САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXIV[1]
 
Тешко да можемо заборавити Кипријана, а то сте (каква штета) дозволили ви који више од свих уважавате Светога, јер га поштујете једногодишњим споменом и празновањем. Кипријана треба неопходно поштовати, па ма заборавили на све друго; овакви мужеви заслужују особити спомен, пошто су најсавршенији, а спомен о њима је веома побожан и користан. Узвратимо дуг наш богато, уколико смо трезвени и разумни, без обзира на личну скудост и ништост. Ма колико била велика наша ништост, уверен сам, овај у свему великодушни и узвишени муж опростиће нам и нашу неажурност, и наше сиромаштво. Узблагодаримо ма и толико да покажемо како га нисмо сасвим заборавили. Благодарношћу треба да почнемо како би и мој повратак био вама на корист, а по пријатним мерама Бога који све разграничава тежином и мером,105 свеједно је да ли је реч о повратку из тиховања у проповедање, од љубитељства мученика[2] ка мученицима, од телесног одмора ка духовном пировању.
Ја сам зажелео да будем са вама, децо; уверен сам да и ви, у истој мери, желите моје присуство. Видите ли моју очинску добродушност; говорим вам о својој, али сведочим и о вашој, жељи. Раздвојивши се за извесно време да бисмо схватили и познали међусобну љубав, као што живописци посматрају своју слику из далека, сада смо опет заједно. Чак и краткотрајно поздрављање са људима расположених за љубав, а који опонашају Божје човекољубије, пружа нам много хране. Нећемо ли ми, ученици Христови, који је ради нас унизио себе до изгледа слуге и, поставши туђ небеском, сакупио нас је око себе, остати у тој љубави и загрлити један другога, чувајући јединство духа у свези мира,[3] што представља тајну или темељ Закона и Пророка? Наравно, и то је за нас једно од првих благочинстава, јер похитасмо један другоме у загрљај; ревност не трпи одлагања, а ко је обузет жељом предстојећег сусрета, томе ће се један дан учинити као цели живот. За нас је много важније што смо дошли на дан празника и што нисмо остали без Мучениковог тајноводства, без насладе и мира који нам је даровао.
Признајем да сам сваку другу жељу оставио по страни и уклонио од себе, осим хитре жеље да служим Христу. Мене не окупира ништа од онога што је пријатно, а што други веома жарко желе – ни овоземаљско, ни богатство, ни сластољубље или насићавање које је мајка похоте, нити мекана и раскошна одећа, ни блесак и привлачност драгог камења, ни чари које допиру до ушију или до нежних чула мириса; не поробљава ме ништа од онога што води порекло од првог једења које нас је погубило. Кривица се огледа у скудости ума оних који се дају у власт таквим стварима, губећи при томе благородство душе своје везаношћу за ништавно тј. везивањем за оно што брзо пролази, као да је реч о нечем трајном. Ја љубим Христа, не знам за меру у тој љубави и хвалим се њоме; веселим се славом мученика; одушевљавам се крвљу подвижника; подвизи и победе других за мене су венци; колико предухитравам ову славу, толико усвајам заслуге за себе!
Свакако, све мученике треба поштовати и ради њих треба спремно отварати уста своја, и слух, и мисао, да бисмо пажљиво било шта казали или чули о њима, а све остало треба сматрати мање важним у односу на њихове подвиге. Мада многе ствари служе нама као руководно начело и многе ствари нас назидавају у врлини – и разум, и Закон, и Пророци, и Апостоли, и страдања Господа Христа, тог првог Мученика који је узашао на крст, повевши и мене са собом, да би распео мој грех, да би победио змију, да би освештао дрво, да би надјачао сластољубље, да би спасао Адама и обновио пали лик: ипак, и поред толиког броја превасходних наставника, за нас ништа мање поучни нису мучеНици – те словесне свеспаљенице, савршене жртве, угодни приноси Богу, проповедници истине, изобличитељи лажи, испуњење духовно-разумног Закона, рушитељи заблуда, прогони пророка, уништитељи греха, очишћење света. Али испред свих осталих мученика (свакако да међу мученицима нема ревности за мученике), како именом, тако и делом, за мене си достојан ти, Кипријане! Нарочито ме поражава твоја врлина, одушевљава ме спомен на тебе, постајем надахнут и на неки начин саучествујем у твојим мучењима, сједињујем се са твојим подвигом и сав се утапам у тебе; можда ме је теби привукао сродан нам дар речи којом ти надмашујеш друге, у мери у којој разумна бића надмашују бесловесна бића (а међу онима који су сједињени било чиме, јавља се љубав, на исти начин као што постоји и међу крвним сродницима). Можда ме теби привлачи и твоја изненадна и необична промена која се не може описати ни једном речи или примером. Веома нам прија сунце после тмурних облака којима је заклоњено било; прија нам пролеће после зимске хладноће; пријатна је омамљива тишина, али и мирно море после јаких ветрова и хуке таласа.
Овај Кипријан (они који га знају нека се са задовољством присете, а који га не знају нека саслушају једно од наших најбољих казивања које служи као похвала свих хришћана!) тај, дакле, Кипријан – славно име у своје време за Картагињане, а данас за целу васељену – био је познат по своме богатству, знаменит по својим способностима, познат у роду (уколико председавајуће место у Сенату служи као доказ благородства). Он је био цвет младости, образац природе, врхунац учености у философији и у осталим наукама; разноврсност знања је код њега задивљујућа, а опитност у сваком знању премашује уобичајену заинтересованост; или да се изразим јасније: неке је он премашивао разноврсношћу, друге узвишеношћу знања, неке – и овим, и оним, а све – свиме. О његовој учености сведоче многобројни радови које је написао ради наше користи,[4] пошто је човекољубијем Бога, који све твори и преобраћа на боље, изменио начин учења и неразумљиво подчинио Слову.
Због свега тога просто не знам на који начин да произнесем речи и да пронађем најбољи начин, а да не отегнем казивање прекомерно изношењем свега онога што треба казати о Кипријану, односно, да се не огрешим о вас који сте се сабрали овде, уколико пропустим нешто битно. Да бих ипак ишао средишним путем, да бих водио рачуна о времену, али и задовољио жељу слушалаца, сматрам да треба поступити овако: све остало што неки знају препустићу њима да своје знање пренесу онима који то не знају, уколико таквих има, како би и они који поучавају, али и који се поучавају, имали једнаку корист од тога (јер, спомен о Кипријану освећује, а реч о њему ванредно подстиче на врлину); а ја ћу подсетити само на један или два догађаја из Кипријановог живота које никако не треба прећутати. Подсетићу вас и на пређашњи живот Кипријанов; казаћу на који начин је он достигао спасење, којим путевима је призван и како се у њему десила промена на боље. Није умесно, нити је препоручљиво, ниско мислити да ће помен о његовим непохвалним делима бити на штету подвижника. У том смислу, ни велики Павле не би заслуживао нашу пажњу и хвалу, као ни цариник Матеј, а такође и овај Кипријан. Павле управо због тога и говори о своме пређашњем животу и гоњењима која је предузимао, да би посведочио на који начин је измењен предмет његове ревности како би се, поређењем једног и другог, још више прославио Доброчинитељ. Матеј, набрајајући ученике, сам себи ставља звање цариник, као неку титулу. И Кипријан, у подужем казивању,[5] најпре иставља нашој пажњи свој пређашњи и порочан живот да би и њу тј. своју исповест, принео Богу на дар, а многима који желе да напусте порочан живот указао на пут благе наде.
Дакле, погледајте његове пороке, колико су многобројни и велики. Демонима је служио овај потоњи ученик Христов; био је најжешћи прогонитељ, овај велики поборник истине. И речју, и делом, будући силан и у једном, и у другом, мутио је он пут наш, посведочивши се после тога још силнији у речи и делу, на корист хришћана. Какво зло је пратило ово чародејство, којим је Кипријан нарочито био славан! Колико је још ужаснија та ненаситивост тела, која и мудре у другом може довести до лудила, која, помућујући разум, као младог и необузданог коња подстиче на усавршавање у рђавом! Међутим, моја реч тиче се онога најбитнијега. Нека се нико не препусти сластољубљу, чувши најпре казивање о пређашњем Кипријановом животу, него нека се наслади и освести потоњим његовим делима!
Живела је једна дјева,[6] знатнога рода и добре нарави (нека чују и нека се радују томе све дјеве или, боље рећи, и они који живе у браку, уколико су трезвене и љубе целомудрије, пошто ће моје казивање представљати украс и за једне и за друге!), дјевица прекрасног изгледа; нека мојој речи о њој и божанствени Давид придода своју химну речима: сва слава цареве ћерке је изнутра.[7] Била је то истинска невеста Христова, скривена лепота, одушевљена биста, ничим неоскврњена светиња, никоме доступно светиште, закључани виноград, запечаћени извор,[8] (нека и Соломон нешто запоји!) – извор, чуван једино за Христа. Овом дјевом, и поред свеколике њезине опрезности и скромности, не знам где и како, очарао се велики Кипријан; похотљиво око – то најнаглије и најнезаситивије од свих чула, дотиче се и недотицивог. Кипријан не само да се очарао, него је покушао и да је заведе. Какво скудоумље, ако се надао да ће такву дјеву моћи обешчастити! А колика је тек бестидност тога који се одважује на такав чин! Он се најпре ушуњао у рај до првостворенога; он стоји и међу анђелима, мамећи Јова на своју страну; он се, напослетку, одважава да приступи и Владици лично, од кога је имао да претрпи пораз и да буде убијен, јер искушава Онога који се не дозвољава искушати;[9] надао се он да ће и Њега саблазнити не знајући да се у другом Адаму налази Божанство и да ће, приступајући човеку, приближити се Богу. Шта је чудно уколико он и кроз Кипријана покушава да искуша свету дјеву и чисту плот? Такав је кушач, а као помоћник не појављује се нека стара жена спремна на сваковрсна дела, него један од најплотољубивијих и најсластољубивијих бесова, пошто богоотпадне и завидне силе, настојећи да имају многе саучеснике у свом паду, веома су хитре у пружању услуга сличне врсте, а награда за саучесништво у саблазни јесу жртве и приноси тј. заједништво посредством крви и сала; наиме, за такву сарадњу треба да постоје одговарајуће награде.
Међутим, шта чини и како се супродставља стројитељу зла ова дјева, када је осетила опасност и зломисли? Чисте и богоподобне душе врло брзо постају свесне замки које им се спремају, ма колико да је лукав и разноврсан кушач у својим насртајима. Дјева, одбацивши све остале начине борбе, прибегава Богу и за свога заштитника од мрске страсти бира свога Жениха, који је и Сусану избавио од жестоких старешина, а Теклу је спасао од немилосрдног насртача на њезину љубав и од још немилосрднијег оца. Ко је тај жених? – Христос, који и духовима прети, и помаже дављеницима, и ходи по мору, и легиона духова предаје тами најкрајњој, и избавља праведника баченог у ров лавовима, спасава избеглог Пророка којег је прогутао кит, али је овај и у његовој утроби сачувао веру своју, избавља асирске младиће бачене у ватру помоћу анђела, а тројици младића придодаје и четвртог.[10] Све ово, и још много више, оживотворавајући у молитви и молећи Дјеву Марију за помоћ дјеви у невољи, додаје она и друго лекарство – пост и сан на голој земљи, како би увела њезина лепота због које су је напале невоље, а кроз ово је била однесена храна у пламену, истопило се служење страсти, и у исто време, подстицало се Божје милосрђе над њезиним смирењем. Никаквим другим служењем не угођава се Богу, као злострадањем, а за проливене сузе узвраћа Он својом милошћу.
Знам да нестрпљиво исчекујете наставак казивања; јер, стрепите због дјеве, а ништа мање и због пламене љубави према њој, плашећи се да страст према обојим не остави рђаве последице. Али, будите одважни! Љубав крчи пут вери; свако ко пламти љубављу и наклон је према овој дјеви, самог себе приклања Христу; огањ страсти гасне, а разбуктава се пламен истине. Од чега и на који начин? Овде сада почиње најпријатнији део мога казивања.
Дјева побеђује, а демон је побеђен. Саблазник приступа острашћеноме и извештава га о своме поразу због чега бива исмејан, али и огорчен због тога, те жели да се освети ономе који га је одбацио. У чему се састоји освета? Демон, исмејан од стране свога слуге, приступа му како би једно зло одагнао другим злом, а нова махнитост да послужи као лек пређашњег. Пошто га је дјева одбацила, као када се оружје поломи о чврсту стену, прогнан речју и молитвом њезином, он се још увек нада у онога којег је послао дјеви, устремљује се на њега (чудновато дело!) и дави га као другог Саула.[11] Како поступа овај безумник у време страсти и овај благоразумни када га мучи демон? Тражи ослобођење од зла и налази га; тескоба чини да човек изнађе решење. Одакле долази слобода? Као што је Саул припао Давидовим гуслама и оружју, тако и он припада Богу ове дјеве, приступа њезином Пастиру, па као што га демонски насртаји чисте од страсти, тако га вера у Христа чисти од злог духа, и он почиње да пламти новом љубављу. Пастир му дуго није поверовао и одбијао га је од себе; чинило се невероватним и немогућим да Кипријан буде уврштен у број хришћана, па ма сви постали хришћани. Међутим, Кипријан се истински обратио, а доказ његове обраћености постао је очигледан. Он на сабрање доноси књиге које служе за чарање, јавно исповеда своју заблуду, ставља пред све ову нечисту ризницу, приноси јој светли пламен и ватром истребљује дуговремену прелест. На тај начин се он одрекао демона и постао присан Богу.
О чуда благодати, којом је Кипријан, кроз нечисту љубав и лукавог духа, пронашао Бога и постао свештена овца свештенога стада! И као што ми је неко причао, после истрајних молитава, он је био најпре постављен за придворника у храму, како би се за пређашње године трезвено поучио смирености; касније је постао Пастир, чак много бољи и опитнији од осталих Пастира. Он не само да првенствује у Картагинској Цркви и у Африци, која од тога доба, а кроз њега и до данас, постаје врло знаменита, него и на целом Западу, а скоро и на целом Истоку, у јужним и северним пределима, где год се чуло за њега.
Тако је Кипријан постао наш. Све је ово учинио велики Бог чудесима својим, као што је Јосифа, продатог од стране браће из зависти, посредством жене показао трезвеним, прославио у расподели хлеба, умудрио у сновиђењима, да би му и у туђој земљи веровали, да би га Фараон поштовао, да би он постао оцем многог народа, због којег је Египат трпео казне, ради којег је раздвојено море и падао хлеб са неба, ради којег је застало сунце у свом ходу и којем се даје обећана земља у наслеђе! Премудрост из раније поставља темеље великим делима, супротноме супродставља супротно, да бисмо јој се на тај начин још више дивили.
За похвалну реч довољне би биле и ове Кипријанове вредности; оне, пак, о којима ми тек предстоји да говорим, многобројне су и толико велике да, уколико ово што до сада рекох не служи њему на част, ове последње су довољне да Кипријан постане узвишенији од свих. Ја нећу говорити о његовом презирању новца, о сузбијању гордости, о обуздавању тела и чистоти која се појавила као баласт пређашњој необузданости, о узвишености и снисходљивости у обраћању при чему му је једнако била страна и униженост и прекомерност, нећу говорити ни о спавању на г^лој земљи и бдењима чиме је он много превазишао оне који су овоме били вични пре њега, ни о ревности у назидавању поуком, у чега је уложио сву своју нарав, ни о догматима које је очистио од нејасних схватања, украсивши животе мужева, а догмат о божанству началне и царујуће Тројице, коју неки расецају, а неки опет сливају, он је узнео на првобитну чистоту, остајући у границама благочестивог јединства и бројања – прећутавши, дакле, све то због опширности, завршићу своју реч описом краја Кипријановог живота.
Разјарио се на нас Декије; измишљао је сваковрсна мучења, чинио невиђена зверства, а нека је тек намеравао да учини. Са једнаким жаром је желео да науди хришћанима, али и да превазиђе у зверству пређашње гонитеље; боље рећи: намеравао је да покори и саблазни све хришћане, или само Кипријана. Што је о њему више слушао, и што му је слава овог мужа била извеснија, то је у њему више пламтела жеља за победом над њим. У првом случају, он би својој вољи покорио све хришћане, а у другом, славио би надмоћ над трезвеношћу и над даровитим говорником. Зато је размишљао овако: најпре треба ућуткати језик, а затим повући и све оне који су ишли за њим. Неправедно је и нечастиво овакво размишљање, уколико у виду имамо његову жељу и понашање. То се и на делу показало. Када је одважни Кипријан непоколебиво и мужаствено одбио све насртаје Декијеве, као што се морски талас разбија о стену, тада је овај одлучио да га прогна; Кипријан се није задовољио овим, јер није у виду имао само себе; није се обрадовао своме спасењу од смрти, нити се задовољио безбедношћу свога живота, те је размишљао да ли је боље да своју душу изложи новој опасности или да буде ућуткан, и равнодушно да посматра како други страдају, напуштени од свога наставника који би их бодрио у подвигу; права реч много може да помогне онима који ступају на поприште врлине. Због тога је Кипријан, одсуствујући телом од њих, био присутан са њима духом својим, подносећи и делећи њихове подвиге; пошто није могао да им помогне живом речју, он им помаже писмима. На који начин? Из даљине руководи Христовом војском, храбри их, хвали побожност, тако да својим посланицама, можда, више подноси њихов терет, него неко ко се налази заједно са страдалницима. Оне који страдају ради истине и добра подсећа да се ни отаџбина, ни род, ни богатство, ни власт, нити било шта земаљско, не могу предпоставити истини и наградама које су припремљене на небесима. Подсећа да је најугоднија купељ она у капљама крви, којом се задобија небеско царство тј. за времена добра прима се вечна слава. За узвишене душе постоји само једна отаџбина – Духовни Јерусалим, а не овоземаљски градови који су стешњени простором и врло често мењају своје житеље; једина знаменитост рода је чувати у себи лик Божји и уподобљавати се Првообразу, колико је ово могуће заробљеницима тела, оспособљенима да приме тек нека струјања добра; једна власт одржавати моћ над лукавим и не давати у робство душу своју тј. не поклекнути у борби за побожност када порок насрће на врлину, а свет на свет, свет пропадљиви на свет постојани, када неумољиви противник насрће на одважне подвижнике, а Велиар се наоружава против Христа. Због свега тога он их је храбрио да се не плаше мача; огањ нека сматрају као хладовину, а најљуће звери да замисле као кротке животиње, глад да схвате као вишњу насладу и да одвраћају очи од суза, туге и овоземаљских стењања као од обмане лукавога, као од онога што се испречило у њиховом ходу на небо. Тако је приличило руководити одважним душама и благородним, а умом трезвеним. Свему овоме, као руководни пример, служи личност онога који је и говорио, и написао ово: сматрам све за трице, да бих Христа добио![12]
Расуђујући овако и наоружавајући речју на подвиг, Кипријан је створио многе подвижнике. Какву награду добија за то? Штедру и узвишену: после свих оних које је пре себе послао Христу, и он лично постаје мученик, а глава му је била одсечена мачем, придодавши тако многим мучењима и овај венац. Тако се приводи и^;таје пред Христа овај муж, силан у нечастивости, али много силнији у побожности – овај велики Кипријан, и гонитељ, и венценосац, ништа мање чудноват својим обраћањем, као и врлином. Није толико битно сачувати у себи лик доброте, колико обновити у себи богобојажљивост. Прво је дело навике, а друго дело доброг избора и жеље; прво видимо код многих, а друго у малобројним примерима.
Какво је ово чудо у броју његових чуда? Продужићу још донекле своју реч у част подвижника. Мада је цео његов живот, и подвизи, били такви, ипак када је окончавао он свој живот (ако је дозвољено да се овако изразим, а не да његову кончину назовем пресељењем Богу, или испуњавањем његове жеље, или разрешењем од стега, или скидањем са себе бремена), тада се десило нешто чудновато, што сасвим одговара ономе што се дешавало пре тога. Кипријаново име је било велико за све, не само за хришћане, него чак и за наше противнике (сви подједнако уважавају подвиг); где се налази његово тело дуго се није знало, јер је ту тајну скривала једна побожна жена; не знам да ли је ово било због тога што је Бог поштовао ову богољубиву жену, давши јој да сачува код себе овог мученика, или због тога што Му је било угодно да обнародује нашу љубав уколико ми, будући лишени светих моштију, обелоданимо нашу тугу због таквог губитка. Када је Бог мученика зажелео да свеопште благо не буде више сопственост само једне жене и да због милости према једној жени не трпимо сви губитак, тада је кроз откровење известио о Кипријановом телу, а ту част је опет указао једној достојној жени, да би и жене добиле очишћење. Као што је Христос и рођен и, по васкрсењу, благовештен ученицима посредством жене, тако је и сада једна жена указала на Кипријана, а друга је на општу корист предала њезину доброту. Тиме на светло дана излази онај коме не приличи да буде сакривен; није дозвољено да он остане у незнању, пошто је већ постао узвишенији и савршенији од свих почасти које се указују телесноме.
То је, ето, све што сам желео и могао да кажем ја о Кипријану, и не знам јесам ли дужан још шта да придодам реченоме. Јер, ако бих још на дуго продужио беседу, ни тада моје речи не би биле довољне да опишу његове врлине и његову величину, нити би то одговарало вашем схватању које сваки од вас има о овом великом мужу. Што до сада рекох, казао сам само ради тога да би му одао колико-толико дужно поштовање. А да бисте и ви нешто принели на дар овом мученику, потрудите се да: одагнавате бесове, исцељујете болести, мотрите и препознајете будуће знаке. Све вам ово, уз помоћ вере, може даровати и прах Кипријанов, у шта су се уверили неки опитом, а нама су предали спомен на то чудо о коме ће се причати и у будућим временима. Боље речено, принесите на дар и нешто још више, нешто приличније истинским поштоваоцима: изнуравање тела својих, узвишеност срца, удаљавање од порока, умножавање врлине. Дјеве, принесите изнурена тела ваша; жене, великољепије врлина ваших; младићи, одважност у борби са страстима; старци, трезвеност; властелини, добре законе; војне старешине, кротост; беседници и надарени говорници, благу поуку. Казаћу нешто и за своје: свештеници, принесите тајноводствена учења; мирјани благопокорност; уплакани – утеху; опуштени – страх; богати милостињу; бедни – благодарност; а сви заједно – спремност да се супродставите лукавом и жестоком гонитељу, да нас не би могао јавно осрамотити и нападати, нити прикривено рањавати, ни ратовати против нас као тма, нити нас обманути и повући у бездан погибељи представљајући нам се као анђео светлости. Опасно је давати се у робство очима, трпети рањавања од језика, дозволити да нас слух преласти, да запламти гнев у нама; опасно је преобраћати оружје спасења у оружје смрти. Ми смо дужни, оградивши се штитом вере, да се супродставимо замкама лукавога[13] да бисмо, одржавши победу са Христом, савршили једнак подвиг са мученицима и чули онај велики глас: уђите, благословени Оца мога, наследите припремљено вам царство,[14] где је обитељ свих радосних, где се чује празнични глас, глас радости,[15] најсавршеније и најчистије озарење Божанства, које сада примамо тек у сенкама и загонеткама. Томе ће се Кипријан, кога данас славимо, још више радовати, него ли свим другим почастима. Томе љубомудрију, док је још био овде на земљи, он је својим животом поучавао све нас; исто љубомудрије, након свога одласка од нас, он препоручује свима вама кроз моју реч коју немојте препустити забораву, уколико правилно вреднујете његову дуготрпљивост и подвиге за истину, а такође и мене који извршавам његову поруку.
Такав је смисао мојих речи упућених теби, божанствена и свештена главо! Таква ти је награда за твоје савете и подвиге не маслинова олимпијска гранчица, не она дечја забава – делфске јабуке, не истмијска боровина, не немејски селин[16] којим се у древности указивала част сиротим младићима, него реч која је најприличнија служитељима Речи! Ако је она прикладна спрам твојих подвига и поука, то је такође дар Речи. Ти, пак, милостиво погледај на мене са висине, управљај мојим речима и животом, напасај своју свештену паству или буди ми сапастир па је упућуј, колико је могуће, на боље, одагнавај од ње све крволочне вукове и све оне који се каче за слогове и изразе, даруј нам најсавршеније и најсветлије озарење Свете Тројице којој ти сада предстојиш, којој се и ми клањамо, коју славимо, пред којом служимо, клањајући се Оцу у Сину, Сину у Духу Светоме. Нека и ми напослетку њој предстојимо са чистим срцем и непоколебиво, а поставши савршени да је задобијемо сасвим у Христу Господу нашем, коме нека је свака слава, част и сила, у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У част светог свештеномученика Кипријана; говорено на други дан његовог спомена, када се Григорије вратио из села. Спомен овог свештеномученика Света Црква савршава 2. октобра.
  2. Под љубитељством мученика, по тумачењу Никитином, св. Григорије овде подразумева или потпуно тиховање, о коме говори мало пре, или једну од побожних жена код које се удаљио на тиховање.
  3. Еф 4:3.
  4. У опису Кипријанових страдања (види: Acta sanctor., септембар, 26. дан) пише да га је у Антиохију довео Евтолије, комита за Исток, пошто је, како стоји у извештају, својим посланицама узбунио читав Исток, па и цели свет.
  5. Оно је сачувано и до наших дана. Грчки изворник можемо пронаћи и читати у Житијама Светих (Acta Sanctorum), под 26. даном месеца септембра.
  6. Света Јустина.
  7. Пс 45:13.
  8. Песма 4:12.
  9. Јак 1:13.
  10. ср. Мт 17:18; 14:31; 14:26; Лк 8:32; Дан 14; Јов 2; Дан 3.
  11. 1 Цар. 16:14
  12. Флб З:8.
  13. Еф 11:16.
  14. Мт 25:34.
  15. Пс 42:5.
  16. Растиње које се иначе назива гирча из породице штитарица.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *