САБРАНЕ БЕСЕДЕ
Реч XXXVI
О себи лично, – онима који тврде да је свети Григорије прижељкивао константинопољски престо
Задивљен сам! Шта вас толико привлачи у мојим речима? Чиме то моја реч има толику моћ над вама? Обична реч једног странца, која може деловати слабо и непривлачно? Чини се да вас моја реч привлачи као што магнет привлачи железо; ви се ослањате на мене и сви међу собом ослањамо се један на другога, а сви заједно на Бога од кога је и у коме је cвe.[1] Чудновата је та алка која нас спаја, а плете је Дух Свети, везујући нас нераскидивим ланцима!
Ако, пак, упитате за узрок, колико ја знам, у себи не видим неку надмоћну силу мудрости у поређењу са другима; зар ће неко прихватити као мудрост оно што у себи не сматра мудрим, нити блиским истинитој и првоначалној Мудрости; како се о себи може мислити као о правом мудрацу, кад знамо да је најлакше обмањивати себе и, надимајући се празном славом, сматрати себе за некога?! Нисам вам ја први проповедао учење Православља којег се ви привржено држите. Ја сам ишао туђим стопама и (морам рећи истину) стопама вашим. Ви сте ученици знаменитог Александра, великог поборника и проповедника Тројице, који је речју и делом искоренио нечастивост, и памтите ону молитву која је зачетника нечастивости поразила на месту достојном нечистог језика његовог, како би због исмевања он лично био кажњен поругом, а за неправедну смрт њиме преварених и обманутих душа он је кажњен праведном смрћу која га је сустигла. Дакле, нисмо вам ми отворили нови извор, као што је Мојсеј на безводном месту даровао воду онима који се спасоше из Египта,[2] већ смо само разгрнули скривени и земљом засут извор, опонашајући слуге великог Исаака који нису копали нови бунар воде живе, него очистише и оспособише онај који су Филистејци затрпали и онеспособили.[3]
Са друге стране, ја не припадам броју људи који лепо причају, немам манира у опхођењу, не прихватам ласкања што примећујем код многих који данас желе да приступе свештенству. Такви људи су нашу једноставну и неизвештачену побожност преобратили у извештаченост и својеврсну представу пренесну са тржница и из позоришта у наше светилиште и тајноводства; тако ми имамо два позоришта (ако ми је дозвољено да се смелије изразим) која се међу собом разликују тиме што је једно доступно свима, а друго само појединцима: на једном се људи побуђују на смех, а у другом на поштовање; једно се назива позорницом, а друго је духовно. Ви сте сведоци и Бог,[4] каже Апостол, да ми не припадамо тој групи; међутим, такви ће нас врло лако и брзо оптужити за непознавање световних прилика – пре неголи за ласкавост и лицемерје; понекада делујемо сурови и онима који су нам веома привржени, ако ставимо примедбу на оно што они, по нашем мишљењу, чине незаконито. Ово потврђује догађај који ми се недавно десио када сте ви, народе, кипећи гневом и ревношћу, не обазирући се на моје вапаје и сузе, узвели мене на овај престо који не знам како да назовем: да ли мученичким или првостојатељским – узвели сте ме, из љубави нарушивши закон. Том приликом сам ја толико огорчио неке од најревноснијих међу вама да су ме они одмах напустили, а своју љубав према мени преокренули у непријатељство. Ја се, међутим, мање обазирем на то чиме могу угодити, неголи на то чиме могу остварити корист.
Дакле, који је узрок таквој љубави према мени и мојим беседама? Желите ли сами да ми то откријете и објасните, да вашу љубав према мени учините познатом и јавном, или можда желите да то ја образложим, пошто ме и у другим неким случајевима прихватате као вашег верног тумача? Колико могу закључити на основу вашег ћутања ви мени препуштате реч образложења. Онда чујте и пазите да ли сам ја рђави погађач?
Као прво, чини ми се да, као што ме позвасте, треба и да ме подржите, а потом и прихватите као свој добитак. То је сасвим у нашој природи да љубимо оно што је наше, свеједно дали је реч о имању, или сроднику, или речи, и да гајимо ванредно осећање и најискреније расположење према своме делу. Као друго, мене посебно поштујете због тога што ја нисам дрзак, нити сам нагао, не држим се надмено и надувено, него сам скроман и снисходљив, без обзира дали сам у друштву или нисам, живим ли као отшелник, или краће речено: живим ли трезвено и љубомудрено; моја трезвеност није извештачена и изнуђена, већ је проста и духовно утемељена. Не скривам се због тога што ме неко тражи, него због тога што желим својом ћутљивошћу да докажем колико избегавам председавања и људске почасти. Као треће, ви видите колико невоље трпим од спољашњих непријатеља и домаћих насилника када, рећи ћу заједно са Данилом, изиђе безакоње из Вавилона од стараца који мишљаху да суде Израиљу.[5] Ви негодујете против овога, не можете ми ничим помоћи, сем да ме сажаљевате. А жалост, сједињена са стидом, произвела је љубав. То је, ето, тајна вашег поштовања према мени! А што ме нападају због мојих беседа и речи, томе је крив мој језик који је најпре био обучен у световној писмености, а потом су га облагородили Божјом речју и тако су непитку воду Мерра засладили дрветом живота;[6] ви сте управо то код мене почаствовали поштовањем, што приличи благородним људима, и код мене волите управо то због чега ме нападају.
Због чега ја нисам заволео ученост безгласну, суху и гамижућу по земљи? Због чега сам, видећи и упознавши многе људе које краси такво образовање, ја себе посветио љубомудрију другачијем и иноземном, усмеривши се према оспораваној науци, када је требало хитро бежати од сваких спорења и вером назвати такво одрицање од разума, које бих и ја заволео (уверен сам у то), будући сам рибар (што такође многима представља разлог за извињавање у незнању), ако би моје речи поседовале моћ чудотворства? О, када би се међу људима искоренила завист, та рана оних који од ње болују, тај отров за оне који страдају од њега, та најнеправеднија и у исто време праведна страст што постоји – неправедна страст због тога што мути спокој свих добрих, а праведна због тога што изједа све који је кушају! Нећу пожелети зла онима који су ме у почетку хвалили. Они нису знали какав ће бити крај тих хвала; вероватно би у том случају са својим хвалама сјединили и оспоравања, како би онемогућили завист.
Завист је помутила и Деницу, који је пао због гордости. Будући божанствен, он није могао да отрпи да себе не призна за бога и не изагна Адама из раја помоћу сластољубља и жене.[7] Адама су уверили да му је дрво познања забрањено услед зависти, да не би постао бог. Завист је од Кајина начинила братоубицу, јер није могао да отрпи да друга жртва буде светија од његове. Завист и злобник су цео свет потопили водом, а Содомљане спржили огњем. Због зависти против Мојсеја, Датан и Авирон су потонули у земљу, а Марија, због роптања на брата, оболела је од лепре.[8] Завист је залила земљу крвљу многих пророка и помоћу жене поколебала је премудрога Соломона. Завист је и од Јуде начинила издајника, јер се полакомио због неколико сребрњака, заслуживши тако вешање; она је створила и Ирода – убицу деце, и Пилата Христоубицу. Завист је расејала Израиљце који до дана данашњег нису одустали од тога греха. Завист нам је подигла и овог богоотпалог мучитеља,[9] од кога је остало само ужарено угљевље, а пламен директног огња смо избегли. Завист је расекла и прекрасно тело наше Цркве, раздвојивши је на различита и супродстављена зборишта. Завист је међу нама подигла и Јеровоама – тог служитеља греху,[10] и ставља локот на наш језик. Он не трпи узвишавање Тројице која нас озарава целовитим Божанством, а своје праве проповеднике чини, ради вас, поштованима.
Не чини ли вам се да ја празнословим, износећи вам своја нагађања? Или је живописна реч веома верно описала узрок ваше љубави? Што се тиче те љубави, ја тако гледам на ствари. Но, пошто видим да се неки огорчавају и моју несрећу сматрају за своју личну, онда ћу коју реч и о томе.
Да ли бих ја из било којих побуда људских и због планова ништавних, или ради добијања ове катедре стао пред вас са овом седом косом и са овим удовима који су већ огрбавили од старости и болести, подносећи још и данас толике невоље? Било би ме срам од неба и од земље (којима су у старини обичавали да се куну); срамота би ме било и од ове катедре, од овог свештеног сабрања, овог светог и недавно сабраног народа који се почео обликовати по Христу, а против кога се толико успротивише лукаве силе да би га разрушили и умртвили још пре рођења. Било би ме срамота од мојих подвига и уложених напора, и од ове одеће од кострети, и од пустиње, и од тиховања са којима се ја сродих, и од безбрижног живота, и од скромне трпезе која мало да је драгоценија од трпезе птица небеских. Нека други о мени кажу истину ако сам ја пожелео туђу жену,[11] пошто нисам хтео да имам своју! Нека моје преимућство узму и Гаваонити које (колико знам) Дух Свети није хтео да узме за дрвосече и водоносце[12] ако буду приступали светишту са таквим мрљама у животу и учењу! Но, ако сам ја дошао да заштитим учење, да обилно помогнем Цркви која је све до сада била удова и безмужна, да будем намесник и старатељ, да је удам за другога ко је достојан ове лепоте како ће се ускоро видети и да принесем тој царици најпиткије вино врлине; јесам ли у том случају ја достојан хвале због усрдности или заслужујем прекор због подозрења што ми суде, саоображавајући се тако са острашћеношћу других? По томе испада да, ако ми броду кога је задесила бура на мору или граду кога опседају непријатељи или кући коју је захватила ватра укажемо помоћ хитајући бродом, или дејством војне сили или ватрогасним колима, ћеш нас ти, најбољи, изван сваке сумње назвати или морским разбојницима или халапљивцима који желе да покоре град и покраду кућу, а никако нас нећеш назвати заштитницима и помоћницима.
Можда ћеш казати: не мисле сви тако о теби. Шта ја имам од тога ако ми се каже за кога јесам, али се не чиним вреднијим од свега, или боље рећи, представљати све? То што сам ја по себи такав осудиће ме или ће ме оправдати; унесрећиће ме или ће ме учинити блаженим; а то какав се ја чиним коме ме ни ништа не значи, једнако као и туђе сновиђење. Ти, љубазни, кажеш: ниси ти свима такав. Да ли се земља чини непокретном онима којима кружи глава? Да ли се пијанцима чини да трезни људи нису пијани и да не ходају на глави и да се не врте? Не мисле ли понекад болесници, који већ изгубише чуло укуса, да је и мед горак? Међутим, ствари саме по себи нису такве, мада се таквима чине онима који страдају и болују. Због тога најпре докажи да тако мисле о нама људи који су здраве памети, а потом саветуј да се променимо или нас осуди уколико ми и даље останемо при своме. Не чиним се таквим за многе, али се таквим чиним за Бога; и не само да се пред Богом чиним таквим, него сам пред њим потпуно откривен, јер Он и пре рођења људи све зна, створио је сва срца њихова и зна сва дела њихова,[13] радње и помисли наше; од њега се ништа што је створено не може сакрити, а Он на наша дела гледа другачије него што људи то чине. Човек гледа што је на очима, а Бог гледа на срце.[14] Тако си чуо, каже Писмо, тако и веруј. Сваки који има ум треба више да размишља о Богу, неголи да води бригу о мишљењу било кога другог. Ако међу људима имаш двојицу пријатеља који те саветују, а један од их је виспренији и оштроумнији, док је други тупавији, зар ћеш напустити савет оштроумног и мудрог пријатеља, а прихватити савет оног који мање зна? Ровоам није био похваљен због тога што је одбацио савет старешина, а прихватио и испунио савет младића.[15] Зар ћеш поредити Бога са људима и дати предност саветима људи? Наравно да нећеш, уколико ме послушаш и размислиш трезвеније.
Ми се стидимо, пребацујеш нам ти, због примедби које си нам упутио. Мене је срам због вас који се стидите тога. Ако ми ово подносимо по заслузи, онда треба још и више да се стидимо, али не због тога што нас срамоте и оптужују, него због тога што смо достојни осуде. Ако трпимо на правди Бога, онда су кривци они који нас оптужују и треба више њих сажаљевати, неголи нас, јер ће он претрпети зло. Ако сам ја рђав, а ти сматраш да сам добар, шта ми је после тога чинити? Да ли треба да будем још рђавији да би теби угодио? Ја ово себи не бих пожелео. На исти начин: ако ја стојим право, а теби се чини да падам, да ли да и даље, ради тебе, останем у правом положају?
Ја не живим само за тебе, него и за себе, и у сваком поступку саветници су ми разум и Божје уредбе које ме врло често изобличавају, па чак и осуђују. Од тога једнога немогуће је побећи – мислим на унутарњи суд којим, ако се руководимо, ићи ћемо исправним путем. А када су у питању мишљења других људи (казаћу нешто и на људски начин), прихватићемо га уколико су она на нашој страни; уколико нису, срећан им пут, јер ми заиста ништа нећемо изгубити ако се не правдамо пред противницима.
Тако и треба да буде. Уколико се неко усавршава у добру из било којег другог разлога, тај није постојан у врлини; циљ је пролазан, тако да сваки такав напушта добро дело налик пливачу који, ако не види добитак, престаје да плива. Међутим, ако неко љуби добро ради добра лично, тај заиста љуби нешто постојано и расположење према добру му је постојано, а осећајући на себи нешто што је својствено Богу, може и за себе лично да каже оно што је Бог за себе казао: ја сам један и исти, и не мењам се.[16] То је разлог што се сваки такав не мења, не представља се као неко други, не угађа приликама и околностима чинећи се час оваквим, час онаквим, мењајући разне боје као камелеон што прима боју околине, него ће свагда бити један и исти – непоколебив у искушењу; једном речју, он ће бити налик стени која стоји усправно без обзира на ударе ветрова и морских таласа, и било каквих других налета на њу. Мислим да је о овоме довољно речено; немам времена да се препирем речима, а може неко помислити да је и ово, што до сада рекох, већ преко сваке мере.
Сада ћу се вама обратити, паство моја! Ви сте постали, како каже Павле, моја слава и радост, и венац похвале.[17] Ви сте моје оправдање пред онима који кидишу на мене. Као што је сликарима и живописцима, да би дали важан одговор о себи и оправдали се пред безочним насртајима на њих, довољно да укажу на сВоје сликарске радове, тако и ја, указавши на вас, ослобађам се сваке зле речи против мене. Чиме то потврђујем?
Као прво, ако ви непоколебиво сачувате исповедање Оца, Сина и Духа Светога, ништа не додајући овом исповедању, нити било шта одузимајући од њега (јер ако се у Божанству било шта умањи, то представља умањивање целине); све оне који другачије мисле и уче о Божанству, разграничавајући Јединицу предпоставком о поступности природа, терајте од себе као рану за Цркву и отров за истину, свакако без мржње, али уз жалост због њиховог пада. Као друго, тиме што ћете живети саобразно правом учењу те ћете и у врлини посведочити себе као деснорукима у обе руке, неимајући недостатака ни у другом.
Цареви! Поштујте своју порфиру (јер наша реч даје законе и законодавцима), схватите колико је вредно све што вам је поверено и даровано, и колико велико тајанство се савршава међу вама. Цео свет је под вашом руком, обухватљив је маленим венцем и не баш дугим плаштом. Вишње припада једино Богу, а доње припада и вама; будите (казаћу смело) богови за своје поданике. Казано је (а ми верујемо) да је срце Царево у руци Божјој.[18] У томе треба да се огледа сила ваша, а не у злату и добитку.
Ви који стојите у близини царских дворова и престола! Не гордите се својом влашћу и не сматрајте бесмртним то што није бесмртно. Будите верни Царевима, најпре Богу, а ради Бога и онима којима сте предани и даровани. Ви који се гордите благородством! – Облагорођавајте нарав вашу или да кажем нешто непријатно, али једнако племенито: ваше благородство би заиста било племенитог рода, ако у родословним књигама не би била записана и имена неблагородних људи. Мудраци и љубитељи мудрости, поштовани ради својих брада и философских огртача, софисти и учењаци, љубитељи народних игара, не знам због чега би вас требало називати мудрима, ако нисте богати чувањем правог учења! Чујте шта пише: богатство ако притиче, не дозволите да вам срце ваше прионе за њега.[19] Знајте да се ослањате на ствар краткотрајну. Брод се мора растеретити да би пловидба била лакша и безбеднија. Можда ћеш и непријатеља свога помоћи ако у његове руке пређе твоје богатство. Ви који се храните раскошно! – Одузмите нешто од утробе ваше и дајте духу. Ништи је у твојој близини, помози му у болести, подај му било шта од твога сувишка. Зашто да ти страдаш због прекомерне и тешко сварљиве хране, а он због глади? Ти страдаш од главобоље због вина, а он због воде; ти имаш осећај надутости због преједања, а он је изнемогао због слабости. Немој овде презрети свога Лазара, да би те он учинио тамошњим богаташем.[20]
Житељи великога града, који сте први после житеља првога међу градовима у свету или сте тик уз њих! Покажите се првима не у пороцима, него у врлини, не у раскалашности, него у доброчинству! Срамно је владати над градовима, а бити поражен сладострашћем; или у једном очувати трезвеност, а у коњским тркама, у позориштима и псећој охолости бити острашћен, те уместо да будете пример другима у свакој доброти, ви да постанете град у којем цвета раскалашност. О, када бисте ви ово све одбацили и постали Божји град, живописно нацртан на рукама Господњим, и будући светли, светло стали пред Великога Градоустројитеља, заједно са нама! Ово вам свима у закључку заповедам у Христу, Господу нашем, којем нека је слава, част и моћ у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Рм 11:36.
- Изл 17:6.
- Пост 26:16.
- 1 Сол 2:10.
- Дан 13:41.
- Изл 15:25.
- Пост 3:23.
- Број 16:32; 12:10.
- Јулијана.
- По Илијином мишљењу, Максима, философа-циника.
- Односно, престо Константинопољске Цркве, наместо Цркве у Сасиму.
- Ис. Нав. 9:27.
- Пс. 33:15.
- 1 Цар. 16:7.
- 3 Цар. 12:13-14.
- Мал 3:6.
- 1 Сол 2:19-20.
- Приче 21:1.
- Пс 62:10.
- Лк 16:19-31.