САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XLIII
Надгробна Василију, архиенископу Кесарије Кападокијске
 
Преостало је још да Василије Велики, који ми је свагда предлагао теме за беседе (због тога што се веома радовао мојим беседама, у мери у којој се други нису радовали ни својим личним) – дакле, преостало је још да он себе предложи као тему за беседнички подвиг, тему веома узвишену и за оне који су већ извежбани у састављању беседа. Мислим да, ако би било ко, испитујући своју моћ у беседама, хтео да им постави границу и да од свих тема изабере једну (као што живописци налазе себи фотографију која им служи као образац сликања), такав би свакако изоставио једну од предложених тема, као недоступну за беседу, и изабрао би прву међу осталим темама. Тако је исто веома тешко говорити у част овога мужа, не само мени који сам већ одавно баталио било какву личну част због тога, него је то тешко и онима који су сав свој живот посветили писању беседа, над њима се сав живот свој трудили и тражили себи славу у овој области! Ја то управо тако схватам и никако другачије, и сасвим сам уверен да сам у праву. Уосталом, нисам сигуран да ли бих уопште за тему одабрао нешто друго, а не похвалу овоме мужу, и да ли бих том другом темом угодио не само себи, него и вредноватељима врлине, па и беседи лично. Са моје стране ово ће бити прикладно враћање дуга, пошто дуг свагда треба враћати, у било чему, па и у беседи. А љубитељима врлине ова реч о врлини биће истовремено и наслада и подстрек. Јер у ономе у чему чујем неку похвалу, ја одмах видим и очигледна узрастања. Због тога нема толико општих успеха ни у чему другом, колико у општим похвалама. Најзад, у обојим случајевима беседа неће остати без одговарајућег успеха. Уколико се беседа приближи достојанству хваљенога, самим тим ће доказати и своју личну снагу. Али, уколико веома заостане за достојанством хваљенога (што се неминовно мора десити када је у питању Василије), самим тим ће себе наружити и посведочити свој пораз тј. показаће да је хваљени много узвишенији од силе изговорене речи. То су, ето, разлози који су ме подстакли да говорим и због којих и ступам на овај подвиг.
Нека се нико не чуди што се ја ове обавезе прихватам са закашњењем, са обзиром да су многи већ много пута хвалили Василија и прославили његово достојанство у ужем кругу, али и јавно. Нека ми опрости божанска душа коју ја веома ценим! Нема сумње да особа, која се још увек налази са нама, много исправља у мени закон дружбе и то на основу најбољих закона (не стидим се да кажем да је ои и за све друге био закон честитости), а снисходљив ће бити према мени и сада, када се узнео од нас. Опростите ми и сви ви који сте пламено величали Василија, бивајући ватренији један од другога у хвали, сведочећи тако да се нисте задовољили једним и истим ступњем хвале – усрдношћу да га хвалите! Ја свој дуг нисам до сада испунио не због немара (никада нисам желео да будем такав занемаритељ дужности или честитости или пријатељства), него највише због тога што сам сматрао да није добро да себе иставим у првим план, него да омогућим и другима, да хвале Василија. Нисам журио са беседом, најпре, због тога (казаћу истину) што сматрам потребом да сваки који приступа свештенодејству треба да је чист устима и мислима; осим тога није вам непознато (казаћу и о томе), колико сам током овога времена био заузет старањем за истинито учење које је запало у опасност, и колико сам принуда лично отрпео пресељавањем, које може бити да је по вољи Божјој, али и не против воље овога мужаственога подвижника истине који ничим другим није дисао до побожношћу и, за цели свет, спаситељним учењем. О телесним слабостима својим, вероватно, није умесно да говорим, поготово не овом одважном човеку који је пре пресељавања одавде поставио себе изнад свега телеснога, будући убеђен да духовна добра уопште не трпе штету због таквих стега. Такво је, ето, моје оправдање и овим речима нека оно буде закључено; сматрам да нема више потребе продубљивати га, јер у питању је Василије и људи који су веома добро упознати са мојим приликама.
Сада имам обавезу да конкретно приступим похвалној речи, посветивши реч Василијевом Богу, да не бих и Василија ожалостио похвалама, а и ја да се не покажем униженијим од других; сви смо ми на једнакој удаљености од Василија и нисмо ништа друго пред њим до оно што смо пред небом и сунчевом светлошћу која гледа на нас.
Да сам ја видео како се Василије велича својим пореклом, и наследницима његовог рода, или било чиме другим потпуно небитним, него оним што људи, привезани за земаљско, веома цене, ја бих, пребројавши све што бих могао казати о прошавшим стварима, направио нови списак хероја којим никако не бих устукнуо пред историјским вредностима, него бих стекао преимућство, пошто се не бих хвалио измишљотинама и баснама, него стварним догађајима за које постоји безброј сведока. О његовим прецима са очеве стране, Понт нам пружа мноштво таквих прича које ни по чему нису маловажне у односу на древна понтијска чудеса, којима су препуни записи историчара и химнографа.. А поштоване Кападокијце – то је и моја родна груда, ништа мање не красе благородни младићи, као и педигреи што красе добре коње, тако да слободно можемо казати да је његово порекло и са мајчине стране једнако узвишено као и са очеве. Уосталом, тешко би било са сигурношћу казати у којем од ова два рода има више примера храбрих војсковођа, мудрих народних старешина, особа са утицајем на царским дворовима, узвишених престола, грађанских одликовања, блиставога красноречја! Ако бисмо зажелели о њима да говоримо, за нас би се ништавнима показали потомци Пелопса, Кекропса, Алкмеона, Ајјакса, Иракла и других знаменитих личности старине. Пошто нису у стању да било шта јавно кажу о њима, они су прећутно усмерили пажњу своју на неке демоне и назови богове, наводећи у част својих предака измишљене басне у којима је сва вредност, достојна поштовања, веома жалосна. Али, пошто ми говоримо о мужу који је сматрао да о благородству треба закључивати на основу личног достојанства, а да смо сви ми дужни да себе уздижемо не на основу позајмица од других, тако што ћемо и лепоту лица, и доброту нарави, и узвишеност рода вредновати на основу својих предака, ја ћу, дотакнувши се само једног или два случаја везаних за његове претке, који су најсроднији његовом начину живота, а о којима би он са великим задовољством слушао, почети да говорим о њему лично.
Свако поколење и сваки члан поколења има своје особености о којима је, мање или више, битно да се каже, јер се оне очитују и у потоњем нараштају. Тако је и код Василија случај; особеност очевог и мајчиног порекла, или рода, јесте побожност, што ће нам потоње казивање и посведочити.
Наступило је гоњење и, може се рећи, најстрашнији прогон међу дотадашњим гоњењима; мислим на познато вам гоњење за време Максимина, који се појавио убрзо после претходних прогонитеља и који је учинио да сви пре њега прогонитељи делују човекољубиво у односу на њега – толико је велика била његова дрскост и са толико усрдности је он настојао да задржи врх у злоби! Са њим су се препирали многи од наших подвижника, а неки од њих су се подвизавали све до смрти, а други су замало избегли смрт тј. они су остављени у животу да надживе гоњење и да не окончају мученички свој живот; такви, међутим, служе другима као пример и подстрек у побожности, они су живи мученици, одушевљени споменици, ћутљиви проповедници. У броју многих познатих страдалника беху и Василијеви преци по оцу; и као што они прођоше цео пут побожности, тако је и време објавило прекрасни венац њихових подвига. Иако је њихово срце било спремно да са радошћу претрпи све што предстоји, због чега Христос и овенчава све који опонашају Његова страдања, ипак су били свесни да сваки подвиг треба да буде законит. А закон мучеништва је такав да, штедећи гонитеље и слабе, нико не излази на подвиг самовољно, али када већ изађе да се не повлачи; ово из разлога што прво представља дрскост, а ово друго – малодушност. Због тога, да би и у овом указали поштовање Законодавцу, шта они чине? Или, боље упитати: куда их је одвео Промисао Божји који управља свим њиховим делима? Они су избегли у једну шуму, на понтијској обали, а таквих шума има веома много у том крају и одликују се густином и пространошћу; избегли су са малобројном пратњом и сапутницима у избеглиштву. Неки су се дивили дуговременошћу њиховог избеглиштва – скоро седам година је трајало, или чак и нешто дуже, како причају, али су се једнако дивили и оскудном животу тих људи, навикнутих на пристојан живот; сада су добровољно прихватили живот под ведрим небом, трпећи хладноћу, врућину, кишу и живот у пустињи, удаљени од својих пријатеља, без икаквог контакта са људима, што је све заједно отежавало њихово избегличко стање. Но, ја намеравам да вам кажем и нешто дивније од овога, нешто у чега је тешко поверовати, нарочито људима који нису претрпели прогонство и не сматрају нечим битним гоњење и трпљење беде ради Христа.
Ови одважни подвижници, заморени временом и оскудним животом, пожелели су да имају нешто прикладније. Нека је на знање да се они нису понашали као Израиљци, нису роптали на своје стање као ови док су били у пустињи, бежећи из Египта и тврдећи да је Египат био за њих прикладнији за живот него пустиња, јер им је пружао извесна задовољства и обиље хране тј. све остало чиме пустиња оскудева.[1] Они су били много побожнији и истрајнији у вери! Говорили су: „ништа није чудно у томе што Бог чудотвори, што је Бог чуда, јер је изобилно нахранио народ свој у пустињи док је лутао, дајући му хлеб, шаљући му птице и другу храну, не само неопходну за живот, него врло често и изобилну, раздељујући море пред њима, заустављајући ход сунца, заустављајући ток реке (овоме су придодавали и друга чудеса Божја, јер у таквим околностима душа врло радо помиње древне приче и прославља Бога због многих чудеса његових), дакле, шта је необично, настављали су они, ако тај Бог и нас, подвижнике побожности, нахрани сада укусном храном? Много је зверова који се, избегнувши трпезе богатих, какву смо и ми некада постављали, скривају по овим шумама, много је птица укусних за јело које лете изнад нас који гладујемо. Ако они буду неуловљиви за нас, то ће бити само по Твојој вољи!“ – Тако су они вапили Богу и остварили су добит, јер им је храна добровољно пала у руке. Одакле се на горама појавише јелени? И како да су били толико крупни и угојени, добровољно идући на заклање? Могао се стећи утисак да су они просто негодовали што још раније нису позвани на заклање! Једни су мамили себи ловце, а други су ишли у пратњи ловаца. Да ли их је можда неко нагонио или усмеравао? – Нико! Јесу ли можда бежали испред чопора коња, или испред бесних паса, испред њиховог лавежа и урлика, или од било чега другог што нагони животиње у бег? Не, њих је везала молитва и праведничка молба. Да ли је ико икада чуо за овакав лов, свеједно да ли у наше или неко пређашње време? Дивног ли чуда! Ловци су били једини распоредитељи ловине; довољно је било да зажеле оно што им се допада и то би и уловили; а све што је било преко њихове мере, изаслано је у шуму, до неке друге трпезе. Ето, ненадано уготовљене трпезе, ето благопријатне вечере, ето благодарних учесника изненадног пира, узрокованог испуњавањем њихове наде – у десившем се чуду! Од тада су постали још ревноснији у овом подвигу, ради којег су примили изобилну награду.
Таква је, ето, моја прича! Сада ти, прогонитељу мој, који се наслађујеш баснама можеш да ми причаш о твојим богињама-звероловцима, о Орионима и Актеонима – несрећним овцама, о јелену који је собом одменио дјеву,[2] препричавајући нам све, под условом да се твоје частољубље задовољи сазнањем да ми твоје казивање сматрамо за обичну басну. А наставак приче веома је гнусан; каква је корист од замене, ако богиња спасену дјеву научи да убија дошљаке, навикавајући је на мржњу, а не на човекољубије?
Ово што ја испричах само је један од многих догађаја који, по моме мишљењу, стоји испред многих других! Ја га нисам испричао да бих тиме увеличао славу Василијеву. Море нема потребе да се у њега уливају реке, иако се у њега уливају многе и многоводне реке: исто тако и овај којег овде хвалимо нема потребе да неко други било шта доприноси његовом достојанству. Ја сам, уствари, желео да покажем какве је примере он имао пред собом још од малих ногу, на какве се примере угледао и у којој мери их је он превазишао. Ако је другим људима битно да за своју славу позајме нешто од својих предака, за њега је најбитније да, наликујући реци која тече уназад, са своје стране допринесе слави својих отаца.
Брак Василијевих родитеља, који се није огледао само у телесном савезу, већ и у стремљењу ка врлини, поседовао је многе особености, као: помагање убогих, очишћење душе уздржавањем, даровање Богу дела свога иметка; за последње су многи у то време ревновали, као и сада, када се тај обичај већ уврежио у народу. Њихов брак је обиловао и другим вредностима које би могле да испуне уши свих људи, чак и када би их Понт и Кападокија поделили међу собом. Но, мени се чини да су у том браку најзнаменитија била добра деца. Да су једни исти родитељи имали и многу и добру децу, о томе примере можемо пронаћи и у баснама. За Василијеве родитеље сведочи нам реални опит, јер су они сами по себи, све и да нису имали такву децу, имали довољно похвалних особина; а да и нису толико узнапредовали у врлини, они би само због своје деце превазишли све друге људе. Ако су међу рођеном децом једно или двоје достојни хвале, то се може приписати и природи. Али, узвишеност све деце подједнако, очигледно служи као похвала њиховим родитељима. Управо то нам потврђује најблаженији број[3] свештеника, девственика и везаних законом супружништва, имајући на знање да њихов брачни живот није ни мало онемогућавао напредовање у врлини и побожности; напротив, они су свој брак претворили само у избор рода, а не и начина живота.
Ко не познаје Василијевог оца, Василија – велико име за све људе? Он је остварио родитељске жеље; не кажем тиме да је само он испунио њихове жеље; у крајњој линији, достигао је то у мери људској. Превазилазећи све друге у врлини, он је једино у сину своме наишао на препреку у држању првенства. Ко не познаје Емелију? Она је већ својим именом предодређена за оно што је касније остварила, или је потоње оправдало њезино именовање; она је заиста била саимена складности (εμμελεια) или, да кажемо овако: она је међу женама била исто оно што је њезин муж био међу људима. Потом, да би, са наше стране хваљени муж, био дарован роду људском – послужила је, наравно, природа, као што су и у древности од Бога били даровани одважни мужеви ради општег добра; њему је најприличније било да се роди од таквих родитеља, а не од неких других, али и њима је приличило да се назову родитељима оваквог сина, а не неког другог. Тако се предивно све ово десило и савршило!
Пошто смо најпре указали дужно поштовање управо поменутим родитељима Василијевим, уважавајући закон Божји који налаже да се свака почаст указује родитељима, кажимо сада и о Василију лично, напоменувши унапред да, што по моме мишљењу зна сваки који га уважава, ако намеравамо да хвалимо Василија, онда треба да имамо његова сопствена уста. Наиме, као што он представља достојанствен и хвале вредан предмет за хвалу, тако исто једино он, силом речи, одговара таквом предмету.
Када је реч о лепоти, узвишености силе и величанству, у чему се, како видим, многи упињу, препустићемо такво казивање онима који то желе не због тога да би и у томе, мада још млад беше и трезвеност није у њему овладала над телом, он уступио било којем гордељивцу предност над маловажним стварима тј. онима који не иду даље од телеснога: него ради тога да не бисмо искушали неискусне борце који, потрошивши своју снагу у залудним борбама, постају немоћни у борби стварној и победоносној, због које се проглашавају овенчанима. У домен моје похвале ућиће само то што сам већ напоменуо, без икакве намере да се покажем неумереним и особом која бесмислено баца своју реч.
Предпостављам да сваки разуман човек сматра да је прво благо за нас образовање, и не само ово најблагородније и нашеобразовање које, презирући све украсе и плодовитост речи, брине једино за спасење и за лепоту умосазерцавајућу, него и образовање спољашње којег се многи Хришћани, због рђавог схватања, гнушају као злочесног и опасног, које нас одваја од Бога. Небо, земљу, ваздух и све што је на њима не треба презирати због тога што су их неки људи рђаво схватили, па наместо Богу, њима указују своје божанско клањање. Ми, међутим, искористивши у њему оно што је пријатно за живот и насладу, избегавамо све што је опасно и не поистовећујемо са за безумницима који творевину супродстављају Творцу, него на основу саздања закључујемо о Саздатељу, као што и каже божански апостол покоравајући сваку помисао Христу.[4] Такође о ватри, о храни, о жељезу и о свему осталом, не можемо казати шта је од њих само по себи важније или је штетније; то зависи од начина на који се њима користимо. Чак и међу животињама које гамижу по земљи постоје оне које користимо у лекарске сврхе. Тако смо исто позајмили разна истраживања и расветљавања у наукама, одбацујући све оно што нас наводи на демоне, у заблуду и у дубину пропасти. Ми смо из њих извукли само оно што је корисно за нашу побожност, кроз рђавије се поучисмо бољем, а њихову слабост преокренусмо у постојаност нашег учења. Због тога не треба одбацивати ученост, како неки мисле; добро је сматрати глупима и незналицама све оне који, заступајући такво мишљење, желе све људе да виде налик себи како би у заједничком недостатку прикрили своје личне слабости и избегли срамоту због свога незнања. Зато ћемо, образложивши и утврдивши ово заједничким сагласјем, одпочети разматрање Василијевог живота.
Први узраст Василијев, под руководством великог оца његовог, у личности којег је Понт предлагао општег наставника врлине, обавијен је пеленама и образовањем у најбоље и најчистије саздање, које божански Давид прекрасно назива дневним и супродстављеним ноћном.[5] Под оваквим надзором дивни Василије се обучавао у раду и у речи, који су заједно са њим нарастали, садејствујући једно другом. Он се не хвали некаквом тесалијском и горњом пештером, као училиштем врлине, или било каквим високомерним Кентауром – учитељем њихових богова и хероја, није учио како да лови зечеве, да гони козе, да лови јелене, да извојује победу у ратоборним ситуацијама или да уме спретно да јаше коње, користећи једно и исто уместо коња и учитеља, не хранећи се, сходно баснословљима, мозговима јелена и лавова; он изучава први и основни круг наука и напредује у побожности; укратко: почев већ од првих часова он постојано иде према будућем савршенству. Јер они, који се усавршише у делима оставивши реч, или у речи оставивши дела, ничим се, како ми се чини, не разликују од једнооких који трпе велику штету ако сами гледају, а још више трпе стид ако неко у њих гледа. Али онај који успе и у једном и у другом, и постане ободеснорук, таквом је могуће да постане савршен и да већ у овоме животу окуси тамошње блаженство. Дакле, за Василија беше благодатно то што је он у својој кући имао образац врлине на који се угледао, постајући брзо савршен. И као што видимо да ждребад и телад већ од рођења скакућу за својим мајкама, тако је и он од најранијег узраста свог, као ждребе, трчао за оцем својим и не заостајући у узвишеним поривима врлине, него као у некаквој слици (ако се овако уопште могу вршити поређења), пројављивао је собом будућу лепоту врлине и до одређеног времена, строгошћу свога живота, скицирао је оно што. је битно за овакав живот.
Када је довољно стекао знања у оваквој школи, а да не би пропустио ништа од добра које му је требало и да не би заостао за трудољубивом пчелом која лети од цвета до цвета сабирајући корисно, он се упућује у Кесарију и тамошња училишта. Говорим о Кесарији знаменитој и нашој (због тога што је она и мени била руководитељ и наставница у речи), коју слободно можемо назвати митрополијом наука, као и митрополијом градова који јој припадају и под њеном су управом. Ако би неко хтео да је лиши првенства у наукама, одузео би јој њезин најбољи део. Неки други градови одликују се другачијом лепотом, било древном или новијом, да би се и у вези са њима имало, како ја мислим, о чему причати или на шта погледати; међутим, одлика Кесарије беху науке, исто као и натпис на оружју или на почетку приче.
О свему осталом нека причају они који су и учили Василија, наслађујући се његовом ученошћу. Нека они посведоче: какав је он био ученик, како се понашао пред учитељима, а како пред својим вршњацима; како се са једнима равнао, а друге је превазилазио у сваком погледу; какав углед је стекао за кратко време и међу обичним људима, али и међу школованим, посведочавајући собом ученост свога узраста и постојаност нарави изнад образовања. Он је био беседник међу беседницима још пре него што је почео да посећује катедре софиста, философ међу философима још пре него што је почео да слуша предавања из философије, а што је најбитније, био је свештеник за хришћане још пре него што је рукоположен за свештеника. Толико је све, и у свему, њему уступало предност! Световне науке за њега беху споредна обавеза и он је из њих позајмљивао само оно што је могло да користи нашој трезвености, из разлога што је веома потребно знање и у речи, како би се јасније изразило оно што умом појмимо. Наиме, мисао, ако није исказана речју, представља покрет обамрлога. Главна његова обавеза беше љубомудрије тј. одвајање од овога света, заједничарење са Богом, у мери свога узрастања и усхођења од доњега ка вишњем, а посредством непостојаног и брзо пролазећег он је задобијао постојано и вечно постојеће.
Из Касарије сами Бог, и предивна жеђ за знањем, води Василија у Византију (град који предњачи на Истоку); она је била прослављена по својим софистима и философима од којих је он, захваљујући својој природној надарености и оштроумности, за кратко време сабрао све најбитније; а из Византије је дошао у Атину – саборницу наука; у Атини, како за кога, али за мене сигурно, беху златни дани који ми пружише много лепог и доброг. Они су ме савршено упознали са овим мужем за кога сам ја још од раније знао и чуо. Тражећи образовање, пронашао сам срећу, искусивши на себи (само у другачијем одношају) исто што и Саул који је, тражећи очеве магарце, пронашао царство, тако да је придодато делу постало много важније од самог дела.
До сада је наша реч текла глатко, јер је ишла по врло пријатном, равном и царском путу похвала упућених Василију; а сада ја више не знам како да употребим своју реч и на чега да обратим пажњу, пошто се појављују и стрмени. Јер, доводећи реч до овога времена и дотичући се само њега, ја бих желео да овде придодам нешто и о себи лично, задржавајући се донекле на питању како је, и на који начин, утврђено наше пријатељство, или наше једнодушје, или (говорећи веродостојније) наше сродништво. Као што поглед оставља у нама пријатан траг, па ако нам га насилно скрену на нешто друго, он опет настоји да се врати на љубљени предмет, тако и реч воли упечатљива казивања. Веома стрепим због тежине предстојећег казивања. Покушаћу да испуним обавезу, колико је могуће, што умереније. Али ако се и одушевим љубављу, унапред се извињавам због страсти која је, наравно, овде праведнија од било које друге и којој се не можемо покорити све док човек не изгуби разум.
Атина нас је прихватила као поток неке реке – нас који, одвојивши се од једног изворишта тј. од исте нам отаџбине, бејасмо одушевљени свестраном љубављу према наукама и, као по међусобном договору, Божјом вољом, поново се састасмо заједно. Ја сам нешто раније стигао у Атину, а потом је дошао и Василије којег су овде чекали са великим одушевљењем и жудњом; све из разлога што се његово име, још пре него што је стигао, изговарало устима многих и сви су настојали да једни друге предухитре. Сматрам да није наодмет убацити овде кратку сторију, као неку посластицу, ради подсећања оних који то знају, а за наук онима који то још нису чули.
Многобројни и лакомислени млади људи у Атини, не само они незнатнога порекла и имена, него чак и они који су већ стекли име, као неконтролисана светина, сходно својој младости и незадрживости у својим поривима, одишу неразумном страшћу према софистима. Са каквим изразима одушевљења окорели коњељубци и љубитељи тркалишних призора посматрају усрдност тркача на коњским хиподромима? Они поскакују са својих места, галаме, бодре, скачу по земљи, а седећи на својим местима опонашају покретима свога тела коњанике који у трку јашу коње, пуцкају прстима по ваздуху као да имају бич у рукама, подстичу коње и коњанике на што бољи резултат, без обзира што резултат од њих уопште не зависи. Они међу собом деле коњанике, коње, коњушаре, продавце улазнице; и ко су ти људи; најчешће бедаци и никоговићи који ни у току једнога дана немају довољно хране за себе! Исту овакву острашћеност уочавамо код атинских младића, а испољавају је према својим учитељима и саискатељима личне славе. Они се брину како да за себе придобију што већи број пријатеља и како да се, сходно њиховом труду, учитељи њихови обогате. А оно што је веома тужно и срамотно јесте чињеница да су градови овим већ заражени, путеви су закрчени, пристаништа, брда и долине, пустиње и сваки угао Атине и осталог дела Грчке, па чак и највећи број њихових житеља, јер и њих сматрају присташама одређене скупине људи. Због тога, чим се појави неки нови младић, одмах почиње јагма за њега (допада у њихов круг својом вољом, или против воље); код њих је на снази такав антички закон у којем су помешана дела и пошалице. Новопридошлица се.одводи неком другу који је пре њега стигао у град, или се одводи неком рођаку, или земљаку, или било коме другом који се већ потврдио у софистици и умножава добитак своме учитељу, што за њих чини велику част; за њих је награда чак и то када имају младиће привржене себи. После тога новопридошли младић треба да истрпи поруге и подругљиво понашање свакога ко пожели да га исмеје. Овакво њихово понашање је уведено, предпостављам, са циљем да под своје узму новопридошлицу и донекле га образују на свој начин. Шеге на њихов рачун од стране неких бивају веома опаке и дрске, док други поступају виспреније и оштроумније, све у зависности од интелектуалног нивоа придошлице. Овакав дочек и опхођење са њихове стране, онима који за то раније нису знали, бивају веома страшни и чине се придошлицама као немилосрдни поступак, а онима којима је од раније скренута пажња на овакво понашање атинских младића, делује прикладно и пријатно, јер такви поступци врло често имају само привид грубости, док у бити нису такви. После тога, новодошлога у врло свечаној поворци одводе у бању. А то бива овако: постројивши се у парове и ставши на одређену удаљеност једни од других, они иду испред младог човека све до бање. Када дођу до врата бање они углас испусте снажни крик и почињу да играју као да су ван себе; испуштеним криком стављају до знања младом човеку да они даље не иду, пошто не могу да уђу у бању. У исто време насилно отварају врата бање и урнебесним вриском плаше новодошлога, пуштајући га да уђе у бању и ослобађајући га, при том, дотадањег притиска, поздрављајући га при изласку из бање као човека у свему једнаког са њима и, на тај начин, укљученог у исто братство; то магновено и тренутачно ослобађање од свег страха и огорчења које се до тада истрпело представља, уствари, најпријатније олакшање и стање.
А ја сам свога великога Василија не само једини дочекао, него сам га и прихватио са дужним поштовањем, јер сам у њему препознао одлучну нарав и зрелост у схватањима, тако да сам настојао да убедим и друге младиће, који још нису имали прилике да чују за њега, да се са њим на исти начин опходе; многи су га од почетка веома ценили, јер је глас о њему стигао пре њега. Шта је била последица тога? Једини је он, од оних који су у то време придошли, избегао свеопшти закон и удостојен је вишег поштовања. Ово је уједно био и почетак наше дружбе и пријатељства. Из ње је изникла прва искра нашег савеза. Тако смо се ми ранили љубављу једнога према другом.
После тога су се надовезали и следећи догађаји које је незахвално прећутати. Код Јермена сам приметио извесну уздржаност и затвореност. Неки од њих који су већ познавали Василија, сходно пријатељству њихових очева и дедова, а који су се школовали у истом училишту са нама, дошли су код Василија тобоже као пријатељи (испоставило се да их је подстакла завист, а не искреност), постављајући му разна питања, више спорна неголи пријатељска. Од раније познавајући Василијеву даровитост, а без намере да отрпе његов углед, они су од првог контакта покушали да га подчине себи. Њима је било неподносиво да, са обзиром да су се пре њега заогрнули философским плаштом, устукну пред иноземцем и придошлицом. А ја, човек везан за Атину и кратковид (вероватно да нисам изазивао њихово подозрење због своје неугледности), пошто су они почели да попуштају у својим насртајима на њега, поново заревновах о слави Атине, а да она не би изгубила сјај у њиховим очима и била подвргнута подозривости, обнових реч, подстакох младе људе и пружих им својим упливом повод (у сличним околностима и малена подршка може много да помогне) за наставак раније започете полемике. Али пошто сам од раније прозрео њихов наум и скривени циљ разговора, јер се он није могао дуго скривати и сам себе је разоткрио, успео сам да начиним неочекивани обрт у насталој ситуацији и, заједно са Василијем, да њихову победу доведем у питање. Василије је намах схватио шта ја покушавам; био је веома проницљив, као мало ко; и препун ревности (описаћу га Хомеровим стихом), својом речју је потпуно збунио ове паметњаковиће, не престајући да их поражава својим силогизмима, све док их није сасвим савладао и присилио на предају, заузимајући првенство у односу на њих. То је други случај који у нама не само да је потпалио искру, него је разбуктао светли и велики пламен пријатељства. Паметњаковићи се удаљише без икаквог успеха, прекоревајући сами себе због непромишљености, али окривљујући и мене као злобника и лицемера тврдећи да сам ја издао не само њих, већ и Атину, због тога што су они побеђени већ при првом покушају да насамаре једног човека који се као новопридошли не би усудио, без моје помоћи, да ступи у овакав бој.
Међутим, таква је људска слабост! Када, надајући се нечему великом, одједном то и оствари, учини се да је то ниже од раније стеченог мишљења. И Василије се подвргао тој слабости, постао је жалостан, почео је да тугује духом, а не могавши сам себи да опрости долазак у Атину, и тражећи оно што није пронашао, почео је да назива Атину обмањивим блаженством. У такво стање је запао; ја сам успео да расејем већи део његовог незадовољства и туге; час сам му наводио доказе, час сам доказе зачинио ласкањима размишљајући (наравно, сасвим исправно) да, као што се нарав човекова не образује одједном, него током извесног времена, тако исто и ученост нечија не може одмах да засени нити се познаје на маловажном. На такав начин сам успео да га донекле орасположим и охрабрим, и после неколико опита нашег пријатељства све више сам га везивао за себе. Када смо после извесног времена један другоме открили своје планове и циљ – љубомудрије, тада смо заиста један другом постали све – и другови, и пријатељи, и сатрпезиици, и сродници; имали смо само један циљ: непрестано смо узрастали у пламеној љубави један према другоме. Јер, љубав плотска и привезана за брзо пролазеће, и сама веома брзо пролази наликујући пролетњим цветовима. Као што пламен, када сагори сву материју, престаје да гори и гасне заједно са изгорелом материјом, тако се исто и ова страст гаси пошто увене оно што је подстицало њезину пламтивост. Међутим, љубав по Богу веома је сврсисходна, храни се постојаним предметима и дуготрајна је. Што се снажније дочарава лепота оних који имају овакву љубав, тиме снажније привезује оне који љубе и желе истоветно. Такав је закон љубави који је изнад нас.
Осећам да се приклањам границама времена и мере; ни сам не знам на који начин се ограничавам оваквим изразима; међутим, не налазим начина да се уздржим од оваквог повествовања. Чим год да се присетим било чега, оно ми се одмах чини да је много важније од онога што сам унапред замислио да кажем. И ако би неко покушао насилно да ме одвуче даље, са мном би се десило исто оно што се дешава са полипом, приљубљеним за камен, ако неко покуша да га одвоји од тога камена: или ће део полипа остати слепљен на камену, или ће се део камена откинути и остати приљубљен уз полипа.
У таквом расположењу једнога према другоме, таквим златним стубовима, како каже Пиндар, подупревши дворац добрим темељом, ишли смо ми напред, имајући садејственика Бога и нашу љубав. О, да ли ћу моћи без суза да поднесем казивање о томе? Иста надања и дела водили су нас према ономе најзавиднијем – према науци. Далека је од нас била завист, а саревновање је било веома усрдно код обојице. Ни један од нас није тежио да постане први у нечему, него смо на неки начин уступали првенство један другоме; сваки од нас је славу свога друга сматрао својом личном славом и успехом. Чинило се да једна душа у обојице подржава два тела. Мада не заслужује неко поверење оних који тврде да је све разливено у свему, ипак треба нама веровати када тврдимо да смо ми били један у другоме и један са другим. Обојица смо ревновали у једном – у врлини, и имали смо једно усрђе – одлазак одавде, ослобађање од овдашњега, живљење ради будућих надања. Према овом циљу усмеравали смо сав наш живот и рад, а заповестима које приводе овоме циљу исправљали смо један другога у врлини. Ако није претерано да кажем, ми смо један другоме служили и као правило и као висак, помоћу чега смо распознавали шта је исправно, а шта није. Ми смо се дружили и са другим младићима, али не са пргавима и наглима, него са трезвенима и честитима, не са свађалицама, него са мирољубивима, са којима смо увек постизали неко добро; знали смо да је много лакше позајмити порок, неголи предати врлину, тако да ћеш се много лакше и брже заразити болешћу, него што ћеш другоме пренети своје здравље. Када је реч о настави, ми нисмо волели само оне пријатне, него смо више жудили за најсавршенијим часовима; то смо чинили из простог разлога што и такав избор помаже младим људима да се лакше образују у врлини или у пороку. Ми смо знали само за два пута: један – то је први и најпревасходнији, водио је ка нашим свештеним храмовима и ка тамошњим учитељима; други – то је друговажни и једнаког достојанства са првим, водио нас је до наставника световних наука. Неки остали путеви – на славља, на тркалишта, на народна сабрања, на пирове, нису нас занимали и препуштали смо их онима који их желе. Достојним пажње нисмо сматрали ништа од онога што нас не приводи врлини и што нас не оплемењује. Други младићи имају другачија призвања, свеједно јесу ли то жеље њихових очева, или су њихове лично, сходно пореклу и интересовању; али ми имадосмо једно велико дело и име – бити и називати се хришћанима. Тиме смо се више хвалили неголи Хигес (предпоставимо да није реч о басни) проналажењем прстена, помоћу којег је постао цар Лидијски, или Мидас златом, од којег је погинуо пошто је убрзо после проналаска добио испуњење свих жеља и стекао способност (то је друга нека Фригијска басна) да све претвара у злато. Шта да кажем за стрелу хиперборца Авариса или за Арагивског пегаза на којима се није могло толико високо узлетети у ваздуху, колико смо нас двојица, један помоћу другога и један са другим, узлетали према Богу? Или да се изразим краће? Мада је за друге (не размишљају без основе овако побожни људи) Атина била душепогубна, јер је препуна рђавог богатства – идола, којих је тамо било више неголи у целој Јелади, тако да је било врло тешко не повести се за другима који су их хвалили и величали, ипак ми од тога нисмо трпели никакву штету, јер смо за тако шта затворили и заградили срце своје. Насупрот томе (ако треба казати и оно што је сасвим уобичајено) ми смо, живећи у Атини, утврђивали себе у нашој вери, јер смо постали свесни обмањивости и лажности идола, и у Атини, где су им се сви дивили, ми смо научили да презиремо демоне. И ако заиста постоји негде, ма и у народном веровању, таква река која је слатка када протиче и кроз море, и такво биће које поскакује у пламену који све друго гута, нас двојица смо личили на тако шта у кругу својих вршњака. Најпрекрасније је било то што су и сатрудници наши били пуни разумевања према нама, тако да су се и они препуштали таквом вођи и одушевљавали оним чиме се одушевљавао Василије, мада је свима нама идење за њим личило на пешачење за брзим лидијским колима.
Кроз све ово ми смо постали познати не само код својих наставника и другова, него и у читавој Јелади, нарочито код знаменитих људи Јеладе. Глас о нама је прелазио границе државе, како се то чуло од многих људи. Сваки човек који је чуо за Атину, чуо је и причао је о нашим наставницима, а ко је чуо за наше наставнике, тај је чуо и за нас. Свима смо постали добро познат пар, а у поређењу са нама ништа нису значили њихови Орести и Плади, њихови Молиониди, прослављени од стране Хомера, а који су познатост стекли захваљујући свеопштој невољи и умећу прављења кола, дејствујући истовремено влашћу и бичем. Ја сам, ма и неприметно, почео да се хвалим самим собом, мада никада похвале о себи, од других, нисам примао. Уопште није чудно ако сам и у таквом односу стекао нешто од нашег пријатељства и дружбе, ако сам се од живога окористио часовима врлине, а од уснулога извлачим добит да, сходно прилици, говорим у своју част.
Нека се моја реч опет врати задатом циљу. Ко је, још пре него је оседео, био толико сед својим умом? У томе види старост и мудри Соломон.[6] Кога су, не само наши вршњаци и савременици, него и они који су живели пре нас, толико уважавали, како старци, тако и младићи? Коме су, због честитог живота, биле мање потребне речи? И ко је, при врлинском животу, у већој мери овладао речју? Коју од наука он није изучио? Боље рећи: у којој науци он није напредовао до савршенства, тако да је изгледало као да се само том једном науком бавио? До те мере је он изучио све, до које неко не стигне у само једној јединој науци! Сваку науку је изучио до таквог степена, као да ништа друго није изучавао. Код њега нису одударале усрдност и даровитост једна од друге, а од њих су и знање и науке црпеле своју снагу. Мада је у свеколиком његовом труду природна надареност била пресудна, те је мање требао да се труди, ипак је он до таквог степена довео и једно и друго, да већ више није било јасно да ли је помоћу марљивог труда или помоћу природне надарености постао толико знаменит. Ко ће се упоредити са њим у беседништву, због личне пламенитости у томе, мада својим изгледом није одавао утисак беседника? Ко ће моћи, налик њему, да образложи постојећа граматичка или језичка правила, да примени историју, да влада метриком стиха, да озакони стихотворство? Ко је толико моћан у философији – у философији која се протеже изван овоземаљског и допире до вишњега тј. у делатној и умозритељној философији, али исто тако и у оном њезином делу који се тиче логичког закључивања и премиса, али и надметања, што се назива дијалектиком? Лакше је изаћи из лавиринта, него избећи мреже његових речи, ако он уочи да је то потребно. Из астрономије, геометрије и наука у том низу изучио је све оно што му је било потребно и у тој мери да га нико не би могао збунити и довести у недоумицу, а одбацио је све излишно, као небитно онима који желе да живе побожно. И овде можемо да се дивимо више одабраном, неголи одбаченом, али и одбаченом више неголи одабраном. Лекарску науку – тај плод љубомудрија и трудољубија – сматрао је веома неопходном због личних телесних слабости и старања за болесне. Уосталом, шта све ово, ма колико да је важно, значи у поређењу са моралном обуком Василијевом? Ко њега познаје на основу личног искуства, томе више није важан ни Минос, ни Радамант, које су Јелини удостојили златобојних лугова и јелисејских поља, дочаравајући тиме наш рај за који су сазнали, по моме мишљењу, из Мојсејевих и наших књига, без обзира што су се донекле размимоишли са нама у терминима, дочаравши исто другим и другачијим речима.
Таквим расположењем је он постао овакав; био је он брод који је натоварен образовањем до те мере, до које је могуће људској природи да носи, пошто даље од Кадикса нема више пута. Међутим, дошло је већ време да се нас двојица вратимо својим кућама, да ступимо у живот много савршенији, да прионемо на испуњавање својих жеља и општих очекивања. Освануо је дан растанка и, као што обично бива у тим тренуцима, започели смо га са опроштајним речима, поздравима, жељом за остајањем, плачем, грљењем и сузама. Никоме и ништа не бива толико тешко као атинским васпитаницима када дође време растанка са Атином, и друга са другом. Настао је веома жалостан призор, достојан нашег описа. Били смо окружени масом другова и вршњака, чак су били присутни и неки од наших учитеља; они су нас убеђивали да не идемо из Атине и све су покушали, чак и својеврсну присилу, само да нас задрже. Шта тада све не говоре и шта све не чине они који тугују? У томе донекле окривљујем и себе самога; окривићу (мада је то веома смело са моје стране) и ову божанску и честиту душу. Јер Василије, објаснивши нам разлог због којег свакако мора да се врати у отаџбину, успео је да убеди другове у оправданост његовог одласка, те се они помирише са његовом одлуком. А ја сам и даље остао у Атини, делимично због тога што сам (морам казати истину) био ганут њиховим молбама, а делимично и због тога што је и он оставио мене да би имао оправдање за свој одлазак, без обзира што ја нисам желео да се растанем са њим и останем са онима који су ме молили да останем – поступци сасвим невероватни! Растанак није представљао ништа друго до расецање једног тела на двоје и убијање обојице; било је то исто што и раздвајање телади који су, будући заједно отхрањивани и научени на исти јарам, жалосно мукали један за другим, не трпећи раздвојеност. Међутим, мој губитак није био дуговремен; ја нисам више могао да издржим сажаљевања вршњака због очигледне туге узроковане растанком и да свакоме објашњавам разлог нашег растанка. Још сам извесно време провео у Атини, а љубав је од мене начинила Омировог коња; покидавши узде које су ме стезале, напустио сам равницу и упутио се своме другу и пријатељу.
Када смо се вратили својим кућама, најпре смо удовољили жељи многих који су били жељни да нас виде (мада ми лично нисмо били расположени за такво гледање), а затим смо, што је било могуће пре, почели да користимо своја права и од младића постадосмо одрасли мужеви, мужаствено и одговорно приступајући љубомудрију. И мада још нисмо били један са другим заједно, ипак нас је везивала узајамна љубав. Василија, као свог другог организатора и покровитеља, задржавао је Кесаријски град, а потом је био заузет неопходним путовањима у складу са задатим циљем – љубомудријем. Мене су, опет, одвајали од Василија љубав и поштовање према својим родитељима, старање за ове старце и решавање насталих брига. Вероватно да је ово било неправедно и не баш сасвим прикладно; ипак, било како било, још увек сам био одвојен од Василија; и размишљам, нису ли због свега тога на мене навалиле многе невоље и животне тегобе, није ли због тога моје усавршавање у љубомудрију неуспешно и неприкладно мојој жељи и плановима. Уосталом, нека мој живот тече онако како је угодно Богу и, ако би по молитвама Василијевим, он био успешнији.
Василија је, пак, Божје многоврсно човекољубије и провиђење о нашем роду провело посред многих десивших се прилика и неприлика, показавши га још светлијим после тога, и поставило за достојанственог светилника Цркве, прибројавши га и уврстивши га у свештене престоле презвитерства, и кроз један град – Кесарију, подигао га је на добро целе васељене. На који начин? Без икакве журбе узводи га на степен, не истовремено да га омива и умудрује, што видимо код многих оних који желе првенство, него га удостојава части по устаљеном поретку и по закону духовног усхођења. Ја сада не говорим о беспоредку и неорганизованости који постоје код нас; за ово имамо примере међу црквеним предстојатељима (не усуђујем се да окривљујем све, да не бих био неправедан). Хвалим закон морепловаца по којем је, онима који сада управљају бродом, најпре било дато весло, а од весла су касније узведени до дужности крманоша и испунивши све потребне дужности, после дуготрајних пловидби по мору и упознавања ветрова и морских струја, они су постављени за капетана брода. Такав је поредак и у војничкој служби: најпре обичан војник, потом капетан, а тек на крају генерал. То је заиста најбољи и најпримеренији поредак за све оне који су под законом. И наша служба би била много достојанственија и уваженија када би се у њој уобичавало све ово. А сада постоји опасност да се најсветији чин и служба подвргне подсмеху и руглу, јер се предстојатељство не стиче помоћу врлине, него помоћу интрига, а престоле не заузимају најдостојнији, него најнасилнији. Самуило прозорљиви, гледајући унапред[7] беше одбачен међу пророцима, једнако као и Саул. Ровоам, Соломонов син, међу царевима; а исто и Јеровоам, слуга и одступник. Нема ни лекара, ни живописца, који би били умешни у лекарству или у стварању боја ради сликања разних призора. ,А предстојатељ у Цркви прикладно се намеће; нити се труди, нити се припрема за чин, скоро је посејан, а већ је изникао; све је налик џиновима у басни. У један и исти дан их производимо у свете и налажемо да буду мудри они који се ничему нису научили и, сем самовоље, ништа у себи немају, али напредују у свештеним чиновима. Унижено место љуби и смирено стоји онај ко је достојан узвишеног степена, ко се много бавио Божјом речи и многим законима је подчињавао тело духу. А ко је надмен тај председава, подиже обрве против бољих од себе, без икаквог страха узалази на престо, не ужасава се када угледа уздржанога како стоји подаље. Он мисли да ако је добио моћ, да је постао и премудрији од других – толико мало познаје он себе, а добијена власт га је сасвим лишила способности трезвеног расуђивања!
Није такав био свеобухватни и велики Василије. Он многима служи као пример, како у свему другом, тако и у очувању доброг поретка. Овај тумач свештених књига најпре их чита народу, не сматрајући такво служење олтару униженим; потом седа на седалишту стараца,[8] да би тек тада у чину епископа хвалио Господа,[9] не брзајући, не присвајајући власт насилно, не лактајући се за чашћу, него очекујући да га част пронађе, и не окористивши се људском наклоношћу, прима Божју благодат од Бога.
Међутим, одложићу за кратко казивање о његовом председавању; казаћу нешто о нижем степену његовог служења. Такво је например и ово, које умало да заборавим, а збило се током времена о којем управо говорим. Између тадашњег управитеља Црквом[10] и Василија дошло је до неспоразума; због чега и на који начин, о томе боље да ћутим; довољно је казати да је неспоразума било. Иако је Епископ био муж у свему исправан, ипак је његова побожност била чудновата, како су то показали потоње гоњење[11] и буна против њега; по Василијевом расуђивању он је поклекнуо у људској слабости. Јер, срамота се не дотиче само обичних људи, него насрће и на предстојатеље; једином Богу је својствено да буде савршено слободан од страсти. Дакле, против њега[12] устају одабрани и најмудрији у Цркви, као и много премудрији од њих који су себе сасвим одвојили од света и посветили живот свој Богу – ја овде подразумевам наше Назореје, нарочито оне који ревнују у сличним делима. Њима је било неподносиво да се њихова ревност презире и ниподаштава те се одважише на најопасније дело, са намером да се одцепе од великог и безметежног тела Цркве, повукавши са собом велики део народа, како из ниског, тако и из високог сословија. Ово је било лако урадити из три разлога. Василије беше веома поштован муж и скоро да се ни за кога другог тако шта није могло казати; да је само хтео, он је могао да подржи своје присталице. А они који нису били њему наклоњени, беху веома подозриви према овим метежима који се појавише у граду приликом његовог узвођења на престо, тако да он и свој чин прима, колико по закону и сагласно са правилима, толико и насилно. У исто време појавише се и неки од западних архијереја који су на своју страну придобијали православне у Цркви. Шта је тада предузео овај неустрашиви ученик Миротворца? Најмање је желео да противуречи ревнитељима и бунџијама, нити је желео да подстиче било какве расправе, а још мање да цепа тело Цркве која је већ била увучена у немире и запала је у опасност од најезде јеретика. Посаветовавши се о свему овоме са мном, најискренијим својим саветником, он је заједно са мном побегао и удаљио се у Понт, преузевши дужност настојатеља у тамошњим монашким обитељима, утврђујући у њима нешто достојно спомена, љубећи пустињу заједно са Илијом и Јованом, великим чуварима љубомудрија, сматрајући такав живот много кориснијим, него да у овосветским пометњама учини нешто противно и недостојно љубомудрија, и да посред свих тих метежа и бура наруши стечени мир у којем је научио да управља својим помислима.
Мада је овакво његово отшелништво било веома сврсисходно и дивно, ипак је и његов повратак у свет још превасходнији и дивнији. То се десило на следећи начин. Док смо још били у Понту, подигла се велика олуја са градоносним облацима, претећи нам својом страхотом; она је уништавала све Цркве над којима се издигла својом злобом и над којима је власт имао златољубиви и христомрзиви цар, острашћен двема болестима – мржњом и богохулством – тај гонитељ после гонитеља и одступник после одступника, ни у чему бољи за хришћане од осталих прогонитеља, нарочито за оне који су били ревноснији у побожности и чистоти – за поклонике Тројице – што ја једино и признајем за побожност и спасоносно учење. Јер ми не проповедамо такво Божанство, нити једну и неприступну Природу чинимо туђом себи, уводећи у њу инородна својства; ми зло не лечимо злом, нити безбожно Савелијево скраћивање поништавамо још безбожнијим раздељивањем и сечењем, болестима помоћу којих је мрски Арије поколебао и расточио велики део Цркве, не поштујући Оца и осрамотивши Оне који су од Оца увођењем неједнаких ступњева Божанства. Ми знамо за јединствену славу Оца једнакост са њим Јединорођеиога и јединствену славу Сина – једнакост са њим Духа. Поштујући и признавајући Тројицу по њиховим личним својствима и Једнога по Божанству, ми сматрамо да унижавање Једнога од Тројице значи понизити и уништити све. Овај, пак, цар, не размишљајући о томе, јер није био способан да узвиси свој поглед горе, а непрестано вучен све ниже и ниже од стране својих саветника, одважио се да заједно са собом унизи и божанску природу. Он постаје лукава твар која господство низводи до рабства и у истом низу са творевином поставља нестворену Природу која премашује било које време. Овако он размишља и са таквом нечастивошћу устаје против нас! Његов поступак не можемо другачије окарактерисати него као варварску најезду у којој се не руше зидине, нити градови и куће, или било шта друго маловажно што су руке људи створиле и што лако могу поново да обнове, него се руше и уништавају људске душе. Заједно са царем подиже се и свеколика његова војска, злонамерне вође Цркве, немилосрдни четверовласници васељене којом владају. Један део Цркве они су већ имали у својој власти, на други део су се намерачили, а трећи део су покушали да придобију овлаштењима која су имали у царево име и царевом руком која је већ била високо подигнута или је озбиљно већ припретила. Они су дошли да униште и нашу Цркву, поуздавајући се у униженост душа оних о којима раније већ говорисмо, али и на неукост тадашњег нашег предстојатеља, као и на наше личне грехе. Предстојала је велика борба; највећим делом ми испољисмо одважну ревност; међутим, наш пук беше веома слаб, није имао свога заштитника и искусног борца, снажног у речима и у делима. Шта чини ова одважна, препуна узвишених мисли и у свему христољубива, душа? Василија није требало много убеђивати да се супродстави овом злу. Напротив, чим сам га замолио (обојици нам је предстојао заједнички подвиг, као заштитницима правог учења) он је одмах пристао. Прекрасно и веома трезвено је он расуђивао, сходно свом духовном опиту; ако је некада и пао у малодушност било је то последица једног другачијег времена, времена без икакве опасности, а када се јавила потреба – то је време за великодушну одважност; тога ради, истога часа он се заједно са мном враћа из Понта, ревнује у истини која је запала у опасност, постаје добровољни борац и без колебања се ставља у службу мајци-Цркви.
Да није он, можда, само речима био усрдан, а на делу да је био другачији? Или се, можда, одважно подвизава, али нетрезвено? Или, ако је и био трезвен, можда се није излагао стварној опасности? Или, можда је све ово и било у њему сасвим савршено, па чак и узвишеније него што описасмо, али ипак је у њему било резервисаности и својврсног малодушја? Никако! Он чини све што је потребно: мири људе, саветује, организује војску, уништава препреке, замке и све друго на шта је своју наду полагао противник наш, када се дизао против нас. Једно прихвата, друго задржава, а треће одбацује. За једне је он – непоколебива стена и ограда, за друге је маљ који разбија камен и огањ у трњу који све противнике Божанства истребљује као суве гранчице, како каже божанско Писмо.[13] А пошто се са Павлом заједно подвизавао и Варнава, који о свему томе говори и пише, нека је и због тога хвала Павлу који га је изабрао и учинио својим сатрудником у подвигу! Таквим деловањем противници остадоше кратких рукава, а злобници беху тешко поражени и посрамљени; они су схватили да није баш безопасно, презирући друге, презирати и Кападокијце, којима је својствена непоколебивост у вери, оданост и преданост Тројици, од Које они и имају јединство и снагу пошто, самим тим што штите, они ће и бити заштићени, што је много боље и снажније.
Друга брига и задатак Василију беше одбранити Предстојатеља и разбити подозрење према њему, уверавањем људи да је све то искушење лукавога, да је реч о насртају на њих онога који је веома љубоморан на њихову једнодушност у добру, а који добро зна законе трезвене покорности и духовног поретка. Због тога је мирио људе, делио савете, умудривао, заповедао; Предстојатељу је постао све – и добар саветник, и правичан заштитник, и тумач Божје речи, наставник у делима, жезал старости, темељ Вере, најоданији делатник у унутрашњим питањима, али и најделатнији у спољашњим стварима. Једном речју, био је прихваћен за најподеснију особу, колико је пре тога сматран непожељним. Од тога времена и црквена управа прешла је у Василијеве руке, мада је на катедри заузимао друго место, јер је за испољену ревност и пожртвованост био као заменик у власти. Било је то некакво чудновато сагласје и сједињавање власти; један је управљао народом, а други – оним који је управљао. Василије је личио на укротитеља лавова који је својим искуством смиривао властодржца, којем је требала реална подршка и руководство због тога што је, будући недавно узведен на катедру, још увек испољавао световне навике и није био утемељен у духовном; а Цркву су стално окруживале смутње и све опакији непријатељи. Због тога је овакво Василијево сатрудништво њему веома годило, а Василијево управљање он је сматрао као своје.
Много је и других још доказа Василијевог старања за добро Цркве; такви су: неустрашивост Василијева пред начелницима, како пред свима другима, тако и пред онима најмоћнијима у граду; повољан исход многобројних расправа, кроз примену законских одредби; његово посредовање за невољне и потребите, највише у делима духовним, мада је било и овоземаљских (због тога што и покоравање људи добрим расположењем користи врло често и душама); прехрањивање убожјака, гостопримство, старање о дјевама, писани и усмени устави за монахе, поредак молитава, украшавања олтара и друго, чиме једино Божји човек, и човек који ради по Богу, може да користи народу. Међутим, још је узвишеније и славније следеће његово дело.
Настала је глад, најжестокија коју људи памте. Град је малаксао; ни од кога помоћи није било, нити средстава да се невоља ублажи. Приморске области такође трпе глад, јер се и сами једним снабдевају, а друго добијају из мора. Ми, пак, житељи унутрашњости, нити имамо вишка, нити можемо да надоместимо недостатак, због тога што нисмо у стању да отпремимо оно што поседујемо, нити да довеземо оно чега код нас нема. Најнеподносивије у оваквим околностима јесте безосећајност и незаситивост оних који имају у изобиљу. Они користе време, извлаче добитак из туђе невоље, сабирају жетву из беде, не хајући за то да онај који милује убогога, даје Господу, да који продаје пшеницу скупо, биће проклет;[14] не обраћају пажњу ни на човекољубиве молбе, нити на претње злобника; будући незаситиви преко сваке мере, они рђаво закључују и закључавају утробу своју за бедне, а за себе Божје милосрђе, не знајући да и сами имају већу потребу у њему, него што је другима потребно њихово милосрђе. Тако су се понашали они који имају и продају пшеницу своју, не стидећи се сродности и не благодарећи Богу од којег су и добили вишак, док други трпе глад. Василије није могао да чека хлеб са неба да би нахранио народ који је почео да се разилази по пустињи, или да дели храну из неиспражњивих посуда које су се намах пуниле (што је и чудно) кроз сопствено пражњење, да као награду оној која је нахранила странца дарује храну, да нахрани тридесетпет хиљада људи хлебом којим би се, у другом чуду од њиховог остатка, напуниле многе трпезе. Све ово приличи Мојсеју, Илији и моме Богу који и овима даје такву моћ; а можда је овако шта било потребно само у оним временима и у онаквим околностима, јер знамења нису за верујуће, већ за неверујуће. Но, оно што је подобно оваквим чудесима и што их омогућава, то је замислио Василије и остварио својом вером. Јер, отворивши, речју и саветом, амбаре оних који имају, он је учинио то што је казано у Писму: дели гладнима храну и насићује ниште хлебом., храни их током глади и душама изгладнелих чини добро.[15] И на који начин све то чини? Јер и то унеколико увећава његову заслугу. Он је сабрао на једно место све изгладнеле, а за оне друге који једва да дишу, мушкарце и жене, старце, децу и сваки други узраст, измољава разноразну храну којом глад може да се утоли и спрема је у котловима које је препунио поврћем и другим усољеним животним намирницама, којима се код нас хране убоги; затим, опонашајући служење Христа који је, опасавши се, без стида опрао ноге својим ученицима, уз помоћ својих помоћника, он је задовољио телесне потребе убогих, удовољавајући истовремено и душевним потребама, придодајући прехрањивању и част, олакшавајући тиме њихово стање и једним и другим.
Такав је, ето, био наш нови хлебодаватељ и други Јосиф! Но, за њега можемо казати још нешто више. Јер, Јосиф извлачи добит из глади, својом човекољубивошћу придобија Египат током изобиља водећи рачуна о времену када ће наступити глад, пошто је овоме био поучен сновиђењима других. А Василије беше милостив даром, без могућности да себи помогне приликом деобе хлеба, једино имајући у виду да човекољубивошћу задобије човекољубије и да кроз овдашње давање оброка на време[16] буде удостојен тамошњих добара. Свему овоме он придодаје и храну словесну – савршено доброчинитељство и давање заиста узвишено и небеско; јер, реч је заиста хлеб анђеоски, којим се хране и напајају душе гладне и жедне Бога, које не траже то што брзо пролази и води у погибао, него вечнотрајећу храну. Такве хране, богати раздаватељ, беше Василије. У свему осталом, колико нам је познато, беше веома сиромашан и убог, лечећи и ситећи не глад за хлебом, нити жеђ за водом, него жудњу за истинито животворном и храњивом речју,[17] којом се онај који се њоме храни води у савршени духовни узраст.
Због свих оваквих и сличних дела (да ли је нужно да се задржавамо на подробном описивању свих дела?), када се Именовани[18] побожно преставио и мирно испустио дух свој на рукама Василијевим, узведен је он на узвишени епископски престо, истина, не без метежа и потешкоћа, не без зависти и противљења од стране оних који су водили отаџбину, али и од стране оних грађана који стадоше на њихову страну. Требало је да Дух однесе победу и Он заиста побеђује. Са свих околних страна он подиже побожне мужеве који крећу на пут и долазе на његово устоличење, а међу њима је покренуо и новог Авраама, нашег патријарха, мога оца, са којим се збило заиста нешто чудновато.[19] Не само због дугогодишње слабости тела, него и због умножених болести, налазећи се на последњем издисају, он се охрабрује на ово путовање да би својим гласом помогао избор и, положивши своју наду на Духа, (казаћу кратко) скоро као мртав је положен на носила, као у гроб, а вратио се подмлађен, снажан, са погледом упртим горе, будући оснажен руком, помазањем (а није претерано ако кажем) и главом помазанога. Нека древним причама буде придодато и ово, да труд дарује човеку здравље, да ревност васкршава мртваце, да старост, помазана Духом, поскакује.
Тако је удостојен председавања, како и приличи мужевима који су му слични, и који се удостојише исте такве благодати и личног уважавања. Василије касније није ничим осрамотио ни своје љубомудрије, ни надање оних који му поверише служење. Он је у истој оној мери непрестано превазилазио самога себе, у којој је до тада превазилазио друге, расуђујући о свему веома трезвено. Сматрао је да се под врлином сваког часног човека може сматрати једино његова доброта. А код начелника и предстојатеља, нарочито код оних који имају слично началство, и то је порок уколико непрестано не премашују тиме обичне људе, уколико се непрестано не показују бољима и све бољима, ако своју врлину не уобличе и не учине је сразмерном своме чину и достојанству престола. Јер онај који је узвишен, једва да је остварио половину; а онај који изобилује врлином, тешко да ће посредним путем привући многе. Боље је то казати овако (казаћу о овоме нешто више): оно што видим (а верујем да ће са мном то видети и сваки други мудар човек) у своме Спаситељу док је Он био са нама, показавши нам у себи и оно што је узвишеније од нас, то се, како ја видим, десило и овде. И Христос је, како пише, превазилазио како узрастом тако и премудрошћу и благодаћу, не у смислу да је тиме себи остварио добит (шта је могло бити савршеније у Ономе који је савршен од почетка?), него у смислу што се то у њему откривало и обелодањивало постепено. И Василијева врлина је тада добила, како ми се чини, не нешто ново, него је имала већу лепезу дејстава и помоћу добијене власти она је пронашла још више могућности где ће се показати и посведочити.
Као прво, он све што чини, јавно чини и показује да то што је примио није добио од људи, него представља дар Божје благодати. Тако шта показују и његови поступци са мном. Јер, у свему ономе у чему сам ја при постојећим .околностима сачувао љубомудрије и он је такође у томе чувао љубомудрије. Када су већ сви други помислили да ћу ја похрлити новом Епископу, радујући се (што би вероватно други и учинили) што ћу са њим делити началство, свакако закључујући тако шта на основу нашег дружења и пријатељства, ја сам управо тада, избегавајући охолост коју и у свим другим приликама одважно избегавам, а тиме уједно отклањам сваку могућност за завист према мени нарочито у ситуацији када прилике још нису дошле свака на своје место, већ су стварале извесно замешатељство, остао код своје куће, врло тешко обуздавајући жељу да се сретнем са Василијем. А он, жалећи се због тога, истина, у исто време се извињава на неки начин. И када сам после свега ја ипак допутовао код њега, из истог разлога као напред, нисам злоупотребио понуђену ми част да ступим на катедру, нити да уживам предност у односу на остале презвитере, што је он прихватио са негодовањем, али је у исто време (то је веома трезвено учинио) и похвалио мој поступак, саглашавајући се да је боље да буде оптужен у гордости од стране оних који нису могли да појме такву његову далековидост, неголи да поступи у било чему противно своме разуму и осећањима. И на који начин је он уопште могао боље да докаже како је његова душа много узвишенија од било каквог човекоугађања и ласкања, да он у виду има само једно – закон добра, ако не таквим начином размишљања у односу на мене којег је сматрао првим и најкроткијим другом својим?
Потом је својом трезвеном и лечећом речју омекшао и отрезнио све оне који су устали против њега. Ово није остварио никаквим попуштањем или нездравим снисхођењем, већ је поступио веома одважно и прикладно његовом чину, као човек који не гледа само на садашње, него промишља и о будућој послушности. Примећујући да од мекане нарави настаје попустљивост и плашљивост, а од суровости се рађа тврдоглавост и својеглавост, он помаже једно другим и упорност блажи кротошћу, а попустљивост лечи непоколебивошћу. Врло ретко је био приморан да прибегава речима, углавном је дело било довољно за излечење. Није никога поробљавао или придобијао лукавошћу, него пријатним расположењем. Није истицао своју власт, већ је милосрдношћу својом покоравао под власт, а што је најбитније придобијао је људе чињеницом да су сви давали за право његовом разуму, признавајући његову врлину себи недоступном и само у једном су видели и своје спасење – да буду у јединству са њим и под његовим вођством, а веома опасним су сматрали – бити против њега, а одвајање од њега сматрали су одступањем и од Бога. На такав начин су се они својевољно покоравали његовој власти; појединачно су се извињавали и колико су пре тога испољавали непријатељства према њему, толико су му сада били привржени, усавршавајући се у личној врлини.
Пошто је решио унутрашња питања по својој личној замисли, он је замислио нешто узвишеније и много боље. Људи обично гледају пред себе, трудећи се да своје лично сачувају изван опасности (ако се то може сматрати стварном безопасности), не гледајући напред и без могућности да у дело спроведу нешто велико и смело; Василије, мада је у свему другом био умерен, у овоме то није могао бити; високо уздигнувши главу и гледајући около својим духовним оком, он је погледом обујмио сваки део васељене, где год да се пронела спасоносна наука. Приметивши да је велико Божје наслеђе, стечено Његовим учењима, законима и страдањима, народ свет, царско свештенство,[20] доведено у опасност, да је поколебано различитим мишљењима и заблудама и да је виноград, који је пренесен и пресађен из Египта – тог безбожног и мрачног незнања, достигавши величанственост и неизрециву красоту која је прекрила сву земљу, уздигавши се изнад гора и кедрова, да је тај виноград повређен лукавим и дивљим вепром – ђаволом, приметивши, дакле, све то, Василије се није задовољио само тихим оплакивањем настале срамоте и подизањем Богу руку, молећи Га да прекрати настало зло, а ништа не чинити, те преузима обавезу да учини било шта и својим делом пружи какву-такву помоћ. Јер, има ли шта горе од зла и невоље? И да ли има пречег и важнијег питања за онога који гледа узвишено? Када појединац чини добро или зло, целина не трпи. Ако је, пак, целина у добром или рђавом стању, тада и сваки појединац тј. члан заједнице запада у исто стање. Управо ово је у виду имао овај душебрижник за опште добро. И пошто је, како мисли Соломон, једино истинита трулеж у костима и срце здраво,[21] безбрижан постаје добродушан, а састрадалник – жалостан, јер неодступна мисао суши његово срце, Василије почиње да саосећа, да тугује и пати; час се ставља у положај Јоне, час Давида, обамирући душом, не давајући сна очима својим, нити дремежа веђама својим,[22] бригама изнуравајући остатке тела свога, све док није пронашао лек насталоме злу. Он моли Божју, али и људску, помоћ, само да би угасио свеопшти пожар и расејао таму која нас је обухватила.
Захваљујући томе пронашао је једно веома спасоносно средство. Колико му је било могуће, удубио се у себе и затворивши се са Духом, напрегнуо је све силе свога ума, прегледао је све дубине Писма и почео је да обелодањује учење побожности. Успротивљује се јеретицима, бори се и препире са њима, посрамљује њихову прекомерну наглост и оповргава их оштрим оружјем уста својих, а оне који нису живели у истом граду са њим, поражава стрелама свога писања, које ни по чему није униженије од записа на каменим плочама, јер собом дочаравају не само закон јудејски, дат малобројном народу, у вези са храном и пићем, са жртвама и њиховим благовременим установљавањем, не тиче се само телесног очишћења, него су упућене целокупном роду људском, свим крајевима васељене, говоре о речи истине којом се стиче спасење.
Имао је он и друго једно средство. Пошто су и дело без речи, али и реч без дела, једнако несавршени, он своје речи сједињује са делима која чини. Једнима иде лично, другима шаље изасланство, треће позива себи, саветује, изобличава, прети,[23] прекорева, брани народ, градове, честите људе, позива све нараштаје на спасење, све лечи. Тај Веселеило, архитекта Божје скиније,[24] за своје дело користи сваки прикладни материјал и умешност, све укомпоновљава у целину како би дочарао лепоту и достојанство једине Лепоте. Треба ли говорити још о било чему другом?
Међутим, поново се појавио христоборни цар и угушитељ Вере, и што је наилазио на снажнијег противника, он је испољавао све пламенију срџбу и злобу, опонашајући нечистог и лукавог духа који, оставивши човека и скитајући се по пустињи, поново се враћа њему, како сведочи Јеванђеље,[25] да би се са још већим бројем духова уселио у њега. Његовим се то учеником јавља овај цар да би некако изгладио свој први неуспех и пораз, а са друге стране да би нанео још више зла и придодао их пређашњим својим лукавствима. Било је веома тешко и жалосно гледати како заповедник многих народа, који је удостојен велике славе, јер је покорио све суседне државе и порушио све преграде, делује посрамљен од једнога само мужа и од једнога само града; постаје подсмех, како је и он лично то приметио, не само пред својим безбожним сарадницима, него и пред другим људима. Причају за цара персијског[26] да се, када је са својом војском ушао у Јеладу, уводећи у њу људе свакога рода, киптећи гњевом и надимајући се гордошћу са намером да, не само претњама него у бити порази и покори умове Јелина, ипак побојао преображаја самих стихија. Кружиле су гласине о некаквом небивалом копну и о некаквом небивалом мору овог новог творца, о војсци која иде по земљи и плови по мору, о покореним острвима и о много још чему другом што је јасно сведочило о растројству умова међу војницима и међу војсковођама, и поражавало, додуше, колебљиве, али и побуђивало подсмех одважнијих и трезвенијих људи. Но, ни у чему сличном није имао потребе овај који је устао против нас; он је говорио и понашао се на основу онога што је чуо, а што је за нас било још погубније и рђавије. Уста своја дижу у небо, хулу говоре узвишено и земљу пролази језик њихов.[27] – Овако је прекрасно божански Давид, још много година пре нас, указао на овога смутљивца који је приклонио небо ка земљи и творевини прибројао надприродну Природу, Коју творевина не може ни да појми, без обзира што је та Природа извесно време обитавала са нама по закону човекољубља, да би привукла себи нас који живимо на земљи! И као што се показаше блиставима први покушаји овога цара, тако се потоњи догађаји показаше још блиставијима. Шта подразумевам под првим покушајима? Прогонства људи, избеглиштво, отимање имовине, принуде, уколико је било времена за то, присиљавање, уколико принуде нису биле довољне; истеривање из Цркве исповедника правога и нашега учења, а увођење у Цркву оних који су се држали цареве воље, оних који су протежирали лажна учења и доносили много ужасније законе; спаљивање презвитера на мору; злочестиве војсковође који нису одолели Персијанцима, нити су Ските, или било који од варварских народа, покорили, већ жалосте Цркву, исмевају олтаре, безкрвне жртве окропљавају крвљу и жртвама људи, исмевају смерност дјева. И ради чега је све то? Ради тога да би био прогнан патријарх Јаков, а на његово место устоличен Исав, омрзнут још пре свога рођења.[28] Такви су догађаји били у вези са његовим првим наступањима; све и сада, када их се опоменемо, они изазивају сузе у нама.
Када је цар, подчинивши све околне земље, своју мржњу усмерио на непокориву и нестрадалну мајку Цркву, на ту једину нам животворну искру истине, са намером да је подчини себи, тада је први пут осетио немоћ и слабост своје замисли; он је, наиме, био одбијен као стрела што се одбије када удари у стену и одскочио је као када пукне затегнути конопац. На таквог предстојатеља Цркве је набасао! Пришавши преблизу таквој громади, разбио се о њу! Могли бисмо чути још и неке друге приче и чињенице од оних који су искусили његову злобу (али нема никога ко у својој причи не би казивао и о овоме); сваки који добро познаје тадашње прилике, борбу, притиске, обећања, претње и све друго, зна да су Василију били изашиљани многи људи, свеједно да ли су у питању судије или људи са високим војничким чином, па чак и посредници женскога рода – ти мужеви међу женама и жене међу мужевима, одважни само у једном – у нечастивости својој, по природи неспособни да се препусте раскалашности, али су због тога блудничили језиком својим којим једино то и могу да чине, да би га придобили за себе; најзад му приступа и тај архимагир,[29] Навузардан, који је припретио Василију оруђем свога заната.
Ја ћу, међутим, што је могуће краће, јер не могу да прећутим мада бих то желео, казати нешто о нечему веома чудном и дивном. Ко не зна ондашњег начелника[30] области који је, сходно својој дрскости, устао против нас (због тога што је и крштењем био савршен или погубљен међу њима[31]) и преко нужде је служио Заповеднику, дуговремено чувајући власт својом предусретљивошћу? Томе, ето, управитељу који је шкргутао зубима против Цркве и који је наликовао разјареном лаву, ричући на све, многима недоступан, отишао је правични Василије, јер је био позван на свечаност, а не знајући да уствари иде на суд. На који начин да вам веродостојно дочарам или дрскост управника или трезвеност којом му се Василије супродставио? Због чега се ти, упита га први (назвавши Василија по имену ставио му је до знања да га не сматра Епископом), тако одважно противиш оваквом моћнику и једино ти, од свих других, остајеш упоран у својој намери? Неустрашиви муж му одговори: у чему се огледа и какво је то моје високо мишљење? Не знам о чему је реч? – Говорим о томе, одговори први, што једино ти не исповедаш једну исту Веру са царем, мада су се сви други са тим сложили и одступили од својих ставова. – Није то потребно моме цару, одговорио је Василије: не могу ја да се клањам творевини пошто сам и ја лично Божја твар, и примио сам заповест да постанем бог. – Шта смо ми онда по твоме резоновању, упита управитељ? Зар ми, који тако шта заповедамо, ништа теби не значимо? Зашто је теби битно да останеш изван јединства и заједничарења са нама? – Ви сте управници, одговорио је Василије, и не поричем да сте знаменити управитељи, али ипак нисте изнад Бога. И мени је битно да будем у заједници са вама (што да не; и ви сте Божја твар?); уосталом, ништа није битније него бити у јединству и са свима осталима који су вам подчињени, тим пре што се хришћанство не одређује достојанством личности, него достојанством вере. – На ове речи управитељ се веома узбудио, почео је да виче и да кипти гњевом, устао је са свога места и почео је са Василијем разговарати много оштрије и суровије него до тада. Шта, рече он, зар се ти не бојиш власти? – Не, ма шта да се деси и шта год да претрпим! – Чак и да мораш истрпети само једно од многога што ја могу, по својој власти, да учиним? – О чему говориш; објасни ми то? – Одузимање имовине, прогонство, мучења, смрт. Ако можеш запрети ми нечим другим; ово што си набројао нас уопште не дотиче. – Како то, упита управитељ? – Зато, одговори Василије, што под лишавање имовине не потпада особа која ништа не поседује, осим малобројних књига и ових вунених дроњака, што чини сав мој иметак. Прогонство ми ништа не значи, јер нисам везан ни за једно одређено место; и ово место, на којем сада живим, није моје и где год да ме протерате биће моје. Боље речно: свагде је земља Господња, где год да одем и где год да се преселим.[32] А муке шта ми могу наудити, када је већ скоро да и немам тела, уколико подразумеваш први удар на који једино имаш право и власт? Смрт ми је благодатна: она ће ме још пре послати Богу ради којег ја живим и трудим се, ради којег сам ја већ и умро и којем већ одавно хитам. – Управитељ, сада већ избезумљен овим речима, рече: таквим тоном и таквом слободом до сада нико са мном није разговарао – придодавши томе и своје име. Може бити, одговори Василије, јер се до сада ниси сусрео са Епископом; а да јеси, нема сумње да би, када је реч о овим питањима, већ чуо ове речи. А у свему другоме, о управитељу, ми смо скромни и смиренији од било кога другога – то нам налаже заповест и то не само пред таквим моћником, него и пред сваким другим, ми чак ни обрву не подигнемо; али када је реч о Богу и дрском устајању против њега, ми тада, презревши све друго, у виду имамо само једнога Бога. Огањ, мач, дивље звери и кидање удова тела за нас представљају само насладу, а никако не стварају у нама страх и ужас. Свеједно нам је: мучи нас, прети, чини што год хоћеш и што ти је воља, искористи своју власт. Нека и цар сазна да нас ниси покорио и приволео на вашу нечастивост, ма каквим страхотама да нам претиш.
Када је Василије све ово казао, а управитељ, саслушавши и схвативши колико је Василије неустрашив и упоран у своме ставу, тада је, не више са пређашњом охолошћу, него некако снисходљиво и са уважавањем рекао да се удаљи и да оде напоље. А он је, колико је брже могао, отишао цару и рекао: „Ми смо побеђени, царе; победио нас је настојатељ ове Цркве. То је муж који се не плаши претњи, који је непоколебив пред нашим аргументима, који не прихвата убеђивања. Искушењу треба да подвргнемо друге људе, који нису толико одважни, а њега треба или директном силом принудити, или, можда, и не чекати да он поклекне пред претњама“.
Саслушавши ово, цар је, преузевши одговорност на себе и будући поробљен похвалама у част Василија (и непријатељ се диви неустрашивости противника), заповедио да му се никакво зло или насиље не чини; и као што жељезо, мада омекша у ватри, ипак и даље остаје жељезо, тако је и он претворио своје претње у дивљење, не прихватајући никакав контакт ca Василијем, стидећи се да пред њим покаже себе побеђеним, него тражећи за себе најприкладније оправдање. О томе ће нас упознати предстојеће казивање. У дан Богојављења, када се сабрао многобројни народ, у пратњи своје свите, ушао је он у храм и сјединио се са народом, показавши на тај начин своје јединство са њима. Но, не треба прећутати ни следеће. Када је он ушао у храм, био је као громом поражен дивним псалмопојањем; када је угледао онај силни народ који се сабрао и када је у олтару опазио, не толико људско колико анђеоско благољепије, и Василија како достојанствено стоји пред свима, онако како реч Божја описује Самуила,[33] не померајући се ни телом, нити погледом својим шарајући, нити мислима скрећући (као да се у храму ништа необично није десило), него приклоњен (казаћу тако) Богу и престолу, окружен онима који су стајали око њега у некаквом страхопоштовању; дакле, када је цар све то видео и не нашавши оно чему би се најпре могао приклонитии и са чим упоредити виђено, био је сасвим поражен као човек, а његов поглед и душа толико су се помрачили да није знао шта би са собом. Међутим, то још нису приметили други. Када је дошло време да цар дарове које је лично припремио,[34] а којих нико други није смео да се дотакне, принесе трпези (не знам да ли је и Василије то приметио), тада се његова немоћ сасвим обелоданила. Он је почео да посрће, а да га један од служитеља олтара није руком придржао сасвим би пао и тај пад би био заиста достојан суза. О ономе шта му је Василије тада, и другом приликом (јер је он још једном био код нас у цркви и тада је, по личној жељи, иза завесе, сусрео Василија и разговарао са њим) казао, треба ли уопште причати осим да смо сви ми – они који су били у царевој пратњи и ми који уђосмо са њима у храм – чули тада Божје речи. Такав је, ето, почетак и први опит царског снисхођења према нама; овим догађајем, као поток, обустављен је највећи део дотадашњих невоља које претрпесмо.
Али, ево и другог догађај који ни по чему не заостаје за описаним. Злобници су превагнули; Василију је одређено прогонство и ту одлуку ништа није могло да измени. Пала је ноћ; кочија је била припремљена; непријатељи су ликовали; побожни су туговали; ми смо опколили путника одважно спремног за путовање; и све друго што је потребно да би њихово изругивање било потпуно, било је спремно. И шта? Бог је онемогућио њихов наум. Тај, Који је поморио првенце Египта, устремљеног против Израиља, Тај и сада пушта болест на царевог сина! О, коликог ли магновења! Са једне стране је одлука о прогонству, а са друге – о болести; рука безочног писара је заустављена, свети муж је спасен, благочестиви постаје даром врућице која је освестила дрскога цара! Шта је праведније и делотворније од овога? А последице свега беху овакве. Царев син је тешко боловао, слабећи телесно; са њим је заједно боловао и његов отац. И шта чини отац? – Тражи помоћ на све стране, сазива најбоље лекаре, савршава усрдна молебствија као никада пре тога, пада ничице на земљу, јер злострадања и цареве чине смиренима! У томе нема ничега чудноватога; за Давида такође пише да је у почетку туговао за сином својим.[35] Но, како цар није могао ни са које стране да пронађе одговарајући лек, он је прибегао Василијевој вери. Пошто се стидео због недавне срамоте, није он лично позвао Василија, већ је умолио људе који су му били најприврженији и најближи. И Василије се одазвао позиву, не изговарајући се, не помињући десивше се догађаје, како би сваки други учинио; истовремено са његовим доласком болест је попустила, а отац се осоколио у нади.
Причају да се у скором времену исто ово десило и са обласним начелником. Болест која је њиме овладала, подчинила га је под руку Светога. За трезвене људе овакво карање заиста бива прикладна поука; за њих злострадавање врло често бива боље од благоденствовања. Управитељ је страдао, плакао, туговао, слао позиве Василију, умољавао га је, вапијући: „Ти си достојан; излечи ме“! И био је излечен, о чему је известио многе који ништа нису знали о томе, јер није престао да се диви Василијевим делима и да их препричава.
Такав су, ето, свршетак имали поступци Василијеви у односу са тим људима; а са другима, зар је Василије поступао другачије? Зар је код њега било маловажних и небитних разлога када је милост у питању? Зар је у некој прилици испољио мање милости, што би било достојно ћутања и заборава? Не! Али онај ко је у своје време подигао на Израиљ погубног Адера,[36] тај и против Василија подиже управитеља Понтијске области, очигледно незадовољног због једне жене, а у бити поборника нечастивости и мрзитеља побожности. Прећутаћу све невоље које је овај човек причињавао овом мужу (а можемо исто рећи) и Богу, против Којег се подигла велика буна. Једино ћу говорити о ономе што је овог злобника снажно посрамило, а подвижника узвисило, ако је уопште узвишено имати љубомудрије и љубомудријем одржавати првенство у односу на многе.
Једну жену, познату по своме мужу који је мало пре тога окончао овоземаљски живот, пресрео је пријатељ овог судије присиљавајући је да, противно својој вољи, ступи у брак са њим. Не знајући већ како да се искобеља из ове невоље, она је наумила да приступи свештеној трапези и Бога да одабере за свога заштитника од насртаја овог човека. Да ли је требало пред Тројицом казати (употребићу међу похвалама овај судбоносни израз), шта треба да чини не само велики Василије који је у сличним ситуацијама свима био судија, него и било који други, много нижи у односу на Василија, јереј? Није ли било боље задржати ову која је дошла, позабавити се њезином невољом, пружити јој руку помоћи по Божјем човекољубљу и по закону који поштује жртвеник? Није ли било боље све учинити и истрпети, него ли прихватити устајање против настале срџбе на њу, и на тај начин једнако посрамити свештену трапезу и веру, како је ова несрећница молила? – Не, каже нови судија, требало је покорити се мојој моћи, а хришћани тиме да постану изменитељи својих сопствених закона. – Један је тражио невесту, а други је свим силама бранио; први је био изван себе, и најзад, шаље неколико својих чиновника да претраже спаваћу собу Светога не због тога што је ово сматрао неопходним, него да би га што више осрамотио. Шта кажеш? Претраживати кућу овог бестрасног мужа којег су Анђели отхранили, у кога жене не смеју ни да погледају! Не само да претресете кућу, него Василија лично да доведете на испитивање, не кротко и човекољубиво, него као једнога од осуђеника. Један се појавио на суду, а други је председавао судом, препун гњева и умишљености. Први је стајао, као и мој Исус пред Пилатом судијом; и громови су оклевали: оружје Божје је већ било очишћено, али одложено, лук је био натегнут,[37] али уздржан, указујући на време за покајање; такав је закон у Бога!
Погледај нову борбу подвижника и прогонитеља! Један заповеда Василију да скине са себе дроњке. Други каже: ако хоћеш скинућу пред тобом и хитон. Један бичевањима прети бестелесноме; други већ приклања свој врат. Један прети стругањем канџама; други одговара: учинићеш ми услугу таквим мрцварењем, излечићеш моју јетру која ми, како видиш, много невоље задаје. – Тако су они међусобно разговарали. Међутим, град, сазнавши о неправди и свеопштој опасности која из тога настаје (такву злобу сваки је сматрао личном опасношћу), почео је да се комеша и да пламти; као рој пчела, узнемирен димом, једни друге су подстицали и узбуњивали, без обзира на узраст, а најпре оружаре и царске ткаче, и све оне који се налазе у сличној позицији и који могу, због слободе коју имају, да поступају смелије. Све је свакоме постало оружје, што год да је допало руку, сходно послу којим се ко бавио; неко је држао бакљу у рукама, други су опет узели каменице, неки су носили дрвене палице; сви су имали јединствени циљ, јединствену намеру и заједничку им ревност. Гњев – страшан војник и војсковођа. При оваквој ускомешаности умова ни жене нису остале по страни, без оружја (њима је ткачки штап послужио уместо копља) и одушевљене ревношћу престадоше да буду жене, пошто их је самопоуздање претворило у мушкарце. Укратко казано: размишљали су да ће, ако на делове растргну управитеља, поделити између себе побожност. И међу њима је побожнијим сматран онај који би се први усудио да дигне руку своју на онога који је умислио такву нечастиву неправду против Василија. Шта чини дрски и неумољиви судија? – Веома се осрамотио својим поступком, повукао се у себе, деловао је јадно и постао је најсмиренији молитељ. Тада се огласио овај мученик без крви, венценосац без рана, и својим ауторитетом задржава разјарени народ, спасавајући тиме свога тужитеља и мрзитеља. Тако чини Бог светих, који све дела и преображава на боље, Бог који се противи гордима, а смиренима дарује благодат.[38] Шта све не би учинио Тај који је разделио море, Који је пресекао реку, Који је изменио законе стихија, Који је делима руку подигао победничке споменике, само да би спасао ускомешани и разбежани народ, шта све не би учинио не би ли избавио Василија из опасности?
Од тога времена овосветске невоље престадоше и све је од Бога добило свој правичан завршетак, достојан Василијеве вере. Но, од тога времена настаје ново војевање, подстакнуто од стране неких епископа и њихових истомишљеника; било је ту много срамоте, а још више штете су претрпели подчињени им. Ко може друге да убеди да сачувају умереност, када су старешине и првостојатељи неумерени? – Према Василију су још одавно били нерасположени због три разлога. Нису били са њим сагласни у питањима Вере, а ако су се и саглашавали, било је то услед неопходности. Нису се потпуно одрекли ни ниских удараца којима су прибегли већ током рукоположења. А то што их је Василије далеко премашивао својом славом, за њих је било најнеподносивије и најсрамотније да признају. Изникла је још и друга расправа, која је узбуркала и пређашње духове. Када је наше отачаство раздељено на два дела, два града[39] у њему се појавише као главни, тако да су многи пришли новоме, иако су припадали старом граду; тада се и међу епископима појавише недоумице и колебања. Један[40] је сматрао да се грађанском деобом дели и црквена управа; због тога је присвојио себи оно што је приписано новом граду, као да по правди припада њему, а уствари је одузето од оног другог. А други[41] се држао старога поретка и поделе, како је то од древности наслеђено од отаца. Због овога се изродише многе непријатности, али се и најављиваху нове невоље. Нови Митрополит је одвукао људе од путовања на саборе, преполовио је приходе. Презвитери Цркве – једни су били приклоњени на његову страну, а други су насилно били замењени новим. Све је то узроковало да је стање у Цркви постало рђаво да рђавије не може бити, много теже од раздора и цепања, јер се људи радо приклањају новинама, са надом да ће из тога извући своју добит и јер је лакше нарушити било какав постојећи поредак, неголи обновити нарушено. Новог Митрополита су веома срдили Таварски усеви и пролази који су му били пред очима, а припадали су Василију; он је још почео увелико да се користи приходима од светога Ореста, а једном су чак и муле Василијеве биле одузете, иако су ишле својим путем; разбојничка маса је забранила да наставе даље свој пут. И какав је то смешан изговор! Духовна деца, спасене душе, дело Вере – све то служи за прикривање незаситивости (дело веома срамно!). Уз то се још изродило правило по којем не треба плаћати данак неправославнима (а сваки ко вас увреди, тај је неправославан).
Свети, који је заиста Божји и вишњега Јерусалима Митрополит, није дозволио да са осталима буде увучен у немире, али није могао мирно да поднесе да проблеми остану без његове пажње, те је веома дубоко почео да размишља о начину помоћу којег ће настало стање прекратити. Размотримо колико је то средство било велико, дивно и (шта још казати?) достојно једино његове душе. Настали раздор он користи да би обогатио Цркву и десившем се даје најбољи могући обрт умножавањем броја епископа. А шта је из свега тога настало? Три сврсисходне околности. Старање о душама је побољшано; сваки град је добио своја права; а самим тим и непријатељство је прекраћено.
За мене лично беху страшне овакве одлуке; ја сам се плашио да не постанем нека допуна или већ не знам како бих то најприкладније изразио. Свему се код Василија дивим да не могу речима исказати; међутим (признајем у слабости која је и без тога очигледна свима), не могу да се хвалим у вези са свим тим новинама везаним за мене, и због присутног ми неповерења; чак ни време није успело да у мени избрише тугу у вези са тим. Јер, из свега тога на мене се сручише све непријатности и замешатељства у животу. Због свега тога нисам ни могао бити, нити се сматрати љубомудреним. Питање је да ли ће неко оправдати овога мужа у моје име због тога што је он размишљао узвишеније од људског начина мудровања, што је, пре него се одселио из овога живота, поступао у свему по духу и без обзира што је умео да вреднује пријатељство ипак му није давао предност тамо где је предност припадала Богу, и ономе што очекујемо, дати предност пред трулежним.
Плашим се да ме не осуде због нерада они који очекују описивање свих дела Василијевих, али и да се не покажем неумерен пред онима који хвале умереност; и Василије није презирао умереност, нарочито је хвалио правило да умереност у свему јесте савршенство, тако да је умереност сачувао током свега свога живота. Уосталом, занемарујући и једне и друге, како љубитеље сувишне сажетости, тако и прекомерне опширности, наставићу своју реч.
Сваки од нас напредује у нечему себи својственом, а неки и у многоврсним видовима врлине; међутим, нико није достигао савршенство у свему – нема сумње да то није достигао нико од познатих нам. Међутим, код нас се савршенијим сматра онај ко је успео у многоме или само у једном, али без премца. Василије се толико усавршио у свему да је постао својеврсни образац који нам је даровала природа. Образложимо то овако.
Да ли неко хвали сиромаштво, скроман живот и одбацивање сваковрсног облика излишности? Но, шта рећи када Василије, осим тела и најнеопходније одеће за тело, ништа друго није имао? Његово богатство – ништа своје не имати, већ живети једино са крстом који је за њега био највећа драгоценост. Није могућно све имати, па ма човек то силно желео, али је сасвим прикладно све презирати и на тај начин се посведочити узвишенијим од свих. Тако је размишљао и тако је живео Василије. Нису му требали ни олтари, ни сујетна слава, ни народни прогласи: „Кратес даје слободу Тивјанину Кратесу“. Он је настојао да буде савршен, а не само да се представи као савршен, није живео ни у бурету или на пијаци, где је могао свачим да се наслађује, већ је лични недостатак претворио у нови вид изобиља. Без икакве сујете је био убог и ништ, и љубећи да из брода избаци све што је кад год поседовао, лако да преплива море живота.
Уздржавање и задовољавање малим достојни су нашег дивљења; похвално се не даје у власт сластољубљу, нити приличи додворавање ниском и неподносивом властелину утроби. Ко је до тога степена дошао да скоро храну није ни кушао и (није претерано казати) да је живео бестелесно? Прекомерно узимање хране и преједање он препушта људима који су опонашали бесловесне и гамижуће створове – који су живели робовски. Није видео ништа велико у томе што, прошавши кроз грло, има једнако достојанство; него, док је био жив, одржавао је свој живот најнеопходнијим, знајући само за једну раскош – не имати раскоши, него вазда гледати на кринове и птице код којих је и лепота природна и храна увек спремна – погледати у њих сходно узвишеним поукама мога Христа[42] који је ради нас осиромашио, да бисмо се ми обогатили Божанством. Ради свега тога Василије је поседовао само један хитон и једну стару горњу ризу; а спавање на голој земљи, бдење, неумивање, били су његов украс; као најукуснију храну, током вечери, служили су хлеб и со – запршка нове врсте, и трезвено пиће у којем се никада не оскудева, а које без икаквог нашег труда дарују изворишта. А тиме, или не напуштајући то, олакшавати и лечити своје грехе, за њега као и за мене, беше правило љубомудрија. Јер веома оскудан и у другоме, сматрах приличним да се поредим са њим и у оскудном животу.
Велика је девственост, безбрачан живот, јединство са анђелима – бићима осамљеним, хитам да кажем: са Христом, Који се, благоизволевши и родивши се ради нас рођених, рађа од Дјеве, озакоњујући тиме девственост која нас одводи одавде, ограничавајући свет или боље рећи, из једног света шаље у други, из садашњега у будући. Ко је боље од Василија поштовао девственост или прописивао законе тела, не само уобичајеним примером, него и делима својих ванредних упињања? Ко је устројио обитеља дјева? Ко је саставио правила којима је отрежњавао свако чуло, којима је сваки део тела доводио у склад и налагао да се чува истинско девство, усмеравајући унутрашњу лепоту од невидљивог ка невиђеном, изнуравајући спољашње, одбацујући вештаство које сагорева у пламену, откривајући оно што је прикривено Богу – једином Жениху чистих душа, Који привлачи себи бодре душе, уколико му пођу у сретање са сјајнопламтећим светиљкама и са обилном залихом уља?
Много је било спорова и несугласица у вези са пустињачким животом и општежитељством. Нема сумње да и један и други начин живота има у себи и доброг и рђавог. Како прва, мада је у највећој мери ћутљива, прикладно устројена и на најприкладнији начин сабира човека ради размишљања о Богу, али иако не подлеже искушењима и поређењима, ипак не бива без надимања; тако и друга, мада је у највећој мери делатељна и корисна, ипак није изузета од метежа. И Василије је на најсврсисходнији начин сјединио и слио оба ова начина живота. Изградио је скитове и манастире у близини општежића и заједница, не одвајајући их и не делећи их једне од других зидом, него их је истовремено и приближио што је могуће више и разграничио, да љубомудрије не би постало изоловано, а делатељност да не би постала нељубомудрена; него као што се море и копно међу собом деле својим даровима, тако су и они заједно дејствовали у част једне славе Божје.
Шта још? Прекрасно је човекољубије, храњење ништих, помагање људској слабости. Удаљи се мало из града и погледај на нови град, на ту ризницу побожности, на ту заједничку ризницу-улагатељницу потребитих, у коју по савету Василијевом уносе не само сувишке богаташа, него чак и последње што неки човек поседује. Овде се болест учи љубомудрију, несрећа бива олакшана, искушава се састрадељност. У поређењу са овим, шта је мени седмоврата и египатска Тива, и Вавилонски зидови, и Каријске гробнице Мавзоле, и пирамиде, и неизмерива количина бакра у Колоси, или величанственост и лепота храмова који више не постоје, него представљају предмет људског дивљења описаног у историји, мада они својим градитељима нису никакву корист донели, сем незнатне славе? За мене је много дивнији овај кратки пут ка спасењу, то најделотворније усхођење ка небу. Сада пред собом више не видимо тужан и тежак призор; више не видимо пред собом болеснике како леже на самрти, којима су већина делова тела већ обамрли, које прогоне из једног града у други, из кућа, са тргова, са извора воде, од људских сабрања, које распознајемо само по њиховом имену, а не и по цртама лица. Њих не доносе пријатељи и укућани на народна сабрања да би њиховом болешћу побуђивали сабране људе на жалост, да би им спевали тужбалице, ако је неко и остао при гласу, мада су се неки гнушали таквих призора и поступака. Но, због чега да описујемо сва наша злострадања, када немамо довољно речи за то? Василије је првенствено настојао да ми, као људи, не треба да презиремо људе, да нечовекољубивошћу према страдалницима не срамотимо Христа – једину Главу свих нас; већ да посредством невоље других на правилан начин устројавамо своје спасење и да, осећајући потребу за милосрђем, своје милосрђе позајмљујемо Богу. Због свега тога се овај благородни, рођен од благородних, и блистајући славом муж, није гнушао да целивом поштује болест, да грли недужне као браћу своју, не из сујетних побуда (овако може помислити неко; међутим, ко је био толико далеко од ове страсти, као Василије?), него да би и друге поучио својим љубомудријем – не занемаривати страдајућа тела. То је било и ћутљиво и многогласно саветовање. Ово доброчинство није утицало да само наш град буде на гласу. Напротив, за све околне предстојатеље он је дао пример за подвиг – човекољубије и великодушност према унесрећенима. Други су поседовали – укусну храну, раскошне трпезе, куварске специјалитете, украшена кола, меку и шушкаву одећу; а Василије – болеснике, лечење рана, опонашање Христа, не само речима, него и на делу чистећи губу.
Шта ће нам на ово одговорити они који га оптужују за гордост и надменост – те зле судије толиких његових врлина, који неправилима проверавају правило? Да ли је могуће да неко, без обзира што љуби губавце и унижава се до тога ступња, ипак буде горд? Да ли је могуће – изнуравати своје тело уздржавањем, али истовремено надимати душу своју гордошћу? Да ли је могуће, мада осуђујеш фарисеја, проповедати о уништавању гордости, знајући да је Христос унизио себе до обличја слуге, да је јео храну са цариницима, да је опрао ноге ученицима, да се није гнушао крста само да би на њему прикуцао грех мој, а што је и данас веома необично видети Бога распетог између двојице разбојника, Кога исмевају пролазници – Бога, неодољивог и изнад страдања; да ли је могуће поред свега тога летети изнад облака, никога сматрати себи за равнога, како о Василију причају његови клеветници? Ја мислим сасвим супротно; они су постојаност, упорност и непоколебивост његове природе назвали разметљивошћу. А такође су, размишљам даље, они у стању да и његово мужаство назову дрскошћу, обазривост страшљивошћу, целомудрије човекомрштвом, а правдољубивост недружељубивошћу. Нису без основе неки од њих закључили да пороци иду напоредо са врлинама и као да су им комшије, тако да онај који није искусан у њиховом разликовању може врло лако да прихвати неку ствар у смислу шта она у стварности није.
Ко је ревносније од Василија поштовао врлину, а осуђивао порок; био благонаклон према ревноснима, а строг према онима који погреше? Врло често је РБегов осмех служио као похвала, а ћутање – приговор, подвргавајући зло грижи сопствене савести. Но, ако неко мало прича, ако је ћутљив, ако није охол у друштву и не свиђа се некоме због тога што не угађа свима и не бива свим за све, шта са тим? Зар такав није достојан хвале, а не осуде, за све оне који имају трезвени ум? Зар ће неко окривити лава због тога што не гледа питомо, него зверски и царски, што су му скокови благородни, али у исто време и дивни и пријатни; а оне које доводе у циркус хвалиће због њихове питомости, јер угађају гледаоцима и подстичу их на смех својим вратоломијама? Но, ако бисмо и на овај начин вредновали Василија, онда, ко је био толико прибран и пријатан на саборима, као што сам се лично уверио, а што ће посведочити сваки ко га је тамо сусрео? Ко је могао допадљивије беседити, мудрије ћутати, приговарати без увреде, свој приговор не испољавати раздражујуће, а похвалу повлађивачки, него и приговор и похвалу посведочити умереношћу, користити их трезвено и водити рачуна о приликама и времену, по Соломоновом закону, који је свему назначио прикладно време?
Шта је све то у поређењу са Василијевим савршенством у беседи, са моћним даром учења, којим је покорио свет? Још увек се налазимо у подножју планине, не успинући се на њезин врх; још увек пливамо у заливу, не усуђујући се да изађемо на широко и дубоко море. Размишљам да ли је постојала, или ће постојати)и таква труба која је у стању да ускомеша велику количину ваздуха, налик Божјем гласу који обујмљује свет или, као последица новог чуда, потреса васељену, да би са њом упоредио Василијев ум и глас који су толико узвишени да су премашили, и иза себе надалеко оставили, било који ум и глас, у оној мери у којој ми надмашујемо бесловесна бића?
Ко је више од Василија очистио себе за примање Духа, припремајући се да постане достојни тумач божанског Писма? Ко се у вишој мери од њега просветио светлошћу знања, погледао у дубине Духа и са Богом истражио све што је познато о Богу? Ко је овладао речју, боље рећи јасноћом израза, тако да је далек од примера многих који не могу да пронађу праву реч за своје мисли, или изговорена реч не прати њихову мисао, нити има било какав недостатак у једном или у другом, него је достојан похвале за своје мисли и изговорене речи, свагда бивајући својствен себи самом и савршен у правом смислу речи? За Духа се сведочи да Он све испитује, и дубине Божје,[43] не због тога што то не зна, него због тога што се радује сазерцавањима. А Василије је све дубине Духа испитао и из њих је црпио све што је потребно да би обликовао своју нарав, да би се извештио у лепом говору, да би себе одвојио од овдашњега и преселио у будуће. Давид хвали лепоту и величанственост сунца, његов ход и моћ, због тога што оно блиста као жених, достојанствен је као деспот, проходи дугачак пут и има снаге да равномерно обасјава од краја до краја, и у мери растојања да усаглашава свој жар.[44] А код Василија се врлина показала лепотом, богословље – величанственошћу, непрестано идење напред и усхођење према Богу – ходом, блистање у речи – силом. Тога ради и ја, без икаквог устезања, усуђујем се да кажем: по свој земљи изађе благовест његова и до крајева земље речи његове, као што је Павле казао за Апостоле, позајмивши те речи од Давида.[45] Шта је све до дана данашњега остало лепо на сабрањима? Чиме се наслађујемо на свечаностима, на трговима, у храмовима, чиме се радују начелници и подчињени им, монаси и одшелници и обитељи, људи на положају и обични радници, свеједно да ли се баве светским или нашим љубомудријем? Свагда је у питању једна и иста наслада – то су радови и писана дела Василијева. После њега писцима није потребно никакво друго богатство, осим књига његових. Умукла су стара тумачења Божје речи над којима су се многи трудили, а обелодањују се нова; и код једних и код других, најсавршенијима у речи сматрани су они који су познавали Василијеве радове, који их цитирају и предају другима. Уместо свих њих, он је сам довољан онима који се уче. Једино ћу то казати за њега.
Када у руке узмем његов Шестоднев и усмено га произнесем, ја тада, уствари, разговарам са Творцем, улазим у бит стваралачких закона и дивим се Творцу више него до тада, имајући виђење као наставника. Када пред собом имам његове беседе против јеретика, тада јасно пред собом видим Содомски огањ којим се спаљују лукави и безбожни језици и Халански стуб, на штету саграђен и прекрасно разрушен. Када читам његове речи о Духу, тада Бога, Којег љубим, наново упознајем и осећам се врло храбрим да благовестим истину, усходећи по ступњевима његовог богословља и сазерцања. Када читам остала његова тумачења, којима он разјашњава и за људе кратковиде, написавши три пута на тврдим таблицама свога срца,[46] тада постајем одлучан да не останем само на слову и да тек погледам на врх, наго да идем даље и даље, из једне дубине да уроњавам у нову дубину, безданом да призивам бездан и светлошћу да задобијам светлост, све докле год не задобијем најузвишенији смисао. Када се бавим његовим похвала у част подвижника, тада презирем тело, разговарам са хваљенима и подстичем самога себе на подвиг. Када, пак, читам моралне и практичне савете његове, тада се чистим и душом и телом, постајем угодни храм за Бога, орган у који свира Дух, песнословац Божје славе и Божје силе, и кроз то се преображавам, постижем хармоничност и од једног човека постајем другачији, мењам се божанственом изменом.
Пошто сам већ дотакао богословље и све оно у чему је Василије био речити благовесник, сада ћу још и ово придодати реченом. За многе је најбоље да не претрпе штету због тога што о њему имају рђаво или погрешно мишљење. Овде мислим на злонамерне људе који, гледајући на своје личне недостатке, тако шта приписују другима. За исправно учење, за јединство и сабожанственост (или не знам како бих то јасније и прецизније назвао) у Светој Тројици, Василије се одважно определио и са таквим учењем сагласио не да би се лишио престола којих се није домогао у почетку, него да би их сасвим избегао, као и смрт, а пре смрти мучења би дочекао као проналазак, а не као беду. То је и доказао оним што је учинио и што је претрпео; када је због истине осуђен на прогонство, тада се тиме позабавио, па је једном од пратилаца казао: узми бележницу и пођи за мном. Међутим, неопходношћу је сматрао припремање речи за суд,[47] користећи се саветом божанскога Давида и, одложивши на кратко време борбе, отрпео је владавину јеретика, докле није наступило време слободе у којој се језику могла дати пуна слобода. Јеретици су будно мотрили како би га уловили у јасном учењу о Духу, да је Он Бог; – ово је сасвим исправно, али за њих и за злобног предстојатеља њиховог то је било злочестиво учење. Због тог учења они су покушали да из града истерају Василија – та уста Богословља, а они да завладају Црквом и учине је засадом свога зловерја, покрећући одатле, као из неког утврђења, хајку на друге. Међутим, Василије је успео да цитатима из Писма и несумњивим доказима, који су поседовали велику силу и јасну логичност, притисне своје противнике да су они једноставно остали без икаквих аргумената и нису могли да му се успротиве, јер су били везани својим сопственим тезама; то потврђује ванредну трезвеност и снагу његових речи, писаних пером, а умаканих у сасуд Духа. Василије, међутим, није хитао да употреби своје сопствене речи, молећи Духа и искрене поборнике Духа да му не замере на његовој опрезности; наиме, ако је време донело да права побожност буде поколебана само због једног израза, онда би се због неумерености могло све упропастити. Поштоваоци Духа неће претрпети никакву штету због мале измене у терминима, пошто ће ускоро под другим изразима и речима препознати исте ове појмове; наше спасење није само у речима, већ и у делима. Не треба одбацивати Јудејце ако би за извесио време требало задржати реч помазаник уместо речи: Христос, ако они желе да се сједине са нама. Међутим, велику штету ће целина доживети ако Црквом буду владали јеретици. А да је Василије пред свима исповедао Духа као Бога, то се доказује тиме што је он много пута, кад год је био у прилици, проповедао такво учење јавно и свенародно, али и у појединачним разговорима такође, само ако би га неко упитао о томе. Но, још јасније је ове речи исказао преда мном, пред којим у разговорима није имао никаквих тајни. И не само да је то учење просто потврђивао речима, него је на себе преузимао одговорност и призивао најстрашније клетве да, уколико не буде поштовао Духа једносушним и једнаким Оцу и Сину, он лично буде лишен тога Духа. Ако било ко у свему томе призна мене за сведока и учесника његових мисли, ја ћу открити нешто што је, вероватно, познато многима. Када је, због краткоће времена, он налагао себи опрез, тада је давао већу слободу мени, као поштованом и познатом, којег нико неће осуђивати и прогонити из отаџбине – препуштао је под условом да наше заједничко благовештење, при његовој опрезности и мојој одважности, буде тврдо и постојано.
Ово сам напоменуо не да бих штитио његову славу (Василије је много изнад свих својих оптуживача, под условом да се такви и пронађу), него из предострожности због оних који под дефиницијом побожности узимају једне и исте речи које већ налазимо у писаним делима овога мужа, да се не би поколебали у вери и да не би, ради оправдања свога зловерја, изокренули његово богословље које је, по надахнућу Духа, изложио он сходно потребама времена, него да би, пажљиво уходећи у смисао написаног и у циљу са којим је све то написано, опет и много пута усходили ка истини и затварали уста јеретицима. О, када би његово богословље било и мојим богословљем, и богословљем свих једномишљеника са мном! Ја толико дајем на чистоту Василијеве вере да сам, поред свега осталог, спреман да је делим са њим; нека се пред Богом и пред људима који трезвено размишљају моја вера припише њему, а његова мени! Ми ни за јеванђелисте не кажемо да противурече један другоме због тога што се једни више баве Христовим човештвом, а други богословљем; једни су почели са оним што се односи на нас, а други оним што је изнад нас. Они су баш тако поделили међу собом проповед ради добра оних који је прихватају и по надахнућу Духа који је говорио у њима.
Пошто је у Старом и Новом завету било веома много мужева познатих по својој побожности, законодаваца, војсковођа, пророка, учитеља, одважних до крви, ми ћемо, упоредивши Василија са њима, и из тога извући правилно поимање о њему. Адам је био удостојен Божјег рукотворења, кушања рајске насладе и добијања првог закона, али (да не бих због уважавања прародитеља казао нешто хулно) није сачувао заповест. Василије је и добио и сачувао заповест, не трпећи штету од дрвета познања и прошавши мимо огњенога мача (добро то знам) достигао је рај. Енос, је први са уздањем призвао Господа.[48] Но, Василије Га је и призвао и другима Га је проповедао – то је много узвишеније и важније од самог призивања. Енох се променио, доживевши ту промену као награду због незнатног благочашћа (због тога што се вера још увек састојала у сенкама) и тиме је избегао опасности потоњег живота. Но, за Василија, апсолутно осведоченог у савршеном животу, сав његов живот је представљао промене. Ноју је био поверен ковчег и семена другог света – поверени малом дрвету и спасенима од воде. Но, Василије је избегао потоп нечастивости, свој град је учинио ковчегом спасења којим се лако препловљава пучина јереси, и тиме је обновио цели свет. Велики Авраам, патријарх и жрец необичне жртве, сходно обећању, свога рођеног сина приводи Дародавцу, као спремну жртву за заклање. Но, и Василијева жртва није ништа мања, јер је он себе самога принео Богу и у замену није добио ништа једнако таквој жртви (да ли је уопште и могло бити ичега одговарајућег?), а због тога је и извршио жртвоприношење. Исаак је био обећан још пре рођења. Но, Василије беше самообећан, узео је Ревеку тј. Цркву, не издалека, него из близине, не као слуга, него као поверену му Богом. Он није био надмудрен у вези са предпоштовањем деце, али је без погрешке уделио свакоме што треба, расуђујући по Духу. Хвалим лествицу Јаковљеву, и стуб, који је он посветио Богу, и борбу његову са Богом, ако је то уопште била борба, а не приравнавање, како ја мислим, људске мере према Божјој висини, због чега он и носи на себи знамење побеђене природе. Хвалим усрдно старање овога мужа за своје стадо и његову неуморивост, и дванаест патријараха рођених од њега, и поделу благослова, и знаменито његово пророштво о будућем. Но, такође хвалим и лествицу коју Василије није само видео, него је поступним усхођењем у врлини ишао по њој; хвалим не посвећени, него њиме уздигнути стуб Богу који нечастивима скреће пажњу на себе; хвалим борбу у којој се он није борио са Богом, већ за Бога, рушећи учење јеретика; хвалим и његово пастирско искуство и умешност којом је био пребогат, стекавши већи број знаменованих, него незнаменованих, оваца; хвалим и добру многодетност, рођену по Богу и благослову којим је оснажио многе. Јосиф је делио хлеб, али само Египћанима, и то хлеб телесни, али не често. А Василије је делио свима, али свагда и хлеб духовни, што је за мене много битније од Јосифовог мерења и деобе пшенице. И њега је искушао Јов Авситидијски, и победио га је, и при крају подвига громко је благовештено о њему да га нико није поколебао од многобројних који су то покушали, већ да је он, својим преимућством, савладао кушача и затворио уста неразумља својим друговима који нису схватили тајну страдања. Мојсеј и Аарон међу свештеницима његовим[49] тај велики Мојсеј који је казнио Египат, спасао народ дејством многих знамења и чудеса, који је ушао унутар облака и дао двојаки закон, спољашњи – закон слова, и унутрашњи – закон духа; и тај Аарон, брат Мојсејев и по телу и по духу, који је приносио жртве и молитве за народ, био је тајник свештене и велике скиније коју је подигао Господ, а не човек.[50] Василије – ревнитељ обојега, не материјалним, него духовним бичем и речима критикује јеретичко и египатско племе, људе изабране, ревнитеље добрим делом,[51] преводи их у земљу обећања, пише законе на таблицама који не погубљују, него спасавају, не преносног смисла, него целовито духовне; улази у светињу над светињама, не једном у години, него врло често и (може се рећи) свакодневно, и одатле нам открива Свету Тројицу, очишћује људе не за одређено време установљеним кропљењем, него вечним очишћењем. Шта пре да истакнемо код Исуса? – Достојанство војсковође, заузимање и поделу Свете земље. А Василије, зар није био предводитељ, зар није био војсковођа спасених кроз веру, зар није делио различите Божје жребове и заједнице, како чини предводник? Због тога можемо казати и ове речи: утврдио си правду, спаси ме милошћу својом[52] – жреб, много драгоценији од земаљских и лако украдљивих. И (нећемо говорити о Судијама, или најпознатијем међу Судијама) Самуило, међу онима који пpuзивају име Његово[53] посвећен је Богу пре рођења још, и одмах по рођењу постао је свет, помазује из рога цареве и свештенике. Није ли и Василије још од младости посвећен Богу, од утробе мајке своје; није ли Му посвећен са хламидом;[54] није ли и он помазаник ТГосподњи који погледа у наднебеско и који Духом помазује Савршене? Давид је славан међу царевима и мада се прича о великим и славним победама његовим над противницима, ипак је најглавније његово одличје – кротост, а пре владавине – моћ гусала, која одбија лукавога духа.[55] Соломон је од Бога молио ширину срца и примио је; толико је узнапредовао у премудрости и сазерцању да је био славнији од свих савременика својих. И Василије, по моме расуђивању, уопште није заостајао ни за једним; првоме у кротости, другоме у мудрости, јер је он успео да укроти дрскост побеснелих царева, а не да је то учинила нека јужна, или каква друга, царица која је дошла са краја земље, чувши за његову мудрост, већ је његова мудрост постала позната широм земље. Прећутаћу потоњи живот Соломонов; он је свима познат, иако ћемо га овде изоставити. Ти хвалиш Илијину одважност пред мучитељима, и његово пламено усхођење? Хвалиш прекрасно Јелисејево наслеђе – милост, за којом је ишао и дух Илијин? Похвали и Василијев живот у огњу тј. у мноштву искушења, и спасење његово кроз огањ пламени који не сажиже (познато чудо у купини), а такође и кожни покров, дарован свише тј. бестелесност. Изоставићу све друго: младиће, орошене у ватри; пророка бегунца, који се молио у утроби кита и изашао из звери као из пећине; праведника, који је у рову везао јарост лавова, и подвиг седморице Макавејаца, са свештеником и мајком њиховом који су се Богу посветили крвљу својом и сваковрсним мучењима. Василије је опонашао њихову трпељивост и достигао је њихову славу.
Прећи ћу на Нови завет и упоредићу Василија са онима који су се у њему прославили, познајући ученика по учитељу своме. Ко је Претеча Исусов? Јован, као глас – Речи и као светилник – Светлости, играо је пред Исусом у утроби и ишао је пред Њим у аду, где га је послала Иродова нетрезвеност и мржња, да би и тамо проповедао Долазећега. Ако се моја реч било коме учини смелом, нека добро обрати пажњу и види да ја не поредим Василија са оним који је узвишенији од свих рођених од жена, него желим да укажем да и Василијева ревност поседује неке карактеристичне црте Јованове. За оне који се уче уопште није небитно ако опонашају велике примере и образце. Није ли Василије директно оличење Јовановог љубомудрија? И он је живео у пустињи; и његова одећа је током ноћи била од кострети – непозната и непоказива другима; и он је волео исту храну, очишћавајући се уздржавањем; и он се удостојио да буде проповедник, мада није претеча Христов; и њему су долазили, не само из околине, него са свих страна; и он се налазио између два Завета, тумачећи реч једнога и указујући на дух другога, претварајући тумачење видљивога у пуноту скривенога. И он је опонашао Петра у ревности, Павла у неуморивости, а у вери – опонашао је обојицу ових знаменитих Апостола, у гласности – синове Заведејеве, а у оскудици и убогости – све ученике. За све то њему се поверавају кључеви небески; не само од Јерусалима до Илирика, него је много већи простор он обухватио Јеванђељем; и мада се не назива, ипак је он постао сином громовим. И он, лежећи на грудима Исусовим, извлачи одатле силу речи и дубину мисли, био је сасвим спреман да постане Стефан, али га је у томе онемогућило лично достојанство којим су његови противници, спремни на каменовање, били застрашени. Желим да о томе кажем што краће, без детаљисања. Нека од савршених дела он је сам пронашао, у некима је опонашао друге, а у нечему је, и у томе у чему је премашио друге, постао познатији од свих познатих нам ревнитеља.
Поврх свега казаћу још о овоме, и то укратко. Толико је била велика узвишеност овог мужа, толико је обиловао славом, да су многи размишљали да и оно што је у Василију небитно, па чак и телесне слабости његове, преобрате у средство своје личие славе. Таква је била бледуњавост лица његовог, раст косе његове, лагани ход, спорост у речима, неуобичајена замишљеност и удубљеност у себе која је код многих, услед неискусног имитирања и погрешног схватања, деловала комично. Такви беху: облик одеће, уређење постеље, начин једења хране – све је то код њега било природно и спонтано, а не да је глумио. И ти ћеш видети многе како изгледом наликују Василију; то су – фигуре, које представљају сенку Василијеву, претерано би било ако бих их назвао ехом Василијевим. Ехо, мада представља крај речи, ипак се чује; сви ти људи удаљенији су од Василија, него што мисле да су му се приближили. Веома велику част је представљало некоме ако је успео да се приближи Василију, или да му прислужи, или да запамти било шта од онога што је Василије казао или учинио, било у пошалици или са намером, чиме сам се и ја, колико памтим, врло често хвалио, јер и оно што је Василије изговорио необавезно, било је много драгоценије и памтљивије од онога што други кажу после многог труда и размишљања.
Када је, окончавши трку и веру сачувавши, зажелео он да се разреши овоземаљског и да прими венце, када је чуо речи: „скончај се, и узађи нама“, а не оне речи: узађи на гору и скончај се,[56] тада је он савршио чудо ништа мање од већ описаних. Скоро да је већ био мртав и без дисања, напрегнувши све силе своје, показао се он још снажнијим приликом изговарања исходне речи своје, да би се преселио одавде са побожним саветима и на рукоположене, најискреније своје служитеље, ставља руку и дух, да олтар не би био лишен његових ученика и помоћника у свештенству.
Истина, његова реч је највише дотакла последњег, мада би о томе приличније било да говоре други, а не ја који (ма колико да сам се поучавао љубомудрију) не умем да сачувам љубомудрије у жалости, када се присетим општег губитка и жалости која је тада обузела целу васељену.
Василије је лежао при последњем издисају, позван од вишњих чинова, према којима је одавно већ упро свој поглед. Због њега се узбудио цео град; губитак за њим је био неподносив; туговали су због његовог одласка, замишљали су да могу задржати његову душу, само да је било могуће ухватити је рукама и усиљеним молитвама (жалост их је учинила неразумнима); и сваки од људи, само да је било могуће, био је спреман да му придода било шта од свога живота. Када су се већ сви њихови напори показали залуднима (требало је имати на уму да је он човек) и када је изговорио последње речи: у руке Твоје предајем дух свој,[57] када су га прихватили Анђели, радосно је испустио он дух свој: тада се збило чудо веће од свих до тада бивалих чуда. Светога су носиле руке светих. Но, сваки од њих је бринуо о томе како да дотакне крајеве хаљина или сенку, или да прихвати свештени одар или да додирне (шта би било свештеније и чистије од тела?), или чак да иде истим стопама после оних који су га носили, или само да се наслађује гледањем (пошто и оно остварује добит). Тргови градски беху препуни, хиљаде људи, до тада непознатих, сваког узраста се тискало, час идући испред, час у пратњи, час око одра, гурајући и тискајући се међу собом. Појање псалама било је заглушено јецајима и ридањем; љубомудрије је било побеђено тугом. Наши су се препирали са онима са стране, са паганима, са Јудејцима, са дошљацима, а они са нама, у вези са тим ко ће бол,и поглед да оствари себи и ко ће од свега тога да извуче већу корист. У закључку ћу казати да је туга окончана стварном бедом: због тескобе, због комешања и гурања великог мноштва људи, тако да је приличан број људи изгубио живот свој и кончина њиховог живота била је блажена због тога што су се одавде преселили заједно са Василијем, те постадоше (како би рекао неко од ревнитеља) својеврсне надгробне жртве. Када се тело са великим напором отргло од мноштва пружених руку и када су иза њега остали сви они који су га пратили, тада је он предат гробу отаца својих, јерејима се придодаје архијереј, проповедницима – велики глас, који још увек звучи у мојим ушима, мученицима – мученик.
И сада он на небесима, убеђен сам, приноси за нас жртве и моли се за сав народ (мада нас је оставио, није нас сасвим напустио); а ја – Григорије, полумртав, полуосакаћен, отргнут од великог савеза, живећи болећиво и бесплодно, не знам на који начин да завршим живот, јер сам остао без свога руковође. Он и сада још увек дели мени своје савете и ако понекад преступим границе неопходног, охрабрује ме у ноћним сновиђењима.
Но, ако ја са похвалама мешам сузе, живопишући речима живот овога мужа, потоњим временима налажем општу слику врлине, за све цркве и душе опис спасења, гледајући у њега као на неки одушевљени закон, можемо правилно уредити свој живот: могу ли вама, просвећенима његовим учењем, дати неки други савет осим да без престанка упирете свој поглед у њега да бисте се, видећи њега и будући виђени од њега, вашим духом све више усавршавали! Дакле, сви ви који стојите преда мном, сви Василијеви истомишљеници, сви служитељи олтара, сви послужитељи Цркве, сви духовни и световни, приступите и саставите заједно са мном похвалу Василију: нека сваки каже понешто о ма којој његовој врлини; нека они који седе на престолу траже у њему – законодавца; грађанске старешине градоначелника; обични људи – учитеља доброчинства; образовани – наставника; дјеве – невестоводитеља; супруге – наставника у целомудрију; пустињаци – окриљујућега; они који живе у друштву – судију; љубитељи простодушности – путеводитеља; они који живе сазерцавајуће – богослова; они који су у весељу – узду; бедни – утеху; оседеле старине – жезал; младост – детовођу; нишчета – снабдевача; обилујући – управитеља дома. Мислим да ће и удове да похвале покровитеља, сироте оца, ништи – ништељубца, туђини – туђинољубца, браћа братољубца, болесници – лекара, који цели сваку болест, здрави – чувара здравља, и сви – онога који је свима био све,[58] да би све, или што је могуће већи број људи, придобио.
Ово је теби, Василије, реч од мене, од којег ти је некада глас био веома пријатан, од мене – теби равног чином и узрастом! Ако је казано блиско твоме достојанству, то је – твој дар; јер, у тебе сам се уздао приступајући овој речи о теби! Ако је, пак, далеко од твога достојанства и много даље од надања питам: да ли сам уопште могао више ја, кога је савладала старост, болест и туга за тобом? Уосталом, и Богу је сасвим угодно оно што бива по моћима. Погледај свише на мене, божанска и свештена главо, и овог пакосника у телу,[59] датог ми ради освешћења, стишај твојим молитвама или ме научи да га стрпљиво подносим, а сав мој живот усмери према најкориснијем! А ако се и ја представим, и тамо ме прихвати у своје наручје да би, саслужујући један другоме, чистије и савршеније сазерцавали свету и блажену Тројицу, о Којој сада имамо тек нека сазнања, на чему ћемо и зауставити своје жеље, и примити ово заузврат због тога што смо ми и ратовали и били увучени у ратовање.
Таква је, ето, од мене теби реч! Ко ће похвалити мене који сам после тебе остао у овом животу, ако уопште и оставим иза себе нешто вредно и достојно било какве похвале, у Христу Исусу Господу нашем, Којем слава у све векове? Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изл 16.3.
  2. Ифигенију.
  3. Василијеви родитељи су имали укупно десеторо деце.
  4. II Kop 10:5.
  5. Пс 139:16.
  6. Приче 4:9
  7. Ис41:26, и даље.
  8. Презвитера.
  9. Пс 107:32.
  10. Јевсевије, Епископ Кесаријски. О његовом избору и устоличењу на кесаријски престо види: Дела Светих Отаца т. 2, стр. 134.
  11. Од стране аријанаца, за време владавине императора Валента.
  12. Против епископа Јевсевија.
  13. Јер 23:29; Пс 118:12.
  14. Приче 19:7; 11:26.
  15. Пс 58:8; 132:15; 32:19; 107:9.
  16. Лк 12:42.
  17. Амос 8:11.
  18. Јевсевије, Епископ Кесаријски.
  19. 85 Види о томе у Делима Светих Отаца Т. 2 стр. 138-139.
  20. I Петр 2:9.
  21. Приче 14:30.
  22. Јона 4:8; Пс 132:4.
  23. II Тим 4:2.
  24. Изл 31:1-2.
  25. Лк 11:24-26.
  26. Ксеркса.
  27. Пс 73:9.
  28. Мал 1:2.
  29. лавни Валентов кувар по имену Демостен који је, будући је изаслан Василију, запретио му да ће ra убити својим куварским ножем. За њега је свети Василије казивао: „најзад, постоји и међу нама Демостен, неписмени“.
  30. По имену Модеста.
  31. Међу аријанцима.
  32. Пс. 38:13
  33. 1 Цар 7:10.
  34. По Никитином тумачењу, ови дарови су се састојали од златних црквених сасуда.
  35. II Цар 12:16.
  36. II Цар 11:14.
  37. Пс 7:13.
  38. Приче 3:34.
  39. Кесарија и Тиана. У граду Тиани је Антим био епископ, који је и испољио своје претешије на неке делове Василијеве архиепископије, којима се престо налазио у Кесарији.
  40. Антим.
  41. Свети Василије.
  42. Мт. 6:26-28.
  43. 1 Кор. 2:10.
  44. Пс. 18:6-7.
  45. Рм. 10:18; Пс. 18:5.
  46. Приче 22:21.
  47. Пс. 112:5.
  48. Пост. 4:26.
  49. Пс. 38:6.
  50. Јевр 8:2.
  51. Тит2:14.
  52. Пс 99:5; 31:16.
  53. Пс 38:6.
  54. 1 Цар2:19.
  55. I Цар 16:23.
  56. Пон зак 32:49-50.
  57. Пс 30:6.
  58. 1 Кор. 9:22.
  59. 2 Кор. 12:7.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *