушиве и јединствене природе. Као што никада није удахнуо у себе цео ваздух, тако исто ум није могао да обујми савршено, нити глас да обухвати Божју суштину. Ми да бисмо изобразили Бога, врло често позајмљујемо неке црте које су око Бога и на основу њих састављамо некакву нејасну и слабашну представу, и код нас није најбољи онај Богослов који је пронашао (те стеге[66]), већ онај чија представа је опширнија и ко је у себи образовао потпуније обличје или одблесак (или, како већ то да назовемо) истине! Због тога, колико ми знамо, називи: Сиј (Сый)[67], и Бог, јесу називи за суштину, нарочито име Сиј. Не због тога само што је Онај кога је Мојсеј на гори упитао за име сам себе назвао тим именом, заповедивши му да каже народу: Сушти ме је послао,[68] него и због тога што налазимо да ово име највише приличи Богу. Јер име Θεος (Бог), које искуснији језикозналци изводе од θεειν (бежати) или αιθειν (палити, ложити), услед покретљивости и силе да истреби рђаво (због чега се Бог назива и огњем који сажиже[69]) представља односно име, а не апстрактно као име Господ које је такође у низу имена Божјих. Написано је: Ја сам Господ Бог, то је име моје;[70] или: Господ му је име.[71] Међутим, ми тражимо име којим бисмо изразили природу Божју или самобитност његову и биће које ни са чим другим није повезано. А име Сиј, заиста припада једино Богу и целовито само њему једном, а не ма коме пре и после њега, јер ово име не може бити, нити је, било чиме ограничено или пресечено. Што се тиче других имена Божјих нека од њих сасвим очигледно означавају власт, друга икономију и, најзад, стање пре оваплоћења, а делом после оваплоћења. Например: Сведржитељ и Цар славе, или векова, или сила, или љубљенога, или царствујућих, и Господ Саваот или, што је исто, Господ над војскама,[72] Господ сила или господствујућих – све су то имена власти.[73] А имена: Бог који спасава, Бог – или освете, или мира, или правде, Бог Авраамов, Исааков, Јаковљев и целог духовног Израиља који види Бога јесу имена икономије.[74] – Пошто се нама може управљати помоћу страха од казне, наде на спасење, али и помоћу славе, кроз усавршавање у врлинама, отуда су позајмљена и изведена наведена имена; име Бога који кажњава подстиче у нама страхопоштовање, име Бога који спасава – наду, а име Бога врлина – подвижништво, како би сваки који у ма чему од наведеног напредује осетио као да носи Бога у себи, а тиме би још више хитао савршенству и зближавању са Богом посредством врлина. Осим тога, ова имена су општи називи за Божанство, а лично име Безпочетног јесте Отац, беспочетно-Рођеног јесте Син и нерођено-Изашавшег или Исходећег – Дух Свети.
Размотримо сада имена Сина о којима сам и рекао да ћемо говорити у овој речи. Чини ми се да се Он назива:
Сином, због тога што је истоветан са Оцем по суштини и не само да је истоветан, него је и од Оца.
Јединорођеним,[75] због тога што Он није само Јединорођени из Једнога и јединствено-Једини, већ се и рађа на јединствени начин, а не као тела што се рађају.
Речју,[76] због тога што се Он тако односи према Оцу своме, као што се реч односи према уму, не само по бестрасном рођењу, него и по јединству са Оцем, и због тога што Га показује. Неко би можда казао да се Он односи према Оцу своме као што се одредљив односи према одредљивом, пошто се и одређење назива речју. Јасно пише да који позна (такво значење има реч: који је видео[77]) Сина, познао је и Оца, а Син је скраћено и прикладно одражавање Очеве природе, као што је и сваки пород ћутљива реч рађајућег. Међутим, ни мало неће погрешити онај који каже да се Син назива Речју због тога што је саприсутан свему што постоји. Шта може да постоји не Речју?
Премудрошћу,[78] као знање божанских и људских дела. Да ли је могуће да Створитељ не познаје законе своје творевине?
Силом[79] као Чувар творевине и Давалац снаге за трајање у животу.
Истином,[80] као једином, а не многом по природи (истина је једна, а лаж је многолична); као чисти печат и нелаживи образ Оца.
Обличјем,[81] као Једносушни, због тога што је Он од Оца, а не Отац од њега, пошто се природа обличја огледа у томе да опонаша и подражава прволику и ономе чијим се обличјем назива. Уосталом, овде није реч о простом и уобичајеном обличју где и статично уме да буде обличје нечег покретљивог. Овде је живога Бога – живо Обличје, које са њим много више сродности има него што Сит има са Адамом, и сваки други пород са родившим га. Таква је природа простих бића да у једноме могу да су сродни, а у другом нечему да су несродни; насупрот томе, целина бива изображење целине и уз то много сличнији неголи одливак.
Светлошћу,[82] као светлост душа очишћених у уму и животу. Уколико су незнање и грех – тама, онда су знање и божански живот – светлост.
Животом[83] због тога што је Он светлост, темељ и осуштаствљење сваке разумне природе. О њему живимо и крећемо се и јесмо[84] услед двојаке силе надахнућа – и по дихању живота, којег је Он удахнуо у све нас, али и по Духу Светоме којег дарује способнима да приме, и по нашој мери или начину отварања уста разума.
Правдом[85] пошто раздељује по достојанству, праведно суди и онима под Законом, и онима под Благодаћу, и души и телу, како би душа началствовала, а тело стајало под началством, да би узвишеније било над рђавијим, а рђаво да не би устајало против узвишенијег.
Освећењем,[86] као чистота, да би Чисто било благовештено од стране чистоте.
Избављењем,[87] пошто нас, који смо под грехом, избавља и ослобађа као Онај који је себе дао у откуп ради нас, као очиститељну жртву за васељену.
Васкрсењем,[88] пошто нас пресељева одавде и умртвљене грехом узводи у живот.
Сва ова имена припадају Суштом који је изнад нас и Суштом који је ради нас; имена, пак, која су својствена и нама, а која припадају и човечанству које је Он примио, јесу ова:
Човек,[89] да би се Несместиви за телесно, услед неопходности природе, не само учинио сместивим кроз тело, него да би собом осветио човека поставши као нека закваска за целу смесу, ослободивши целога човека од осуде и сјединивши са собом осуђено, поставши ради свих све оно што смо ми – сем греха, телом, душом, умом – свиме што је прожела смрт. А опште од свега тога је човек, по умосазерцатљивом видљиви Бог.
Син човечји[90] и кроз Адама и кроз Дјеву, од којих се родио (од првог као од Праоца, а од друге, као од Мајке) и по закону и надзаконо, изван сваког закона рађања.
Христос, по Божанству; помазање освећује човечанство не дејством својим, као што је случај у другим помазањима, него целовитим и свецелим присуством Помазавајућег. Сходно томе помазању, Помазавајући се назива човеком, а помазано постаје Бог.
Пут,[91] који све нас води кроз себе.
Врата,[92] као уводитељ.
Пастир,[93] као онај који води на места плодовита, васпитава на водама покоја, који нас одводи одавде и штити од звери, који обраћа заблуделе, привлачи палог и погинулог, цели и превија повређенога, слабога крепи,[94] а пастирским искуством све сабира у тамошњи тор.
Овца,[95] као заклање.
Јагње,[96] као најсавршенији.
Архијереј[97] који нам омогућава приступ.
Мелхиседек,[98] као рођени без мајке по природи узвишенијој од наше, и без оца – по природи нашој, као онај који нема родослов по вишњем рођењу, јер пише: род његов ко ће исказати?[99] Као цар Салима тј. мира, као цар правде и као онај који прима десетину од патријараха који се мужаствено подвизаваху против лукавих сила. Имаш пред собом именовања и називе Сина. Разматрај их; уколико су они узвишени, разматрај их божански, а уколико су телесни – онда сходно томе тј. савршено божански, да би и ти постао бог који се уздиже са земље посредством и кроз Онога који је сишао озго ради нас. А изнад свега, и пре свега, добро мотри на казано и никада нећеш погрешити ни у узвишеним, ни у приземним именима. Исус Христос је јуче и данас телесно, такође духовно и у векове векова.[100] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Приче 8:22.
  2. Ис 23:4.
  3. Јов 28:14.
  4. Пс 18:1.
  5. Зах 13:7.
  6. Пс 114:6.
  7. Приче 8:25.
  8. Пс 110:7.
  9. Ис 53:11; 49:6.
  10. ср. Лк 1:78; 1:35; Флб 2:9, 10.
  11. Дела 2:36.
  12. ср. I Kop 15:25; Дела 3:21; Јевр 1:13.
  13. Лк 1:33.
  14. Мт 28:20.
  15. Пс 93:3.
  16. ср. Гал З:13; 2 Кор 5:21.
  17. Јн 1:29.
  18. Пс 22:1.
  19. Јевр 5:7, 8.
  20. Флб 2:7.
  21. Тј. тела.
  22. Јн 1:5.
  23. Тј. човек.
  24. Јевр 2:18.
  25. I Kop 15:23; Дела 3:21.
  26. КолЗ:11.
  27. ср. Јн 14:28; 20:17.
  28. Јн 5:18-21.
  29. Еф 1:17.
  30. ср. Јн 5:26-27; Пс 2:8; Јн 2:6, 22.
  31. Јн4:19.
  32. Мт 5:14.
  33. Мт 9:15; Мк 2:19.
  34. Мк 11:56.
  35. Јн 7:7; Мт 12:34.
  36. ЈнЗ:4; Мт 19:24.
  37. Јн 5:17.
  38. Пс 104:45.
  39. Амос4:13.
  40. Јн6:18.
  41. Мт 36:39.
  42. Јн 3:34.
  43. Пс 58:3.
  44. Дан 9:18.
  45. Јн 6:40.
  46. Јн 14:24.
  47. Јн 17:3; Лк 18:19.
  48. ср. 1Тим 1:17, 18; 6:16.
  49. ср. Мт 12:35; 1 Цар 15:28.
  50. Пс 125:4.
  51. Варух 3, 36, 38.
  52. Јевр 7:25.
  53. Рм 8:26.
  54. 1 Тим 2:5.
  55. II Кор5:16.
  56. 1 Јн 2:1
  57. Мк 13:32.
  58. I Kop 2:11.
  59. ср. Јн 14:3; 15:10; 8:24.
  60. Јевр 5:9.
  61. Дела 2:33.
  62. Јевр 5:8; 9:4.
  63. Еф 5:2.
  64. Јевр 6:7.
  65. Лк 22:44.
  66. Тј. тело човеково.
  67. Онај који јесте, Који постоји, Сушти (прим. прев.)
  68. Изл 3:14.
  69. Пон зак 4:24.
  70. Ис 42:8.
  71. Амос 4:13.
  72. Код пророка Исаије – 3:15, у словенском преводу читамо: говори Господ Саваот, а у неким грчким издањима пише: φησι Κυριος, Κυριος στρατιων тј.говори Господ, Господ над војскама.
  73. ср. Пс 23:10; I Тим 1:17; Пс 68:13; I Тим 6:15; ИсЗ:15; Амос 6:8; I Тим6:15.
  74. ср. Пс 68:21; 94:1; Рм 10:20; Пс4:2; Изл 3:6.
  75. Јн 1:18.
  76. Јн 1:1.
  77. Јн 14:9.
  78. IKop 1:25.
  79. Исто.
  80. Јн 14:6.
  81. II Кор4:4.
  82. Јн 8:12.
  83. Јн 14:6.
  84. Дела 17:28.
  85. I Kop 1:30.
  86. Исто.
  87. Исто.
  88. 1 Јн. 11:25.
  89. 1Тим2:5.
  90. Јн 3:18.
  91. Јн 14:6.
  92. Јн 10:9
  93. Јн 10:11.
  94. Јез 34:4.
  95. Ис 53:7.
  96. 1Петр 1:19.
  97. Јевр 4:14.
  98. Јевр 7:3.
  99. Ис 53:8
  100. Јевр 13:8.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *