НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » САБРАНЕ БЕСЕДЕ

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч IV
Прво изобличавање цара Јулијана.
 
Слушајте ово сви народи, пазите сви који живите по целој васељени.[1] Као да стојим на неком узвишењу са кога даљине могу да сагледам, све призивам и свима упућујем ову моћну и узвишену проповед. Пазите народи, племена, насеља, људи сваког рода и узраста – сви, колико год нас је сада и колико год да ће нас бити на земљи! Нека се моја реч чује још и даље! – Пазите на моју реч и све небеске Силе, сви Анђели, који истребисте мучитеља – није збачен Сион, цар аморејски, ни Ог, цар васански (локални владари који нанесоше зло малом делу васељене – Израиљу), него – змија,[2] отступник, велики ум,[3] Асиријац, свима заједнички непријатељ и враг који је на земљи учинио многа зла, невоље и јад, али и у висинама[4] који смишља и предвиђа многе неправде! Слушај небо и пази земљо![5] И мени приличи да, заједно са најгласнијим међу пророцима Исаијом, ускликнем! Само се у једном разликујемо: пророк позива небо и земљу да сведоче против Израиља који се одметнуо од Бога; а ја их призивам против мучитеља и отпадника који је пао – падом достојним несреће. Пази, ако нас чујеш и ти, душо, великог Констанција! Пазите христољубиве душе царева које владасте пре њега! Особито нека буде на опрезу душа Констанцијева; он је узрастао са Христовим наслеђем и, поступно се утврђујући, постао је знаменитији од свих царева. Но, (каквог срама!) он је пао и грех незнања који је недостојан његове побожности; сам не знајући то, васпитао је хришћанима врага Христовог; од свих дела свога човекољубља испољио је једну рђаву услугу тиме што је спасао и зацарио на штету спасеног и царујућег. А, о када би ово Констанција могло обрадовати, да би се уништила невоља и васпоставило пређашње благостање хришћана, ја произносим ову реч!
Реч приносим Богу на дар и ова реч је чистија и свештенија од било које бесловесне жртве; приносим је не да бих опонашао мрске и сујетне речи, него као мрзост према жртвама богоотступниковим чије се богатство и обиље састојало у сили несреће и у немудрој, да тако кажем, мудрости; пошто и сва сила и ученост века овога у тами ходи и далеко је од светлости истине. Ако је та мудрост таквих људи таква и ако она такве плодове доноси – као трава брзо се суши, као зеље[6] брзо вене и пропада заједно са оним који их је породио, који гину бучно и својим падом привлаче већи позор него својом нечастивошћу ја, који приносим жртву хвале и палим бескрвни дар речи, питам: ко ће дочарати призор који би био једнак благодарности! Који језик може бити толико громогласан, колико ја желим? Чије се ухо неће поколебати, а слух повући пред таквом ревношћу речи?
Благодарност коју произносим речју најсвојственија је Речи која, од свих других наименовања, првенствено се наслађује овим звањем и нашом способношћу да га можемо именовати, али ће и њему[7] послужити као прикладна плата пошто ће за своје преступе против дара речи бити посрамљен управо речју. Иако је дар речи опште достојанство свеколике словесне творевине: Јулијан, присвајајући га само за себе омрзнуо је хришћане и користећи се даровитошћу у речима, о дару речи расуђује крајње неразумно. Као прво, неразумно због тога што је злонамерно, тенденциозно и произвољно тумачио наименовања као да јелинско образовање припада народу, а не језику. Са тих разлога је забранио да се ми школујемо да не бисмо пригрлили туђе добро. То даље значи да нам не дозвољава да изучавамо науке и сва знања која су Грци стекли; све то је само за себе задржао. Затим, неразумно се понадао да се може сакрити од нас и да ће нас, који презиремо такву словесност, лишити једног од првих добара, али се сам плаши осуде и изобличења сматрајући да се сила критике налази у лепоти слога, а не у познању истине и изношењу доказа, од којих нас нико не може изоловати, нити онемогућити да својим језиком исповедимо Бога. Јер ми, као и све остало, и реч посвећујемо Богу; а када је потребно посвећујемо и тело своје истини. Стога, издавши такву наредбу којом се забрањује леп говор, он ипак није могао да забрани нама да казујемо истину. Тако је он испољио и потврдио своју немоћ, а није могао избећи осуду у личној несрећи којој се још више подвргао својом погрешком. Његова забрана нама да беседимо показује да се он није уздао у исправност своје вере или речи. Он се устремио на човека који себе сматра најсилнијим борцем и очекује да га сви поштују као најхрабријег борца, али је истовремено указом забранио да се било ко усуди изаћи њему на мегдан. Све је то – доказ робовања, а не храбрости! Венци се дају онима који се подвизавају, а не онима који седе на врху; онима који напрегоше силе, а не онима који су лишени великог дела сила. Ако се он заиста плашио да га неко не изазове на мегдан, већ је признао свој пораз, односно, победу над собом, и без борбе је уступио врх ономе са којим се препирао. Тако је поступио наш мудри цар и законодавац! А да би сви осетили његову силу и уверили се у његову глупост, он је на почетку свога царовања најпре устао против беседништва. Међутим, ми приносимо хвалу Богу пошто је тај дар постао слободан. Нама нарочито приличи да, као што Бога поштујемо другим приносима и даровима не штедећи ништа – ни новац, ни имање који су ововремени и човекољубивошћу Божјом сачувани од насиља – првенствено поштујемо речју, плодоношењем праведним и општим за све који добише милост. Довољно рекосмо о дару речи; ако одужимо преступићемо границе умесности и многи ће помислити да се бринемо о нечем другом, а не о томе због чега се сабрасмо.
И, ево, моја реч већ тече и хита на славље; сва је обучена у весеље; она све вас позива на духовну радост – све који сте постојано у посту, у тузи и молитви, даионоћно просећи избављење од постојећих невоља и који лекарство од зала налазите уздањем у непостидну наду[8] – све који сте поднели велике борбе и подвиге, који издржасте многе и тешке ударце овог времена који, по речима Апостола, бејасте позор свету и Анђелима и људима,[9] ко, иако малаксао телом, ипак остаде непобедив духом, претрпевши све у Христу који му моћ даје;[10] све, који одбацише оно што у свету служи на грех и световну власт; ко је са радошћу дочекао одузимање имања свога;[11] ко је неправедно био протеран са свога; ко је за извесно време претрпео одвојеност или са мужем, или са женом, или са родитељима, или са децом, или са неким другим са којим није баш у блиском сродству; ко је ма дар Христу принео страдалну крв за Христа тако да сада сасвим исправно може казати за себе: дао си нас у јарам човеку; прођосмо у огањ и у воду; али си нас извео на одмор.[12]
Позивам на славље и оне људе који Бога исповедају разним начинима, не одступајући од здравог смисла, али не могу да остваре заповести Промисла које налажу од лошег боље и које благошћу позивају на покајање. Они по убогости душе своје и по лакомислености, пламте разноразиим помислима, дичећи се жељом душе своје, који не могу да поднесу благостање грешника, који не чекају испуњавање савета Божјег[13] и нису у стању да до краја очувају равнодушност; ипак, као слуге садашњега и видљивога, они се у истини утврђују чудесима која се очигледно дешавају. Позивам и оне који се одушевљавају догађајима и позорницама овог света; позивам их речима Исаијиним: жене, које долазите из позоришта, приступите;[14] који одвратише своје духовно око од спољашњих предмета по којима је блудило, отрезните се и опаметите, јер ја сам Бог ваш који је узвишен по народима и на земљu,[15] који и сада, као и свагда, твори знамења и чудеса и познаје се по њима.
О, када би у састав нашег збора ушли и они[16] који су раније са нама заједно прослављали Бога истоветном и чистом химном, који су некада били удостојени десне стране, али се надам да ће се опет тога удостојити! Међутим, није ми познато шта их је побудило да се преокрену и одвоје, не приступајући (што ме нарочито чуди) овом заједничком весељу, него начинише (сами ми омогућавају да се овако изразим) некакав свој несагласни и неуређени сабор. Нећу казати какав је то и чији збор, мада ме на то нагони ревност, али ме вера задржава. Задржан сам уздањем и нећу казати ништа непријатно; све до сада их чеках, као сопствене чланове и више имам љубави, него одбојности. Са тих разлога поступам великодушније, да бих касније упечатљивије могао прекорети.
Само један део, једну врсту, људи одлучујем од славља. Мада сам скрушен и плашљив, мада проливам сузе када ме они не виде, мада тугујем због њихове слабости и неосетљивости која води у погибао, а то их чини достојнијима жалења – ипак их одлучујем. Посејани не на тврдом и непоколебивом, него на сувом и неплодном камену (такви су сви који речи приступају лакомислено и маловерно), јер немаху довољну дубину земљe,[17] који скоро изникоше и спремни су на било какве уступке и угођаје ближњима, они касније, приликом лаганог напада нечастивога, при најмањем искушењу и дувању поветарца, повише се и умреше. Међутим, још више од њих, одлучења су достојни сви који се ни мало не успротивише сили времена, који се ни мало не одушевише Оним који нас је ослободио робовања нискоме и који нас је заробио за спасење. Они се по својој вољи показаше веома злима и нискима, те нису ни најмањи труд уложили не би ли се успротивили, који се саблазнише када нису имали ни најмање повода и који (уистину жалосни људи!) продадоше своје лично спасење за временску корист, за маловажну услугу или власт.
Пошто рекосмо напред ко све може, а ко не може ући у састав нашег збора, очистимо сада, по могућности, и тела и душе, ујединимо свој слух, уједначимо глас, сјединимо се духом и запојмо ону победничку песму коју су некада, ударајући у тимпан, певали Израиљци предвођени Маријом, о потопљавању Египћана у Црвеном мору: појмо Господу, славно се прославио: коња и коњанике потопи[18] – али не у море; изменићу текст те песме, а где – где год му је угодно и како Он сам рече – чини све и претвара, како је о томе казао на једном месту свога пророштва богонадахнути Амос: и који претвара сен смртни у јутро, а дан у тамну ноћ[19] – Тај, који као да неким кругом руководи и води цео свет. Све што се нас тиче – и колебљиво, и непоколебљиво, и промењиво, и које унапређује, и које уназађује, и које се дешава у разна времена и иначе – у поретку Промисла постојано и непоколебиво; мада и иде супротним путевима који су познати Речи, а нама непознати. Господ збацује силнике са престола[20] и венцем украшава онога који се не нада;[21] позајмићу и ово из божанског Писма. Он слабашна колена снажи и ломи мишицу грешника и безаконика;[22] ово ћу узети из другог Писма, како ми долази на памет са многих места, употпуњујући моју песму и образујући једно јединствено благодарење. Он нам дарује да видимо и успевање грешника изнад кедра, али и његов пад у амбис; само ако смо успели да својом ногом без спотицања прођемо мимо његове нечастивости. Ко ће достојно опевати сва набројена Божја добра? Ко ће исказати силу Господњу и испричати сву славу његову? Који глас, који ће дар речи бити сразмеран овоме чуду? Ко је уништио оружје и мач и бојно поље! Ко је поломио главе змија у води и ко гa је дао онима у пустињи за храну![23] Ко је претворио буру у прохладни ветар? Ко је заповедио мору: ућути, престани,[24] у теби ће се уништити вали
твоји,[25] а потом је умирио запенушану воду мора? Ко је дао власт да газимо на аспиду и змију[26] који лукаво вребају пету нашу, како је то казано приликом наше осуде и јавно дижу главе своје осуђене на сатирање? Ко је створио суд и правду[27] – тако неочекивано? Ко није за свагда оставио жезал грешника (могу ли смело казати: на грбачи праведних) – или да се изразим скромније – на грбачи оних који Га познају? Јер нисмо ми предани као праведници (малобројнима је дата сила подвижништва да своје мучитеље посраме), већ као грешници бејасмо осуђени, а потом милосрдно и отачки помиловани; осуђени, да би се поражени отрезнили и у тој трезвености њему се обратили. Он нас је изобличио, али не јарошћу; казнио нас је, али не гневом; и једним и другим, и подсећањем и снисходљивошћу, испољио је своју човекољубивост. Ко се осветио народима и покарао племена? Господ крепак и снажан, Господ моћан у боју![28] Пронашао сам једно место и један стих који на неки начин одговара нашем слављу и сабрању. Пре нас изговорио га је Исаија, али је врло прикладан за садашње време и потпуно се уклапа у величанственост наше побожности. Нека се радују небеса озго и облаци нека оросе правду: подвикујте горе весело и гope радосно![29] Јер свеколика творевина и небеске Силе деле наша осећања (придодајем ово од себе). Творевина, која подлеже пропадљивости и која ради за оне који се доле рађају и умиру, уздише и болује у ишчекивању краја и откровења да би тада и она добила очекивану слободу силом Творца, невољно је предата трулежнима, али се ипак заједно радује и заједно са њима слави када се веселе деца Божја. Дакле, нека се весели пустиња и нека цвета као крин[30] (не могу да не користим божанске изреке када благовестим силу Божју); нека се весели Црква која је донедавно сиротовала и удовствовала! Нека се весели сваки ко је угњетаван неиздрживом и жестоком буром злобе! Јер, помиловао је Господ људе своје и наслеђе своје није заборавио;[31] учинио је дивна дела, савет древни истинити[32] – савет о томе да буде наклоњен и расположен према онима који Га се боје и који се уздају на милост његову. Јер је развалио капију бакарну и врата железна је поломио. Ми постадосмо смирени за безакоња наша; али смо позвани и избављени из мреже сете[33] благодаћу призвавшег нас Бога, који теши смирене срцем,
Видите ли како поступно испевам химну којој су и речи, и мисли божанске! Ни сам не знам због чега се украшавам туђим, а од задовољства постајем надахнут; све унижено и људско презирем када једно са другим поредим и усаглашавам, и када јединог Духа доводим у везу.
И раније су нам објављивали чудеса Божја: Енох, кога је Бог преобратио; Илија, који је узнесен на небо; Ноје, који је спасен и спасава малим бродом[34] свет – семена врста који избегоше васељенски потоп да би се након потопа земља поново украсила свим врстама, али побожнијим; Авраам који је позван и награђен сином као доказ о другом обећаном Семену; он приноси јединороднога свога – добровољну жртву, али уместо сина указује му се на другу, ненадану жртву. Још нам је јављена чудна погибао нечастиваца који изгинуше у пламену и ужареној лави и још чудесније спасење побожних; слани стуб – споменик освртања на зло. Исто нам је собом објавио и Јосиф кога су продали, а кога је Бог умудрио, ослободио и поставио за властелина и даваоца хлеба ради узвишенијег плана; Мојсеј, који се удостојио богојављенија, који је примио законе и који је дао законе, кога је фараон прихватио и који је показао Израиљу пут у обећану земљу. Такође је објављено: познати број египатских казни и спасење посред Египта измучених робством; море, које је избеглицама испред потере омогућило пролаз по сувом, потопило је прогонитеље; овде помињемо и стуб од облака који је дању заклањао и пламени стуб који је ноћу светлео – оба беху путеводитељи; хлеб који је даван у пустињи и храна која је силазила са неба – први је даван према потреби, а друго је давано и преко потребе; вода из камена која је текла, али је и сладила; Амаличанин, који је савладан молитвом и још необјашњивим и тајновитим уздизањем руку; сунце које је стало у ходу своме, такође и месец; Јордан који се разделио; зидови који се разрушише свештеничким опходом, звуком труба и мноштвом оних на којима беше сила; земља и руно који наизменично беху суви, односно, орошени; сила садржана у коси и силнија од свеколике војске; неколицина изабраних који су лаптали воду из потока и победише многобројније противнике. Да ли је потребно да набрајам сва чудеса која је Христос учинио након његовог спасоносног доласка и оваплоћења, и која после њега и кроз њега чинише и учинише његови свети Апостоли и служитељи речи? Колико има књига и споменика у којима је све то овековечено? Каква се чудеса сада јављају? – Приступите и чујте сви који се бојите Бога, казаћемо вам, да би знао потоњи нараштај[35] и сва поколења – моћ чудеса Божјих!
Ово се не може објаснити, а да се не дочара велика беда; и ово је опет немогуће уколико не изобличимо злобност одступника, док не покажемо какав беше почетак, из којих семена је он дошао до оваквог ступња, поступно увећавајући у себи злобу, као што отровне звери у себи сакупљају свој отров. И мада подробни опис његових злодела препуштамо књигама и историји (додуше, немамо ни времена све да испитамо и препричамо, али то и није предмет наш), ипак, поменувши само понешто, остављамо потомству својеврсни натпис на споменику, овековечивши речју најглавније и најпознатије од његових дела.
Ево једног и првог од његових дела! Пошто га је велики Констанције, који је од оца наследио државу, спасао – у време када су на Двору почели да регрутују нове чиновнике и војску, и када се новопостављени узбунише против владара тада је он, кажем, на необичан начин спасен заједно са својим братом;[36] поред свега он није нашао за сходно да заблагодари за своје спасење ни Богу, ни Цару који га је спасао, већ се понашао злобно припремајући у себи – Богу одступника, а Цару – метежника. Међутим, најпре треба казати да их је најчовекољубији Цар поставио у један дворац, да им је уступио царске одаје и царску послугу чувајући их, као последње у роду, за царски престо.
Господар је, наиме, желео да се оправда за све пропусте који се појавише у почетку његове владавине и који настадоше мимо његове воље, а као друго: хтео је да покаже своју милост и великодушност, причисливши их царском звању и достојанству; а као треће: надао се да ће тиме учврстити своју власт. Међутим, у његовим делима више се испољила доброта срца, него трезвеност.
Они[37] у то време нису имали никаквих обавеза; царска власт је потенцијално била пред њима и сходно томе добијали су прикладне обавезе. То је разлог због којег су они имали најбоље учитеље у наукама и у другим областима (науку им је предавао лично стриц и Цар) и још више – васпитавани су и у нашој науци, и то не само оној која говори о догматима, него и оној која морално назидава. При руци су им били најискуснији људи који су лично на себи искусили и потврдили опит врлине и побожности. Они су, по својој жељи, ступили у клир, читали су народу божанске књиге, ни мало не сматрајући ово за штету својој слави, него сматрајући побожност најбољим украсом. Штедрим приносима и даровима у част Мученика и свим другим што сведочи о страху Божјем у човеку, они потврдише своју усрдност и љубав према Христу.
Један од њих уистину беше побожан и мада својом природом плаховит, ипак у побожности беше искрен. Други је, међутим, само чекао погодно време, а дотле је под маском скромности скривао своју злобу. Ево доказа! – Не могу ћутке прећи преко десившег се чуда које је веома поучно и може користити као опомена многим нечастивцима. Обојица беху усрдни у прослави Мученика, не попушташе један пред другим у штедрости и широком руком су градили храм.[38] Пошто њихов труд није имао истоветан корен, крај њиховог дела беше различит. Дело једнога, мислим на старијег брата,[39] напредовало је успешно; овај дар Бог је благонаклоно примао, као Авељеву жртву која беше искрено принесена[40] – дар је представљао неко освећење прворођенога; дар другога брата (још овде на земљи искрсава срам за нечастивце на основу којег можемо закључити о будућем сраму и на сразмерно мали начин указује се на нешто велико!) – одбацио је Бог Мученика, као што је одбацио жртву Кајинову. Он је улагао труд, али земља то није прихватала; Он је уложио још већу ревност, али је земља рушила темељ који су они, као нечастиви, постављали. Земл,а као да је указивала на долазећи потрес и пометњу коју ће они створити, мада се сада труде да својом нечастивошћу укажу част Мученику. Ови догађаји беху својеврсно предсказање гордости која ће се током времена испољити: о долазећем ниподаштавању Мученика, о ружењу светих храмова са његове стране – пророштво које је тада било неразумљиво, али је јасно указивало какав ће прогонитељ из њега настати и колико велику несрећу ће донети. О, човече, мудри да чиниш зло,[41] али немоћан да избегнеш личну муку! Благодаримо Богу који је кадар да укаже на будуће како би прекратио невољу и потврдио своје свезнање! Колико је ово неуобичајено, али истинито, чудо! Колико је братољубља у Мученицима! Они не примише указану част од онога ко ће ожалостити многе Мученике; одбацише дар човека који ће многе жртвовати и извести на страдање. Или још тачније: они нису могли да трпе да један од Мученика буде извргнут руглу пошто се храмови других граде и украшавају рукама преподобних. Они не дозволише да се онај, који је нагнуо на зло, може похвалити како их је надмудрио и осрамотио; нису дозволили да једна иста рука гради храм и да потом многе храмове руши; нису дозволили да једни мученици буду чествовани, а други посрамљени лицемерним поштовањем. Они не дозволише да оскврнитељ, због величине увреде, сматра себе још мудријим и умешнијим у прикривању намере, како пред људима, тако и пред Богом који је најпрозорљивији, најпремудрији од свих и лови мудре у њиховом лукавству.[42] Напротив, они јасно дадоше до знања ругачу да се не горди, јер је уловљен у намери својој. Бог Мученика, једино њему знаним разлозима, својом неизрецивом премудрошћу, по законима поретка света по којима је некада исчекивао испуњење аморејске злобе, ни сада не поступа напречац; није га намах пресушио као реку, у замишљеној и прикривеној злоби. Ради других је било потребно дозволити злобну намеру, али одбацити и неприхватити принесену част и указано поштовање, и потврдити тиме да је Бог, у примању свега онога што му се приноси, нелицемеран и чист. Он је безбожном Израиљу казао: не приносите више жртве залудне; на кад гадим се.[43] Он није више могао да трпи младине њихове и суботе и велики дан; будући је Самодовољан, нема потребе ниучему човечанском и маловажном; још мање се радује недостојним приносима; напротив, жртвом нечастивога, макар то било и теле, гнуша се као псом; ако би то био и ливан, тугује као да је у питању богохулство, а плату блудничку[44] избацује из светиње; Он једино цени ону жртву коју њему, као Најчистијем, приносе чисте руке, узвишени и очишћени ум. Дакле, достојно је нашег дивљења што је Он, који види и гледа не као човек, јер не гледа на спољашње, него сагледава унутрашње и потајно у човеку, кадар да позна унутрашњи извор порока или врлине; дакле, шта је чудно у томе ако Бог и сада не прима почаст која му се указује лукаво и са лукавим планом? Заиста се тако све догодило. Ко да не поверује овако очигледним доказима и још живим сведоцима који су нам испричали о овом чуду, који ће о томе причати и својим потомцима?
Када су се, узраставши до мушког узраста, дотакли философских наука (боље би било да их се никада нису ни дотакли) и овладали силом речи – за моралне људе то је штит врлине, а за злобне жалац греха – тада он[45] више није могао да прикрива право лице и лукаву замисао којом се руководио. Огањ који је био прикривен у вештаству још се није разбуктао у пламен, али је почео да искри и дими изнутра. Можемо и овако казати: подземни извори ако не пронађу себи слободан пролаз и простор, врло често покуљају напоље, на површину земље, пропраћајући своје кретање великом хуком, пошто их сила кретања гони, а тврдоћа земље на површини спречава куљање напоље. Тако је исто и он био унеколико онемогућаван постојећим приликама и поуком коју је примао лично од Господара и све док није постало безопасно да се посведочи као нечастивац, он је своју злобу с муком прикривао. Истина, било је случајева да су се његове прикривене мисли ипак могле наслутити – нарочито ако је био у друштву истих таквих злобника и нечастиваца као и сам што је; у разговорима са својим братом врло често је, преко мере, иступао у одбрану пагана, правдајући то вежбањем у дијалектици, а у суштини беше то вежбање у борби против истине. Једном речју, био је наклоњен према свему ономе што је карактерисало нечастиво срце. А када је Самодржчева човекољубивост прогласила за Цезара његовог брата, уступивши му позамашни део империје на управу, тада се и њему указала могућност и слобода да без икакве опасности ступи у контакт са рђавим наставницима и наукама. Азија му је постала училиште нечастивости – бунцања о кретању звезда, о датумима рођења, о разноразним начинима гатања, изучавање магије која је нераскидиво везана са свим овим учењима.
Једино је још недостајало да свему овоме придода своју моћ. Кроз извесно време и ово му је пошло за руком, јер се међу нама умножише безакоња многих, док ће неки можда казати овако: благостање хришћана, слобода, част и сигурност због којих се погордисмо, достигоше свој врхунац и сада је била потребна промена. Теже је сачувати прикупљена и остварена добра, него стећи нова и лакше је повратити прошло, него ли сачувати садашње. Охолост долази пред погибао и поносит дух пред пропаст[46] – прекрасно је ово казано у Причама; слави претходи понижење или да кажем јасније, после гордости долази пад, а после пада прослављање. Господ се гордима противи, а смиренима даје благодат[47] и све распоређује праведно, на супротно дајући супротно. Ово је знао и божански Давид, зато смиреност сврстава у врлине и приноси благодарност Смиреноме, задобивши кроз ово познање Божјих заповести; он каже: пре страдања свога лутах, а сада чувам реч твоју.[48] На тај начин он ставља смиреност на средину између греха и кајања, јер је узрокована погрешком, а рађа покајање. Грех рађа смиреност, а смиреност рађа преображај. Тако и ми, док бејасмо добронамерни и скромни, бејасмо узвишени и поступно узрастасмо, а руковођени Богом постадосмо и славни и многобројни. А када се угојисмо, тада постадосмо својевољни; када се раширисмо,[49] постадосмо стешњени. Славу и силу коју задобисмо у време гоњења и невоље, прокоцкасмо у време благостања, као што ће то потврдити наставак наше речи.
Цезаровој власти и животу постављена је граница. Нећу говорити о прошлом, штедећи и страдајућег и узрочника страдањима;[50] уз све поштовање према побожности обојице, не оправдавам дрскост. Ако им је, као људима, било својствено да погреше у било чему другом, за ово што се десило, вероватно, не треба хвалити ни једног, ни другог. Јер ако у било чему осудимо једнога, то ће бити у корист онога другог. Углавном, после тих догађаја Јулијан је постао наследник царства, али не у побожности и трезвености, јер најпре је постао наследник свога брата, а убрзо и наследник онога који га је зацарио. Оно прво му Констанције даје добровољно, а ово друго невољно, јер је био принуђен због пораза у подмуклом нападу погубном за цео свет.
Шта си то учинио најљубазнији и најхристољубивији међу царевима – теби, који си био наш предстојник и старатељ пребацујем кривицу; мада знам да си ти изнад наших оптужби, пошто ти је Бог даровао небеску славу у наслеђе и због тога ли си оставио нас да би ововремено царство заменио вечним?! Због чега си устројио такав савет ти, који си трезвеношћу и бистрином ума умногоме премашио не само твоје савременике, него и пређашње цареве? Ти си очистио границе царства и целу земљу од варвара, и угушио побуне унутрашњих метежника; на једне си деловао убеђивањем, на друге оружјем, а некада си се постављао као да ти нико и ниучему не противуречи. Веома су важне твоје победе, оружана освајања и добијене битке, али још су битније твоје победе извојеване без проливања крви. Са свих страна су ти упућивана посланства и молбе; једни се тек покораваху, а други већ беху покорни. А где је постојала нада на покорност, то је исто као већ остварена покорност. Мишица Божја те је руководила у свакој твојој намери и делу. Твоја трезвеност беше дивнија од моћи, а моћ од трезвености; свему томе началствује твоја побожност. Како је могуће да си се онда само у једном показао неопрезан и наиван? Од куда таква измена у твоме надчовечанском човекољубљу? Који демон ти је натукнуо такву мисао? Због чега си толико велико наслеђе којим се красио твој отац, мислим на верни народ Христов, који је по целој васељени сијао царским достојанством,[51] преображен великим напором, за тако кратко време, скоро у магновењу, својим рукама предао заједничком нам крвопији?
Можда ће вам се, браћо, учинити да сам незахвалан што говорим све ово, међутим, ако.сте ме схватили, ја сам итекако оправдао Констанција због онога због чега га оптужујем. Овде ова оптужба садржи извињење, јер истакавши његову доброту, ја сам изложио и оправдање. Коме од оних који су добро познавали Констанција није јасно да је он из побожности, из љубави према нама, из жеље да нам буде добро, био спреман не само да презре њега[52] или част целог рода или закониту царску власт коју је наследио, него за нашу безбедност и спасење уступио би целу државу своју, цео свет и душу своју, која је свакоме најдража? Нико и никада није горео таквом пламеном љубављу којом је он радио на умножавању хришћана. Ни покоравање других народа, ни благостање друштва, ни титула и достојанство цара царева, ни било шта друго по чему се познаје и мери срећа људска, ништа од свега тога није га радовало толико колико га је радовало да ми кроз њега, и он кроз нас, будемо прослављени пред Богом и пред људима, и да наша држава за свагда остане стабилна. Расуђујући царски он је схватио да је због успеха хришћана нарастала моћ Римљана и да су доласком Христовим они остварили своју самосталност која пре тога никада није била једновласна. Због тога, мислим, он и чини сва доброчинства нама. Ако се некада и ожалостио, то није због презира према нама, не са намером да окриви или да нам предпостави неког другог, него желећи да сви будемо једно, избегавао је деобе и расколе. Међутим, као што већ приметих, простодушност је неопрезна; човекољубивост има своје слабости; ко је далеко од зла, тај најмање наслућује зло. Са тих разлога он није могао да препозна шта се крије у долазећем, није могао да проникне у лицемерје (несрећа је долазила поступно) и у једном Господару могла је да се смести и благост према побожном роду, и благост према најнечастивијем и најбезбожнијем међу људима.
И тај нечастивац је почео да прекорева хришћане у свему ономе што је сматрао да је код нас рђаво, а почео је да хвали све оно што је код пагана пронашао да је изванредно и похвално! Следујући замишљени образац своје нечастивости он ступа у сасвим нови, негативни, однос са оним који га је зацарио! Пошто није могао да га превазиђе у врлини и савршенству, он настоји да се потврди у супротном прекорачујући сваку меру зла и ревности за рђаво. Тиме наша одбрана Констанција у расуђивању хришћана и за хришћане постаје оправданија за све трезвене.
Међутим, наћиће се људи који ће нам опростити једну кривицу, али другу неће. Они ће приговорити Констанцију што је препустио власт непријатном и несталном противнику и што га је најпре учинио својим непријатељем, а потом му, убивши брата његовог, омогућио да постане претендент и на царски престо. Због тога треба укратко казати нешто и о томе; треба најпре показати да његова човекољубивост није била најнеразборитија и да није прекорачила границе царске великодушности И обазривости. Било би ме срам да ми, који од Констанција примисмр такву част, будући уверени у његову побожност, не кажемо истиниту реч одбране; као служитељи речи и истине ми смо дужни да говоримо правду и према људима који нас ничим не задужише. Нарочито је срамота да не кажемо истину и правду о Констанцију пошто се он већ преселио из овога света, када нема’места помисли да лажемо и када је наша реч слободна од било каквог рђавог подозрења. Ко би се могао надати да тај[53] кога је Констанције обасуо ванредним почастима неће постати још кроткији? Ко није мислио да ће он после указаног му поверења постати праведнији? Нарочито кад је над обојицом произнесен праведни и директни царскк суд – један је удостојен части, а други је збачен?! Удостојивши части другога, што нико није очекивао, чак ни овенчани чашћу, јасно је показано да је и први кажњен праведно. Казна једнога беше последица дрскости кажњенога; а почаст другога беше дело човекољубија узвевшег га на почаст. Треба казати и ово: Констанције се могао уздати не само на његову верност, него и на своју личну моћ. Истом таквом надом и славни Александар је побеђеном Пору, који се храбро борио за своју државу, даровао не само живот, него убрзо и царство Индијаца. Тиме, а не било чиме другим, желео је он да посведочи своју великодушност; не премашити некога у великодушности за Александра беше срамније него уступити пред силом оружја; ако би Пор и помислио икада да му науди, он би га опет лако могао савладати и покорити. Тако је и у Констанцију човекољубље последица недостатка уздања у своју моћ. Али због чега упирем тамо где је и побеђеном веома лако да задржи врх? Ако је поверилац поступио рђаво, колико је тек рђавије поступио тај коме је указано поверење? Ако стављамо у кривицу чињеницу да није предосетио злу нарав, колико тек злу нарав треба окривити?
Порок је заиста неподводив под правила и човек нема начина да зло учини добрим. Тако је и Јулијан, од онога чиме је требао да осети указану му добронамерност и угаси у себи плам злобе, уствари, почео још више да гори мржњом; почео је да вреба како да науди доброчинитељу своме. Томе га научише Платон, Хризип, перипатетици, стојици и красноречивци. До тога га је довела и“геометријска једнакост, и часови о праведности, и правило: боље је трпети добро, него наносити бол. Овоме су га учили благородни наставници, сарадници царске власти и законодавци које је он сам себи пронашао и одабрао на раскршћима и у пештерама;[54] није га одушевила њихова нарав, него красноречивост и слаткоречивост, а можда се дивио и заједничкој им несрећи – која је достојна и наставника и ученика шта радити, а шта не радити. Заиста, зар нас не чуде ти који својим речима изграђују градове које у стварности нико не може саградити? Који се једнако клањају великим тиранима као и Богу, и уз сву своју надменост истављају безвредни новац испред богова? Једни од њих уче да Бог уопште не постоји; други – да Бог не промишља о земаљском, него све што се овде дешава, бива без икаквог циља и сврхе; неки опет кажу да свиме управљају звезде и судбина, али ми није јасно на основу чега; други опет мисле да све тежи задовољствима и да наслада, уствари, представља сврху и крај човековог живота. Врлина је за њих само једно громко име; по њиховим речима нема ничега после овоземаљског живота; не постоје никаква страдања или муке због дела учињених у овом животу, нема укидања неправде. Неки њихов мудрац уопште није могао да разуме ово, већ је био, да се тако изразим, прекривен дубоком тамом и нерастеривим мраком заблуда и незнања; његов разум није ни толико био очишћен да би могао погледати на светлост истине, већ гмижући по доњем и чувственом, није био способан да ишта стави изнад демона, нити је о Творцу могао да размишља на, Бога, достојан начин. А ако је неко и прогледао донекле, такав се, пошто му је руковођа био разум, а не Бог, одушевљавао вероватним и тиме још више скретао пажњу на своју таму. Шта је онда чудно ако је особа, која је изашла из оваквог училишта руковођена таквим крманошима, када јој је дата сва власт и чин, испољила толику злобу против онога који га је поштовао и уздигао на тај степен? Да ли је уопште могуће бранити једног, окривљујући другог; он се није бринуо о своме брату, како нам се чини, јер му је и он био противник по вери, већ је устао против постојећег поретка и тражио слободу високоумљу пошто није трпео устаљено и снажно хришћанство, једноставно мрзео је побожност. Потребно је, како они уче, да се философија и царска власт удруже, али не да би прекратили, него да би још више умножили друштвено зло. Прво дело његовог високоумља и самовредности беше што је сам на себе поставио венац, сам себе је почео да сматра узвишеним и великим, а знамо да се ове вредности добијају као награда за испољену врлину: или царским указом или, као раније, одлуком сената. Међутим, он господина у царству не признаје за господина који дели почасти. Као друго, схвативши да прва дрскост обавезно доводи до неопходно високог мишљења о себи, шта му преостаје? Чиме ће се задовољити у својој наглости и безумљу? Колике ли махнитости! Он се наоружава и устаје против Констанција и са Запада доводи војску којом ће освојити и оправдати своје право на царски венац; још увек је по спољашњим делима прикривао своје високоумље. Али у стварности хтео је да у своје руке преузме целу државу и очара свет својом неблагодарношћу. И није се преварио у нади.
Нека се не одушеве овим они који не могу да схвате несхватљиву дубинуБожјег плана по коме се све дешава! Нека се не диве овоме они који Уметнику оспоравају управљање светом који је, свакако, мудрији од нас и своју творевину води онако како жели и чему му је угодно, несумњиво – ка савршенству и излечењу, мада болесници негодују! На основу истог плана ни он[55] није подстакнут на зло (Божанство је по својој природи благо, нимало нема кривице у злу; злодела припадају нашој слободи да одаберемо зло), али није ни спречен у својој намери. Великом брзином је прошао земљу којом влада и области варвара, али не са намером да их покори, него да се сакрије; већ се приближавао царском дворцу, а по речима његових истомишљеника на такав поход га окуражише демони, који му прорекоше будућност и победу. Међутим, по речима истине, он се јавио у време које беше одређено за тајно и мрачно злоделање; похитао је у сусрет својој смрти коју је сам узроковао; дакле, овде је тајно било не предзнање, него просто знање – просто злодело, а не доброчинство, демона. Колико су беси поуздани у таквим прорицањима и делима јасно је показала Персија. И нека умукну сви они који његов напредак приписују бесима; осим што ћемо њиховим делом признати његову злобу! Да царев крај није претходио наиласку мучитеља и да тајни рат није постао тако очигледан, онда би злоделник, вероватно, постао свестан да хита у своју сопствену погибао и пре, него се отрезнио поразом у Персији, доживео би казну за своју гордост и високо мишљење у римским крајевима у које је злобно и дрско провалио. Ево доказа! – Док је још био на путу војска силнијег цара га је опколила и пресекла му пут повратка. (Овако је било и касније; када је примио државу, имао је велике муке са овом војском). Киптећи против гордости и умишљене висине, имајући у мрежи најхитријег међу људима и путујући ка месту сукоба (заиста су велики греси наши!), Господар наш, после много молби Богу и људима – опростите његовој човекољубивости, напушта живот, доказавши својим походом ревност у побожности.
Настављајући своју реч ја роним сузе помешане са радошћу; исто као што се река и море међусобно боре и сливају – у мени је иста борба: и сливање и сукобљавање осећања. Последња збивања испуњују ме радошћу, а десивша се, нагоне ме на плач не само за хришћане и ради беде која их је задесила по допуштењу Божјем, из њему знаних разлога, него и због наше гордости која се морала очистити, него и на плач због његове[56] душе и због свих оних који се са њим сродише и изгибоше. Неки оплакују њихове поразе и настала страдања, јер имају у виду овоземаљски живот и својим мислима не усходе на будуће, не мисле о томе да ће се морати дати одговор за овоземаљска дела, него живе слично животињама и размишљају само о дану који је у току, размишљају о једном једином дану и једним јединим овоземаљским и овдашњим задовољствима мере срећу, а сваку невољу која их снађе називају несрећом. Међутим, ја више оплакујем њихова будућа мучења и казну која очекује грешнике. Још не помињем најгрознију муку тј. колико ће за њих бити мучно када их Бог одбаци. Како онда да не лијем сузе за њиховом несрећом? Како да не оплакујем оне који похиташе њему у сусрет више од оних које је он прогонио? Нисам ли дужан да више плачем за оним који се омађијао безакоњем, него за онима који стадоше на страну зла? Страдање за Христа није зло, већ најблаженије дело, не само због будућих уздања, него и због садашње славе и слободе коју они сами себи остварише својим злоделима. А за то што они претрпеше овде – то је само почетак уготованог им у будућем животу. Њима би много боље било да су овде на земљи страдали, а не да буду сачувани за тамошњу муку. Ово говорим по закону који нам заповеда да се не радујемо непријатељском паду, а од тога ко је одолео, очекује се састрадавање.
Међутим, ја опет морам о њему да говорим. Каква је то ревност ако се сви превазиђу у злу? Чему страст према несрећи? Од куда тежња ка погибељи? Због чега је ученик Христов постао толики христомрзац, ако знамо да се и сам бавио речју истине, да је и сам говорио о спасоносним предметима, поучавајући се томе и од других? Није успео да наследи царство и да прикрије своју непоштеност; као да се стидео чињенице што је некада био хришћанин или је мрзео хришћане што са њима носи исто име! Због тога је први његов храбри корак, како то кажу његови горди истомишљеници (какве речи сам принуђен и ја да изговарам!), био: он је воду крштења помешао са оскрнављеном крвљу, замењујући нашу тајну својом одвратношћу и уподобљујући се, како каже пословица, свињи која се ваља у муљу, вршећи очишћење својих руку од бескрвне Жртве кроз коју ми постајемо учесници са Христом у страдањима и у божанству; руковођен злим саветницима злобног пута он започиње своје царовање истраживањем своје унутрашњости и жртвоприношењима.
Међутим, пошто сам поменуо већ његово сујеверје или, боље речено, његово зловерје, не знам да ли уопште треба да говорим о свему што се прича или да просто не верујем својим ушима? Стално се колебам, јер је веродостојност помешана са невероватним. При свим овим новим пројавама зла и несреће, мора постојати неко, било какво, видљиво знамење; много пута се десило да се непосредно пре великих преврата покажу јасна знамења предстојећег. Мене веома чуди све оно што се прича. Прича се да је он једном у утроби жртвене животиње угледао Крст у кругу. Код присутних је то изазвало пометњу и обзнанило им нашу силу – наставник злобе, пак, прокоментарисао је то врло дрско: Крст и круг значе да су хришћани са свих страна опкољени и заробљени. Ово је за мене веома чудновато, јер, ако све то није истина, онда дозволите нека све то ветар развеје; али ако је истина, онда опет Валаам пророкује, а Самуила или његову авет изазивају речи гатаре; опет беси невољно исповедају Исуса и истина се испољава и потврђује кроз противно истини, да би многи у њу поверовали. Можда се све то догодило да би њега мало задржало у доношењу несреће: Бог, сходно своме човекољубију, може да открије и укаже на многоврсне и неуобичајене путеве спасења. Ево, шта се још прича о њему, а има свога смисла: упутио се он једном у неку забачену и народу недоступну пештеру (о, када би он тим путем сишао и у ад, пре него што се укорени у злу!); водио га је тамо неки човек упућен у магијска чарања, који је по свему достојан пропасти. Између осталог користили су се и способношћу разговора са демонима; у дубокој тами пећине питали су демоне за будућност – демони, наиме, највише воле таму, јер и сами јесу тама и узрочници таме, односно, зла; или можда због тога што они обавезно избегавају сусрет са побожним људима, пошто у њиховом присуству губе своју моћ. Међутим, наш јунак је ишао све дубље и са сваким кораком осећао је све већу језу и страхоту – био је опседнут ужасом; прича се да је чуо страховите звуке, осећао смрад, имао многа привиђања. Будући поражен неочекиваношћу виђеног, као неискусан у таквим стварима, он је прибегао Крсту, том древном знаку, прекрстио се и у помоћ позвао Онога кога је почео да прогони. После тога ужас се још више појачао, али је потом крсни знак учинио своје: демони беху савладани, а страх је полако нестајао. Шта се дешава после? Зло је поново оживело, одступник се осилио и зажелео да настави свој наум; и опет се одмах појавише исте страхоте. Он се намах још једном прекрстио – демони устукнуше. Ученик тада дође у недоумицу; међутим, његов наставник ову појаву преокрену у своју корист. Он му рече: „нису се они нас уплашили, него се узгнушаше нама“. И зло је победило. Тек што је наставник то рекао – ученик је поверовао и пошао у дубину бездана. Нека вас ово ни мало не чуди: порочан човек је спремнији на зло, него на добро. О чему су после тога наставник и ученик разговарали, шта су чинили, или чиме су се обмањивали и на који начин су се разишли – то знају само они који су посвећени у магијске тајне. Када се вратио у свет, на основу његовог душевног расположења и учињених дела, постало је јасно и веома очигледно колико га је беснило заокупило и колико је он био под утицајем оних којима је служио. Ако се ово није одмах, истога дана очитовало, данас нам је сасвим јасно да се у њега уселило много демона; да није тако, његов ход у дубину таме био би залудан; они сами о оваквим походима и разговорима са демонима говоре као о надахнућу, изврћући смисао речи. Таква беху његова првобитна дела!
Када се његова болест осилила и када је дошло време да се јавно обелодани жеља за гоњењем хришћана – он је схватио (да ли по својој мудрости наклоњеној злу или по савету његових налогодаваца) да би отворено вођење рата са нама, а то значи посведочити себе предводником злобе, било не само дрско, него би можда наудило наумљеном циљу. Свака присила би нас само оснажила и учинила спремнима да на насиље одговоримо својом пламеном и непоколебивом побожношћу: ако покушаш да одважне душе на нешто присилиш, оне обично постају непоколебиве и јаке, слично пламену који, мада ветар дува да га угаси, све више се распламсава. До оваквог закључка он није сам морао доћи; могао се о томе поучити из претходних периода и гоњења када је хришћанство постајало све јаче, насупрот невољама: гоњење, уствари, подстиче душу на побожност и у опасностима душа се кали као ужарено железо у води. Ако прибегне лукавству (расуђује он) и насиље уобличи убеђивањем, прикривши тако насиље ласкањем, онда ће се нешто већ и постићи. Сем тога, он је био завидан на почасти које се указују подвижницима и мученицима за веру. Због тога је одлучио да приступи присили, али да то не изгледа као присила, а нас да онемогући у страдању и да нас тиме лиши почасти страдалника за Христа. Каква глупост! Као прво, он је умислио да може прикрити од нас своју крајњу намеру не схватајући да ма колико се борио против мучеништва, оно ће постати још славније и очигледније; као друго, он је сматрао да се ми предајемо мучеништву ради славе, а не ради љубави према истини. Нека их овим забављају Емпедокле, Аристеј, Емпедотим, Трофоније и мноштво других, њима сличних, људи, достојних жалости. Први међу њима је умислио да се прогласи божанством и достигне блажено стање, бацивши се у амбис сицилијаиске планине; међутим, његова омиљена ципела, коју је вулканска лава избацила, посведочила је тако да Емпедокле није постао бог, већ је, уствари, био и остао славољубив, глуп и без здравог смисла. Остали, које поменух, сходно истој славољубивости, издвојише се и сакрише у мрачним пустињама и пештерама; међутим, када су их пронашли, не само да нису удостојени славе и почасти, него се још више ожалостише што не остадоше анонимни. Међутим, хришћанима је милије да страдају због своје побожности, иако ће то многим људима бити непознато, него да их други људи хвале и величају. Разлог овоме је што се ми уопште не бринемо да ли ћемо удовољити људима; сва наша жеља је да добијемо част од Бога; истинито мудри и богољубиви људи желе још више: они љубе заједницу са добром ради добра, не ради почасти припремљених после смрти. То је већ други ступањ похвалног живота чинити било шта ради награде и уздања; и трећи – избегавати зло због страха од казне. Ми тако расуђујемо; за знатижељнике није тешко навести мноштво примера којима ће се убедити у речено. А наш противник, мислећи да ће хришћане лишити почасти као нечега великог (јер многи о другима суде на основу личних страсти), пре свега покреће гоњење против наше славе. Он не сме да се одважи као други гониоци хришћана и да нас отворено прогони; он не поступа ни као цар, па чак ни као мучитељ који жели да се похвали како је присилио васељену да прихвати његове злобне законе и како је тиме угушио учење које премашује сва остала учења. Он поступа као слуга, робски планирајући заверу против побожности, заоденувши гоњења лукавим и двосмисленим умовањима.
Свака власт дејствује убеђивањем или присилом; присилу је он, као мање човекољубиву, одредио градовима и народу које краси разборитост и обазривост; уосталом, ни ово није јавно обнародовао указом, већ је своју вољу протурио неким неписаним законом. А прво, као много кроткије и достојније цара средство – тј. убеђивање, оставио је за себе. Али и то није до краја спровео. Као што није својствено леопарду да изгуби своју хитрост, црнцу свој тамни тен, ватри силу пламена, лукавом том исконском човекоубици – мржњу на човека; тако исто и он није могао да се окане своје злобе којом се устремио на нас. Као што за камелеона кажу да врло лако мења свој изглед и упија боје којима је окружен, сем беле (прећутаћу о Протеју, баснословном египатском препредењаку), тако је и он хришћанима био све друго, само не кротак. Његово човекољубије беше веома нечовекољубиво; његово убеђивање – насилно; љубазност је служила као извињење за тиранију и њом се потврђивало да је он, уствари, у праву када врши насиље, јер се о његово убеђивање оглушише. Његово убеђивање беше краткотрајно; највећи део његове владавине прожет је принудом и насиљем да бисмо ми били уловљени као дивљач у лову, или мрежама као рибе, или на било који други начин који је у његовим рукама.
Размисливши о свему подробно и одредивши дела којима ће се служити он је прихватио једну другу лукавштину, у свему оригиналну и јединствену, мада врло погубну: своју злобну намеру почео је да спроводи у дело почев од својих најближих сарадника, од људи који су стално око њега, како је то већ обичај код свих прогонитеља. Немајући на својој страни блиске људе, немогуће је било оне са стране доводити у ред; као што се и војска не може предводити ако је листом против војсковође. Са тих разлога је почео да смењује дворске велможе: једне је тајно погубио, друге је отпустио и протерао, не само што су били на страни великог Цара,[57] него више због тога што беху потпуно предани Цару царева; у сваком случају за њега су били некорисни и овако и онако. Међутим, лично или посредством својих оданих официра, почео је и војску да придобија на своју страну; људи у војној служби веома су осетљиви на звања и чинове или их, због њихове простодушности, можеш привући законом: они не знају за други закон осим царске воље; на своју страну он придобија мањи део војске, оне који беху искварени и болесни, који су непрестано пазили на околности, који су се улагивали и додворавали; од овог соја војника и официра он је једне буквално покорио, а друге је наумио да покори. Међутим, није их све придобио, јер му то није дозволио Тај који нас је кажњавао кроз њега и још је остало седам хиљада одважних мужева који не преклонише своја колена пред Ваалом,[58] који се не поклонише златном лику,[59] који не беху отровани уједом змије, пошто су свој поглед упрли у разапету змију, збачену страдањима Христовим. Војсковође и више официре врло лако је поробио претњама или обећањима; међу обичним војницима, знаним само бројем, нашло се много оних који одбише његове нападе, као што тврда стена одбија и подноси ударе стрела и мачева. Он није толико жалио због оних који се измигољише испод руку његових, колико га је разјарила чињеница ко је све на његовој страни, кога је уловио. Он је зажелео – и надао се да ће жељу остварити. – Он се потом устремљује и против великог знамења Крста које је било подигнуто увис, које је предводило војску, које су Римљани поштовали и које је увек било велика помоћ у походима; можемо казати: Крст је доминирао над свим војним и царским знамењима, а изаткан је и украшени најразнобојнијим бојама и речима; друга знамења, због ветра и копаља, беху поцепана и запрљана, тако да су пружала и пријатну, и ужасну слику.
Када је све око себе устројио по својој мери и када је помислио да је већ савладао и победио све блиске опасности, тада се одлучио на остало. О неразумља, нечастивости и наивности у великим делима! Ти устајеш против многобројног наслеђа, против васељенског нараштаја раширеног и утемељеног по свим крајевима васељене; то чиниш проповеђу која је надмудрила мудраце, прогнала демоне, премашила време, која је у исто време нешто познато, али и нешто ново (као што ви представљате себи једног од ваших богова) – старо и познато за малобројне, ново за многобројне, прво у обрисима сенки, ово друго у савршавању тајне, скривене до свога времена! Устајеш против великог наслеђа Христовог; заборавио си твоју моћ и од кога ти је дошла и откуда си ти сам – устајеш против великог и неокончивог наслеђа које, ако би неко и са већом јарошћу и мржњом од тебе устао против њега, само може да нараста, да се узвишава (ја верујем пророштвима и ономе што је очигледно); – устајеш против наслеђа које је Он сам, као Бог, створио и као човек наследио, које је закон предобразио, благодат испунила, Христос обновио, пророци утемељили, апостоли оснажили, јеванђелисти довршили! Ти са својим пороцима устајеш против Христове жртве! Ти својом крвљу устајеш против крви која је цео свет очистила! Ти покрећеш војну против мира! Ти подижеш руку против руке која је због тебе и за тебе прикована! Ти си – против жучи – са својим жртвоприношењима! Ти, са твојим трофејима противиш се Крсту! Устајеш против смрти – својим хаосом! Против васкрсења из гроба – устајеш својом збрканом побуном! Ти си – против Сведока, одбацујући чак и сведочења мученика![60] После Ирода – постајеш гонитељ! После Јуде – издајник, али се ниси као он покајао и обесио! После Пилата Христоубица! После Јудејаца – богомрсник! Ниси се посрамио од жртви закланих за Христа! Ниси се побојао великих подвижника – Јована, Петра, Павла, Јакова, Стефана, Луке, Андреја, Текле и осталих који пре и после њих пострадаше за истину! Они су се одважно борили против пламена, против ужареног железа, са зверима и мучитељима, драговољно су ишли у невољу као да су у туђим телима или као да су бсстелесни! И због чега? Да своју побожност ни једном речју не би нарушили. Њих прослављамо великим почастима и слављима; они прогоне демоне, лече болесне, јављају се као живи, проричу; њихова тела, када им се приближимо и молитвено прослављамо, имају исто дејство као и њихове свете душе; све оно што на себи носи капи њихове крви или било какав траг њиховог страдања има исто целитељско дејство као и њихова тела. Међутим, ти ово не уважаваш и не поштујеш, него ружиш; дивиш се Херкулесу који се због порока и женских поруга бацио на ломачу; дивиш се онима који су, или због гостољубивости или услед угађања боговима, предложени за храну Пелопсу, због чега Пелопиде карактеришу леђа од слонове кости; дивиш се изопачености Фригијаца који се наслађују и одушевљавају свиралом, а потом се подвргавају порузи или заслуженим пламеним казнама приликом посвећивања у тајанства богиње Митре; одушевљен си како Таври убијају странце и непознате дошљаке; дивиш се жртвоприношењу царске ћерке у Троји, крви Маникејевој проливеној за Тивјане и, најзад, смрти Скедазових ћерки у Левктри; хвалиш лакадемонске младиће који се секу мачевима и кропе жртвеник пријатне богиње и дјеве својом крвљу; хвалиш Сократову чашу отрова, колена Епиктетова, мех Анаксархов[61] – њихово јунаштво је пре изнуђено, него што је драговољно; хвалиш скок Клеомврота Амвракијског – плод омиљеног учења о души; хвалиш питагорејско млаћење празне сламе и Теоанојин презир смрти или, већ не знам, кога другог још хвалиш од оних који су посвећени у Питагорине тајне и учења.
Међутим, треба да се дивиш, ако не пређашњим, оно свакако садашњим подвизима хришћана, ти који си најмудрији и најмужаственији од смртника и које у трпљењу желиш да подражаваш (пред) Епаминондима и Сципионима, који пешачиш заједно са својом војском, који једеш оскудну храну и истичеш свој лични пример. Благородни и трезвен човек неће омаловажити срчаност ни код свога непријатеља; напротив, више ће ценити јунаштво код непријатеља свога, него пороке и слабости најближиш својих пријатеља. Зар не видиш све те људе који скоро да немају ни хране, ни станишта, немају скоро ни тело, ни крви и тиме се приближавају Богу, који не перу ноге своје и који спавају на земљи, како каже твој Хомер, мислећи да ће тиме поштовати једног од демона? Они живе унижено, али су уздигнути изнад свега приземног; живе међу људима, али су изнад било чега људског; везани су, али су слободни; стешњени су, али ничим нису омеђени; у овом свету немају ничега, али владају свиме надсветским; живе сугубим животом: један презиру, али о другом веома брину; умртвљавајући се, постају бесмртни; одбацивањем овоземаљских ствари сједињују се са Богом; не познају страсну љубав, али пламте божанственом љубављу – бестрасном; њихово наслеђе је Извор светлости и озарење њоме још на земљи; анђеоска појања, свеноћна бдења, узношење ума Богу, чистота и непрестано чишћење као да немају меру у усавршавању и обожењу; њихове су урвине и небеса; приземност и престоли; нагота и непропадљива риза; пустиња и славље на небесима; скудост и наслада неокончива и неизрецива. Њихове сузе потапају грех, чисте свет; њихове подигнуте руке гасе пламен, кроте звери, отупљују оштрицу мача, пукове војске терају у бегство; и (буди уверен!) затвориће уста и твојој нечастивости, иако си се осилио за времена; заједно са својим демонима бићеш пример несреће. Зар не можеш да се отрезниш и освестиш гледајући оне који својом одлучношћу на смрт превазилазе било које познато нам јунаштво? Све ово је достојније поштовања него неситост мудраца и законодавца Солона, коју је богати Крез изобличио лидијским златом; него Сократова опчињеност лепотом (стидим се да кажем – младићима, иако је она вешто прикривена); него
Платоново лакомство у Сицилији, због кога је философ продан и ни један од ученика његових није га откупио, већ је то учинио неки Грк; него Ксенократова прождрљивост, Диогенова ћутљивост у бурету којом је парче обичног хлеба подредио укусном залогају, говорећи речима стихотворца: дошљаци, дајте место господи – и Епикурова философија која за највеће добро признаје задовољство. Кратес је код вас веома велик; уступити своје земљиште за пашу овцама свакако је добро дело и његов поступак личи на поступке наших добротвора; међутим, своју слободу он приказује као частољубље, а не као љубомудрије. Велики је, свакако, и тај који се у лађи борио са морским таласима док су сви скакали у море и који је заблагодарио судби која га је довела до просјачког штапа.[62] Велики је Антистен који је, када му се неко одважно успротивио, прећутно само записао његово име, можда и због тога да би га касније оштрије укорио и казнио. Ти хвалиш једнога, скоро нашег савременика, због тога што се цели дан молио стојећи на сунцу; међутим, можда је он користио време када је сунце било ближе земљи да би прекратио молитву и окончао је сунчевим заласком; хвалиш и потидејског трудбеника[63] који је у молитви целу зимску ноћ престајао на хладноћи; хвалиш Хомерову умешност и заинтересованост аркадским питањем – Аристотелову незајажљивост у решавању узрока промена у Европи: над овим су и умрли; хвалиш и Клеантов бунар и Анаксагорин улар[64] и Хераклитове сузе. Међутим, колико таквих људи имате и да ли су се они дуго подвизавали? Зашто се не дивите нашим подвижницима којих је на хиљаде и на десетине хиљада – сви се они посветише таквом уздржавању и још чудноватијој трезвености од ваше, проводећи у таквом стању цео свој живот; цела васељена је препуна не само мужева, него и жена, које са истом усрдношћу парирају мушкарцима у одважности и скоро да заборављају на своју природу, само ако је то у интересу приближавања Богу чистотом и трпљењем? Не само да говорим о незнатним и сиромашним људима које карактерише животна убогост, него има много и оних који су знаменитог рода, које карактерише овоземаљско богатство, који имају власт, а који се јаднаком одважношћу одлучују на страдање само да би угодили Христу. Иако они нису умешни у реторици, јер дар речи не сматрају одразом побожности и не уздају се у плод мудрости као што то потражује један од ваших песника, ипак они имају много више правде него што је видимо код вас; они сведоче својим делима.
Јулијан је све ово занемарио и једино је водио рачуна да угоди демонима који су га врло често мучили и нагонили на једну једину ствар – да се окоми на хришћане. Бринуле су га две ствари: Галилејци, како је нас подругљиво називао и Персијанци, који су стално вршили војне упаде. Наша ствар за њега је ипак била много важнија; око ње се требало више бавити, док је рат са Персијом сматрао обичном ситуацијом и дечијом игром. Мада ово није обелоданио, ипак није ни прикривао намере; колико је овим био заокупљен сведочи чињеница да је о томе причао пред сваким, и у свакој прилици. Њега сматрају мудрим и најбољим владарем, али он у свој тој мудрости није научио ништа из прошлости када гоњења, устремљена на нас, нису Бог зна колико нама наудила, јер наше учење беше још увек прихваћено од малобројних; истина се још није открила свима, већ су је прихватили малобројни. Међутим, данас, када се спасоносна реч раширила на све стране, нарочито код нас[65] где је постала владајућа вера – покушај да се хришћанству науди значило би исто што и настојати уздрмати римску империју, довести у питање целу државу, а оно што нам ни непријатељи не желе сада треба да трпимо од самих себе, у овој држави у којој смо обновили древни и доживели златни век свога постојања. Зар не би смањење државних пореза, умеренији закони, бирање прикладних старешина, кажњавање лопова и друге законодавне одредбе које служе ововременом живљењу, могле причинити држави много већу корист и задовољство? А народне пометње и буне у градовима, разбијање породица и раздори у кућама, разводи бракова (зашто да умножавамо ова зла и шта ће после свега изаћи), могу ли послужити његовој слави или одржати безбедност државе? Ко је толико нечастив и наклоњен злу или је плен урођеног смисла, да би могао све наведене несреће уважити и одобрити? Ако у телу болују један или два члана, остали, здрави чланови и удови подносе терет болесних удова; здрави чланови ће и болеснима олакшати стање. Међутим, ако је болешћу захваћена већина чланова, онда се не може ни тело одржати и опасност за њега је очигледна. Тако је и у друштву: ако болује мањина, њихове слабости биће прикривене здрављем већине, али ако је већи део друштва заражен болешћу – опасност прети целој заједници. Мислим да би неко други, па ма био наш злобни непријатељ, врло лако уочио ово што говорим, с’ обзиром на бројност хришћана у садашњем времену. Међутим, у овом човеку злоба је помрачила и најблеђу слику логичности и због тога се он усудио да гони и малобројне и већину.
Нарочито је детињаста, неоснована и недостојна не само цара, него и било којег трезвеног човека, његова мисао да ће сама промена допринети бржем мењању навика и нашег расположења, односно, да ће нама због насталих околности бити непријатно. Он нам даје ново име, сам нас тако назива и доноси закон по коме ми више нисмо хришћани, него Галилејци. Наше право име, изведено од Христовог имена, славно је и поштовано; он је наумио да нас лиши тога имена или због њега самог, или што се плашио силе тог имена, као и демони што га се плаше, те је заменио одомаћено име називом неуобичајеним и неупотребљаваним. Међутим, ми своје име нећемо мењати; једноставно нема имена новог којим би се могла заменити ни њихова пређашња имена: Фали и Итифали, Мелампиги, Трагоподи и поштовани Пан, један бог који је настао од свих жениха и своје име је добио од поруге. Код њих је обичај да, или један осрамоти многе – уз то да је најсилнији, или, пак, да један настане од многих – и уз то да буде најгнуснији. Дакле, ми им не завидимо ни на делима, ни на именима њиховим. Нека се наслађују својим простаклуком и нека се хвале својим гадостима. Ако је угодно предложићемо им Вутина; спремни смо да им дарујемо и већи дар – ето им Триеспера који је достојан и рођеног и рађајућег, а који је за само једну ноћ учинио тринаест подвига (мислим на педесет ћерки Тестијиних), да би због тога добио назив бог. Кад би хришћани зажелели могли би код Јулијана пронаћи много срамотнија и много приличнија дела којима би се и он могао, по њима, назвати богом. Шта смета да на изазов одговоримо истом мером и да цара римског или, како он у демонској обмани мисли о себи – цара васељенског, назовемо Идолианом, Пизејем, Адонејем и Кавситавром, као што га неки од наших оштроумника већ називају; као што рекох то ни мало није тешко. Шта смета да га назовемо и неким другим именима, већ познатим у историји? Међутим, Спаситељ и Владике свих, Саздатељ и Устројитељ света, Син и Реч Великог Оца, Измиритељ, Архијереј и сапрестолник Оцу, који је ради нас, низведених у прах и неспособних да појмимо велику тајну јединства,[66] унизио себе и не само да се спустио до изгледа слуге, него је и на крст узашао, поневши са собом мој грех да би га умртвио – када су Га назвали Самарјанином и (још горе) ђавоиманим, није се ни мало постидео због тога, нити је прекорео своје хулитеље. Тај, коме је веома лако да казни нечастивце, било анђеоским силама или једном једином речју својом, врло кротко и снисходљиво удаљава од себе своје хулитеље и лије сузе за своје распинатеље. Ружно је и помислити да ћемо ми, које прозваше Галилејцима, сада туговати и јадиковати и да ћемо се застидети свега или да ћемо престати да ревнујемо за добро и да ћемо опхрвани тугом заборавити на душу своју и тело када се зна да и њих знамо презрети ради истине?[67] Смешније је него тужније ово што ја говорим; ми свагда пропуштамо такву забаву: никада нећемо превазићи оне који се не само сами, на своју погибао, забављају, него још и друге забављају сличним стварима.
Међутим, веома је и лукаво и злонамерно то што, немајући снаге да нас директно убеди и што се стиди да нас јавно баци на муке, под кожом лава скрива лукаву лисицу или, ако желите, под маском Миноса прикрива највећу неправосудност (не знам како најбоље да се изразим), користећи се неприметним насиљем. Уосталом, поспешујући све речју, дочаравам непознато онима који желе да пишу историју и мислим да многи, сматрајући делом побожности поражавање речју тако погубног човека, настоје да напишу трагедију (ако се то тако може назвати) или комедију тадашњег времена, да би тако и потомству било познато дело које никако не треба прикривати. Уместо свега ја ћу као пример навести једно или два од његових дела ради оних који му се прекомерно диве, мада добро знају да, уствари, хвале човека за кога је немогуће пронаћи прикладну реч поруге коју сасвим исправно заслужује.
Није ми познато да ли сви народи који живе под влашћу цара имају обичај који је сачуван код Римљана, а тиче се царског указа: уобичајено је да цео народ, у част царева, носи њихове слике. Ради утемељења њихове царске власти нису више довољни само венци, диадеме, царска одећа, мноштво царских закона, мноштво поданика; да би се што верније и пуније исказала наклоност и поштовање власти они сада потражују и клањање пред њима, али не само клањање пред њима лично, него и поклоњење њиховим ликовима изображеним на сликама или извајаним у статуама. Томе сваки цар придодаје још нешто своје лично. Један од њих је на слици приказао како му из многих градова доносе дарове; други – како се његова глава победоносно овенчава чашћу; овај – како се пред њим многе велможе, у униформама са свим одличјима њиховог звања, клањају ничице; онај – слика или звери које су убили у лову или варваре које је победио и покорио себи под ноге својим војним походом. Дакле, цареви се више не наслађују и не задовољавају само делима која повећавају њихову славу, него истављају и своје слике и статуе, очекујући поклоњење.
Шта су то умислили? Какву ће силу применити према најпостојанијим хришћанима који ово клањање одбију? Ово ми личи на оне који са укусном храном мешају отров; он са римским законима меша закон о клањању идолима. Због чега је он поред свога уобичајеног лика сада, као додатак, насликао ликове демона и све то одређује народу и градовима на поклоњење, а нарочито начелницима појединих области; тиме зло постаје неизбежно пошто указивањем почасти императору, иста част се указује идолима и демонима; односно, ако се та част одбије због присутних идола, уједно се одбија и клањање императору?! Ово су богобојаживији и проницљивији већ искусили на себи и кажњени су због своје пронициљивости под изговором да су омаловажили императорову част; а они су, уствари, пострадали за истинског Цара, због своје побожности. Простодушни и неразборити људи највећим делом беху уловљени овом мрежом лукавства, јер су насели на обману; за оправдање им може донекле служити само њихово незнање, јер су брзоплето улетели у замку. Овакав један поступак царев довољан је да се људи упозоре на његове намере. Сматрам да цару не приличи што и обичном човеку, јер ни њихово достојанство није једнако. Код простог човека још и можемо оправдати исхитрени потез или поступак; ко не може да делује силом, олакшавајућа околност је ако се послужи лукавством; међутим, за цара је срамотно да примени силу, а још је срамотније и неприличније, по моме мишљењу, да своје намере прикрива лукавством.
Други поступак његов по замисли и намери истоветан је са првим, али по последицама много је тежи и неумеснији, пошто је зло обухватило већину људи. Овај поступак ћу придодати реченом: наступио је одређени годишњи дан у коме се деле царски дарови и одликовања. Било је потребно сабрати сву војску да би сваки примио заслужено признање и одликовање, сходно чину и достојанству. Тада се обелоданила нова његова подлост и нискост! Његова нечовечност прикривена је лажном човекољубивошћу, а нетрезвеност и жеђ за успехом саставни су део војничког живота: војнике је уловио новцем. Блиставо се гордећи својим лукавством цар је у пуном сјају председавао овом скупу; личио је на Мелампа или Протеја, без муке мењајући свој став и изглед. Оно што се тада дешавало и вртело око њега достојно је ридања и плача не само присутних, него и оних који су касније слушали о овоме! Било је изнесено злато, донесен је тамјан; у близини је горела ватра. Са којим циљем? Сви су мислили да је овакав начин доделе царских награда сасвим исправан и да је освећен древношћу коју поштујемо! Шта је било после? Свако од присутних морао је на упаљену ватру да принесе и стави тамјан, а после тога да приђе цару и од њега добије цену своје пропасти, малу цену за велико дело – за целу душу, за дело против Бога. Погубна крстионица! Горка награда! Сва војска се продала једним злобним лукавством; они који су целу васељену покорили под своје ноге сада падају од малог искушења, падају због малог комадића злата, од малог дима и кађења; већина није ни осетила, нити је била свесна свога пораза; то је најтрагикомичније. Сваки је приступао са надом добитка, али је пронашао личну погибао; поклонио се царској десници не мислећи да се поклонио своме убици. Онима који су схватили ситуацију једнако је било тешко, јер једном ако попусте тада ће тај први неразборити поступак сматрати својим неразрушивим законом и обавезом. Колико је потребно Персијанаца, колико праћки и стрелаца, каква војна оруђа, да се успе у ономе што је урађено једном једином руком, у једно једино време, гнусном идејом!
Испричаћу сада једну причу која заслужује још више жалости од до сада казаног. Прича се да су неки од обманутих, по повратку својој. кући, седнувши за трпезу са својим пријатељима, уздигли своје очи горе и осењујући се крсним знаком почели призивати име Христово; тада један од присутних гласно упита: „Шта ово значи? Ви после одрицања од Христа призивате његово име“? Они полумртви упиташе: „А када се ми то одрекосмо Христа? Шта причаш“? Пријатељ му објасни: „Када сте принели тамјан на жртвени огањ ви ништа друго не учинисте, него се одрекосте Христа“! Они хитро напустише трпезу и славље, пламтећи ревношћу и гневом, истрчаше на улице и пијаце и почеше викати: „Ми смо хришћани! Ми смо у души хришћани! Нека ово чује сваки човек, а пре свих нека ово зна Господ Бог за кога ми живимо и за кога смо спремни да умремо. Ми се не огрешисмо о тебе, Спаситељу Христе! Нисмо се одрекли блаженог исповедања. Ако је рука у нечему и погрешила, наше срце није ниучему учествовало! Нас је цар обмануо, а не лакомство на понуђено злато. Спремни смо и крвљу својом да сперемо ову невољу“. Затим приступише цару, бацише злато и завапише пред њим: „Царе, ми од тебе нисмо добили дарове, већ смртну осуду. Ми нисмо били позвани на параду због почасти, већ да нас присилиш на отпадништво. Покажи милост према својим војницима: дај нас на заклање, ради Христа. Једино њега ми признајемо за свога цара. Баци нас у ватру због огња и врати нас у прах ради праха; одсеци нам руку којом смо учинили зло и ноге којима смо хитали на зло. Подај злато другима који се неће покајати за учињено: нама је довољан Христос који нам замењује све“! Овако су говорили они позивајући и остале на трезвеност и покајање због наметнуте им обмане и ради искупљења пред Христом крвљу својом. Цар је био врло незадовољан, али се није усудио да их јавно погуби како их не би учинио мученицима; осудио их је на прогонство испољивши тако највеличанственију своју милост, јер их је тако удаљио и од својих нечастивости и лукавих намера.
Мада су његове намере у многим случајевима биле обојене великим лукавством, ипак он никада није имао храбрости да се јавно одупре злодуху и да се ослони на свој здрави разум, нити су његове намере могле остати за свагда прикривене. За лаву Етне тврде да се она ипак на неки начин задржава одређеном силом у дну вулкана и када проради она најпре испушта страховите звуке (да ли су то уздаси измученог горостаса или нешто друго), потом се појави дим – весник наилазеће беде; али, када лава постане незадржива, тада почне да куља и да се избацује увис из недара земље и као кроз неко ждрело слива се низ стену и пустоши земљу која се налази у подножју и околини. Исто ово можемо видети у цару. Неко време је успео да се контролише, али када је његов гнев превршио меру, тада већ није био у стању да се уздржава те је почео јавно да испољава своју злобну намеру, подигнувши отворено гоњење на наш верни народ. Прећутаћу овом приликом његове указе против светих храмова које је обнародовао, али у тајности спроводио, о отимању црквеног иметка и новца због неутоливе глади за добитком, о бацању свештених сасуда и њиховом скрнављењу, о свештеноначалницима и њиховом мучењу, о, њиховом крвљу, обливеним стубовима за време мучења и бичавања, о војним акцијама које својом ревношћу премашише свирепост свога господара и наредбодавца по селима и градовима не би ли нас покорили као да смо ми Персијанци, Скити или неки други варвари. Ниочему томе нећу говорити; међутим, коме није познато нечовештво Александријаца? Они су се и раније изживљавали и ругали над нама, али сада заборавише на меру и искористише указану прилику, јер су по природи народ метежан и подругљив и наклоњен злоделима, те свеколикој невољи додаше и то што су свети храм наш испрскали и прекомерно упрљали жртвеном и људском крвљу; све ово су учинили подстакнути и предвођени једним од царских философа[68] који је на тај начин себи стекао име. Коме је непозната плаховитост житеља Илиопоља? Или шашавост житеља Газе којом су они указивали њему част, јер су прозрели његове намере? Или срам житеља Арефузе који је све до сада био скривен, а сада је итекако добро познат? Људе не уздиже само њихово звучно име или добра дела, него их познатима чине и њихова злодела.
За житеље Газе (од многих њихових злодела треба навести само једно, јер оно је довољно да и међу паганима роди ужас и негодовање) причају да они невине и врлинама испуњене девојке, које су цео свој живот провеле чедно и које мушкарац није имао прилике ни да погледа, хватају и доводе на јавно место, постављају их у средину, скидају сву одећу са њих у жељи да их на тај начин посраме и постиде, а потом буквално кидишу на њих, секу их и черече на комаде (како да схватим твоју дуготрпељивост, Христе, у то време!), а неки су их својим зубима гризли и одкидали кожу и месо са њих, потврђујући тако да су достојни поштоваоци злодуха и бесова, пекли и јели, и после свега приступали су уобичајеној храни и пићу; други су опет, још живу, али истрзану, утробу ових дјева, посипали сточном храном, а затим су пуштали најсвирепије свиње на њих да, једући сточну храну, уједно једу и њихову утробу, док су се они забављали гледајући несвакидашњи призор и још несвакидашњију храну за свиње, тело и утроба дјева непрестано се трзало; све је било пропраћено мучним крицима ових сиротица. Узрочник свега овога достојан је да таквом храном храни своје демоне, као што их је својом крвљу, из ране у близини срца, напојио; иако ово, жалења достојни људи, не схватају, ипак су у крајњем случају неспособни за трезвено размишљање.
Ко је толики странац да никада није чуо причу о чудноватом Марку и житељима Аретузе? У време славног Констанција, на основу власти дате хришћанима, он је порушио једно демонско легло и многе је обратио са безбожног пута на пут истине и спасења, како својим светлим животом, тако и својом речју. Због свега овога житељи Аретузе, будући наклоњени демонима, оштро почеше негодовати против њега. Пошто је хришћанство доведено у незгодан и недостојан положај паганство је почело да се горди и узима маха, те је и Марко дошао у опасност од актуелне власти. Једно време народ је био уздржљив, а онда је као ватра, у трену, букнуло сво њихово незадовољство. Видећи народно нерасположење Марко је најпре одлучио да побегне, не само због малодушности, него и због јасне заповести да се из једног града бежи у други;[69] хришћани, ма колико били одважни и спремни на подношење мука, не треба да гледају само свој интерес, него треба да мисле и на своје гонитеље, да их поштеде невоље у коју хрле и да не повећавају опасност у којој се већ налазе. Када је Марку постало јасно да га многи прогоне и да су животи многих људи због окрутности гонитеља доведени у опасност, није више желео да равнодушно подноси невољу других. Он тада чини један много достојанственији поступак: враћа се из бегства и добровољно се предаје народу да са њим чини што им је воља. Каквих све овде није било ужаса? Какве све муке нису смишљане и испробане? Сваки од присутних је нешто своје измислио не би ли повећао бол и довршио започето зло; уопште их није посрамила одважност овог мужа (нећу помињати ништа друго); напротив, њоме су постали још раздражљивији, јер су Марков повратак сматрали ругањем, а не храброшћу. Градом је вођен старац-свештеник, добровољни страдалник који је и по својим годинама, а још више својим животом, био поштован од свих других само не од разјарених гонитеља и мучитеља. Водали су га сви, без обзира на узраст и звање; могли су се видети и мушкарци и жене, младићи и старци, људи од угледа, одликовани друштвеним признањима; сви су се међу собом просто такмичили ко ће кога надмашити у злоби; сви су сматрали да чине побожно дело имајући само једно у виду: да савладају престарелог подвижника који се бори са целим градом. Вукли су га по улицама, бацали у загађене јаме, чупали му косу; ни један део његовог тела није остао, а да се над њим нису наругали и изживљавали, удостојивши се тако свих обреда који се врше у Митриним тајнама;[70] деца су увис подизала тело овог старца и спуштала га на шиљате гвоздене врхове; старчева колена су гњечили, уши су му секли танким и оштрим концем. Затим су га прелили медом и укуваним соком и донели међу пчеле и осе, а сунце је својом топлотом и његовим знојем палило и пекло тело, припремајући инсектима од овог блаженог (не могу казати, несрећног) тела, горку храну. Уз све ово (и то вреди записати и овековечити) старац, млад за подвиге (пошто ни у време најљућих мука није престао да зари својим светлим ликом, наслађујући се мукама), изговорио је, пажње вредну, изреку: „Ово је – прекрасно знамење, јер ја и сада себе видим уздигнутог, а њих унижене, доле на земљи“! На тај начин се он много више уздигао духом од оних који су га мучили! Он се понашао као да гледа страдања неког другог, а збивања са њим није сматрао за невољу, већ за част. Кога неће тронути све ово, ако има иоле милосрђа и човекољубља? Међутим, овоме се испречила мржња царева и настале околности; цар је и од простог народа и од началника и од градова тражио исте примере нечовештва, мада многи од њих нису познали дубину његових лукавих намера и све су представљали у другачијем виду. – Ето, какве је све муке истрпео одважни старац! И због чега? – Због тога што није желео да својим мучитељима баци ни једну златну монету, чиме је потврдио да се подвизава само због побожности. Наиме, све док су Аретузијци потраживали од њега да им за порушени храм плати високу цену или да поново изгради цео храм, дотле се могло мислити да он подноси мучења, јер нема новца да надокнади штету и исплати уговорену цену. Међутим, када је мало по мало почео да се узноси у односу на њих и да их савлађује својом непоколебивошћу, они су попустили и од њега су почели да траже ма и најминималнији новчани износ као накнаду за храм; ово би он могао врло лако исплатити, а они би могли ликовати како су га присилили на њихове услове и победили; но, он ни тада није хтео да испуни њихову молбу показујући себе као коначног победника у спору, потврђујући да све што је претрпео узроковано је његовом искреном побожношћу, после чега су се многи, из поштовања према старцу, понудили да исплате не само тражену, него и много већу цену, само да га ослободе: тада је, дакле, постало очигледно да он уопште не жали новац, него се подвргава мукама због своје вере и побожности. Који смисао имају ови Маркови поступци: снисходљивост или кротост, безочност или нечовештво – то нека нам објасне удворице цара-философа; ја мислим да се нико неће усудити да на ово пружи исправан одговор. Треба још напоменути да је Марко био један од оних који су тајно увели и на тај начин спасли овог нечастивца у време када је цео народ доведен у опасност да погине: можда је он достојно претрпео све муке и можда је још и већих био достојан само због тога што сам није знао да сачува овакво зло за целу васељену. Кажу да је тадашњи Епарх[71] (религијом паганин, а по моралу се уздигао изнад паганства и приближио се најбољим мужевима, славним у древности али и сада), не могавши више да равнодушно посматра разноврсне муке и одважно трпљење овог мужа, храбро казао цару: зар нам не служи на срамоту, царе, што нас сви хришћани побеђују, а ми нисмо у стању ни једног јединог старца, који је поднео све наложене муке, да надјачамо и победимо? Савладати га није неко велико дело, али бити од њега побеђен – није ли то одраз крајње беде? – Оно, чега су се нижи начелници стидели, тиме се цар гордио! Има ли веће срамоте од ове, не за страдалнике, него за мучитеље? Таква беху дела Аретузијаца! Нечовештво Ехета и Фаларида[72] је небитно у односу на њихову жестину или још боље – у односу на тврдовратост онога по чијем налогу је све рађено; као што се из семена рађају млади изданци, тако и од ветра долази бродолом.
Каква су остала његова дела? Ко ће ми дати Херодотов и Тукидитов језик да бих поколењима могао правоваљано дочарати сву злобу његову и, као на платну, исцртати и описати историју овог времена? Прећутаћу реку Оронт[73] и мртве који су у њу ноћу тајно бацани да би се прикрило злодело царево. Нека се поета веродостојније изрази о свему. Нећу поменути ни тајна скровишта, степеништа и одаје у његовом дворцу, језерца, бунаре и ровове који су препуни телима убијене деце и девојака током ритуалних позивања душа умрлих, приликом гатања и чарања и нечастивих жртвоприношења, али и препуних телима пострадалих због вере. Нећемо га, ако желите оптуживати због тога, пошто се он и сам стидео свега почињеног показујући колику толику умереност. Ово је очигледно на основу тога што је настојао да прикрије сва оргијања своја као мрскост коју не треба обнародовати. А што је наше Кесаријце, те великодушне и пламене ревнитеље у вери, толико прогонио – нема потребе да га оптужујемо: то је учинио због погрешног закључка у вези са рушењем храма богиње среће.[74] Потребно је унеколико и попустити пред неправдом, нарочито ако је она узела великог маха! Међутим, коме нису познати следећи догађаји? – Када је у једној области прост народ устао, острашћен мржњом, против хришћана, поубијавши при томе многе, запретила је опасност од још већег погрома: тада је обласни начелник, желећи да успостави равнотежу између закона и духа времена (сматрао је да није обавезан само према закону, него и према околностима тј. духу времена), многе пагане подвргао казни за учињена злодела. И шта се десило? На њега је маса нагрнула, заробила га и довела цару који га је предао суду због тога што је кажњавао пагане, мада се он позивао на закон по коме је и оптужбу срочио; умало да га не осуде на смрт; напокон, цар је према њему био милостив: осудио га је на прогонство! У свему овоме битна је изјава коју је дао цар Јулијан. „Какве везе има да ли је једна паганска рука убила десет хришћана“? Није ли овде јавно изречена мржња на хришћане? Није ли тиме озакоњено прогонство хришћана? У чему је разлика: да ли ће се гоњење хришћана обнародовати указом или ће се одобрење гонитељима дати оваквим изјавама; стање хришћана ће у оба случаја бити исто. Царева воља представља неписани закон који се чува силом власти и много је јача од писаног закона који власт не подржава.
Није тачно, тврде поштоваоци његове власти, да је он јавно обелоданио прогон хришћана, мислећи да ће га тиме заштити и доказати да он није био гонитељ. Хидру нико неће сматрати кротком због тога што она уместо једне главе, по басни, има девет; или: због чега патарска химера да делује страшније, ако има три главе које ни не личе једна на другу; или: зашто сматрати адског кербера кротким, ако има три главе које једна другој наликују; или морско чудовиште Сцилу због тога што је окружују девет одвратних глава, мада једна њезина половина, као што тврде, посведочава извесну кротост и прикладност за очи (Сцила је била девица и у нечему је била сродна нама); међутим, друга половина је имала псеће главе, зверске, које у себи нису имале ништа благородно и пријатно за гледање, које су многе бродове уништиле и беху једнако опасне као и Харибдине главе. Зар ћеш ти у свему оптуживати стрелчеве стреле и камење које је избацио праћкаш, а не самог стрелца или праћкаша?[75] Или – кривићеш разјарене псе, отров који је неко справио, рог разјареног бика, канџе опаких звери, а оне који су све ово узроковали правдаћеш и сматрати невинима? Свакако да је ово крајње безумље, дело достојно данашњег софисте који штити своје пороке и силом своје речи прикрива истину. Такав злочинац се не може сакрити макар се вртео на све стране и својом лукавошћу користио многе ликове: такву моћ је имао шлем Аидов;[76] или ако и има Хигесов прстен који, ако упериш у себе, можеш постати невидљив. Што се узрочник невоље буде више прикривао и што више буде бежао све ће бити познатији, уловиће га суд истине и извешће га пред судије као узрочника злодела. Тако се лако открива лукавство и само себе поражава.
Међутим, никако немојте помислити да је рђаво само оно што је он већ учинио, а оно што је замислио да уради да је човекољубивије и приличније цару. Не! Било би добро када намеравана дела не би била још грознија од учињених, о којима вам говорисмо. Када дракон пође у акцију онда су му једне крљушти већ накострешене, друге се спремају, а треће опет чекају свој ред и изгледају пасивне за неко време, али то још не значи да се и оне неће накострешити; или, ако вам одговара другачије поређење: када муња удари у нешто и запали, тада један део те ствари буде сав у пламену, други делови тек тињају и спремају се да букну када их огањ потпуно обухвати; исто овако се и он понаша – једна злодела је већ учинио, друга је предвидео да учини, а о трећима размишља и претњама нам их наговештава; ови наговештаји су толико ружни и неуобичајени да су само њему могли пасти на ум; оваква дела замислити и остварити могао је само он, мада је и пре њега било гонитеља и противника хришћанства. Оно о чему Диоклецијан, први и најљући гонитељ хришћанства, није ни размишљао или његов наследник Максимиан, који га је надмашио у жестокости својој или његов наследник и злобни гонитељ Максимин који је због својих злодела претрпео велику казну у виду гнусних телесних рана,[77] што они, дакле, и не помислише, он је замислио и урадио, о чему сведоче његови сарадници и сведоци свих наума и дела; он је унеколико био задржан Божјом човекољубивошћу и сузама хришћана које су многи изобилно лили као једино лекарство против мрског гонитеља. Намислио је да хришћане лиши свих њихових права и да за њих буду затворене све јавне установе, тргови, скупови и сабрања, па чак и судови: његова идеја је била да се овим и сличним стварима не може нико користити уколико не принесе тамјан и кад на паганском жртвенику и не плати високу цену за општа права. О закони, о законодавци, о цареви! Творац са једнаком човекољубивошћу која ни према коме није оскудна, свима дарује красоту неба и насладу сунчевим зрацима и удисање пријатног ваздуха; на њега се угледајте па и ви свим слободним људима омогућите једнако и истоветно право законске заштите и покровитељства. Међутим, он је наумио да хришћанима одузме основна права, да их притисне законом да ћуте када им се одузима имање или им се наноси било каква већа или мања штета; сходно закону они не би могли уживати никакву правну заштиту, нити би нанесену им неправду могли изнети пред суд. Нека их прогоне са рођене земље, нека их убијају, ако је могуће нека им не дозволе ни да дишу слободно! Страдалнике је све ово још више утврдило у вери и ревности пред Богом, а починитеље још више љутило и онеспокојавало, односно, разјаривало. А чиме је овај свој наум образложио, тај убица и отпадник, нарушитељ закона и законодавац, или да кажем верније речима наших Свештених књига – тај непријатељ и противник?[78] – Тиме што и у нашем закону стоји написано: не противи се, не суди се,[79] ни са ким не улази у спор, нити било шта сматрај за своје власништво,[80] него брини о животу у другом свету, а све овдашње презри као ништавно;[81] не узвраћај злом на зло, а ако те неко удари по образу немој узвратити, него окрени и други образ; не треба убогом дати само капут, него и кошуљу. Можда је он у виду имао и заповест да се молимо за непријатеље и оне који нас прогоне.[82] Свакако да ове уредбе наше познаје тај који је и сам читао реч Божју, који је удостојен био да служи великом олтару и који је започео да гради храм у част Мученика!
Међутим, ево шта мене чуди код њега: како он, који је тако пажљиво читао Свето писмо, није прочитао и оне речи, или их је можда намерно превидео, које кажу да ће злобник злом погинути[83] – злобник, односно, сваки који пориче и одбацује Бога и што је још горе, сваки који гони непоколебиве исповеднике вере и на њих баца такве тегобе и невоље које сам заслужује. Ако он може да докаже да, као што ми треба да будемо савршени (што он предлаже законом својим) и да се непоколебиво држимо предатих нам правила, тако је исто и њему назначено, можда, вољом богова његових – да буде најзлобнији човек и да је од двају супротних навика, порока и врлине, нама одређен бољи део, а њему и његовим истомишљеници намењен је рђавији жреб; када он постане овога свестан ми ћемо пред очима свих бити једини победници, а то ће морати посведочити и наши непријатељи и противници. Ако они ма и мало присвајају себи части и кротости, макар на речима, ако не на делима; ако они и поред свега тога што су исувише рђави и довољни својим боговима, још увек нису познали своју срамоту и жреб који им заиста припада: онда нека нам објасне како то може бити праведно и где је то уосталом записано да ми и поред свих страдања треба само и стално да трпимо, а они да нас уопште не штеде, иако ми штедимо њих? Осврните се, уосталом, на оно што је прошло. Постојала су времена и нашег и вашег владања и оно је, на смену, прелазило из једних руку у друге: кажите какве сте невоље ви претрпели од хришћана које би наликовале овима које хришћани трпе од вас? Јесмо ли ми вас лишили било каквих права? Да ли смо на вас хушкали прост народ? Јесмо ли на вас упутили војне јединице које би поступале строжије него им је наређено? Да ли је ико од вас дошао у животну опасност од нас? Да ли смо било коме одузели част и власт који припадају људима? Једном речју – јесмо ли било коме нанели било какву невољу и беду којима ви нас непрестано угрожавате? Несумњиво да ви овако шта нећете нама потврдити, ви, који нас оптужујете за нашу кротост и човекољубивост.
Сем тога, ти најмудрији и најтрезвенији од свих, ти који силиш хришћане да се држе узвишене врлине, како не можеш да схватиш да се у нашем закону нешто преписује као неопходност, тако да ће они који то не изврше подлећи опасности, док се друго нешто не потражује неизоставно, него је препуштено слободној вољи нашој да одлучи и сходно одлуци да прими одговарајућу част и паграду? Најпожељније и најсавршеније би било када би сви могли бити најбољи људи, са најузвишенијим ступњем врлине. Међутим, божанско се мора разликовати од човечанског и за божанство нема врлине којој би оно било страно, непричасно, а за човечанство – велико је ако достигне и средњи ступањ; због чега онда ти желиш да озакониш то што није свима својствено и могуће, те сматраш достојним осуде оне који не могу да очувају заповеђено? Као што није достојан хвале сваки онај ко не заслужује казну, тако исто није достојан хвале ни сваки који је заслужио казну. Добро је желети дужно савршенство, међутим не може се иступати из граница својственог нам љубомудрија и човечанских сила.
Међутим, ја сам дужан да опет вратим своју реч на књижевност; не могу а да се често не позовем на њу. Богоотпадник је учинио многе неправде због којих је достојан мржње; али ако је у чему крив то је свакако за нарушавање закона. Нека са мном поделе моје негодовање сви љубитељи књижевности који се њоме баве као својим делом, којем броју и сам припадам. Све остало сам препустио другима који су то желели: напустио сам богатство, знаменитост рода, славу, власт – све што се налази на земљи и чиме се људи наслађују као сновиђењем. Само једно сам задржао за себе: реторику, и не кривим себе за сав труд који сам уложио, и на копну и на мору, који ми је омогућио ово богатством. О, када бих ја и сваки мој друг могли владати силом речи! То је прво што сам заволео и што волим после најбитнијега тј. после Бога и оних уздања која су изнад свега видљивог. Ако свакога мучи своје бреме, као што рече Пиндар, онда ни ја не могу а да не говорим о љубљеном предмету и не знам има ли ичега праведнијег од тога да се речју узврати благодарност књижевности и филолошким наукама за искуство у речима. Дакле, кажи нам најлакомисленији и најненаситивији од свих: од куда ти уопште идеја да забраниш хришћанима изучавање књижевности и филологије? То није само запрећено, већ је уредбом озакоњено. Од куда ти та идеја и шта ју је узроковало? Ко је тај красноречиви Хермес који ти је дао мисли (да се изразиш тако)? Који злобни и лукави Телхини[84] и завидни демони? Ако желите ја ћу казати узрок свему: после толико многих злодела и незаконитости преостало ти је, најзад, да јавно нападнеш и себе самог пошто тамо где си мислио да дејствујеш умно и трезвено ту си, не примећујући то, осрамотио себе и доказао своје безумље. Ако грешим, онда ти објасни шта значи твоја одредба и шта те је побудило да донесеш закон о филолошким наукама? Ако разложно образложиш – ми те нећемо поново нападати, већ ћемо једноставно сами себе жалити. Ми смо научили како треба победити логичким расуђивањима, али исто тако поштујемо и уважавамо закониту победу над нама.
Филолошке науке и грчко образовање (το ελληνιξριν), каже он – наши су; једнако нам припада и поштовање богова; а ваш удео је – необразованост и сировост, пошто се сва ваша мудрост састоји у једном: веруј. Међутим, мислим да се са овим неће сложити питагорејски философи, за ко е израз: сам је казао, представља први и најузвишенији догма; њега више поштујете и уважавате него златне, или боље, оловне стихове.[85] Код Питагориних следбеника после прве, коју много хвале посвећени у његове тајне, философије ћутања, усмерене на то да ученици ћутањем науче да одмеравају своје речи, прихваћено је као правило о којим предметима учења не треба питати или одговарати, а затим, када затреба нешто да се докаже не говорити ништа осим следећег: како је мислио Питагора; став: мислио је он, служи као доказ који не подлеже провери или истраживању. Међутим, не значи ли тај израз: сам је рекао, исто што и наше веруј – над којим се ви толико ругате – само другим словима и речима? Наш израз значи да није дозвољено сумњати у речи богоносних мужева, а чињеница да су они достојни нашег поверења доказује да су њихове речи снажније од било којег логичког доказа и негирања. На који начин ћеш ти доказати да књижевност и филологија припадају само теби? Ако су оне само твоје, са којих разлога ми не можемо њима да се бавимо, као што забрањују твоји закони и твоја бесмисленост? Какво је то грчко образовање на које се односи књижевност и на који начин ми треба да схватимо ту реч? Ја сам спреман, као љубитељ оба израза, да заједно са тобом размотрим његову силу и смисао, знајући да се врло често једном и истом речју означавају сасвим различита звања, различити предмети. Ти можеш устврдити да се грчко образовање односи или на паганску веру, или на народ и прве устројитеље силе грчког језика. Ако се оно тиче паганског веровања, молим те да нам кажеш и покажеш где и од стране којих жречева је устројено грчко образовање, и где је одређено, и којим демонима, да се приносе жртве? Није заповеђено да сви приносе једно и исто, и не на исти начин. Ево примера; код Лиђана побожним делом се сматра проклињање Вутина и његовог злоречја; житељи Тавриде убијају странце; Фригијци – шкопе себе уз умилне звуке фруле, након заводљивог плеса; код неких – педерастија; код других – блудничење; и зар је то мало ако у виду имамо још и остале лудорије које вршите у вашим тајнама, о чему ја сматрам неумесним говорити. Којем је од богова или демона посвећено грчко образовање? Ако би ово и било тако, из тога се још не види, нити произилази, да је оно својина пагана или да је опште достојанство искључива привилегија и особеност неког од ваших богова и демона; као што и остале заједничке ствари не престају бити опште и заједничке, без обзира што их ви приносите на жртву боговима. Ако ти ово не признаш, а грчки језик назовеш вашом сопственошћу због које ћеш нас изоловати од њега као од отачког наслеђа које нама нимало не припада онда, као прво, не видим како ти то можеш повезати са поштовањем демона? Јер из чињенице да једни и исти људи имају заједнички језик и веру – грчку, још не следи да језик припада вери и да би због тога нас требало лишити тог језика. До оваквог логичког закључка доћиће и ваши учитељи логике. Јер ако два предиката припадају једном и истом субјекту: из тога не произилази да су и они једно и исто. Дакле, ако претпоставимо да је један и исти човек – мајстор и живописац златних дела, онда би требало мајсторство живописа поистоветити са златарском умешношћу, што је ружно. Због тога ја питам тебе, љубитеља грчке науке и филологије: хоћеш ли нам потпуно забранити да говоримо грчким језиком или ћеш нам дозволити да само користимо прости, народни језик, а забранићеш нам употребу високоумног и књижевног језика који је резервисан само за образоване? Као да речи: σμερδαλεον, κοαβιξειν, μων, δηπτυθεν, αττα, αμωσγεπως,[86] припадају једном наречју, а остале речи слободно баци у киносарг, као што су у њега бацали незаконито рођену децу?[87] Ако прости и некњижевни термини једнако припадају грчком језику: због чега нам не забраните да и њих употребљавамо и уопште, зашто нам не забраните употребу било које грчке речи, ма каква да је? То би било много прикладније вашем човекољубљу, а сасвим одговара вашој глупости.
Баш у вези са овим предметом ја желим да ти укажем на узвишеније и савршеније гледање. Не желим да полемишем да ли постоје речи које припадају искључиво боговима (не мислим на речи μωλυ, ξανθον, χαλκις;[88] ја се над њима подсмевам), речи које су важније и превасходније у односу на наше речи, мада се и оне формирају обликом уста и језиком, а треперењем ваздуха долазе до наших ушију – не мислиш ли да би боговима приличније било да међу собом разговарају посредством мисли и символа?! Наш став је следећи: и језик, и било која наука да је у питању, није привилегија само њихових изумитеља, већ припадају свима који имају способности да се њима користе; као што у музичкој хармонији једна струна даје овај тон, друга други, високи или ниски, ипак све оне, под руководством искусног диригента или музичара дају једну предивну хармонију и звук: тако и овде – највећи Уметник и Стваралац – Реч, мада је одабрао и устројио различите науке и умећа, ипак је све њих наменио свим људима који желе себе да зауларе њиховим узама и човекољубљем, и да живот свој украсе кротошћу.
Како можеш тврдити да је грчко образовање – твоје? Зар писменост не припада и Феничанима или Египћанима или још пре свих њих Јеврејима, који све премашују својом мудрошћу и који верују да је сам Бог написао закон на таблицама закона? Теби ли припада античка красноречивост? А игра пиона, наука бројева, умешност читања помоћу палаца, мере, вага, војно искуство – чије је то? Није ли то Евбејаца? У Евбеји се родио Паламид који је многе ствари пронашао и својим проналасцима побудио завист, а са њом и невоље због своје мудрости тј. осуђен је на смрт у борби против Илиона. Дакле? Ако Египћани и Феничани, ако Јевреји од којих и ми много позајмљујемо за своју науку, ако, најзад, и житељи острва Евбеје буду, као и ти, присвајали као своју сопственост оно што проиађоше, шта ћемо тада учинити? Како ћемо се против њих заштити? Уловићемо се тако у мрежу сопственим законима![89] Зар нећемо тада постати као чавка у туђем перју и нећемо ли остати голи и безлични? Или су твоја сопственост – стихови? Има ли на њих право она старица са којом се у бегу сударио један младић и оборио је на земљу, која је тада себе одбранила стихом који се томе младићу веома допао и који је, будући се очарао њима, постао поета и стихотворац? Шта ћеш на то казати ти, који си очаран поезијом? Ако се гордиш својим оружјем, кажи ми, храбри војниче: од куда ти оружје? Не води ли оно своје порекло од киклопа који беху искусни у ковању гвожђа? Ако ти се твоја царска одећа чини најбитнијом и најдрагоценијом, због које си постао и мудрац и законодавац, кажи ми, молим те, ниси ли дужан да је вратиш Тирцима, пошто је пас њиховог чобана, повредивши своје уво олизао крв са њега и тиме своју њушку и крзно умазао пурпурном бојом крви, што је и пастир видео, и тако је вама, царевима, посредством Тираца предата та бајна боја и крзнена одећа? Шта да кажемо о обради земље и градњи бродова, чега могу да нас лише Атињани својим причама о Димитрама,[90] Триптолемима, драконима, Келејима и Икарусима, предајући вам о свему томе мноштво басни на којима ви заснивате ваша срамна тајанства по свему достојна ноћне таме? Да ли ти сада одговара да престанем са околишањем и да пређем на главни предмет твога безумља, односно, злоумља? Од куда је у твоју надлежност допало да посвешћујеш и да се посвећујеш у тајне и да служиш боговима? Није ли то дошло од Тракијаца? Нека те сама реч θρησκευειν (= служење боговима) у то увери. А жртвоприношења – не потичу ли она од Халдејаца и Кипрана? Не припада ли астрономија Вавилонцима? Геометрија Египћанима? Магија Персијанцима? Гатања и тумачење снова – од кога долазе ако не од Телмисјана?[91] Гатање птицама – није ли то од Фригијаца који су пре свих почели мотрити и истраживати узлете и летове птица? Али, да не причам пуно – од куда теби све те поједипе принадлежности богопоштовања? Не потиче ли свака од њих од појединог народа? А када су се све појединачне навике поменутих народа сјединиле у једну целину, добило се јединствено тајанство сујеверја! Дакле? Након што се све врати својим првобитним власницима и изумитељима, може ли се порећи истина да теби неће остати ништа твоје осим злобе и богоотпадништва? Уствари, ти си први хришћанин који је наумио да устане против Господа, као што су некада код Скита слуге устајале на своје господаре. Истина, ти би више волео да по твојим нормама буде уништена та зла руља, како би се наново васпоставила римска држава у древном њезином сјају, слободна од било каквог унутарњег међуопштења и кошкања које је много нетрпељивије и страшније од рата са спољашњим непријатељем, исто као што је много болније кидати своје сопствено тело, него ли туђе.
Ако у свему овоме видите његово оштроумно лукавство, прикривено личним интересом, што ни мало не одговара царском величанству: дозволите да вам изнесем још лукавије његове плаиове. Он је знао да је наше учење врло узвишено и по својим догматима и по сведочанствима датим озго; да је оно и древније и новије; древније – по пророштвима и узвишеним, божанственим, мислима у њима; новије – по последњем јављању Бога и по његовим чудесима; схватио је да је наше учење још величанственије и славније по преданим и до сада очуваним правилима црквеног устројства. Дакле, да и ово не би било лишено његовог лукавства – шта он чини? Посличњава се Рапсаку Асирцу, војводи асирског цара Сенахирима. Рапсак, извојевавши победу у јудејској области са великом силом и многобројном војском опсео је Јерусалим и надомак града раширио свој шатор: међутим, када силом није могао да освоји град, а пошто није могао да дочека доушнике из града који би му казали какво је стање у граду, он је наумио да житеље града придобије сладуњавим обећањима и предлозима које им је упутио на њиховом матерњем језику. Међутим, они су осетили његову намеру и нису желели да се ухвате у понуђену клопку – најпре су затражили од њега да им се не обраћа на јеврејском, него на свом, сирском, језику. Ово му се допало те им је предложио да у свим градовима оснује училишта, катедре, виша и нижа места за седење, читање и тумачење паганских учења која се тичу васпитања и формирања морала и упознавања са тајнама; предложио је образце молитава које ће произносити и једни и други, епитимију за оне који погреше; једном речју, све што одговара нашем устројству; још је намислио да сагради гостионе и домове за странце, стецишта за љубитеље трезвености, за девојке и за заједнице које себе посветише умовању и размишљању; желео је чак да опонаша и нашу човекољубивост према убогима указујући им поштовање и помажући им у свему потребном, препоручујући их и другима за помоћ, што је све видео код нас и то му се допало. Ето, шта је све замишљао тај нови уводитељ догмата и софиста. А што све то није спроведено у дело – не знам да ли је то добро за нас који се скоро ослободисмо њега или је то најбоље за њега самог, пошто све то беше велика маштарија. У противном би се потврдило колико је мајмунско опонашање далеко од човекољубља. Причају да и мајмуни опонашају све оне поступке које пред њиховим очима учини човек не би ли их обмануо; међутим, управо тиме они и хватају мајмуне, јер њихово опонашање наших поступака не може да проникне у нашу намисао. Пророк сведочи да: коњ тесалијски, жена лакедемонска и мушкарци који пију воду Аретузе, односно, Сицилијанци, највише вреде од свих сродних им бића: међутим, од ове тврдње много је праведнија тврдња да су хришћански обичаји и закони својствени само хришћанима тако да нико други, ако би то зажелео, не може да их опонаша и да их мења пошто они нису дати и утемељени људским делима, већ силом Божјом и дуговечношћу својом.
Сада је најприличније да размотримо, као на позорници, ту њихову намисао и да познамо њихово учење и који циљ имају њихова сабрања да бисмо, као што каже Платон за свој град изграђен речима, познали смисао њихове мисли. Љубомудрије се дели на два дела: на умозритељно и делатно; прво је узвишеније, али теже за схватање, док је друго ниже, али корисније. Код нас они одговарају један другом. Умозритељно је наш сапутник у усавршавању, а делатност – приступ умозрењу; мудрост се не може достићи уколико се не живи мудро. Код њих, пак, оба ова дела личе на плитко корење које свака вода може да исчупа и понесе. Ја знам који је од ова два дела смешнији и слабији. Осврнимо се на њихово блаженство и дозволимо себи, како је то обичај у многим позоришним представама, да се позабавимо актерима представе и басана, као што пише: „радујмо се са радоснима и плачимо са уплаканима“[92], и на другом месту: „разговарај о празном са празнословцима“. Код суза често бива и смеха, као што је то приметио поета.[93] Дакле, замислимо велику позорницу или – не знам како они уобичавају да назову дом свој. Нека гласноговорници позивају народ, нека се народ одазива на позив, нека прва места заузму они које красе седе власи и људи знаменита рода, људи славни, хитре мудрости земаљске, које краси прелест, а не побожност. Уступићемо им ту предност; шта ће они учинити после тога? Нека сами одреде председавајуће, нека се украсе пурпурном одећом, лентама и разнобојним венцима. Одавно сам приметио да они уживају у овако живописним украсима не би ли се издвојили од обичних људи; као да је све што је за општу употребу, што је уобичајено, достојно презира, а оно што потврђује надменост и што припада малобројнима треба да улива поверење. Или ће се и по овоме они од нас разликовати заносећи се мишљу да им је приличније да буду изнад других, а не да се понашају природно, какав им је урођени изглед? Ми се, међутим, много више бавимо усавршавањем своје унутрашњости, унутарњег човека, него што водимо рачуна о спољашњости и спољашњем изгледу; пажњу наших посматрача ми тако упућујемо на нашу духовност, на оно што се умом може видети, а томе учимо и наш народ. Дакле, нека све буде како је речено.
Шта даље? Наравно, ти ћеш им представити тумаче свештених књига, које ви називате божанственим, отворићеш књиге моралне и богословске. Које и чије књиге, кажи ми, молим те! Приличи да се Хезоидова теогонија размотри и да се полемише о тамо описаним ратовима, бунама, о титанима и гигантима, веома страшним и делима и именом. Кот, Вриареј, Хиг, Енкелад – личности које ви представљате са драконским ногама; муњом обавијени богови и набацана на гиганте острва, стреле и гробови побуњеника; одвратна недоношчад и превремени породи гиганата, хидре, химере, Кербери, Горгони, једном речју – мноштво сваковрсног зла – ето лепоте коју слушаоцима можемо презентовати од Хезоида! Нека сада са својом цитром приступи поета Орфеј; нека зазвуче његови велики и чудновати стихови и мисли у Зевсову част, који садрже његово богословље.
„О, Зевсе, најславнији, највеличанственији међу боговима, који се кријеш под изметом оваца, коња и мазги“! Оригинално, ако је тиме хтео да дочара животворну и живоносну силу тога бога; је ли уопште могуће то другачије изразити? Међутим, он је спреман и на много одважније речи. Например: „рекавши ово, богиња δοι(ψ)ς ανεσυρατο μυρ(ψ)ς“, да би своје љубимце увео у непотребне тајне своје: што се и сада још изображава спољашњим гестовима тела. Нека се свему овоме придода још и Фанес, Ерикапеј и тај који је прождрао све остале богове, а затим их је повратио из себе, поставши тако отац свим људима и боговима. Нека све ово предложе чудноватим слушаоцима богословља; нека овоме додају своја још чудноватија тумачења и чудовишне алегорије и поуке удаљавајући се од свога предмета и лелујајући се на пучини или стрмени умозрења, без икакве основе. Међутим, где ћеш сврстати Хомера, тог великог трагикомичара и поету богова? У његовим поемама пронаћи ћеш и једно и друго, односно, и грозоте и подсмех. Уствари, може ли се безбрижно видети и очекивати Океан са Тетисом, посредовањем гиздаво обучене Хере, налик блудници? Тешко васељени ако они само још мало поживе целомудрено! Не знам да ли ћеш и ти ово на исти начин објаснити тако да сухост и влажност буду измирени, да не би било каквим сувишком из њих све остало било доведено у хаос; или ћеш измислити и пронаћи још нешто, много горе. Затим, колико је чудновато заједништво грознога и поштене Хере, када га ова заводи својом бестидношћу усред дана! А поете својим речима препуним метрике ласкају му, простиру му росни лотос и повраћају из земље шафран и хиацинт. Ето, на чему је основано и чиме може све бити објашњено? Како схватити и усагласити то што се та иста ваша Хера, сестра и супруга великог Зевса, белих рамена, украшена ружама, час представља као обешена у етеру, и у облацима, са железним наковањима који је вуку наниже и са златним (наравно, из поштовања према њој) оковима на рукама, тако да и за богове који желе да се заузму за њу беше ризик да и сами не страдају; час на себе ставља појас љубави и раскошно се уредивши, опчињава Зевса тако да су, по његовом личном признању, све остале и пређашње жеље његове биле много слабије од љубави коју је она у њему побудила? Како је страшно што лакедемонској љубавници долазе богови на ноге, небо грми и дрхти и од тога се љуљају темељи земље, море се помера са свога места, отвара се царство ада и појављује се оно што је дуго времена било скривено. Или, како су грозни ти покрети црних обрва и таласање бесмртних власи од чега се цео Олимп потреса? Није ли чудновато видети рањеног Ареја, тог накарадног љубавника златне Афродите, неопрезног прељубника, заробљеног у гвоздену тврђаву кога је за обе ноге везао хроми Хефест, како изазива позор осталих богова који на њега гледају као на непотребног и отпуштају га за мало новаца?
Све ове и многе друге басне, умно и хаотично смишљене и разнолико сложене, може ли било ко од вас уредити и уприличити, па ма био једнак Зевсу? Ако је све ово истина немојте црвенети кад се о томе говори, него се хвалите и гордите тиме; или, пак, докажите да у томе нема ничега срамотног! Зашто треба потезати за баснама да би се прикрила срамота? Одступници се бране баснама, а не они који смело наступају. Ако је све то ипак лаж онда, као прво, нека нас упуте на богослове и ми ћемо са њима да се поразговоримо, па нека они кажу да ли је глупо и исправно гордити се оним чега се сами стиде? Није ли чудно истављати у разним видовима и представама то што би могло да буде народу и непознато (јер нису сви образовани); а што је још горе трошити толики новац на храмове, жртвенике, кумире, приносе, скупоцене жртве и дарове, увећавајући тако несрећу, уместо да се без икаквог трошка живи побожно и чини милостиња? А ако кажу да су све то празне измишљотине поета који метриком и баснама хтедоше своја дела да учине пријатним и да насладе уши, или да се у свему томе налази дубоки, прикривени, смисао који могу да појме само велики мудраци: погледајте како ћу онда ја, врло једноставно, да расудим о томе. Као прво, због чега они хвале те који вређају њихове богове и скоро их удостојавају божанских почасти? Велики добитак тим људима је ако пе доживе никакву невољу због овакве злобе своје. Ако закон предвиђа смртну казну и оним људима који нису на јавном месту увредили неког од постојећих богова, какву казну треба да добију они који својим стиховима вређају све богове, јавно им приписујући најсрамнија дела, подвргавајући их подсмеху? И код нас постоје извесне тајновите речи скривеног смисла, што ја не поричем; међутим, у чему је њихова сила и символика? Њима се уопште не омаловажава видљиво, нити се достојанства и дивљења лишава невидљиво, него нас оне на јасан начин уводе у своју дубину и личе на прекрасно и неприкосновено тело које се не облачи у рите. Чини ми се да је сасвим у реду да и спољашњи тј. видљиви знаци божанственог, као и говор о њему, не буду неприлични и недостојни означеног – да се људи не би могли ожалостити ако и о себи чују тако нешто што говоримо о боговима; напротив, богови би морали бити много узвишенији и прекраснији, у крајњој мери бар не гнусни, како би причињавали задовољство мудрима, али не наносећи никакву штету ни простом народу. Код вас је, међутим, невероватно и то што треба схватити обичним разумом, јер веома штети схватањима. Шта је ту трезвено ако се град доведе у опасност или ако се по хридима и подводним стенама плови у пристаниште? Шта из тога произилази? Које су последице таквог учења? Ти ћеш празнословити и алегоријом или другим измишљотинама прикриваћеш своју беду; али нико ти неће веровати. Пре ће се уверити на основу онога што сами виде. Дакле, ти никакву корист нећеш донети слушаоцу, а посматрачу, који се базира само на ономе што види, донећеш погибао. Такав је умозритељни део њиховог мудровања! Све је то толико далеко од назначеног и замишљеног циља да се све друго пре може довести у сагласје – чак и оно што је највећим пространством међусобно раздељено – него сјединити и усагласити њихове измишљотине или мислити да је смисао басни дело једног истог учитеља.
Што се тиче моралног учења њиховог, шта казати? Одакле и од чега почети; чиме оно може побудити своје слушаоце на врлину и побожност; може ли их оно уопште учинити бољима? Нема лепшег дела од јединомислија – да градови и народи и породице и сви људи живе у сагласју следујући закону и поретку природе која је све разделила и сјединила. Међутим, којим примерима они могу поучити јединомислију? Зар тиме што ће почети да причају о међусобном ратовањy богова, о њиховој међусобној нетрпељивости, свађама и невољи коју сами подносе и трпе, али коју и другима наносе, о срамотним стварима којима је испуњена сва њихова историја и сва поезија? Буду ли износили такве примере онда ће пре мирољубиве људе преобратити у ратоборне, а мудре заглупити, него што ће дрске и глупаве укротити или опаметити. И у редовним приликама врло је тешко људе одвикнути од порока и из рђавог стања привести их у трезвеност; а ко њих може учинити кроткима и уздржљивима када су им богови предводници и покровитељи страсти и острашћености, када им је порок највећа врлина којом се хвале, јер у име богова дижу жртвенике на којима им приносе жртве, тако да се све врши законито (сваки порок код њих стоји под заштитом и покровитељством неког бога, коме се дотични порок и приписује)? Заиста, нема ничега ружнијег него када људи почну озакоњену срамоту да сматрају нечим божанственим! Отуда код вас изобиље неправди. – Као друго, нека њихови учитељи предложе да сваки своје родитеље поштује са страхопоштовањем и да у њима, после Првога Узрока, виде први узрок свог живота. Нека нас тиме убеде и онда тек нека нам почну наводити примере и доказе из свога богословља. Нека томе приволе Крона који је унаказио Урана само да овај не би могао рађати богове. Како Зевс – тај слатки камен[94] и горки убица тиранина који је, опонашајући оца свога Крона, устао против њега – није кадар да га убеди у супротно? Нећу износити остале примере и начине њиховог поштовања родитеља, јер то све пише у њиховим књигама. – Као треће, нека пагански наставници покушају да их науче презирању новца, да се потруде да не гледају у свему интерес и добитак, и да не настоје неправедним путем да дођу до иметка – тог залога беде и невоља. Међутим, како тада говорити пред њима о Кердоју?[95] Како тада показати његову врећу за новац? Како тада образложити његову спретност у крађи? Где сместити изреку: „Феб без бакра не прориче“, или: „Нема ничега поштенијег од новца“? Све ово код њих је веома поштовано. Шта још? Зар не желе и они да поучавају трезвености и уздржању? Убедљиви образци нису далеко. Зевс, узимајући разне облике ради обмањивања жена, може да се преобличи у орла због неизрециве љубави према фригијској деци, да би богови што раскалашније пировали гледајући како им вино служе срамни љубимци Зевсови; ту је још и Триеспер Иракло који је током само једне ноћи, у Тестијевој кући, учинио тринаест својих подвига који, не знам због чега, нису уврштени међу остале његове подвиге! Јесу ли потребни још неки примери обуздавања страсти? Нека Ареј укроти гнев и порок свој, Дионисије – пијанство, Артемида – своју мржњу према странцима и незнанцима, њихов лукави пророк[96] – свој неумерени смех, Зевс, који је бежао са осталим демонима на сочни пир непорочних Етиопљана – прождрљивост и још Вуин, који је име добио због мржње према земљорадницима чијег је вола за плугом појео, као и многи други богови који једнако хитају на мирис дима и жртвене крви!
Има ли ово било какве сродности са нашим учењем по коме је сваки од нас дужан да љубав према себи мери својом љубављу према другоме, желећи ближњима исто што и самом себи; по коме се кривицом сматра не само учињено недело, него и смишљање каквог недела, желење зла; по коме се једнако кажњава жеља као и већ учињено недело; по коме смо дужни да се бринемо једино о целомудрености, да бисмо могли и своје око, а не само руке, уздржавати од убиства и греха, и да бисмо наш гнев оцеломудрили; по коме су нарушавање заклетве или кривоклетство једнако страшни и мрски да нам је и клетва забрањена? Многи од нас уопште нису имали новца; други, међутим, ако су и имали много новца, омрзнули су га и више су зажелели убогост и сиромаштво од било којег богатства. Угађање и служење стомаку, том несносном и одвратном господару и извору свих зала, ми препуштамо светини; није претерано ако устврде да се подвижници хришћански труде и настоје да живе као да су без тела, изнуравајући смртно бесмртним; они имају само један закон врлине – да ничим не буду савладани у подвигу, због чега све око себе занемарују и превиђају. Док се сви остали кажњавају, на основу својих закона, за учињена дела, ми сасецамо само извориште греха, благовремено га избегавајући као неку злу и незадрживу бујицу. Има ли од овога нешто превасходније и битније? Или: где ћеш и код којих људи пронаћи оне који на клевете благосиљају – када их хуле они су смерни (јер штету не наноси осуда, него истина) – када их гоне, трпе[97] – када им узму једну одећу, дају и другу – када их куну, моле се за оне који их проклињу;[98] једном речју – да туђу наглост побеђују својим милосрђем и да стрпљиво подносе све увреде не би ли непријатеље тиме учинили бољима? Нека и они свој порок на исти начин обуздају и потврде делима препуштамо им то; али, како ће они моћи достићи и остварити меру нашег учења и врлине када ми злим сматрамо чак и ненапредовање у добру, ако од старих непрестано не постајемо нови, ако тапкамо у месту и остајемо у једном истом положају, као чигра или зврчак која се стално врти у круг, али никако не иде напред? Пред нама је много добрих подвига и тек што један окончасмо, други започињемо, а трећи пламено исчекујемо, све док не остваримо и достигнемо крај и обожење ради кога и добисмо живот и биће, и коме неоклевано хитамо, под условом да умом усходимо увис где нас чекају добра, достојна Божјег величанства.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс 49:1.
  2. Јез 29:3.
  3. Ис 10:12.
  4. Пс 73:8.
  5. Ис 1:2.
  6. Пс37:3.
  7. Јулијану.
  8. Рм 5:5.
  9. 1 Кор 4:9.
  10. Фил 4:13.
  11. Јевр 10:34
  12. Пс 66:12.
  13. Пс 10:3; 73:3; 106:13.
  14. Ис 27:11.
  15. Пс 46:10.
  16. По тумачењу Илије Кротског, св. Богослов овде мисли на назианске монахе који се саблазнише тиме што је његов отац, простодушношћу срца свога, потписао аријанско исповедање вере, због чега се они одвојише од Цркве у Назианзу и поставише себи за презвитере особе које рукоположише туђи епископи.
  17. Мт 13:5.
  18. Изл 15:21.
  19. Амос 5:8.
  20. Лк 1:25.
  21. Сир 11:5.
  22. Пс 37:17.
  23. Пс 106:2; 76:3; 74:13-14.
  24. Мк 4:39.
  25. Јов 38:11.
  26. Лк 10:19.
  27. Амос 5:7.
  28. Пс 125:3; 7:12; 149:7; 24:8.
  29. Ис 45:8;49:13
  30. Ис 35:1
  31. Пс 93:14
  32. Ис 25:1.
  33. Пс 146:11; 107:16; 124:7.
  34. Прем 10:4.
  35. Пс 66:16; 78:6.
  36. Галом.
  37. Јулијан и Гал.
  38. У спомен св. мученика Маманта.
  39. Гала.
  40. Пост 4:7.
  41. Јер 4:22.
  42. I Kop 3:19.
  43. Ис 1:13.
  44. Пон. зак 23:18.
  45. Јулијан.
  46. Приче 16:18.
  47. Јак 4:6.
  48. Пс 119:67.
  49. Пон зак 32:16.
  50. Свети Богослов има у виду убиство Цезара Гала по Императоровој заповести, због буне против Императора.
  51. I Петр 2:3.
  52. Јулијана.
  53. Јулијан.
  54. Под раскршћима и пештерама св. Богослов подразумева места на којима је Јулијан, заједно са својим наставницима, приносио жртве бесима и злодусима, вршећи сваковрсна гатања.
  55. Јулијан.
  56. Јулијанове.
  57. Констанцију.
  58. III Цар 19:18.
  59. Дан З:18.
  60. Κατα το Μαρτνρος ω δε μαρτνρας; – реч Мартир има значење сведока и мученика. Свети Григорије употребљава ову реч у два смисла; у првом – о Исусу Христу, као што је то случај и у Откровењу Јовановом 1:5; 3:14; у другом – о сведоцима Христове истине – Апостолима и Мученицима.
  61. Анаксарх је назвао своје тело мехом, када су га сабили у аван.
  62. Зенон.
  63. Сократ.
  64. Овако је Анаксагора назвао једно своје дело у којем је сабрао сва тешка питања.
  65. У римској држави.
  66. Тј. земнога са небеским у човеку.
  67. Мт 10:28; Лк 9:24.
  68. Његово име је Питиодор.
  69. Мт 10:23.
  70. Митру су поштовали Персијанци, Халдејци, – касније Грци и Римљани; приликом вршења њезиних тајни, у Митриној пештери, њезини поклоници су се подвргавали испиту 12 жестоких мука: трпели су глад, бичевања, пролазили су кроз ватру, и друго. У броју поклоника Митре, био је и Јулијан.
  71. Преторов намесник. Созомен каже да је његово име Саљустије.
  72. Имена двојице мучитеља од којих један беше у Епиру, а други у Агригенти.
  73. Св. Григорије овде наводи Хомерове речи о Скамандру. Илијада, 22. ст. 220. Јулијан је у Антиохији тајно, ноћу, убијао многе хришћане, а таласи Оронта су скривали сведоке истине и изобличитеље безчашћа.
  74. За време Јулијанове владавине неки хришћани из кесарије запалише храм богиње Фортуне: због тога је цар многе житеље Кесарије послао у заточеништво.
  75. Праћкаш – руковалац праћком (прим. прев. на cрпски).
  76. Који се покрије шлемом Аидовим (или Плутоловим), како тврди Хомер (Илијада V, 845), постаје невидљив за друге људе, иако стоји пред њима. Други писци (управо Платон у II књ. Републике) ово исто тврди за Хигесов прстен. Хигес беше цар лидијски.
  77. Максимин је умро од смрдљивих и загнојених рана које су прекриле доњи део његовог тела и утробе.
  78. Пс. 9:3
  79. Рм 12:19; I Kop 6:1.
  80. Мт 10:9; Дела4:32.
  81. Рм 12:17
  82. Мт 5:39, 40, 44
  83. Мт 21:41.
  84. Телхини – древни жреци, гатари и вајари кумира на острову Родосу.
  85. Златним стиховима се називају правила живота која се приписују Питагори.
  86. Ове речи су узете од Хомера и прва од њих значи: ужасно; друга: звонити, звечити; μων – ли, или; δηπτυθεν – дакле; αττα – нека; αμωσγεπως, делимично, унеколико.
  87. Киносарг – пагански храм у Атини, изграђен на месту где су раније бацали ванбрачно и блудно рођену децу.
  88. Хомер је тврдио да богови имају свој језик и да река, коју људи познају под именом Скамандра, на језику богова носи име Ксантом, птица Киминда Халкида, лековито биље са црним корењем и белим цветовима – моли. Илијада, XX, 74; XIV, 291; Одисеја XIV, 305.
  89. Овде се мисли на Јулијанов закон којим се хришћанима забрањује изучавање књижевности и науке.
  90. По митологији, Димитра (Херера) је научила Триптолема и Келеја земљорадњи, даровавши им кочију, коју су по пољима возили крилати дракони.
  91. Телмис – древни град у Ликији.
  92. Рм 12:15.
  93. Алузија на Хомеров израз о Андромаху: ???????? ??????? (Илијада, VI, 484).
  94. Изругивање врло ружне мисли митолога који причају да је Сатурн хтео да поједе Зевса, међутим, уместо њега, прогутао је камен.
  95. Кердојем тј. способњаком да заради, пагани су називали Меркурија. Да би означили његову спретност, они су га сликали са врећом за новац о појасу и називали га Сакелион – онај који носи врећу. Њему су приписивали умешност у крађи. Постоји изрека: „Феб не прориче без бакра (односно, без бакарног новца)“ и припада делфијском пророку.
  96. Аполон.
  97. I Kop 4:12-13.
  98. Мт 5:40-44.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *