САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXI
Похвална беседа Атанасију Великом архиепископу александријском
 
Хвалећи Атанасија, хвалићу врлину; једна је и иста ствар – помињати Атанасија и величати врлину, из простог разлога што је он све врлине заједно у себи посведочио, или још боље треба овако рећи: поседује их, јер пред Богом су сви живи који су живели по Божјој вољи, без обзира што су се преселили из овога света; због тога ce Бог и назива Бог Авраамов, Исааков и Јаковљев, као Бог живих, а не мртвих.[1]
А када хвалим врлину, хвалићу лично Бога од кога људима долазе све врлине и дар новорођења или враћања њему посредством сродног озарења. Од многих и великих дарова које добисмо и још увек добијамо од Бога, чији број нико није у стању да изрекне, најпревасходнији дар, који сведочи о Божјој човекољубивости према нама, јесте наше стремљење према њему и сродство са њим. Оно што је сунце за материјална бића, то је Бог за духовна бића; сунце осветљава видљиви свет, а Бог – невидљиви; сунце чини да наше чуло вида постано светозарно, налик сунцу, а Бог разумна бића чини боголикима. Као што сунце омогућава човеку да гледа и види, али и да буде виђен, тако и Бог устројава да разумна бића имају дар размишљања, и тиме учине да мисаоне ствари постану предмет мишљења, а Он сам свагда остаје изнад сваког начина схватања и свака жеља се задржава на њему, без могућности да се било куда даље распростре. Даље од њега не постоји ништа узвишеније, тако да наш ум не може да пронађе било шта веће, без обзира на сву љубопитљивост и знатижељу. Бог је последња жеља на којој се окончава и упокојава свако умозрење. Ко успе да помоћу расуђивања и умозрења превазиђе вештаство и материјалност (ако тако могу казати) облака или покривала, приближивши се Богу колико омогућавају човекове природне силе и сједини се са најчистијом светлошћу, тај је уистину блажен, не само због тога што се уздигао одавде, него што се удостојио тамошњег обожења до којег доводи истинско љубомудрије и узвишавање над материјалном двојношћу ради јединства које дочаравамо у Тројици. А ко је због сједињавања са материјом постао рђавији, прилепивши се присно земљи због чега не може ни да погледа увис, у блистање истине, нити да се узвиси над приземним, иако је пореклом озго и призван је у висину, таквога треба жалити из простог разлога што је слеп код очију, без обзира колико је успешан у овоземаљском животу; што се више везује за своју овоземаљску срећу и верује да осим блага истинитог постоји и неко друго благо, све га више треба жалити, јер он упропашћује онај драгоцени плод у себи, те се осуђује на таму или он лично гледа на Онога, кога није признао за истиниту светлост, као на огањ који пали.
Овакву трезвеност мало њих је достигло, свеједно да ли говорим о древним људима или нашим савременицима (мало је стварно Божјих, иако смо сви Божја саздања): остварили су га законодавци, војни начелници, свештеници, пророци, јеванђелисти, апостоли, пастири, учитељи, целокупна духовна пунота, цео духовни сабор, а међу њима је и овај муж кога радо хвалимо. На кога мислим када набрајам оне који су ово постигли? На Еноха, Ноја, Авраама, Исаака, Јакова, дванаесторицу Патријараха, Мојсеја, Аарона, Исуса Навина, Судије, Самуила, Давида, Соломона, до познатог времена, Илију, Јелисеја, пророке који су живели пре и после робства, као и оне који су по овом поретку последњи, али су у суштини први, који су блиски времену Христовог оваплоћења тј. примања нашег тела – најпре светионик који је претходио Светлости, глас који је претекао Реч, заступник који је ишао пред Заступником, посредник између Старог и Новог завета, оног славног Јована, као и ученике Христове, и све који су после Христа живели, свеједно да ли су били старешине народне, или се прославише својим учењем, или постадоше познати по својим чудесима, или се запечатише крвљу својом. И међу свима њима хвалим Атанасија који ни по чему није мањи међу њима, или је пред некима тек нешто униженији, али је неке далеко (да не буде дрско од мене ако кажем) премашио, опонашајући их речима, неке делима својим, неке кротошћу, друге, пак, ревношћу, ове у подношењу опасности, а оне у многом, а оне у свему. Позајмљујући код једног ову, а код другог ону врлину, као што то чине живописци настојећи да оно што живопишу доведу до савршенства, и сјединивши све то у једну своју душу Атанасије је од свега тога начинио јединствено обличје врлине, премашујући силне у речи делима, а делатнике – речју, или, ако вам одговара: премашивши својим речциа прослављене беседнике, а делима најделатније, а оне који се прославише и речима и делима превасходношћу и у једном и у другом; оне који се узвисише у једном од двога, оставио је далеко иза себе, и речју, и делом. Чињеница да су његови претходници послужили као образац његовој срчаности не умањује нашу хвалу и тврдњу да је он постао образац својим наследницима.
Пошто би нам врло много времена требало да бисмо описали и образложили све његове врлине или вредности, при томе не би све било само похвална реч, него и историја (ја бих као поуку и насладу потомству желео да оставим тј. опишем и дочарам његове врлине једним особитим писаним делом, на начин на који је он описао живот божанског Антонија, изложивши у облику повествовања правила монашког живота): ја ћу од многих његових дела већи део занемарити због оних који то већ знају, а дотакнућу се малобројног које ми се сада врзма по памети, како бих тиме задовол>ио своју личну жељу и указао дужну част празнику. Било би заиста срамно и неприкладно сећањем поштовати житија грешника, а занемарити или прећутати житија мужева који се прославише побожношћу и то још у граду[2] који ће се једва спасти и многим примерима врлине, из простог разлога што он божанствене предмете преокреће у забаву, као што су коњске трке и позоришта.
Атанасије је рано био задојен божанским правилима и науком, утрошивши много времена на изучавање општеобавезних наука, из разлога да и у световним питањима не би остао необавештен или неук, мада их је презирао. Он није могао да поднесе да се благородни и изобилни дарови душе троше на сујетне ствари и предмете; није хтео да га задеси судба неопитних бораца који су се више уплашили ваздуха, него ли противника, и тиме изгубише обећану награду. Изучивши све књиге Старог и Новог завета тако добро, како остали нису изучили ни једну једину, он се обогатио умозритељним сведочанствима и светошћу живота, те је на предиван начин из једног и из другог исплео, за многе неисплетиву, златну алку, употребивши живот у руководству ка умозрењу и умозрење као печат живота. Правило је да почетак премудрости јесте страх Господњи,[3] то је као прва пелена; мудрост, пак, превазишавши страх претвара је у љубав, чини да постанемо Божји пријатељи и уместо слуге – синови.
На такав начин је васпитан и образован Атанасије, а сасвим приличи да се тако васпитавају и данас они који ће бити представници народа и који ће водити бригу о великом телу Христовом, по великом Божјем савету и предзнању које много унапред поставља темеље важним догађајима; он је прибројан овом великом олтару, постаје један од приближених, међу приближавајућих се, Богу,[4] удостојава се свештеничког чина и достојанства, а када је прошао све предвиђене ступњеве бива му поверено (да не помињемо средње ступњеве чина) старешинство у народу, односно, поверава му се старање о целој васељени; свештени чин он прима (не умем правилно да се изразим) као награду за врлину или као источник и живот Цркве. Било је потребно да се Црква, која се гушила жеђу истине и тек што је дисала, напоји као Исмаил,[5] или да се расхлади као земља у Илијино време која је горела услед дуговремене суше,[6] како би се очувало семе Израиљево,[7] а ми да не бисмо постали као Содома и Гомора, два града која су потопљена огњем и сумпором, јер су надалеко била позната по својим пороцима, али и по пропасти.
Због тога је нама, погнутим доле, подигнут рог спасења, благовремено је ниспослан камен темељац који нас повезује са собом и међусобно, односно, огањ који пали трулеж и пропадљиво вештаство, или лопата земљоделца која у учењу дели лагано од онога што има пуну тежину, или мач који сасеца корење злобе. Тако Реч проналази свога поборника, а Дух добија мужа који ће му узвраћати својом ревношћу. Због свега тога, на позив народа, он не долази помоћу насиља и убијања, него долази апостолски и духовно, узводи се на престо Марка[8] чији наследник постаје не само по служби, него и по честитости; јер иако је временом далеко од њега, није по својој нарави. У томе се, уствари, и састоји истинско наслеђе, пошто јединомислије чини и једнопрестолност, а разномислије – разнопрестолност. Једно наслеђе бива само именом, а друго по суштини ствари. Истинити наследник је онај који није употребио, већ је претрпео, принуду, ко је узведен на престо не преступивши закон, него по закону, ко се не држи супротнога учења, него чува једну и исту веру; ако не подразумеваш наследника само у оном смислу у којем болест замењује здравље, мрак светлост, бура – тишину, преступ – здраво мишљење.
Тако се он узводи, а тако и влада. Не упражњава обичај да је довољно ступити на престо и истога часа препустити се својевољности, налик на оне који једва чекају да добију било какву власт или наследство. Ово је својствено свештеницима туђинцима, који су недостојни свога чина и власти, који ступају у чин ништа не уносећи у њега, ни мало се не потрудивши у врлини, потврђујући тако да су у исто време и ученици и учитељи побожности који ни себе саме нису очистили, а већ чисте друге. Синоћ богохулници, а данас свештеници, синоћ су се плашили да приступе светињи, а данас су тајноводитељи, огрезли у пороцима и новојављени у побожности, узведени у чин милошћу човека, а не благодаћу Духа – они су цео свој пут ознаменовали насиљем и, напокон, гуше саму побожност; нису због нарави добили чин, него им чин даје нарав (толико се много преокренуо поредак!); њима је много боље да приносе жртве за себе саме, него ли за људска незнања;[9] они непрестано греше у једном од двога: или, имајући потребе у снисхођењу, прекомерно су снисходљиви, тако да не пресецају порок, него уче пороку; или строгошћу своје власти прикривају сопствена дела своја.
Атанасије, међутим, није поседовао ни једно, ни друго, од поменутих порока; напротив, колико је висок био делима, толико је смирен био срцем; у врлини недостижан, а у обраћању људима приступачан свакоме; кротак, негневљив, састрадалан, пријатан у разговору, још пријатнији по осећањима, спољашношћу налик на анђеле, а још анђелоподобнији својим срцем; када је приговарао – био је миран; када је хвалио – назидавао је и подстицао. Ни једно од поменутих својстава није оптеретио неумереношћу: карао је отачки, а хвалио, како приличи начелнику; његова благост није означавала слабост, а строгост – жестокост; напротив, прва је означавала снисходљивост, а последња – трезвеност, а и једна и друга означавају љубомудрије. Он није морао пуно да прича, пошто језа поуку других довољан његов живот; ретко да му је била потребна палица, јер су довољне биле речи, а још ређе је морао да сасеца јер је довољна и палица која овлаш поражава.
Али, због чега вам ја толико описујем овог мужа? Та њега је описао још Павле, делом када је хвалио великог Архијереја који је прошао небеса[10] (да се усудим на ову реч, пошто Писмо назива Христосима оне који живе по Христу!) – делом када у посланици Тимотеју даје закон, описујући речима какав треба да буде онај ко је назначен за епископство.[11] Уколико тај закон као правило сравниш са овим о коме ми говоримо, јасно ћеш уочити паралелу.
Приступите, заједно са мном, Атанасијевом православљу и помозите мени затрудњеном речима, који желим да већи део прећутим, задржавајући се тек на неким делима, као што је истакнути било шта на прекрасно извајаном делу, без могућности да се истакне најбитније – било шта да се каже, све је то прекрасно и ка свему ме вуче моја реч. Дакле, размотрите заједно са мном сваку врлину и постаните сведоци упућених му похвала и сведочанстава; молим да сви заједно уђемо у тај прекрасни свет – мужеви и жене, младићи и девојке, старци са младићима, свештенство и народ, одшелници и подвижници у општежићу, љубитељи простодушности и префињене прецизности, који воде сазерцатељни и делатељни живот! Нека сви хвале – било његову бестелесност и невештественост у подвигу молитве и поста, било бодрост и неуморивост у бдењима и појању псалама, или његову бригу за убоге, односно, његово противљење онима који се испразно величају, или, пак, његову снисходљивост према смернима; дјеве нека хвале невестоводитеља, супружници – наставника у целомудрију, пустиножитељи – заступника, општежитељници – закодонадвца, љубитељи простодушности – руковођу, они који воде сазерцатељни живот – богослова, који живе у весељу – узду, убоги – утешитеља, седе косе – жезал, младост – дететовође, убогост – снабдитеља, изобилност – управитеља! Мислим да и удовице могу да га прослављају као свог покровитеља, сироте – оца, ништи ништељубца, туђини – странољубца, браћа – братољубца, болни – лекара који дарује лек од сваке болести, здрави – даваоца здравља, а сви заједно – онога који је свима све[12] и за све, односно, колико мноштво људи може да добије милости.
Дакле, нека сви које побројах, на свој начин хвале и величају његова величанства према личним могућностима, како бисмо се дивили и његовим маленим савршенствима! Када кажем маленим савршенствима, мислим и поредим са маленим савршенствима онога који о њему говори. Јер пише да се не прославља прослављено већ, ма колико да је славно, за превасходећу славу.[13] Међутим, и малобројне његове врлине биле би довољне другима за њихово прослављање. Али мени није дозвољено да заборавим на тему и да ме понесе маловажно, већ треба да се окренем најбитнијем и главном. Већ казивање о његовим красноречивим и душевним својствима представља дело Божје, а ради Бога је и ова моја реч.
Процветала су и прекрасно текла некада наша дела; тада Дворима Божјим нису имала приступ излишна, слаткоречива и лукава богословствовања. Напротив, говорити или слушати о Богу било шта ново, што задовољава једино љубопитљивост, значи исто што и свирати у камен, и личном хитрошћу покрета обмањивати поглед, или забављати гледаоце разноразним и женоликим покретима тела. Проста и благородна реч сматрана је побожношћу. Али након што су Сиксти и Пирони и охолост у препирци, налик некој тешкој и неизлечивој болести, увукли се у нашу цркву, празнословље су почели сматрати за ученост и, као што у књизи Дела апостолских пише за Атињане,[14] ми ништа друго нисмо радили, само смо празнословили и желели да чујемо нешто ново; од тога времена био нам је потребан неки Јеремија који би умео да састави плач адекватан страдањима која смо проживљавали и којима смо били изложени! Темељ оваквом безумљу поставио је Арије, имењак умној поремећености,[15] који је и доживео страдање за необузданост језика, али искључиво дејством молитве, а не због болести, доживевши крај живота на нечистом месту и распукнувши се, као и Јуда, због истоветног издајства Речи. А остали, наследивши ту болест, изградише нечастиву науку; они, ограничивши Божанство Нерођеним, изагнаше из Божанства не само Рођеног, него и Исходећег, поштујући Тројицу једним уопштеним именом, па чак ни то нису очували до краја. Међутим, није тако учио овај блажени, у свему Божји човек и велика труба истине. Знајући да сужавање Тројице у један број јесте безбожно дело и представља Савелијеву новотарију, јер Савелије је први измислио овакво сужавање Божанства, а и деоба Тројице по природи означава неправославно расецање Божанства – он је прекрасно сачувао оно што се односи на Божанство и благочестиво је научио да се признаје Тројица, у вези са личним својствима, не сливајући Их у једно и не делећи Их на три, него је остао у области побожности избегавањем да се приклони или овој или оној крајности. Тиме је он, као прво, на светом Сабору у Никеји, посред мноштва сабраних и одабраних мужева, које је Дух Свети сабрао у једно, колико је од њега зависило, прекратио ову болест. Иако тада још није био узведен у чин Епископа, ипак је био удостојен првенства међу сабранима, пошто се врлина уважава једнаКо као и чин.
Када је ово зло поново оживело деловањем лукавога и захватило већи део васељене (од тога времена преда мном искрсавају дела која су препунила целу земљу и море), Атанасије је, као одважни поборник Речи, покренуо велики бој (на онога ко се више противи, на њега се више и напада), тако да се са свих страна на њега наваљивала све већа и већа невоља. Зар би они и могли да поштеде људе, када нису штедели Божанство? Један од напада на њега био је веома жесток. По том питању и ја имам одређени удео.[16] Нека извине због тога љубљена земља – отаџбина! У злом делу није крива земља у којој смо рођени, него ми сами, када одабирамо зло; земља је света и свакоме је позната својом добротом, а ови, који су у њој рођени, недостојни су Цркве. Ви сте чули да и у винограду рађа трње, да је и Јуда, један од ученика, постао издајник. Неки нису опростили кривицу моме имењаку[17] који је само из љубави према науци у то време боравио у Александрији и био врло благонаклоно прихваћен од стране Атанасија, штедро користећи његову доброту умислио је, како неки тврде, да устане против оца и заштитника свога. И мада су други све чинили, ипак је на њему била, како се каже, рука Авесаломова.[18] Ако неко ко од вас зна за ту руку, због које су оклеветали Светога, и овог живог мртваца,[19] и то неправедно изгнанство, схватиће о чему ја сада говорим. Уосталом, ово треба препустити забораву. По моме мишљењу, у делима која подлежу сумњи, боље је ићи линијом човекољубља и извинити се, него ли осуђивати оне који подлежу осуди; све из разлога што се злом врло лако може окривити и неко ко је добар, а добар ће се тешко усудити да окриви некога ко је зао. Ко је нерасположен на зло, тај је неспособан и за подозрење.
Али овде више није реч само у питању, него дело; није неиспитано подозрење, већ веродостојно и потврђено истраживање. Једно кападокијско чудовиште које се појавило у нижим пределима наше земље, туђе пореклом и још туђије срцем, својим пореклом није сасвим слободно; оно представља нешто смешано, налик на мулу – човек који је у почетку служио за чистим столом, али се продао за парче хлеба и навикао се да говори ради своје утробе, на недостојан начин домогао се државне службе у којој је добио одређено место службовања – постао је преузимач свињског меса којим се хранила војска, али је и ту злоупотребио указано му поверење, служећи искључиво својој утроби – када је све од њега било одузето замислио је да побегне у другу земљу и тако, бежећи из града у град, из једне земље у другу земљу, како и приличи избеглицама он је, на општу штету Цркве, доспео у Александрију. Овде је окончана његова скитња и на видело излази његова пакост. Иако ни по чему није на себе привлачио пажњу, није познавао науке, није имао беседничког дара, чак ни изгледом није био наочит, али је био врло умешан у смишљању сплетки и пометњи. Ви сви знате и можете потврдити колико је он нанео злобе Светоме.[20] Врло често и праведници бивају предани у руке злобника – не да би се нечастивци прославили, него да би се праведници потврдили. Иако ће, по Писму, нечастивци тешком смрћу страдати, ипак, у овоме животу они се врло често подсмевају праведнима,[21] све док је милост Божја сакривена и док се не обелодани велика ризница која је припремљена и једнима и другима, када и речи и дела свих буду извагани на праведној ваги Божјој, када Бог пожели да суди земљи, када обелодани и намере и дела и све друго што је Он сачувао и запечатио.
У речено нека те убеди Јов и речју и страдањима својим. Он је био честит човек, непорочан, праведан и богољубив,[22] као што нам о њему сведочи Писмо; ипак, онај који га је измолио[23] поражава га многобројним, дуготрајним и снажним невољама, због чега нико од оних који сада страдају, ма колико да их је и какве невоље да трпе, не могу себе да упореде са Јововим страдањима. Јову нису само одузети новац, имање, благочадије и многочадије – то што сваком човеку представља највећу вредност – него је напослетку и његово тело предато неизлечивој и, за гледање, неподносивој болести, а да би невоља била још већа, његова жена је, давајући му рђаве савете, настојала да заједно са телом порази и душу његову; постоје и искренији пријатељи, како он сам то каже, који теше у невољи,[24] а не као они који виде страдање, а не схватају да је у питању испитивање врлине, а никако страдање због грешности и греха, не стидећи се да свој став изнесу јавно и да прекоре страдалника због греха, мада би уљудније било да су му се обраћали речима утехе па свеједно да Јов страда и због учињеног греха. Тако је то било са Јовом; такав је почетак његових дела; реч је о борби између врлине и зависти; завист се упела да надвлада добро, а врлина и даље остаје непобедива, све је издржала; једна се дизала да би прокрчила пут пороку кажњавањем узвишених у доброти; друга, пак, да би сачувала добре који су велики и узвишени и у страдањима. Како је поступио Онај који му је говорио кроз буру и облаке, Спор у кажњавању и Хитар у помоћи, не остављајући сасвим жезла грешника на жребу праведних,[25] да би се праведници сачували од безакоња? При крају подвига, громким гласом зове подвижника и открива му тајну и узрок његових страдања, говорећи: мислиш ли да ја, који сам те створио, кажњавам те да бих се показао праведним?[26] То је и такво је лечење од рана! Такав је венац за претрпени подвиг! Таква је награда за трпељивост! А све оно што се после тога десило може бити и небитно, мада се некима то чини и нечим великим, али и савршеним Промислом за људе малодушне, иако је Јов све изгубљено добио назад, али у већем броју.
Зато и овде не треба да чуди што је Георгије надјачао Атанасија; напротив, чудније би било да праведник није моћан да поднесе искушење у пламену клевета. Дакле, ово нека не чуди, а нека нас задивљује то што је пламен оваквог кушања допринео да се деси боље. Атанасије бежи из града и то бегство му користи на добро. Он се настањује у свештеним и божанственим обитељима египатских отшелника који су, раскрстивши са светом и заволевши пустињу, живели за Бога, посветивши му се много боље од свих оних који су живели телесно. Неки од њих живе потпуно повучено и усамљено, не контактирајући уопште са људима, разговарајући једино са собом и са Богом, и само то поштују као свет, односно, то је све што знају о свету у пустињи. Други. опет, својим општежићем, испуњавају закон љубави, и истовремено су и пустињаци и општежитељни; за остале људе и ствари, за све што кружи пред нама, час нас привлачећи, час нас одушевљавајући и варајући брзим променама – они су умрли, док за себе они представљају цели свет, подстичући један другога на врлину својим личним примерима. Са њима је, дакле, разговарао велики Атанасије, постајући посредник између једних и других, опонашајући Онога који је својом крвљу измирио све што је било раздвојено[27] – тако је и он измирио пустиножитељство са општежићем, показујући да је и свештенство повезано са љубомудријем, као што и љубомудрије има потребе у тајноводству; он је у толикој мери усагласио једно са другим и сјединио их у једно, како ћутљив/) делање, тако и делатељно ћутање, да их је убедио да монаштво обликују више у лепом опхођењу, него ли у телесном удаљавању од света. Због тога је и велики Давид био толико делатељан, колико и усамљен човек, јер његове речи несумњиво и снажно потврђују ово што рекосмо: ја сам сам, докле прођем.[28] На тај начин су они, који су у односу на друге били узвишенији врлином, у односу на Атанасија били униженији начином резоновања у великој мери, од оне у којој су надмашивали друге, и не дајући од себе много у вршењу свештенства, много више су позајмљивали да би савршавали љубомудрије. За њих је било закон све оно што је он одобравао, а што није одобравао, то су они одбацивали; његове одредбе су за њих биле као Мојсејеве таблице; њега су у већој мери поштовали, него што су људи поштовали и уважавали светитеље. И када су до њих дошли они који су тражили и прогонили Светога као зверку, и тражећи га не нашавши, они их једноставно нису удостојили ни једне једине речи, него су приклонили своје главе и подметнули своје вратове под њихове мачеве, потврђујући спремност да страдају као за Христа. Подношење за Атанасија било каквих невоља и страдања, па и најтежих, за њих је било много узвишенији чин од стицања љубомудрија; то су иставили изнад свих богоугодних дела, изнад најдуготрајнијег поста, лежања на голој земљи и других тешких страдања којима су се свакодневно наслађивали. Такав је био живот Атанасијев у то време; собом је у потпуности оправдао и потврдио речи Соломонове који је благовестио да свакој ствари постоји одређено време.[29] Због тога се он није скривао дуже него што је трајала борба, већ када је настао мир, појавио се у граду, а то се убрзо десило.
А Георгије, не наилазећи ни од куда и ни од кога на противљење, обилази цео Египат, силом нечастивости покорава Сирију, заузимајући, колико је могао, и Исток. Као што поточић мами себи сву стоку, тако је и он привлачио себи све немоћно – атакујући на људе лакомислене и просте, он је задобио и простодушност самога цара[30] (овако ћу назвати лаковерност, поштујући усрдност у Вери: ако ћу искрено, он је поседовао ревност, али то није била трезвена ревност;[31] и као што му је свугде пут крчило јадно стање ништих, које је он злоупотребљавао на рђава дела, успео је он да подмити и неке велможе – пре златољубиве, него ли христољубиве, нарочито некарактерне и женоподобне, мужеве само именом који у себи нису имали ништа мужаствено и одважно, сумњиве својим пореклом, и озлоглашене нечастивце[32]), којим су римски господари преиспитивали женска дела, не знам на који начин и због чега, истовремено уручивали и дела мушка. Тако се оснажио овај лукави служитељ, сејач плеве, антихристосов претеча. Уместо језика користио је он најкрасноречивијег међу ондашњим епископима (ако је прикладно назвати красноречивим тога, не толико заштитника нечастивости, колико нашег непријатеља и мучитеља; његово име ћу намерно прећутати); а сам је светини служио уместо руке и истину је спроводио златом које је сакупљао ради доброчинства, али га је уручивао злонамерним људима, као оруђе нечастивости. Као последица насталог стања одржан је сабор сазван најпре у Селевкији, у храму свете и преподобне Текле, а потом је премештен у овај велики град;[33] и граду, слављеном најпре својом дичношћу, дао је значај због саблажњивих дела тај стуб Халански,[34] који је благовремено разделио језике (о, да је само разделио и њихове језике, због тога што је њихово сагласје водило на зло!) – то Кајафино сабориште на којем је осуђен Христос – или како другачије да назовемо овај сабор који је све изокренуо и довео у пометњу. Он је разрушио најдревније и побожно исповедање Тројице, поткопавши оруђем за лупање камена Једносушност, истовремено отварајући врата нечастивости недефинисаношћу написаног, уз изговор да поштују Писмо и уважавају давно дрихваћене дефиниције, а устварности су уместо њих хтели да уведу неписано (αγραφον
) аријанство. Јер речи: подобан по писму,[35] служиле су као обмана за просте људе која прикрива нечастиви мамац – дефиниција која свакоме пада у очи тј. обућа која је направљена за обе ноге или повијање за сваки ветар.[36] Он је своја права базирао на новоствореном зломишљју,[37] на клевети против истине; они су били мудри у злобним делима, али никако нису умели да творе добро. Због тога су они врло брзо смислили и осудили јеретике које одлучише због речи њихових, како би тиме прикрили свој циљ тј. учинили прихватљивим свој предлог и намеру; њихова осуда јеретика, уствари, беше обмана јер их нису осудили за испољену нечастивост, већ због гордости што су се уопште усудили да пишу и парниче.[38] На основу тога они који су непосвећени постадоше судије преподобнима из чега се изродила нова пометња – на свенародним сабрањима и скуповима свештенотајновити предмети постадоше тема за расправу; ово је даље узроковало незаконито истраживање туђих живота,[39] лажне пријаве и суд по договору; неке су неправедно свргнули са својих престола и катедри, а друге су незаконитим путем доводили на њихово место како би својим потписима и указима озаконили нечастивост и лажне тужбе. Ово су искусили многи од нас, па чак и они најпостојанији; они нису пали својим мислима, али су под притиском дали своју сагласност на неправославну формулацију те ступише у јединство са префриганим људима и у речи, и у делу тј. постадоше причасници и заједничари, ако не ватре, оно у крајњем случају – дима.
Ја сам врло често лио сузе приликом размишљања о тадашњем ширењу злобе и нечастивости која и сада спроводи прогон оних који исправно говоре, мада се издају за представнике речи. Пастири у свему обезумише, по написаној речи: многи пастири разточише виноград Мој и посрамише жељену част,[40] односно, Цркву Божју, сабрану многим трудовима и жртвама, закланима до Христа и после Христа, и великим страдањима ради нас Бога лично. Искључићемо из овога малобројне које су заобишли или због њихове малозначајности, или су се успешно супродставили својом одважношћу како би за Израиљ остали као семе и корен за ново ницање и оживотворавање потоцима духа, покоравајући све приликама времена, са том разликом што се неки овоме подвргоше раније, а неки касније. Једни постадоше поборници и заговорници нечастивости, други заузеше маловажна места и положаје, а неки беху поражени страхом или присилом, или их, пак, покорише ласкавим речима или обманом што је, свакако, мања кривица ако неко може и због овога да их оправда и схвати, са обзиром да је реч о људима којима је поверена брига о народу. Јер као што нису једнака стремљења код лавова и других животиња, тако нису ни код мушкараца и жена, код младих и старих или у било којем узрасту и полу: таква разноликост постоји и између старешина и подчињених. Можда бисмо ово могли опростити простом човеку, ако би он учинио исту ствар, јер њих спасава лична неукост; али како то да опростимо учитељу који, уколико није лажног звања, има обавезу да помогне другима у њиховом незнању. Ако се било коме, свеједно на његову неукост или грубост, не може опростити непознавање римског закона и ако нема таквог закона који би некога ослободио одговорности због незнања, није ли онда чудно што се прашта духовним вођама који не знају шта је почетак спасења, без обзира што су они, можда, у свему другом припрости и кратке памети? Нека извињење приме они који приђоше јеретицима услед личног незнања. Али шта рећи за све остале који сами себе хвалише због личне проницљивости, који су се издавали за веома побожне људе, а чим се појавише, напред казани узроци, они поклекоше пред наступајућом силом и тога часа се променише у својим понашањима?
Опомињем се онога што је речено у Писму да ће се небо и земља још једном потрести[41] – као да се то десило врло давно и мислим да се овим речима означава славно обнављање и преображај свих ствари. Дужни смо да верујемо и Павлу који тврди да последњи потрес не представља ништа друго до други долазак Христов, преображај и измену садашњег непоколебивог стања васељене.[42] Али и ово потресање које нам се дешава, бар ја тако расуђујем, ништа није мање од пређашњих, јер су њиме од нас отргнути сви честити и богољубиви који од вајкада живљаху са горњим мужевима у заједници, који су у свему другоме мирни и умерени, али се не могу поредити са кротошћу када се ћутањем предајемо Богу, и мада при свему томе делују врло неодољиво (јер такав је жар ревности), спремни су пре да занемаре нешто неважно, него ли нешто битно. За њима се поводи велики број народа, налик на јато птица које стрпљиво лети за предводником, па чак и сада још не престају да се поводе.
Ето, шта нама значи Атанасије, стуб и браник Цркве, и ето шта се десило када је он поклекнуо пред најездом лукавих злобника! Они који на уму имају да завладају било којом несавладивом тврђавом када схвате да она не може бити освојена обичним средствима, тада прибегавају лукавству. Шта они чине? Покушавају да на своју страну, новцем или преваром, придобију предводника снаге и тада, без икаквог напора, освајају утврђење. Или, ако вам је драго, подсетићу да су они који су желели зло Самсону најпре одсекли његову косу, у којој је била његова снага, а потом су узели овог Судију и над њим се наругали у оној мери у којој се он ругао њима док је био у снази. Исто овако поступише и наши сународници; најпре отргоше од нас нашу снагу, ошишаше славу Цркве, а потом се насладише догматима и делима нечастивости.
У ово време, потпора и покровитељ[43] непријатељског нам пастира[44] пресељава се из овога живота, поставивши рђави крај не толико рђавој владавини, јер је, по речима сведока, принео залудно кајање при последњем издисају, када сваки човек себи бива најискренији судија због исчекивања будућег суда. Следећа три поступка сматрао је он за рђава и недостојна своје владавине: убијање својих рођака,[45] именовање одступника[46] за цезара и увођење новотарија у вери. Као што причају, он је скончао овај.живот речима покајања. Тада је реч истине поново добила своја права, заробљени беху пуштени на слободу, али пошто ревност подстиче гнев, и народ Александрије је искусио какав је он противник онима који га повреде. Житељи Александрије нису могли да поднесу необузданост човека[47] и пажњи јавности представише пороке његове необичне смрти, а његову смрт опет неуобичајеној срамоти и порузи. Вама је добро позната и камила, и туђински терет, и ново унапређење, и први, а мислим и јединствени поход – грозан и до данас за тлачитеље.[48] Када се та бура неправде стишала, када је тај уништитељ побожности и претеча лукавства добио заслужену казну која, по моме мишљењу, не може бити одобрена (јер није требало усмерити пажњу на оно што је он по заслузи имао да претрпи, већ на оно што је нама било чинити), тада се ревнитељ[49] вратио из прекрасне туђине (овако ћу назвати његово бежање због Тројице и са Тројицом). Са великом радошћу сусрео се он са житељима града,[50] а може се рећи скоро и са целим Египтом, јер су из многих удаљених крајева долазили људи како би се наслађивали слушањем његовог гласа, а други да би видели његово лице, а неки, опет, како знамо из историје о Апостолима,[51] да би се осветили ма и сенком његовог телесног обличја. Мада је много пута, и у многим сусретима свих времена, испољено и указано много части и поштовања, не само управитељима народа или свештеницима, него и часним грађанима који се ма чиме прославише, ипак нема помена да је било који сусрет био многобројнији тј. многољуднији и свечанији од овога сусрета. Само једно можемо применити на овај сусрет – лично Атанасија и раније му указану част, приликом пређашњег уласка у Александрију, када се враћао из једног сличног, и из истих побуда учињеног, бекства.
Има још једна ствара везана за ову почаст (иако је излишно да је препричавамо, ипак ћу овој речи додати својеврсну сладост и сувишни цвет). После Атанасијевог доласка у град, по други пут је дужност епарха примио један човек. Он је био наш тј. Кападокијац, човек веома знаменит (свакако да погађате да је реч о Филагрију); њега су волели као ретко кога, љубили су га како никога другог нису љубили, те му је и почаст указана сходно тој љубави (да кажем најкраће) са свим знацима поштовања. Управа му је поверена други пут на молбу града и по царском указу. Приликом његовог доласка, видевши небројено мноштво народа, налик несагледивом мору које нас плаши својом необухватношћу, један човек је упитао свога познаника и пријатеља (како то обично бива у оваквим ситуацијама): кажи ми, молим те, да ли си ти икада видео да се оволико одушевљеног народа скупило, како би указало почаст једном човеку? – Никада, одговорио је овај. Мислим да се ни Констанције лично није удостојио овакве почасти. Помињући цара он је хтео да укаже на царску тј. на највишу могућу почаст. Онај први, задовољан одговором, насмејавши се рече: ма шта кажеш? Као да ми говориш нешто ново и битно! По моме мишљењу, нисам баш сигуран, оволико мноштво људи само је још Атанасија Великог дочекало! Да би у томе био што уверљивији, употребио је једно од уобичајених заклетви. Тиме је, мислим, желео да каже како Атанасија, кога данас славимо, поштују више него ли цара лично. Такво је било свенародно поштовање и уважавање овога мужа, а и данас још његово враћање у град изазива дивљење. Житељи града, раштркани по плодним пољима и бавећи се својим свакодневним пословима и занимањима (овако се Александријци понашају нарочито када треба некоме указати свенародну почаст), они се сабраше и створише (како речима изразити овај дивни призор) једну велику реку. Поета би казао да је то заиста златострујни и плодоносни Нил, који сада супротно тече из града у Хереју, а то је, мислим, дужина једнодневног пута, па и даље.
Дозволите ми да се још унеколико насладим казивањем. Тамо сам духом својим и не могу лако да одвојим своје речи од тамошње свечаности. Он је ујахао у град на магарету и скоро (не замерите ми на слободи) као мој Исус – на младунчету магаретовом[52] – жели ли Реч овим нешто друго да нам предскаже или подразумева пагански народ на кога је Исус узјахао и ослободио га тако окова незнања. Исус је ходио по маслиновим гранчицама и по разнолико шареној одећи коју су простирали по путу. На исти начин је испоштован и пропраћен улазак у град и овог узвишеног мужа, те је и у томе сличност са Христовим уласком. И пред њим и за њим, и око њега, тискао се народ; осим тога, не само мноштво деце и њихова граја, него и сви присутни су га поклицима дочекали надјачавајући један другог у похвалама. Занемарићу свенародни пљесак рукама, изливање уља и миомириса, даноноћну подршку, освећење целога града, заједничка и појединачна славља, и све остало чиме град исказује своју радост. Све је то тада било принесено њему на дар у изобиљу и преко сваке познате мере. На тај начин, и са таквим достојанством, дивни Атанасије улази у свој град.
Да ли је он живео како приличи предстојатељу многобројног народа или је учио супротно ономе како је живео? Да ли се, можда, подвизавао супротно ономе како је учио? Или се, можда, подвргавао невољама мање од било којег подвижника? Или је поштован у мањој мери од оне коју је заслужио својим подвизима? Да није, можда, својим повратком затамнио чиме славу коју је имао пре одласка? Ни мало; све је код њега било сагласно и једно је пратило друго; као код харфе, тако је и код њега све било хармонично – и живот, и учење, и подвизи, и невоља, и оно што је доказао својим повратком, и што је учинио када се вратио. Он поново управља Црквом, али не понаша се осветнички као људи који због гнева изгубе меру у расуђивању. Сви су одобравали његов начин расуђивања, јер се он кротко и снисходљиво опходио са свима који су га увредили (онај који страда на правди Бога бива умеренији од онога који дође у ситуацију да, када прими власт, има моћ да злом узврати на нанесено му зло), тако да се они посрамише Атанасијевим повратком. Он чисти Светилиште од трговачки настројених христопродаваца, да би и у томе опонашао Христа; једино што он ово није учинио уз фијук бича,[53] већ убедљивом речју. Он без посредника мири људе између себе и са собом, ослобађа све који су били под притиском невоље и, без обзира да ли је неко био на правој или јеретичкој страни, васпоставља православље. Поново се слободно исповеда Света Тројица, постављена на светилнику, и блиставом светлошћу Једног Божанства освећује душе свих људи. Поново он даје законе за целу васељену, усмерава умове свих на себе, једнима пише писма, друге позива у госте, а неки и непозвани долазе и примају од њега поуку. Свима предлаже један једини закон – слободну вољу; само ово једно је сматрао довољним руководством до савршенства. Укратко, он личи на два хваљена камена: за поражене служи као адамант, а бунтовницима је као магнет који себи привлачи жељезо и задржава најпостојанију материју.
Завист,[54] међутим, није могла дуго трпити преображај Цркве која је, налик телу, зацелила нанесене ране и повратила пређашњу славу и исконску красоту. Због тога против Атанасија усмерава цара,[55] налик себи одступника, једнаког у злоби и привремено прикривеног. Он је први међу хришћанским царевима устао против Христа и једновремено избацивши из себе василиска нечастивости којим се одавно већ мучио, наступањем правог времена проглашава се у исто време и самодржцем, али и непријатељем цара који му је дао царску власт, а још злобнијим против Бога који га је спасао. Он смишља прогон хришћана љући од свих који су до тада били, јер је са мучењем сјединио и убеђивање страдалника (желео је да страдалнике лиши оне части коју су својим подвизима задобили), тако да је успео да поколеба и најревносније мужеве. За њега је малобитно било ако би покорио и цео хришћански род, а великим делом је сматрао победити Атанасија – наоружаног и спремног да му пружи отпор. Имајући све ово у виду, овај гнусни безумник и гонитељ скида своју маску, али понаша се лукаво, и јавно прогони Атанасија из града због тога што је овом неустрашивом победоносцу требало да прими пуну славу тек после трократног прогонства и борбе. После кратког времена Правосуђе Божје, предавши злочестивог цара Персијанцима, тамо савршава над њим суд и враћа га мртвог, не побуђујући ниукоме жалост за њим; напротив, од некога сам чуо да га ни гробница није хтела да прими, него га је земља са пламеном избацила из себе, у чему видим почетак тамошњих мука његових.
Међутим, устаје други цар,[56] бестидна личност[57], налик претходнику своме, који није угњетавао Израиљ великим невољама и отворено, већ је поступао веома кротко и смирено. Желећи да утемељи своју будућу владавину на позитивним законима он, са једне стране, враћа из прогонства скоро све епископе, нарочито оне који су побожношћу и подвижништвом изазивали дивљење, а са друге – обнавља истиниту веру нашу коју су многи рушили, затамњивали и раздробили на многе делиће и слојеве, настојећи тиме да цео свет доведе у сагласје и јединство уз помоћ Духа Светога; да би се и он придржавао овог доброг исповедања учинио је нашу веру државном вером и од ње је тако позајмио снагу – овако је он размишљао о веома битним предметима његове владавине! Чврстину и чистоту вере у Христа најприкладније је потврдио Атанасије на себи. Када су се сви остали, који су исповедали наше учење, разделили на три дела и када су се многи у учењу о Сину, а многи и у учењу о Духу Светом (где се и придржавање неке нечастивости сматрало побожношћу), заразили болешћу, а малобројни су учили здравомислеће – он је први, и једини, или са малобројнима, одважно устао у одбрану истине, јасно и јавно, исповедајући једно Божанство и једну суштину у трима (Лицима); и што је раније даровано од стране великог броја Отаца у усаглашеном догмату о Сину, то је Атанасије богонадахнуто пренео и на Духа Светога, принесавши цару оригинални и у свему ванредни дар тј. писмено исповедање православља,[58] насупрот неписаном[59] новотарењу у вери, да би Цар победио цара, а Реч – речи, писменима – писмена.
Посрамивши се пред овим исповедањем, бар ја тако мислим, једни, и на Истоку и на Западу у којима је било живота, ако је веровати њиховим сопственим речима, вратише се само у мислима здравој побожности, али се ни мало не потрудише, као мртворођенчад, лишивши себе живота још у материњској утроби; други, опет, налик искри, заблисташе донекле како би удовољили потребама времена или најревноснијима међу православнима и богољубивима у народу; а неки се и одважише да стану у одбрану истине. Овима последњима бих се и ја прибројао (не смем да се хвалим нечим већим) не због тога да бих доградио своју плашљивост (такво је расположење ума у најслабијим људима; а ми смо довољно градили, не узимајући туђе и не губећи своје, као неки рђави градитељи што чине), него да бих плод свој донео на свет, брижно васпитавајући и износећи на увид примере оних који се непрестано усавршавају.
То је још један од његових подвига који није ништа мање достојан дивљења. Има ли ишта дивније, него на делу се подвргнути мукама због истине коју си у писменој форми исповедио? Али, шта мене задивљује код овог мужа што не могу да прећутим, а да то не буде на штету, нарочито у ово време у коме се рађају разногласја; то ћу сада изнети. Нека ово дело послужи као поука и нашим савременицима, само ако зажелимо да га опонашамо. Јер као што се из заграбљене воде издваја вода коју захватисмо рукама својим, тако се исто издваја и она која исцури између прстију; тако исто и између нас се издвајају не само нечастивци, него чак и побожни, и не само ради небитних догмата због којих се не вреди спорити (што не представља неку нарочиту тежину), него и ради речи које у себи садрже један и исти смисао. Међутим, када се побожно користе изрази: једна суштина и три Ипостаси, од којих први израз означава природу Божанства, а други – лична својства (ιδιοτητας) Тројице, и када Римљани једнако са нама схватају, али због оскудности њиховог језика и услед недостатка термина не могу да разликују суштину од Ипостаси, те морају да мењају реч Ипостас речју лица, да би избегли помисао како они признају три суштине, шта тада, дакле, из свега произилази? Нешто веома достојно смеха и сажаљења! Ово маловажно надметање о терминима иречима показало нам је различитост вере. Као последица спорења о овоме изродило се у јерес да се у изразу: три лица, појавио савелијанство, а изразу: три Ипостаси – аријанство. Шта даље? Са обзиром да су се свакодневно појављивала којекаква нова огорчења (јер свако спорење свагда производи огорченост), појавила се опасност да се заједно са речима и терминима покидају и крајеви васељене. Све ово видећи и слушајући, овај блажени човек, као истински Божји човек и велики наставник душа, сматрао је за сходно да се оваква појава не може занемарити и пренебрегнути, него је предузео своје лекарство против јавивше се болести. У чему се оно огледа? Са ванредном кротошћу и човекољубивошћу он је позвао обе стране како би најозбиљније испитао смисао речи и термина; када је познао да они не одступају од здравог учења и да се ни мало не разилазе у појмовима, одобрио им је да свако користи своје термине и различита именовања, јер их у једно повезује Онај о коме говоре. Овакав поступак је вреднији од дуготрајних напора и многобројних речи које су многи савршавали, испољавајући тиме донекле и частољубље, а из чега би се могло изродити са њихове стране неко непознато новотарење у вери и у учењу. То је битније од многих бдења, лежања на голој земљи, јер овакав вид побожности доноси корист само онима који су у њему опитни и упражњавају га. То је истоветно са спомена вредним изгнанством и честим бегством Атанасијевим. Јер, разлог због којег се он одлучио да трпи сва прогонства и изгнанства, настојао је да после изгнанства у свему испуни.
Са истом упорношћу је он утицао и на друге, свеједно да ли га је хвалио, или га је умерено карао: једне је подстицао на хитрост и ажурност, у другима је спутавао пламеност природе, о једнима је бринуо да не би посрнули и пали, а другима је, након пада, указивао на средства којима ће се поправити. По нарави је био једноставан, у управљању је био разноврстан, у речима мудар, а разумом још мудрији; благо се односио према подвижницима, а високо са гордима; био је гостопримљив, штитио је просјаке, одбацивао је злобу, односно, у себи је сјединио све оно што су пагани селективно приписивали неком од својих богова. Нагласићу да је он врло штитио супружански савез, а девственицима је хвалио девственост; трудио се да свагда сачува мир, а онима који су одлазили из овога живота био је непогрешиви путоказ. О, колико све ове врлине Атанасијеве значе мени који настојим да сваку карактерну црту овог мужа на прави начин истакнем! Пошто је он провео тако узвишен живот, тако је био научен и тако је друге учио, његови поступци и нарав једноставно су постали правило за епископе, а његови догмати – закон за православље, питам: какву ће он награду примити за своју побожност? – Ништа се не може оставити без пажње. У доброј старости[60] је окончао он свој живот и отишао је оцима својим – Патријарсима, Пророцима, Апостолима и Мученицима, који се подвизаваху за Истину. И казаћу укратко: приликом исхода душе његове, указана му је већа част него ли приликом уласка. Много суза је за њим проливено, али у свачијем срцу је остао славан спомен о њему који премашује све видљиво.
О најљубазнија и свештена главо! Ти, који си мимо свих твојих савршенстава највише волео и уважавао меру у речи и у ћутању, постави овде крај мојој речи, мада је она много оскуднија у поређењу са твојим делима, али нема недостатка у поређењу са мојим моћима. А ти милостиво погледај на нас са висина, погледај на овај народ и руководи га да би се показао савршеним поклоником најсавршеније Тројице, коју умом схватамо и поштујемо у Оцу и Сину и Светоме Духу; а нас, уколико времена буду мирна, сачувај и сапастирствуј нам; а уколико настану невоље и ратови – изведи одавде или нас узми и постави заједно са собом и са онима који су налик теби (можда исувише много тражим и просим) у Христу Господу нашем, којем нека је свака слава, част и моћ у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт. 22:32
  2. у Константинопољу.
  3. Пс 111:10; Приче 1:7.
  4. Лев 10:3
  5. Пост 21:15-20.
  6. III Цар 17:26.
  7. Иса1:9.
  8. Мисли се на светог јеванђелисту Марка, првог епископа Александријске Цркве.
  9. Јевр9:7.
  10. Јевр 4:14
  11. 1Тим 3:1-7.
  12. 1 Кор 9:22.
  13. II Кор З:10.
  14. Дела 17:21.
  15. Αρειος – Арије може да значи и безумног, сулудог и умно поремећеног човека.
  16. Григорије је рођен у Кападокији, из које је потицао и извесни Георгије, један од противника Атанасијевих, о којем ће бити речи у наставку беседе.
  17. Григорију који је, пошто су аријанци протерали св. Атанасија, био изабран за архиепископа александријског, али су и њега аријанци свргнули и на његово место поставили Георгија Кападокијца.
  18. II Цар 18:18.
  19. Аријанци су, из превелике мржње према св. Атанасију, одсекли неком мртвацу или можда и живом човеку руку, и показивали је као доказ, клеветајући Светога, као да је он, тобоже, одсекао руку једном александријском клирику по имену Арсеније, којег је лично убио, чарајући и гатајући помоћу те руке. А истина је била да су аријанци склонили тога Арсенија из града. Али, када је до њега доспела та ружна вест и кривица коју набеђују на св. Атанасија, Арсеније се журно јавио суду и изобличио све лажи аријанаца.
  20. Атанасију.
  21. Јов 9:23.
  22. Јов 1:1.
  23. Тј. ђаво.
  24. Јов 16:2.
  25. Пс 125:3.
  26. Јов 40:3.
  27. Сазерцатељним и подвижничким животом.
  28. Пс 141:10.
  29. ПропЗ:1.
  30. Констанција.
  31. Рм 10:2.
  32. Георгије је скупоценим даровима на своју страну привукао Евнуха Јевсевија, главног начелника на императоровом двору, осведоченог и јавног аријанца.
  33. У Константинопољ.
  34. Пост 10:10; 11:29.
  35. Формулација аријанског символа.
  36. Сир 5:11.
  37. По речима Никитовим, Констанције је, на инстистирање аријанаца, написао да реч: подобан (сличан), значи исто што и једносуштан, и да не наноси штету здравој побожности сако неко користи један или други израз. Аријанци су се користили овим против истинитог учења.
  38. На Константинопољском сабору аријанци осудише Аетија из Сирије због гордости и прекомерне склоности ка спорењима ради истеривања правде. Theodorit. Histor. Eccl. I. 2 с. 28.
  39. Тј. истраживање живота епископа од стране обичних људи – световњака.
  40. Јер 2:10.
  41. Агеј 2:7.
  42. Јевр 12:26-27.
  43. Констанције.
  44. Георгија Кападокијца.
  45. Није се успротивио, а могао је, када је убијан његов брат Константин,а лично је заповедио да се Јулијанов брат Гал убије.
  46. Тј. Јулијана.
  47. Георгија јеретика.
  48. Александријски грађани, убивши Георгија јеретика, раскомадаше његово тело на четворо, и носаше га на камили по целом граду. Интересантно је то што Јулијан у свом писму Александријцима (код Никифора књ.X, гл. 7.), износећи свој гнев због њиховог поступка, не помиње учешће хришћана у овом делу; а св. Епифаније (том I, књ. 3) директно ово недело приписује паганима; чак и Марцелин (књ. 21) из овога закључује да су се хришћани сагласили да не опонашају пагане, нити да им помажу.
  49. Свети Атанасије.
  50. Александрије.
  51. Дела 5:15.
  52. Јн. 12:15
  53. Јн 2:15.
  54. Ђаволова.
  55. Јулијана.
  56. Јовинијан.
  57. Дан 8:23.
  58. Тј. или Символ Вере, познат под именом Атанасијевим, или исповедање вере које је Јовинијану предочио Атанасије; о томе види код Теодорита у Црквеној историји, књ. IV, гл. 2 и 3.
  59. На основу другачијег читања уместо: неписани (αγραφον), чита се: (εγραφον) писани. У оба случаја подразумева се аријанско учење.
  60. 1 Дн 29:28.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *