САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XLII
Опроштајна беседа у Константинонољу, у присуству 150 епископа
 
Како вреднујете моје пастирствовање ви, љубазни Пастири и Сапастири? Дивне су ноге ваше које благовесте мир и добро;[1] поготово су оне лепе за мене, јер мени дођосте ви, али не да бисте пронашли заблуделу овцу, него да ме посетите као Пастира ревнитеља. Како вам делује моје ревновање и странствовање? Какав је његов плод, или, да кажем, какав је плод Духа који ме је свагда покретао, а који ме и сада покреће, не желећи да има, а можда и нема, ичега личнога? Да ли сте схватили мој рад и да ли сте спремни да будете према мени снисходљиви; или хоћете да, као што и други дају одговоре за своје управљање у војсци, или управљање у народу, или у распоређивању прихода, и ја тако положим рачуне за своје управљање? Ја се не плашим суда пошто и сам делимично судим, те са једнаком љубављу примам и једно и друго. То је стари закон, по којем је и Павле образложио апостолима оно што је радио, али не да би га ови хвалили (Дух је далеко од било каквог надимања), него због тога да би учињено било потврђено или да би недовршено (ако уопште постоји нешто такво у ономе што је Павле говорио или урадио) било исправљено, како то он сам каже пишући о себи. Јер и духови пророчки повинују се пророку,[2] сходно уредби Духа који све поставља и распоређује прекрасно. Павле је давао одговор ужем кругу и малобројнима, а ја – јавно и свима; не чудите се овоме. Ја имам потребу више од Павла да се користим слободом изобличавања у чему ћу се показати као особа која није довршила што је требала. Не може се човек боље оправдати, него када то чини пред онима који познају природу посла. Дакле, каква је моја одбрана? Ако је она лажна, изобличите је; ако је искрена онда ви, пред којима и због којих говорим ово, посведочите то. Ви сте моја одбрана и моји сведоци, и (усудићу се да изговорим Апостолову реч) венац хвале.[3]
Некада је ова паства била мала и несавршена, и, искрено говорећи, то и није била паства, већ остаци пастве; без поретка, без надзора, без граница; она није имала ни слободну пашу своју, ни ограђено двориште, него се скитала по горама и пештерама, и по јамама земаљским,[4] расејана, разбацана ту и тамо; сваки, коме год се како прохтело, сматрао је себе њиховим надзорником и пастиром, размишљајући о своме спасењу. Она је наликовала стаду које су лавови десетковали,[5] које је потопила бура или појео мрак, што су све оплакали пророци поистовећујући ову беду са невољом Израиљевом, предатог паганима.[6]
Плакали смо и ми, јер наша дела беху достојна суза. И ми смо на исти начин били прогнани, избачени, расејани по свим горама и долинама, како бива са онима који немају Пастира. Каква је то невоља снашла Цркву? На њу насрнуше љуте звери које су и до сада, пошто се повратише јасни дани, нештедимице желеле да буду моћнији од времена. Каква је то жалосна магла обавила и покрила све нас – много тежа од девете казне у Египту[7] – мислим на ону таму која нас немилице обавија, а у којој не бејасмо у стању да препознамо један другога. Казаћу нешто још прикладније, достојно већег сажаљења, уздајући се на онога који нас је предао, као на Оца: Авраам нас није видео, а Израиљ нас није познао, али ти си Отац наш и у Тебе погледамо,јер осим тебе другога не познајемо: име твоје призивамо.[8] Због тога одговарам: али ћу проговорити о судовима твојим, каже Јеремија.[9] Бејасмо као они којима никада ниси владао.[10] Ти си заборавио свети завет Твој и ускратио си нам милост Твоју. Због тога ми постадосмо ругло Твоје – ми, поклоници Тројице, потпуно предани савршеном Божанству, не усудисмо се да понизимо Онога који је узвишенији од нас и да се погордимо, иалик безбожним и богоборним људима, да би Господство назвали нама подобном рабству. Међутим, нема сумње да због других грехова наших, због живота мимо заповести Твојих и због тога што ходисмо за лукавим помислима нашим (јер, због чега другог?), бејасмо предани у руке мужева осведочених по неправди и лукавству мимо свих других који живе на земљи. Најпре нас је покорио Навукодоносор[11] који је први после живота Христовог на земљи устао на Христа, јер је омрзнуо Христа због тога што је њиме био спасен, и који је потом свештене књиге заменио безбожним жртвама. Изједе ме, потре ме, пождре ме као змај[12] (и лијући сузе не одступам од Писма). Кад Господ не бu бuo мој. помагач, не би њега предао у руке безаконика удаљивши га у Персију (такве су судбе Божје!), и ради крви невино проливене, не би била проливена крв правосудно (једино овде суд Божји није уступио место дуготрпљивости), брзо бu се душа моја преселила у ад.[13] Други,[14] пак, ништа нечовекољубивији од првога, ако није и окрутнији од њега, носећи име Христово беше лажно Христов и срамота за Хришћане, којима је богопротивно било и чинити и страдати срамотно, јер сасвим очигледно и неправду не трпљаху и именом мучеништва се не хваљаху, тако да се код ових прикрила истина те, мада страдаху као и Хришћани што страдају, ипак беху изобличени као нечастивци. О, колико смо ми били богати невољом!? Огањ је прождерао лепоту васељене; оно што је преостало гусенице поједоше, а на остатак насрнуше мушице;[15] потом не знам шта је било даље и на који начин се једно зло рађало из другог зла. Ко би уосталом и био кадар да опише све невоље тога времена или изнуравања и паљевине? Довољно је казати да прођосмо кроз ватру и кроз воду и, добротом Бога који нас спасава, уђосмо у покој.[16]
Но, да се ја вратим казаном у почетку. Ова њива некада беше мала и сирота, и ни у чему није личила на Божју њиву, засађену добрим семенима и учењима побожности којом Бог оплемењује цели свет; много више је наликовала њиви сиротог и убогог ратара. То се и није могло назвати њивом пошто никада и није била житница у строгом смислу речи, нити гумно, јер никакве жетве не беше на њој; није на њој било ни стогова, ни снопља, већ су се могли видети мали, незрели и неугледни заперци какви израстају на крововима, којима се не задовољава жетеочева рука, нити су својим изгледом скретали на себе пажњу пролазника.[17] Управо таква беше наша њива, а таква и жетва; мада она делује велика, првокласна и плодна пред очима оних који виде скривено, сасвим прикладна за таквог Земљорадника и удолину душа које су лепо обрађене речју, умножавају је,[18] многима непознату, не груписану на једном месту, него сабрану са свих страна, као када се обере летина и када сепабирчи после жетве и бербе грожђа; нема ни грозда за јело.[19] Мислим да придодам још и ово, веома битно: као смокву у пустињи пронађох Израиља,[20] као једну или две зреле јагоде на сувом чокоту винограда које су сачуване, истина, као благослов Господњи, и освећене као почетак, али малобројне и ретке, не могу да испуне уста онога који их једе и као знамење на брду и као застава на врху,[21] или нешто слично, како стоји усамљено и видљиво за малобројне. Таква беше убогост и јад!
Међутим, пошто брзи Бог, који сиромаши и богати, умртвљује и оживљава,[22] и само једном жељом твори све и претвара,[23] из ноћи ствара дан, из зиме пролеће, из буре тишину, из суше ствара обилату кишу, и све то даје, врло често, само на основу молитве једног праведника кога дуго времена прогоне пошто брзи Бог прима кротке у висини и смирује грешнике до земље,[24] изрекавши сам у себи ову реч: видех невољу Израиљеву и нећу му више загорчавати живот блатом и опекама,[25] и казавши то посетио их је и извео је народ свој руком снажном и мишицом узвишеном, руком Мојсеја и Аарона, његових изабраника: шта, дакле, следује иза свега тога, каква су све чудеса учињена? Сачувана су она у књигама и у сећању људи. Јер, осим чудесних догађаја који се десише на путу и великом ћутању о томе,[26] казаћемо, што је могуће краће, да је Јосиф сам дошао у Египат и кроз извесно време шестстотина хиљада људи излази из Египта. Има ли од овога ишта чудесније? Треба ли нам још већи неки доказ узвишене премудрости, када Бог после највећих забрана за излазак чини и остварује слободан излаз? Кроз једнога, који је био омражен, земља обећања дели се сходно жребу; продани пресељава народе, а сам се претвара у велики народ и та мала грана постаје виноград плодородан[27] толико велики да досеже до реке, простире се до обале мора, шири се даље и даље преко граница, покрива горе узвишеном славом, надвисује кедре и брда и кедре Божје (ма каква брда и кедре под овим да подразумевамо овде).[28]
Таква беше ова паства некада, а оваква је постала сада веома уређена и распрострањена! Па ако је још увек несавршена, поступним узрастањем постојано ће усходити до савршенства; а ја предсказујем да ће непрестано усходити. Ово ми открива Дух Свети, уколико и ја донекле поседујем пророчки дар те могу да сагледам унапред и на основу прошлога закључим о будућем, као васпитаник Речи. Много необичније је било из пређашњег стања доћи до садашњега, него из садашњега стања достићи врх славе. Ако су се на глас Животворца мртвих почеле сабирати кости и састављати једна са другом, и члан са чланом сједињавати, и ако је сувим костима дат дух живота и поновног рођења,[29] онда, добро знам, треба да се саврши и васкрсење. Нека се не величају огорчени и нека не мисле да су овладали било чиме великим само због тога што уловише сенку или се буде у сну[30], или ухватише прошлогодишњи ветар, или, пак, прате траг брода на води. Ридај јело, јер паде кедар.[31] Нека се отрезне невољама других и схвате да убоги неће бити потпуно заборављен и, како каже Авакум,[32] у налету расецајући главе силнима неће закаснити Божанство које расецају и на рђав начин деле на началствујуће и подчињено, а нарочито се жалости Божанство које низводимо до творевине, које се гуши и са Којим се изједначава твар.
Слушам и ону реч Онога који сабира скрушене и прихвата угњетене: рашири место шатора и завесе стана твога распростри на десно и на лево.[33] Ја сам те предао, ја ћу ти и помоћи: у јарости сам те мало поразио и милошћу вечном ћу те прославити.[34] Мера човекољубија премашује меру карања. Оно је због неправде, а ово је ради клањања Тројици – оно је за очишћење, а ово за Моју славу; јер, Ја прослављам оне који ме прослављају, а огорчавам оне који ме огорчише. Ови се запечатише у мени.[35] То је неразрушиви закон плате. А ти си освојио од мене зидове и даске, и украшено камење, дуге литије и опходе, блистао си и озаравао си се златом, час си га расточио као воду, час си га сабирао као песак, не знајући да је вера под откривеним небом много боља од умножене нечастивости и да троје, сабраних у име Господње, пред Богом чине већи број него многобројни који се одрекоше Божанства. Зар ћеш Хананејце, ма колико год да их има, предпоставити једном Аврааму, или Содомљане једном Лоту, или Мадиамљане Мојсеју – тим дошљацима и странцима? Дакле? Кога ћеш више поштовати? Триста Гедеонових људи који су лаптали воду или хиљаде који се нагнаше у бегство?[36] Домаће Авраамове, којих не беше много више него Гедеонових војника, или многе цареве и тму војске њихове коју су једнако прогнали и нагнали у бекство малобројни? Како ти схваташ следеће речи: ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти; или следеће: оставих себи седам. хиљада људи, који не приклонише колена пред Ваалом?[37] Не, не; није већина по вoљи Божјој.[38] Ти набројаваш десетке хиљада, а Бог – спасене; ти неизбројиву пиљевину, а ја – изабране сасуде.[39] Богу ништа није толико мило, као чиста реч и душа савршена у учењу истине. Ништа не можемо принети и даровати Богу нешто што би било достојно њега Који је све створио, од Којег и за Којег је све – не због тога што је принесено дело једне руке, или сувишак једног човека, него чак ако бисмо хтели да поштујемо Бога сабравши у једно сва богатства и сва дела руку људских. Нисам ли ја испунио небо и земљу, каже Господ? Какав дом ми ви можете саградити или које место можете одредити за мој покој.[40] Пошто се у сваком дару неизбежно уочава недостатак достојанства, онда од вас очекујем и тражим нешто друго – побожност, то јединствено и непропадиво преда мном богатство којим понекад и најбеднији, ако је узвишен духом, може превазићи и најзнаменитијег. Овде штедрост зависи од воље, а не од богатства. То ћу примити из руку ваших: али знајте да нећете ви испунити дом мој, него ће то учинити ноге кротких који су здраво и искрено познали мене и јединорођену Реч моју, и Духа Светога! Докле ћете наслеђивати гору свету моју?[41] Докле ће ковчег боравити међу иноплеменицима? Насладите се сада, још мало, туђим достојанством, развеселите се испуњавањем ваших жеља. Као што сте ви одлучили да одбаците мене, тако ћу и Ја одбацити вас, говори Господ Сведржитељ.[42]
Чинило ми се да чујем као да говори ово Господ и видим да то и испуњава, а сем тога изгледало је да Он ово упућује и народу овоме, који се од малобројног превратио у многобројног, од расејаних постаде сасвим сабран и од жалосних постаде угледан да чак и завист подстиче: „идите кроз врата моја и раширите се; нећете стално страдати, живети у искушењима, нити ће се радовати они који вас жалосте“! Позива Он и Анђела-чувара (ја сам веома уверен да нарочити Анђео чува сваку Цркву, како ме је поучио Јован у Откровењу): „пут. приправите народу моме и уклоните камење са пута, да се не би спотицао и обремењивао народ мој у божанском путовању и усхођењу“[43] – сада у рукотворене храмове, а доцније у вишњи Јерусалим и у тамошњу Светињу над Светињама где ће, колико знам, бити окончање овоземаљског и овдашњег страдања и искушења за све оне који иду правим путем, у којем броју се налазите и ви – позвани светима, народ изабрани, царско свештенсшво, достојање Господње,[44] од једне капи читава река, од искре небеско светило, од горушичиног зрна дрво, станиште птицама.
На такав начин ходећи приносимо вам дар, љубазни Пастири; њих приводимо, њих препоручујемо пријатељима својим, сународницима и оним досељеницима какви и ми лично јесмо. Ми немамо други неки принос који би био прекраснији и блиставији од овога, па макар одабрали и најбоље што имамо, да бисте ви знали како ми, мада туђинци, нисмо оскудни него смо по речи ништи, а многе богатимо.[45] Ако је ово небитно и ништавно, онда желим да знам шта је то битније и достојније веће пажње?
Постоји ли такав град – око васељене, који би био моћнији на копну и на мору, који повезује Исток и Запад, у који са свих страна долазе и из којег, као са општег трга, одлази све најбитније у Вери, није ли дакле битно да овај град, који се уз то напада са свих страна, буде учвршћен и оснажен здравим учењем? Ако ово заслужује похвалу: дозволите и мени да се тиме унеколико хвалим; разлог томе је што сам и ја донекле допринео свему овоме што видите. Осмотри около и погледај, ма ко да си, вреднитељу, мојих речи! Види исплетени венац славе, наместо најамника Јефремових и гордељивог венца.[46] Погледај на збор презвитера украшених седим власима и мудрошћу, на побожне ђаконе који су веома блиски Духу, скромне чтеце које одликује љубав према народу и науци. Осврни се на супружнике који су украшени истом врлином; код мушкараца – свеједно јесу ли образовани или неуки – сви су утемељени у божанској науци; види старешине и њихове подчињене службенике – сви се прекрасно владају; војници, благородни научници и љубитељи учености – сви војују за Бога, међусобно су кротки, али ревнују за Духа; сви уважавају вишњи чин у који нас одводи животворни Дух, а не примамљива реч; једном речју – сви су у правом смислу речи научени и служе истинитој Речи. А погледај удате жене – оне су сједињеније са Богом неголи са својим телом; осмотри неудате и девојке – све су оне посветиле себе Богу; види младе и старе – једни се срчано приближавају долазећој старости, док други настоје да постану бесмртни, живећи у нади. У плетењу овога венца (а што говорим, не говорим по Господу[47]) и ја сам донекле учествовао. Неки од њих су дело мојих поука, не оних које ја одбацих, него оних које заволех – не беседа сладострастних (како рече на срамоту нашу неки од прељубочинаца и речју и по нарави), него беседа веома чедних. Неки су опет плод и пород мога духа, онако како дух, који се уздигао од тела, може да породи. Веома сам убеђен да ће то признати и посведочити најутицајнији међу вама или ћете, можда, и ви то потврдити. Много сам се трудио да сваки од њих донесе свој плод, а моја награда је: једнодушно исповедање; ништа друго нисам тражио, нити сада тражим, из простог разлога што врлина мора бити без користољубља, уколико жели да остане таква врлина која жели само добро.
Желите ли да овоме придодам и нешто много битније? Осврните се на казивања наших противника чији језици се укротише, а сви који су некада богохулили сада преда мном ћуте. И то је плод Духа Светога, и то су плодови мога рада. Јер не учим као ненаучени, не поражавам противника казнама, како то многи чине који се не сједињују са учењем, већ са ученицима, а казнама понекад прикривају слабост својих закључака, налик кртици која, како причају, избацује испред себе црну земљу да би заварала ловца или да би скривањем избегла хватање. Напротив, своје војевање за Христа доказујемо тиме што се сједињујемо у подражавању Христа, Који је миран, кротак и на себи је понео наше слабости; не закључујемо мир на штету учења истине, не чинимо уступке да би нас назвали снисходљивима (ми не задобијамо добро рђавим средствима), а стечени мир чувамо сходно закону, не иступајући из својих граница и правила Духа. Тако ја о томе расуђујем и то налажем свима који руководе душама и шире реч: нити строгошћу треба расрђивати, нити несталношћу бити горд, већ свагда треба имати трезвено расуђивање у речима, и ни у једном ии у другом не прекорачивати меру.
Можда ви, ипак, очекујете и желите да вам ја исповедим учење наше Вере којој сви припадамо? Ја ћу се такође освећивати постојаним подсећањем, а народ ће овај имати користи, радујући се овим речима више неголи чему другом, а и ви ћете сазнати да нам не завиде узалуд они који се у расветљавању истине у једном слажу са нама, а у другом иду напоредо. Јер, као и подземне воде, једне су сасвим скривене у дубини, док друге услед скучености кипте и тек што нису избиле на површину, али се још увек устежу, а неке опет без икаквог колебања куљају и избијају напоље: тако исто и међу онима који благовесте о Богу (не мислим овде на људе непромишљене сасвим) једни од њих своју побожност чувају дубоко у себи, док други остају само при речи и то су људи који, мада избегавају нечастивост, ипак не усуђују се и да говоре побожно, водећи добро рачуна о изговореним речима или овоме прибегавају услед бојажљивости и, мада су сами здравог разума, како кажу за себе, ипак не желе да и народ учине здравим, као да је на њих стављена обавеза да само о себи лично воде бригу, али не и о другима; неки опет исувише отварају ризницу, не тајећи да им је стало и до спасења других – такви не сматрају спасењем то ако се само они спасу, а то благо се не излије и на друге људе. Са овима последњима и ја бих желео да будем у истом реду, а то би желели и ови који су са мном како бисмо, наступајући благом одважношћу, исповедали побожност.
Исповедање наше вере је јединствено и – кратко је; то вам је као натпис на стубу каквом, који је свакоме разумљив, то су – ови људи најискренији поклоници Тројице. Неки од њих ће се пре растати од свога живота него што ће Једног од Тројице одвојити од Божанства; сви су они трезвени, сви држе истоветно исповедање, сви су једним учењем сједињени међу собом, са мном и са Тројицом. Подробности нашег учења изложићу скраћено: Беспочетно, Начело и Сушто са Начелом – један је Бог; но, беспочетност или нерођеност није природа Беспочетног. Наиме, природа се не одређује тиме шта она није, него тиме шта она јесте; она је, наиме, стање, а не одрицање постојећег. И Начело, тиме што је начело не одваја се од Беспочетног: за њега бивање начелом не представља природу, као што и за првог бивање беспочетним; из простог разлога што се ово само односи на природу, а не представља саму природу. И Сушто са Беспочетним и са Начелом није ништа друго до оно што су и Они. Беспочетном је име Отац, Начелу – Син, а Суштом са IЈачелом – Дух Свети: а природа у ове Тројице је једна – Бог. Јединство је, пак – Отац из Којег су Други и према Којем се Они узводе, без сливања, већ сапребивајући са Њим, и не раздељујући се међу собом ни временом, ни хтењем, ни силом. Нас ово чини многима пошто је сваки од нас различит, како са собом самим, тако и са другима. Међутим, Онима Којима је природа проста, а биће истоветно, сасвим приличи и јединство.
Упорно нагињање у учењу на једну или на другу страну, као и уједначавање различитих мишљења ми нећемо узети у своју обавезу, пошто не желимо да, као Савелијевим учењем о Једном, устајемо против Тројице и да рђавим сједињавањем поништавамо дељење, тако исто Аријевим учењем о Тројици да се жестимо против Једнога и лукавим дељењем да изврнемо јединство. Не приличи нам да рђаво поново заменимо рђавим, него да не погрешимо у добру, јер оно прво представља и јесте забава лукавога који на неумесан начин мери наша учења.
Ми, пак, идемо средњим и царским путем (у томе је, уствари, савршенство, како о томе расуђују познаваоци ствари), верујемо у Оца и Сина и Светога Духа, Који су једносушни и једнославни. У овим именима и субјекат и крштење (како је ово и познато теби који си примио тајанства) добија своје савршенство, јер представља одрицање од безбожја и исповедање Божанства. На тај начин ми не противуречимо, знајући Једног по суштини и по нераздељивости клањања, Тројицу по Ипостасима или Личностима – неки дају предност последњем изразу. Нека се уопште не стиде они који се споре око ових израза као да се, тобоже, наша побожност састоји у именима, а не у делу! Јер, шта желите да кажете ви, који уводите Три Ипостаси? Истина, говорите то не у смислу да предпостављате постојање три Суштине. Познато ми је да сте веома гласни против оних који уводе ово; јер, ви учите да је једна и иста суштина код Тројице. И ви, користећи израз: Личност, не сједињујете нешто јединствено, него у исто време и сложено, савршено тролично или човекообразно! Никако; и ви кажете: нека не види лице Божје (ма шта под овим да схватате) онај ко другачије мисли. Шта вама (наставићу са питањима) означава Ипостас или Личност? Тројицу раздељених, али не по природама, него по личним својствима. – Превасходно! Може ли се уопште размишљати здравије и причати сагласније од оних који тврде ово, мада се у неколиким слоговима разликујемо? Погледајте како вас ја измирујем, како вас узводим од слова ка мисли, као онај који измирује Стари и Нови Завет!
Но, треба да се вратим на започету тему. Коме одговара да поново ствара нова имена нека каже и, у уму, замисли: Нерођено, Рођено и Исходеће; немојмо се плашити да би се бестелесно могло схватити на телесан начин, како ово замишљају сви они који клевећу на Божанство. Кажи и о творевини да је она Божја (за нас је и то битно), али никако немој творевину назвати Богом; само ћу тада дозволити да твар буде Бог када лично, у сопственом смислу, будем Бог. – Бит је у овоме: ако је Бог, онда није творевина, пошто је творевина у истом низу са нама, а ми нисмо богови. Ако је твар, онда није – Бог, јер творевина је настала у времену; а ако је почела да постоји, онда је било и када ње није било; а оно чему је претходило небиће, то никако није у правом смислу оно што постоји; а што у правом смислу није сушто,[48] може ли то бити Бог? Значи, ни Један од Тројице[49] није твар и није настао (што је рђавије и од првог) ради мене, да би постао не само твар, него чак и творевином ситнијом од нас. Ако сам ја створен у славу Божју, а Он је ради мене, као што су ковачка клешта ради кола или тестера што је ради врата: онда сам ја по циљу узвишенији. Што је Бог више творевина: то је мање вреднији од мене који сам створен да постанем Бог, створен ради мене.
Поврх овога нека буде онемогућен улазак у Цркву Божју Моавићанима и Амонићанима тј. дијалектици, препирањима и оним питањима везаним за неизрецивост рођења и исхођења Бога, са којима ови дрско устају против Божанства, као да је битно то да ли они могу да појме оно што превазилази разум или, у противном, не може да буде оно што нису у стању да појме. А ми, следујући божанским писмима, и одбацујући препреке које налазимо код оних који се држе слепила, држаћемо се спасења, одважавајући се на све друго пре но што ћемо на било који начин дрско устати против Бога. Прикупљање и гомилање сведочанстава препуштамо другима да чине, пошто су многи, много пута, предочавали их писмима, да се и ми не бисмо, ма и овлаш, њих дотакли. Уз то, за мене је то веома срамно – прикупљати данас доказе у вези са оним у чега смо ми већ одавно убеђени. Није добар поредак – најпре учити, а потом се учити, свеједно да ли је реч о божанском и толико узвишеном предмету, или је у питању маловажна ствар. А разјашњавати и расветљавати тешкоће које налазимо у Писму, иије предмет садашњег времена; то питање потражује савршеније и марљивије бављење, него што је предмет и сврха ове беседе. – Такво је, ето, наше учење у вези са суштинским; ја га нисам изнео због тога да бих ступио у сукоб са онима који другачије мисле (јер много пута сам се, ма и умерено, сукобљавао са њима), већ да бих вам дочарао особину мојих учења, и јесам ли верни сапутник ваших догмата, који је на истој страни са вама против заједничких противника и ради једне и исте истине.
Таква достојанственост у вери оправдава мој боравак овде. Ако то заслужује похвалу, нека је хвала Богу и вама који ме призвасте! Уколико не задовољава ваша очекивања: хвала и у том случају! Добро знам да оно није сасвим беспрекорно, те верујем вама који то потврђујете! Јесам ли се ја окористио у чему од овога народа? Јесам ли умножио нечим свој иметак, као што то видим код многих? Јесам ли нечим Цркву огорчио? Можда сам ожалостио неке који мишљаху да ја напамет причам, а којима супродставих своје мишљење! Али вас, колико знам, ничим нисам ожалостио или повредио. Ни вола нисам од вас узео, каже Самуило, натежући се са Израиљом око цара, нити плату за душе ваше; сведок је Господ у вама;[50] ништа од вас нисам узео, наставља он, те ни ја нећу подробно све набрајати. Упркос свему, своје свештенство сам очувао чистим и неосрамоћеним. Да ли сам ја прекомерно заволео владичанство, или узвишеност престола, или сам заволео да омаловажавам царске дворе: нека не добијем никакву другу славу, а ако је и стекнем, нека будем лишен ње.
Шта значе ове речи моје? Далеко од тога да сам бесплатни трудбеник врлине и далеко сам још од таквога савршенства. Наградите ме ви за моје трудове. Чиме, питате? Не тиме о чему неки међу вама размишљају, а који су спремни да према свакоме буду подозриви; него оним што ми сигурно желите. Ослободите ме свих дуговремених трудова, уважите ову оседелу косу, поштујте моје страдање и поставите на моје место неког другог који ће за вас бити гоњен, коме су руке чисте, који у изразу није смушен и нејасан, који би вас у свему могао задовољити и заједно са вама понети велико бреме црквених питања; садашње време управо такве Пастире потребује. А погледајте моје тело, све је истрошено старошћу, напором и болешћу. Шта ће вам трошни старац који свакодневно умире не само телом, него и бригама – старац који вам и ово све тешком муком казује? Верујте учитељевој поруци и не отказујте му своје поверење. Ја сам се уморио слушајући оптужбе на рачун моје кротости; уморио сам се препирући се и са речима, и са завишћу, са противницима, али и са својима: једни ударају у прса, и мање успевају, јер уопште није тешко савладати отвореног непријатеља; други насрћу на кичму и наносе већу невољу, пошто су лицемернији. Предпоставимо да сам ја крманош, да сам на отвореној пучини док море страховито дивља снажним таласима, а да је у исто време настала каква расправа међу мојим морнарима, о овоме или о ономе, заглушујући виком једни друге и хуку морских таласа: да ли бих ја, седећи за крмом, могао још дуго да се борим и са морем, и са морнарима, и да умешно спасем брод од двојаке буре? Где је теже остварити спасење: да ли тамо где се сви и свим силама труде над једним и истим; или тамо где нам прети потоп, а сви су сукобљени међу собом? Треба ли уопште причати о нечем другом? Како ја, уосталом, уопште да поднесем ову свештену војну? Другачија је војна која се назива свештена, од војне варварске. Како да ујединим и сјединим оне који су једни против других, првостојатеље и пастирствујуће, а са њима и народ, растрган и завађен, као када се током земљотреса раздвајају суседна и блиска места, или као што током заразних болести једнако умиру и слуге и домаћини, јер се болест врло брзо преноси са једног на другог? И не само овај народ, него читави крајеви васељене су обухваћени овим метежним духом, тако да су се Исток и Запад разделили на две противне стране и постоји оправдана бојазан да ће они, чинећи различите стране, убрзо почети да се разликују и у мишљењима.
Хоће ли се још дуго употребљавати речи: мој, твој, стари, нови, ученије или духовније, благородније или униженије, богатије или сиромашније људима? Стидим се старости када мени, спасеном Христом, надевају име од било чега другог. Несносна су ми тркалишта, позоришта и све друге забаве и преокупације којима се људи баве са једнаком раскалашношћу. И ми час упрежемо, час препрежемо коње, препуштамо се светини, скоро да не бијемо ваздух као они што чине, бацамо тестеру у небо, као малоумни; спорећи се ради других, задовољавамо личне страсти у спорењима, постајемо рђави вредноватељи саревновања и неправедне судије дела. Сада имамо један престо и једну Веру, јер нам тако налажу наше вође: сутра ће, међутим, дувати супротни ветар те ће и престоли и Вера код нас бити различити. Напоредо са непријатељством и симпатијама мењају се имена, а што је најгоре, не стидимо се да говоримо сасвим супротно пред истим слушаоцима, потврђујући тако да смо и ми нестабилни и да смо и ми подложни истим онаквим променама какве бивају и у Европи. Када се деца играју на тргу, било би веома срамотно за нас када бисмо оставили своје обавезе и умешали се у њихову игру, из простог разлога што дечје забаве уопште не приличе старости. Исто тако када се други одушеве и одушевљавају се, ја, који познајем друго боље од многих, не пристајем да постанем један од њих, него свагда настојим да будем то што јесам тј. слободан, мада и незнатан. Осим осталог, ја сам такав да се у малобројном саглашавам са многима и не желим да идем једним и истим путем. Можда је ово сувише храбро и неукусно са моје стране, ипак ја од тога не одступам. На мене непријатно делује оно што прија другима и радујем се ономе што друге, уствари, жалости. Због тога се немојте чудити што би многи желели да ме, као човека немирног, вежу и прогласе малоумним, да и мени, као што причају да се десило са неким јелинским философом којем су целомудрије уписали у безумље, јер се на све смејао, дакле, немојте се зачудити ако и мене прогласе главним кривцем за све, који се напио вина, као што су својевремено учинили са учиницима када су почели говорити разним језицима; оптужују, не познајући да је то сила Духа, а не скретање умом.
Размотрите моју кривицу. Они кажу: „толико времена ти управљаш Црквом, обавезе ти пријају и врло си ревностан Самодржац (што је веома битно); у чему се за нас огледа очигледна промена? Колико је пред нама наших мучитеља? Какве све невоље нисмо претрпели? Нисмо ли били сведоци кажњавања, претњи, прогонстава, отимања и пљачкања имовине, спаљивања презвитера на мору? Нисмо ли видели храмове укрвављене крвљу Светих угодника, и храмове који су претворени у гробља? Нисмо ли посматрали свеопште клање презвитера, епископа, боље рећи, патријараха? Није ли побожнима било ограничено место кретања? Нисмо ли толико много трпели да се то речима не може ни описати? А на који начин смо ми узвратили онима који нам то учинише? Међутим, што је и добро, поново нам је враћена могућност да нешто учинимо, да радимо, и било је сасвим прикладно да наше прогонитеље отрезнимо“. Нећу више набрајати, већ предлажем да одговорим.
Зар нисмо и ми били прогоњени? Нисмо ли трпели невољу? Зар нису и нас изгонили из цркве, из наших домова и (што је још горе) чак из пустиња? Нисмо ли и ми поднели иста она злопаћена као и народ, и нису ли и нама локални владари чинили пакости, али и цареви, који су једнако били несносни као и њихови укази? Шта се потом десило? Ми смо постали моћни, а наши прогонитељи су се разбежали. И то је, по моме мишљењу, довољна казна узрочницима наших невоља тј. ова власт коју имамо, а којом можемо да им узвратимо. Но, ти људи размишљају другачије; они су прекомерно тачни и праведни, када је реч о одмазди; због тога не треба да пропусте прилику. Они кажу: „који је начелник области кажњен? Који народ и ко од владара је отрежњен? Да ли смо ми искористили било шта од указане нам прилике како бисмо утерали страх и за предстојеће време?“
Вероватно ће ме и због следећега прозивати (јер су ме већ и прозивали), да ја немам ни скупоцени престо, ни чину прикладну одежду, ни свечану пратњу, ни узвишености у опхођењу. Нисам знао да треба да идем на пријеме код конзула, код обласних управитеља, најзначајнијих војних старешина који већ не знају како да потроше своје богатство – да и ја треба да претоварам свој стомак, да прекомерно једем и да повраћам у олтару. Нисам знао да и ја треба да јездим на коњима са педигреом, да гордо седим у кочији – да и ја приређујем пријеме и сусрете са истим таквим острашћеним особама, да ме сви цене и преда мном да се раздвајају као пред дивљом звери коју уоче из далека.
Ако је ово вама било тешко, сада је све прошло. Опростите ми ову опаску. Поставите некога другога који ће одговарати народу, а мени доделите пустињу, сеоски живот и Бога. Једино ћу њему угодити простодушним животом. Биће ми тешко ако будем ускраћен могућности да беседим, да присуствујем сабрањима и поздрављањима која ме окрилаћују, ако будем лишен пријатеља и другова, почасти, лепоте града, узвишености, бљеска који на све стране поражава оне који све гледају споља, а не проничу у унутрашњост. Биће тешко, али не толико тешко као што је узбуђеност и оптерећеност метежима и бунама које постоје у заједницама, и које су уочљиве већ и у обичајима народа. Они траже свештенике, не беседнике; не траже изграђиваче душа, него чуваре иметка; не траже чисте жречеве, него моћне представнике. Казаћу нешто и у њихову одбрану: ја сам их томе научио, ја, који сам свима био све, само не знам да ли да спасем или да погубим све.[51]
Како вам се чини? Јесам ли вас убедио својим речима? Или треба још снажније доказе да наводим? Ако ни због чега другог, оно због Тројице Коју и ја, и ви, поштујемо зарад заједничке нам наде и зарад сабирања ових људи у једну заједницу; укажите ми вашу милост – отпустите ме са молитвама вашим. Нека то, ето, сведочи о мојим подвизима! Дајте ми отпусно писмо као што цареви дају отпуст војницима и, ако вам је угодно, напишите га позитивним сведочењем да би ми то била награда за све; ако ли то не желите, онда нека буде по вашој вољи: ја се нећу противити, али Бог види каква су дела наша. „Кога да поставим уместо тебе“? – Наћи ће Господ себи Пастира којег ће поставити, као што је пронашао погодног овна за жртву[52]. Једно бих само желео: нека тај буде из броја оних који ће изазвати завист, а не сажаљење – из броја оних који неће свакоме попуштати него ће се, ако је то у интересу вишег добра, знати успротивити: прво је корисније овде, а друго је, свакако, корисније тамо. За све то ви мени издајте отпусно писмо, а ја ћу вам узвратити својим опроштајним речима: опрости Анастасијо, која си име добила због побожности; ти си нам оживела учење које до тада презирасмо! Опрости Сило, са којим смо заједно, уместо заједничке победе, од почетка носили четрдесет година скинију и лутали по пустињи! Опрости ми велики и славни храме, ново наслеђе, храме који си најпре био Јевус, а кроз мене си постао Јерусалим! Опростите и сви други храмови који сте својом лепотом блиски Анастасији, храмови који, налик ужету, везујете различите делове града и суседством их чините једном целином; храмови које нисам ја испунио, јер сам препун слабости, већ их је испунила благодат заједно са мном очајним! Опростите ми апостоли, најпрекраснија насеобино, моји учитељи у подвижништву, мада сам ја врло ретко ревновао у вашу част, носећи у своме телу, а на своју личну корист, вероватно истог оног сатану који је био дат вашем Павлу,[53] ради кога се и сада од вас пресељавам! Опрости ми катедро – ти завидна и опасна висино; опрости ми саборе архијереја и јереја, достојно славни вашим чином и годинама; опростите сви који служите уз свештену трпезу и приближавате се ономе који се приближава Богу![54] Опростите чинови Назореја, богослужбена правила, свеноћна бдења, чедности дјева, побожности жена, мноштво удовица и сирочади, очи ништих уперене ка Богу и ка нама! Опростите странољубиве и христољубиве куће, помоћници мојој немоћи! Опростите ми љубитељи мојих речи, опростите и свеколика народна сабрања, па и ти, преградо, која са муком задржаваш тискајући се народ, жељан да чује беседу! Опростите цареви и царски дворови, царски служитељи и дворјани[55] који сте свакако верни цару (то не знам), али сте углавном неверни Богу! Запљескајте рукама, ускликните снажним гласом, узвисите своју красоту! Умукнуо је због вас противнички језик; но, неће он у потпуности престати да говори, јер ће се са вама препирати мастилом и руком; и ми смо за сада престали да говоримо. Опрости ми велики граде, христољубиви! Посведочићу истину, мада она није баш разумна,[56] растанак нас чини снисходљивијима. Приђите истини; измените свој живот, ма и сада; много више поштујте Бога него што сте до сада обичавали! Измена живота уопште није срамотна; напротив, чување зла је много штетније. Опрости ми, Источе и Западе! Ради вас, и од вас, трпимо нападе: сведок томе је Онај који нас је све измирио, мада многи не одобравају мој одлазак. Неће изгубити Бога они који се удаље од престола, али ће задобити вишњу катедру која је много узвишенија и невинија од ових катедри. А пре свега и изнад свега ускликнућу: опростите ми Анђели, надзиратељи ове Цркве свете, али и мог живљења овде и одласка одавде, јер су и моја дела у рукама Божјим! Опрости ми Тројице – моја мисли и мој украсе! Очувај се у моме народу овом и уједно сачувај народ мој (он је и даље мој, иако ће ми живот убудуће тећи другачије); нека ме известе да си Ти свагда поштована и чествована у њему, како речју, тако и животом! Децо, чувајте предања;[57] памтите како су ме каменовали. Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин![58]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ис. 52:7
  2. ср. Гал 2:2; I Кор 14:32.
  3. 1Сол 2:19.
  4. Јевр 11:38.
  5. Јер 50:17.
  6. Јез 34:12.
  7. Изл 10:21.
  8. Ис 63:16; 26:13.
  9. Јер 12:1.
  10. Ис 63:19
  11. Тј. Јулијан отпадник.
  12. Јер 51:34.
  13. Пс 94:17.
  14. Император Валент.
  15. Јоиљ 1:19,4.
  16. Пс 66:12.
  17. Пс 129:6-8.
  18. Пс 65:14.
  19. Мих 7:1.
  20. Ос9:10.
  21. ср.Ис 65:8; 30:17.
  22. 1 Цар 2:67.
  23. Амос 5:8.
  24. Пс 147:6.
  25. ИзлЗ:7; 1:14.
  26. Ис Нав2:11.
  27. Ос 10:1.
  28. Пс 80:11-12.
  29. Јез 37:7.
  30. Пс 65:7; 72:2.
  31. Зах 11:2.
  32. ср. Пс 9:13; Ав 3:14.
  33. Ис 54:2-3.
  34. Тамо; стих 8.
  35. Пон зак 32:34.
  36. Суд 7:7,21.
  37. Рм 9:27; 11:4.
  38. I Kop 10:5.
  39. Дела 9:15.
  40. Јер 23:24; Ис 66:1.
  41. Ис 57:13.
  42. ср. Пс61:5; Јез 5:11.
  43. Ис62:10.
  44. 5fl ср. Рм 1:7; Тит 2:14; 1 Петр 2:8; Пс 15:6.
  45. II Кор6:10.
  46. Ис28:1.
  47. II Кор 11:17.
  48. Тј. оно што постоји – прим. прев. на српски
  49. Тј. Личности Свете Тројице.
  50. 1 Цар. 12:5.
  51. 1 Кор 9:22
  52. Пост28:8.
  53. 2 Кор 12:7.
  54. Лев 10:3.
  55. Царски евнуси, који су највећим делом били заражени аријанском и македонском јереси.
  56. Рм 10:2.
  57. I Тим 6:20.
  58. Рм 16:24.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *