САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч IX
Одбрана након рукоположења[1]
 
Опет је на мени помазање и Дух, и опет ми се плаче и тугује.[2] Ви се, можда, чудите овоме али: и Исаија, иако не види славу Господњу и престо високи и преузвишени и Серафиме око престола, не каже ништа слично, не испољава огорченост, нити страх; и мада прекорева Израиљ, себе ограђује као ниучему кривог због свега. Када је, пак, угледао све ово и чуо свети и мистични глас, као да је почео много боље да познаје себе те каже: јао, мени! погибох, јер сам човек нечистих усана,[3] и придодаје још и друге речи које ја нећу навести, да не бих казао нешто саблажњиво. Такође и за Маноју, древног судију, налазим нешто слично, као и за Петра, стуб Цркве, да је први, када је сазнао у којој мери приказање које је имао у виђењу премашује његову природу и силу, каже жени: изгибосмо, јер видесмо Бога; други, пак, не може да поднесе Спаситељево присуство и чудодејство које је Господ испољио приликом риболова и због тога, задививши се, вапије из брода како је недостојан Божјег јављања и разговора. И када у јеванђељу чујем о капетану који моли Христа да испољи силу своју, али Га моли да не долази у дом његов због недостојности да прими Божје достојанство и величанственост, тада и ја не могу да пребацим себи због страха и туге који су ме обузели. Јер, као што сунце разоткрива слабост очију, тако и Бог својим доласком – слабост душе; за једне је Он – светлост, а за друге – огањ, зависно какво вештаство и каквоћу сусреће у сваком. Како, пак, схватити Саула? И он је био помазан, примио је Духа, сам је постао духоносан (не могу о њему другачије да се изразим), пророковао је, што је било сасвим неочекивано и необично, тако да се изродила до данас позната пословица: зар је и Саул међу пророцима?[4] Због чега се он није целовито предао Духу и преобразио у мужа сасвим новог, како је било проречено,[5] него је у њему и даље остала искра пређашњег зла и рђавог семена, продужавајући борбу тела и духа … али због чега да истичем све његове недостатке? Вама је добро познат тај противни дух и певач који га одгони. Из овога закључујемо да, као што се благодат не дотиче недостојних људи и рђавог тј. ненаштиманог органа (прекрасно је казано, у шта сам ја лично убеђен, да у злобну душу неће ући премудрост[6]), такође (додаћу ово сам по себи), због непостојанства и промењивости устројства и природе човекове ништа тежа ствар за њега није сачувати у себи достојанство и поредак, као и у почетку благоустројити и удостојити себе. Врло често благодат (именујем такво зло, које је у нама најбедније и најнесхватљивије) велича и надима човека, удаљавајући од Бога оне који Му се приближавају на рђав начин; и ми у своме успону бивамо свргнути, да буде грех до крајности грешан кроз заповест.[7] Побојавши се свега овога, ја се испуних тегобе, изгубих моћ расуђивања и искусих нешто налик на радознало дечије гледање у блесак муње: задовољство помешано са ужасом. Ја истовремено заволех Духа и уплаших се; потребно је да прође извесно време како бих, сабравши се и отрезнивши се, одабрао најбоље и најбезопасније и да, када нестане туга као плева из доброг семена, а рђаве мисли уступе место бољим сасвим ме победи Дух и искористи у својој служби и делу усавршавања ових људи, у управљању душама, у поуци речју, делом и примером, оружјем правде деснима и левима,[8] искусном пастирствовању које одваја од света, прилази Богу, слаби тело, сједињује са Духом, избегава таму, радује се светлости, одгони звери, сабира стадо у тор, избегава стрмени и пустињу, и гони стадо на горе и узвишења о којима, по моме мишљењу, казује и чудновати Михеј, узносећи нас са земље на одговарајућу висину: приближите се горама вечним; устаните и идите, јер ово није почивалиште[9] мада неки мисле да себи покој могу пронаћи у земном и униженом.
Таквом пастирству научите ме, пријатељи, а сада већ Пастири и сапастири моји; таквог пастира дајте ми законе – а ти, заједнички нам оче, током времена си поставио и надживео многе Пастире, ти буди истраживач и судија моје трезвености! Али, ако смо изненађени и заглушени буром, можемо ли искусно напасати и чувати стадо? Мирно ме саслушај ти, који си већ био у броју оваца, када смо заједно (не ожалости се мојим речима) још увек припадали бесловесном стаду, поступали много човекољубије него што ти поступаш сада, када си и сам постао пастир, када смо обојица удостојени духовног пашњака. Ја се нађох у твојој власти, како ти се и хтело, и ти си победио непобедивог. Ево ти, поврх свега, и реч коју си ти знао и које си се домогао, и коју хвалећи обасипао си ме, решеног на ћутљивост, честим и густим снеговима речи твојих. Међутим, постоји нешто због чега те могу прекорети у дружби. Ко ће од заједничких нам пријатеља да ме оптужи, ко ће бити непристрасни судија и предочити праведни приговор, без уважавања лица на суду, као што многи чине? Наређујеш ми да ти кажем због чега те прекоревам? Хоћеш ли опет против мене усмерити речи своје? Са тобом, дивни мужу, у односу на мене, десило се нешто несхватљиво, заиста несхватљиво и невероватно, чега до сада међу нама није било! Ја се нисам повиновао убеђењу, већ принуди. Није ли све ово чудно? Како се све изменило, колико растојање се испречило између нас! Због чега? (Како ти одговара, тако ћу и казати) – престолом или величанственошћу благодати?
 
Уосталом води, напасај и владај,[10] и напасај ме, пастира, јер сам спреман да те пратим и да будем вођен твојом пастирском, узвишеном и божанском душом. (Истину треба казати, иако сам се из љубави одважио на другачије и преко закона). Научи ме својој љубави према пастви, своме старању и трезвености, пажљивости, будности, покорности тела твога подређеног духу, твојој боји лица која сведочи о пастирском труду, при кротости строгом опхођењу, приликом вршења дела – веселости и спокојству (што код многих нећеш пронаћи и у чему нема много примера), својом борбом за паству и победама које си извојевао у Христу. Кажи ми на које пашњаке треба водити стадо, на које изворе ићи или које пашњаке и воду треба избегавати; кога напасати палицом, а кога свиралом; када изводити на пашу, а када позивати са испаше; како војевати са вуковима, а како не поставити границу са пастирима, поготово у данашње време када (изразићу жалост речима најсветијих Пророка) пастири обезумише и разметоше овце стада;[11] на који начин изнемогле подићи, пале обновити, заблуделе обратити, погинуле пронаћи и снажно сачувати; како да научим и очувам све ово у сагласју са истинитим и вашим учењем о дугу Пастира, а да не постанем рђави пастир који једе млеко, вуном се одева, угојено коље или продаје, а све остало оставља и препушта зверима и лешинарима, напасајући самог себе, а не поверене овце, због чега су сви древни предстојатељи Израиља били укорени.[12] Томе ме научите, таквим правилима ме нахраните и оснажите, по таквим заповестима будите Пастири и сапастири, и спасите, како учењем, тако и молитвама, мене и моју свештену паству, да бих и ја опстао, и ви да се хвалите у дан јављања и откровења великога Бога и Пастироначалника нашег, Исуса Христа, кроз кога и са којим нек’ је слава Оцу Сведржитељу, са Светим и Животворним Духом, и сада и у векове векова. А м и н.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Апологетска беседа св. Григорија Богослова након рукоположења за епископа Сасимског; упућено своме оцу Григорију, у присуству св. Василија Великог.
  2. Пс 35:14.
  3. Ис 6:5.
  4. 1 Цар 10:11.
  5. 1 Цар 10:6.
  6. Прем Сол 1:4.
  7. Рм7:13.
  8. II Кор 6:7
  9. Мих2:10.
  10. Пс 45:5.
  11. Јер 10:21; 23:1.
  12. Јез 34:3, 4.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *