САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXXVII
На јеванђеоске речи: „када сврши Исус речи ове“[1].
 
Исус, одабравши у почетку своје службе рибаре, лично је касније узео мреже и пошао од једног места до другог. Ради чега? Не само ради тога да би својим доласком задобио богољубце, него и ради тога, како се мени чини, да би осветио што већи број насеља и места. Ради Јудејаца је био Јудејац, да би придобио Јудејце; за оне под законом постао је као да је и Он под законом, како би искупио све под законом; ради немоћних био је немоћан, да би спасао немоћне. Он је ради свих био све, да би све придобио на своју страну. Шта ја кажем: био је све ради свих? Све оно што Павле није казао за себе то је, како видим, на себи понео Спаситељ. Он не само да је био Јудејац и не само да је на себе преузео све неприличне или унижене називе, него се чак назива грехом и клетвом.[2] Иако Он није такав у бити, ипак усваја за себе такве називе. Како може грехом бити Тај који све нас ослобађа од греха? Како може клетвом бити Тај који све нас искупљује од клетве Закона? Он се тако назива да би и тиме показао своју смиреност, а нас све да поучи смирености која узводи на висину. Дакле, као што већ рекох Он је постао рибар да би показао своју снисходљивост, баца мреже и све трпи да би из дубине извукао рибу тј. човека, који плива у колебљивим и сланим водама живота.
Ради тога је и сада окончао речи ове и отиде из Галилеје и дође у крајеве јудејске, преко Јордана (стих 1.). Дошао је у Галилеју – веома мудро, да би људи који седе у тами, видели светлост велику.[3] Долази у Јудеју да би се отрезнили и од слова окренули се духу. Он учи на гори, а час проповеда у долинама и у равници, сад је на броду, а већ потом прети бурном ветру; на трен задрема да би и сан благословио; понекад се умори, да би тако и напор осветио; видимо да плаче, како би и сузе учинио похвалнима. Иде из места у место Тај којег ни једно место не може да обухвати – безлетан, бестелесан, необухватљив, један и исти је био, и почиње бити, и јесте, био је изван времена и постаје подчињен времену, био је невидљив и постаје видљив. У почетку беше, у Богу беше, и Бог беше; треће беше бројно потврђује да се Тај који је већ постојао унижава, а оно што није био, то прима, не састављајући тиме двојицу, него је благоизволео да из двога постане Јединствен, због тога што Бог јесте и једно и друго, и постојеће и примљено, две природе које се у једно сјединише, али не два Сина (да не омаловажавамо и не срамотимо лажним тумачењем ово сједињавање!). Такав је и толики је Он! – Но, шта је то са мном? Опет се спуштам на ниво људских израза и подобија. Како се уопште прости може назвати таквим? Или неколичинствени толиким? Ја вас молим да праштате мојој речи – оруђу маленом; ја вам говорим о Најузвишенијем! Велики и Дуготрпљиви – Природа неописива и бестелесна, претрпео је и оно што о њему говоримо као о телу, и користимо изразе који су далеко од истине. Без озбира што је Он примио тело, ипак није доступан одговарајућим изразима и терминима.
За њим иђаше народ многи, и Он их је исцељивао (стих 2.), тамо где је пустиња била велика. Да је Он остао у својој узвишености, да није снисходио људској слабости, да је остао оно што је и био – недоступан и несхватљив – вероватно да би малобројни пошли за њим; остао би једино Мојсеј, а и он би видео само позадину Бога. Мада је Мојсеј зашао у облак када је био изван телесне тежине и онемогућио чулима њихову активност, ипак префињеност и бестелесност Божју (већ не знам како да назовем то) он никако не би могао видети, јер је још увек био обучен у тело и гледао је телесним очима. Међутим, пошто се Бог нас ради унижава и спушта са висина (под унижавањем подразумевам сиромашење у смислу слабљења и умањивања славе): кроз то нам Он и постаје појмљив. Опростите ми што се опет задржавам на људској слабости и падам у немоћ. Пуним се гневом и тугујем због мога Христа (поделите и ви са мном моја осећања!) када видим да срамоте мога Христа само ради тога ради чега би Га, по правди, требали славити. Кажи ми: није ли Он због тога вештаствен, што се унизио ради тебе? Није ли Он због тога твар, што се брине о творевини? Није ли Он због тога под временом, што се посвећује онима под временом? Он све трпи и све подноси! И што је још дивније? Он је претрпео шамарања, пљувања, окусио је жуч, све ради мога кушања. И сада трпи каменовања од свих, па чак и од нас који се сматрамо побожнима. Јер, расуђујући о бестелесном, користимо изразе који одговарају телесноме, а то даље значи исто што и клеветање; то је исто што и каменовање; но, опет понављам, извините нашу слабост! Ми се не бацамо добровољно камењем, него нисмо у стању да се изразимо другачије; користимо оне речи које имамо. Ти се називаш Речју, а изнад свих речи си. Ти си изнад сваке светлости, а називаш се Светлошћу; називаш се огњем, али не због тога што си подложан чулном, него што очишћаваш лако и неприкладно вештаство! Називаш се мачем због тога што одсецаш рђаво од доброга; лопатом – јер чистиш гумно и одбацујеш све труле и неподесне плодове, а зрели плод слажеш у вишње житнице; секиром – јер након несхватљиве дуготрпљивости одсецаш бесплодну смокву, да би искоренио зло; вратима – јер уводиш људе; путем – због тога што ми право ходимо; јагњетом – јер си Ти жртва; Првосвештеником – јер жртвујеш своје тело; Сином – због тога што си Ти од Оца! Опет подстичем злокобне језике; опет устају неки против Христа или, боље рећи, против мене који сам се удостојио да будем проповедник Речи Божје; постајем као Јован који је гласом својим вапио у пустињи – у пустињи, некада безводној, а сада веома насељеној. Уосталом, као што већ рекох (да се вратим теми), за њим је ишао народ многи, због тога што је Он снисходио нашим слабостима. Шта је затим било?
И приступише му фарисеји, кушајући Га, говорећи: да ли је дозвољено човеку да за сваку кривицу одпусти жену своју (стих 3.)? Опет Га фарисеји кушају, опет они који читају Закон једноставно не схватају закон; опет тумачи Закона имају потребе за новим наставницима! Нису били довољни садукеји који су Га кушали по питању васкрсења, законици који су Га питали о савршенству, Иродијевци – о порезу, и други неки – о власти; неки су Га кушали још и у вези са браком, кушају Онога који је лично установио закон супружништва и који је од прве Узрочности створио цео људски род.
Он им одговарајући рече: нисте ли читали да је Саздатељ у искони створио мушки и женски пол (стих 4.)? Он је добро знао каква питања разрешава недоумице и на који начин да затвори уста питаоцима. Када су Га упитали: каквом влашћу чиниш ово, Он им је наместо одговора упутио питање: да ли је Јованово крштење са неба или од човека?[4] Пошто их је на тај начин онемогућио да му одговоре, Он их је уједно и посрамио. Тога ради и ми, опонашајући Христа, можемо понекада затворити уста љубопитљивцима постављајући им питања чиме ћемо њихова неумесна запиткивања разрешити нашим, још незгоднијим, питањем њима. Ми смо такође мудри поводом туђег празнословља (уколико се можемо похвалити неразумним делима). Но, када Христос оцени да питање треба разјаснити, онда је питачима упућивао премудар одговор. Он као да каже: питање које си ми поставио потврђује да ти заиста жудиш за трезвеношћу и да са правом очекујеш мудар одговор. А у вези са целомудријем, као што видим, многи имају погрешно схватање као да је, тобоже, закон неједнак и погрешан. Наиме, због чега је закон обуздао женски пол, а мушком је дао пуну слободу, и жена, узнегодовавши против мужевљеве постеље, чини прељубу, због чега подлеже строгом законом осуђивању, а муж, када учини прељубу са женом, не подлеже истој осуди? Ја не прихватам такво законодавство, нити одобравам обичаје. Мушкарци су били законодавци, због тога је закон уперен против жена; то је разлог што су и децу давали на старање оцу, а слабији пол су оставили у немилости. Бог није тако установио, већ: поштуј оца свога и матер своју[5] – то је прва заповест, сједињена са обећањем: да ти буде добро, и: који увреди оца или мајку нека умре смрћу.[6] Видиш: у исто време добро хвали, а зло осуђује. Још: очев благослов утемељује дом деце, а клетва мајчинска искорењује га у темељу.[7] Видите како је законодавство уједначено. Исти је Творац мужа и жене, исти су прах и обоје су једно обличје; један је и исти закон за њих, једна је смрт, једно је васкрсење; на исти начин се рађамо од мужа и жене; исту обавезу деца треба да испољавају према родитељима. На основу чега ти потражујеш и очекујеш целомудрије, а сам га не пружаш? Потражујеш оно што ниси дао? Иако си тело, због чега истоветно достојанство које по закону очекујеш, не указујеш и другима? Ако ти усмераваш пажњу на ружно: онда је жена сагрешила, сагрешио је и Адам; змија је преварила обоје; није се један показао слабијим, а други снажнијим. Узми нешто лепше за пример. Обоје их спасава Христос својим страдањима. Ради мужа је Он постао тело, али исто тако и ради жене. Ради мужа је умро, али се и жена спасава том смрћу. Христос је од семена Давидовог (због чега, сматраш ти, муж може бити уважаван), али Он се рађа и од Дјеве – то је такође част женама!
И биће двоје, написано је Једно тело (стих 5.); а једно тело нека има једну и исту част. Павле заповеда целомудрије и даје пример. Какав пример и на који начин? Тајна је ово велика: ја говорим о Христу и Цркви.[8] Добро је жени да поштује Христа у личности свога мужа; добро је мужу да не срамоти Цркву у личности жене своје. Жена, каже Апостол, да се боји мужа свога, због тога што се боји и Христа; но, и муж нека воли жену своју, због тога што и Христос воли Цркву. Проникнимо у суштину ових речи са великих страхопоштовањем. Разбиј млеко и постаће масло;[9] истражи их и можда ћеш у њима пронаћи нешто веома храњиво. Мени се чини да овде реч Божја не дозвољава двоженство; јер ако су два Христа, онда су и два мужа, две су и жене; али ако је један Христос, једна је глава Цркви, онда је и једно тело, а свако друго нека буде одбачено. Ако нас одговара од другога брака, шта да кажемо тек за трећи? Први брак је закон; други – снисходљивост, а трећи безакоње! А ко преступи и ту границу, такав наликује свињи и сврстава се у малобројне примере таквог срама. Иако дозвољава разлог без обзира на узрок, Христос га не дозвољава за сваки разлог, него само дозвољава развод са прељубочинком, а сва остала стања заповеда да подносимо достојанствено; прељубочинке одлучује због тога што оне кваре род. По питању свега другога треба да будемо снисходљиви и трезвени или, боље речено, будите стрпљиви и снисходљиви ви који примисте на себе иго брака. Ако видиш да се жена накинђурила или сиротује – снисходи; или, ако јој је језик опак – умудри; или се прекомерно и раскалашно смеје – учини је трезвеном; ако је неумерена у јелу и пићу – ограничи је; или, ако у невреме излази из куће – посаветуј је; ако јој поглед блуди – исправи је; но, никако немој одсецати и брзоплето одбацивати од себе, јер није сигурно ко се подвргава већој опасности – одбачена или онај који одбацује. Извор воде, пише, нека буде твој u нека се нико туђи не приљуби; ждребе твојих благодати и јелен љубави нека разговара са тобом.[10] Немој постати туђа река, нити настој да се допаднеш другима више него жени својој. А ако блудиш, онда и члану твоме омогућаваш исто. Овако нас учи Спаситељ. А фарисеји? Њима се чини његова реч веома жестока; као што им се ни једна блага реч није свидела, нити им се свиђа, како ондашњим, тако и садашњим фарисејима. Фарисеј се открива не само пореклом, него и начином живота; на исти начин Асирци и Египћани поштују свакога онога ко се својом вољом стави у исти ред са њима. Дакле, шта фарисеји?
Кажу: ако је таква судба човеку са женом, онда је боље не женити се (стих 10.). Тек сада си схватио, фарисеју, да је боље не женити ce! Зар то ниси и раније знао када си видео удовство, и сиротанство, и прерану смрт, и смех који је замењен плачем, и гробове покрај брачних станишта, и бездетство, и несрећу коју узрокују деца, и недочекано рођење, и децу која су без својих мајки остајала у часу рођења и, најзад, све оно што се дешава у животу, свеједно да ли је смешно или трагично? Боље је женити се; и ја се са овим саглашавам; јер часна је женидба и неоскврњена брачна постеља;[11] међутим, ово је боље за трезвене и умерене, а не за несите и раскалашне који своме телу указују веће поштовање и част него што приличи. Када брак у правом смислу речи јесте брак и супружански савез, са жељом да се роде деца, онда је брак добар, јер умножава број оних који угађају Богу. Али када он распаљује грубу телесност, када је трновит и води у порок, тада ћу и ја казати: боље је не женити се. Брак је добро дело; али не могу казати да је он узвишенији од девствености. Девственост се не би сматрала нечим великим када не би од доброг постојало боље. Нека се због овога не жалосте супружници! Треба се више покоравати Богу, неголи људима.[12] Са друге стране, дјеве и жене сједините се заједно и саставите једно у Господу, и служите једни другима украшавањем! Да није брака, не би ни безбрачних било; како би се иначе у свету појавио девственик? Но, ни брак не би био частан да девственик не плодоноси Богу и животу. Поштуј и ти[13] мајку своју која те је родила; поштуј и ти[14] ону која је родила матер и од матере је произашла, мада она лично није мајка, већ невеста Христова. Несакривена лепота је видљива, а невидљива је видљива Богу; сва слава цареве ћерке је изнутра: златним токама одевена, преукрашена[15] тј. и делима и сазерцањем. Она која ступи у брак нека и даље припада Христу; дјева нека целовито буде Христова! Прва нека се не прилепљује само за свет, а друга нека се не издвоји сасвим од света! Што удатој припада делимично, то дјеви припада свецело. Ти си одабрала анђеоски живот, уврстила си се у ред безбрачних; не нагињи ка телесном, нити се одушевљавај вештаственим, пошто безбрачно живиш. Блудни поглед неће сачувати девственост; блудни језик успоставља заједницу са лукавим; ноге, које корачају самовољно и бесциљно, призивају болест или нагињу болести. Нека и твоја мисао буде девствена; нека не лута, нека не блуди, нека у себи нема лукавих обличја (такво обличје већ указује на љубопитљивост); нека мисао не гради у души мрске кумире и идоле.
Он им рече: не могу сви примити ту реч, само они којима је дано (стих 11.). Уочавате ли узвишеност ове врлине? Она једва да је прихватљива. Не премашује ли телесно резоновање рођеном од тела да не рађа телесно? Није ли анђеоско својство да душа, будући је везана са телом, не живи телесно, него да се узвишава изнад своје природе? Тело је душу везало са светом, а разум је њу узвисио ка Богу; тело је њу обременило, а разум је њу окрилатио; тело је њу закључало узама, а љубав је разрешила те стеге. Свом душом својом дјева тежи ка Богу! Један и исти закон дајем мужевима и женама. Немојте себи дочаравати за благо све оно што се многима чини као благо ни род, ни богатство, ни престо, ни господство, ни лепоту која се огледа у складном шаренилу и уређености удова – све је то игралиште времена и болести! Ако си ти сву силу љубави своје усмерила ка Богу, ако за тебе не постоје два предмета љубави тј. брзо пролазећа и постојана, и видљиво и невидљиво, значи да си уловљена изабраном стрелом и да си познала лепоту Женихову, тако да сасвим слободно можеш казати речима брачног описа и брачне химне: Ти си моја наслада и жељаш Видите како под притиском у оловним цевима вода одступа од свога својства, те оно што се у њој гура на доле стално се бори да изађе на површину: тако исто и ти, ако усредоточиш љубав своју и целовито се сјединиш са Христом, свагда ћеш стремити на горе, а нећеш падати наниже, нити ћеш се разливати. Целовито ћеш бити Христова док, напокон, не угледаш Христа, Жениха твога. Настој да сачуваш чистоту, и у речима, и у делима, и у животу, и у мислима, и у помислима и стремљењима срчаним; лукави ће са свих страна нападати и вребати где да те саблазни, где да те рани ако нађе било шта незаштићено и откривено за напад. Што у теби буде видео више чистоте, то ће његови насртаји бити безочнији, само да би те преварио; мрља је много уочљивија на чистој одећи. Нека твоја пажња не буде поробљена саблажњивим сценама, смехом – смех, кротко опхођење – ноћним збивањима, а ноћ погубним животом! Јер све што се мало по мало одузима и краде од тебе, мада тренутно представља тек неприметну штету, ипак касније сасвим уништава ствар.
Не могу сви ово схватити, него само они којима је дано. Када чујеш речи којима је дано, не падај због тога у јерес, нити уводи различите природе: земаљске, духовне и средње; неки су склони саблажњивим маштањима и мисле да су једни по природи својој назначени за погибао, а другима је намењено спасење, док су неки у таквом стању да их њихова воља једнако одводи или добром или рђавом. И ја се саглашавам са тим да у међусобном поређењу неко има више, а неко мање способности; међутим, за савршенство није довољна једино способност и разум је дужан да подстакне способност како би природа постала делатељна, слично камену пириту који, ако га непрестано ударају жељезом, такође постаје жељезо. Када чујеш речи: којима је дано, слободно придодај још: дано је призванима и онима који су за призвање расположени; такође када чујеш: није до онога који жели, ни који тече, већ до милујућег Бога,619 саветујем ти да исто ово подразумеваш. Заиста је много људи који високо мисле о себи, а својим заслугама придају прекомерну важност те све што учине приписују искључиво себи, а не Ономе ко их је створио и умудрио – не Даваоцу добара; Божја Реч поучава такве да нам је Божја помоћ потребна и када настојимо да пожелимо добро; а прави избор заиста представља нешто божанствено тј. дар Божјег човекољубља. Сасвим је схватљиво да дело спасења зависи како од нас, тако и од Бога. Зато је и речено: ни до онога који жели тј. ни до једнога желећег, ни који тече само, већ је и до Бога који милује. Пошто је и жеља од Бога, онда је сасвим исправно што Апостол све приписује Богу. Стичеш ли, подвизаваш ли се, увек имај уздање у Даваоца венца. Ако Господ не сагради дом, узалуд се трудимо; и ако Господ не сачува град, узалуд је труд бранилаца његових.[16] Знам, каже он, да бегство не зависи од спремних на бегство, нити рат од силних, нити победа од ратоборних људи, као што ни безбедно пристаниште није у власти искусних морепловаца; од Бога је дар и да устроји победу и брод да уведе у тихо пристаниште. Можда је у питању и оно о чему се говори и подразумева на другом месту, а што ми је пало на памет у вези са реченим, па ћу то сада изнети како бисте и ви поделили са мном моје богатство. Мајка синова Заведејевих, која је страдала љубављу према деци, али није познала меру онога што тражи, затражила је од Исуса, извињавајући се због сувишка љубави своје и доброжелатељства, какво мајке и треба да имају према својој деци, јер нико није срчанији и болећивијег срца од мајке; ја вам ово говорим да бисте обавезно поштовали своје мајке – дакле, замолила је Исуса мајка синова Заведејевих да један од њених синова седне десно, а други лево од Исуса. Шта је Спаситељ учинио? Најпре је упитао њу да ли они могу пити чашу коју Он треба да испије? Када они одговорише да могу, Он им није противуречио (јер је знао да ће их та чаша увести или, боље казати, да ће их довести до савршенства): шта им је тада казао? Чашу ће испити, а да седну десно и лево од мене није моје да дам, каже Он, него ће ту сести они којима је дано.[17] Дакле, ништа нам не значи ни владичански ум, ни труд, ни реч, ни трезвеност, ни пост, ни бдење, ни лежање на голој земљи, ни источени потоци суза! Све то не значи ништа! У питању је начин по којем се одабира, а по којем је и Јеремија освећен, али и многи други који су још из утробе мајке своје издвојени! Плашим се да се за ово не веже и нека неприлична мисао, као да је душа имала неког другог жениха, а потом се сјединила са телом и зарад тамошњег живота једни овде примају дар пророштва, а други, који су тамо рђаво живели, овде се осуђују. Уколико у крајњој мери допустимо ово накарадно и Цркви несаобразно учење (мада се и други забављају оваквим мислима), ипак је и овде умесно навести речи: којима је дано, придодајући: достојнима; а да би постали достојнима, није довољно само да то добију од Оца, него треба и сами себи то да дају.
Постоје ушкопљеници који су тако рођени из утробе мајке своје… (стих 12.). Жарко бих желео да кажем нешто упечатљиво у вези са ушкопљеницима. Ви који сте ушкопљеници по природи немојте високо мислити о себи! Можда целомудрије не би било по вашој жељи, јер постојеће целомудрије није подвргнуто искушењу, нити сте га посведочили опитом. Оно што је плод природног тока не може служити као лична хвала, него је похвално само оно што је одраз и последица личног хтења. Какву част има огањ због тога што пржи? Врелина је његово природно својство? Или вода – док тече низбрдо? То је њезино својство које је добила од Творца. Какву част има снег због тога што је студен? Или сунце зато што бљешти? Оно бљешти и против своје воље. Ти си, међутим, дужан да ми потврдиш твоју жељу за добрим. А то ћеш ми посведочити тако што ћеш од плотскога постати духован, што ћеш, будући да телом нагињеш униженом, окрилатити свој ум; ако си рођен униженим, посведочи на себи да си небески житељ; ако си везан телом, покажи се узвишенијим од тела. Дакле, уколико од телеснога потражујемо све ово, зар од ушкопљеника треба очекивати нешто друго? Не будите прељубочинци у односу на божанство! Ако сте сједињени са Христом, немојте Га срамотити! Ако сте Духом усавршени, немојте Духа изједначавати са собом! Када бих још људима угађао, каже Павле, не бих се назвао слугом Христовим;[18] ако бих служио творевини, не бих се назвао Хришћанином. Због чега је битан назив Хришћанин? Није ли због тога што Христос јесте Бог (подразумева се да ово наименовање не примам по страсти, као човек, привезан за Христа земаљском љубављу)? Мада ја и Петра врло поштујем, ипак се не називам Петрианином; уважавам и Павла, али никада себе не називам Павлианином.
Не одобравам да се именовања позајмљују од човека, јер ме је Бог створио. Ако се називаш Хришћанином из разлога што Христа признајеш за Бога, онда си дужан да се називаш, али и да будеш, Хришћанин и именом и делом својим. Ако се, пак, називаш Христовим именом због тога што љубиш Христа, онда не чиниш ништа другачије него да усвајаш једно од неких других назива који се дају људима по њиховом роду или по промислу. Погледајте на ревнитеље и љубитеље коњских тркалишта – они примају име сходно боји и страни на којој се налазе. Ти њихови називи вама су добро познати и без мога навођења. Ако се и ти у таквом смислу називаш Хришћанином, онда је твоје назвање маловажно и небитно, без обзира што се ти њиме хвалишеш. Али, ако се Хришћанином називаш у том смислу што исповедаш Христа Богом, онда то своје исповедање посведочи делима својим. Ако је Бог твар, онда ти све до сада служиш творевини, а не Створитељу. Ако је Дух Свети твар, онда си се узалуд крстио, а без обзира што си по двама частима здрав (боље казати, ни у томе ниси здрав), ипак си по једној од њих у великој опасности. Замисли да је Тројица један бисер који је са свих својих страна једнак и једнако блешти; уколико било која страна тога бисера буде повређена или оштећена, свакако да ће се изгубити лепота целог бисера. Када омаловажаваш Сина да би поштовао Оца, Отац неће прихватити твоју част коју му указујеш. Не може се Отац прослављати унижавањем Сина. Ако је син премудар, он радује оца;[19] зар неће поштовање и част Сина бити уједно и част за Оца његовог? А почуј и ово: чедо, не слави се у срамоти оца;[20] на исти начин и отац не може бити слављен срамоћењем сина. Ако обесчашћујеш Духа Светога, ни Син неће прихватити твоју почаст; без обзира што Дух није од Оца на исти начин као Син, ипак је и Он од тог истог Оца. Или свему укажи поштовање и част, или све заједно обешчасти како би се у свему показао сагласним са својим умом. Не желим да прихватим твоју половичну част и хвалу; желим да ти целовито будеш побожан (не само да то желим, него ми је срце узбуђено у том смислу; једнако болујем и због оних који су испуњени мржњом!). Ти си био мој члан и мада си сада одсечен, ја се надам да ћеш, можда, опет постати члан; то је разлог што говорим врло снисходљиво. – Ето шта очекујем од ушкопљеника само да би они сачували своје целомудрије и трезвеност у расуђивању о божанству; под блудом и прељубочинством не подразумева се само грех учињен телом, него и сваки грех, нарочито онај који је у вези са безаконим расуђивањем о божанству. Можда ћеш упитати: чиме ћу ово доказати? Чуј шта је написано: оскрнавише се делима својим.[21] Овде уочаваш бестидно дело блуда. Још је казано: и оскрнавише се са дрветом.[22] Видиш ли да је и религија (θρησχεια) прељубочинска. Дакле, сачувај телесну чистоту не блудећи душевно. Немој ни помислити да ти случајно очуваваш телесну чистоту, јер не можеш бити чист у ономе у чему имаш могућност да постанеш блудник. Зашто чините толику нечастивост? Ради чега толико тежите ка злу, тако да је свеједно да ли се називате ушкопљеником или нечастивцем? Прибројте се оним мужевима који и расуђују онако како је, најзад, и својствено правим мужевима. Избегавајте женска сабрања и немојте достојанственом имену прибрајати срамно учење. Да ли желите да вам о овоме још говорим или је довољно и ово што до сада рекох? Уосталом, нека ушкопљеници буду прослављени и следећим речима Христовим, јер им оне служе на част.
Постоје ушкопљеници, каже Христос, који такви изађоше из утробе мајке своје; а постоје ушкопљеници који сами себе ушкопише ради царства небескога; ко може да схвати нека схвати (стих 12.). Мени се чини да се овде не говори о телесном, него се посредством телесног дочарава узвишеније; можда је неприхватљиво и неприлично написаном да пажњу задржавамо само на телесним ушкопљеницима, ипак смо дужни да себи дочарамо нешто што је достојно духа. Дакле, једни су по природи својој склони добру. Када кажем: по природи, не умањујем тиме личну наклоност, него препоручујем и једно и друго – и наклоност према добру, и вољу која подстиче природну склоност. А друго су они које учење чисти, одсецајући од њих страсти; управо њих подразумевам под ушкопљеницима које су људи ушкопили; говорим о стању када поучна реч, одвајајући добро од рђавог, прво препоручујући, а друго одстранујући (као што је заповест: избегавај зло, а чини добро[23], изграђује у њима духовну трезвеност и целомудрије. Хвалим и такве ушкопљенике, али како њихове учитеље, тако и ученике; прве – што умеју да одсеку, а друге – јер срчано подносе одсецање. Постоје и такви који ушкопише сами себе ради царства небескога. Неки међу њима нису ни имали учитеље своје, већ су сами себи постали, хвале вредни, наставници. Није те мајка поучила чему је била дужна, нити те је отац саветовао, ни свештеник, ни епископ, нити било ко други од оних којима је дужност да поучавају, већ си сам себе отрезвенио, слободном вољом си запалио искру добра у себи, сасекао си корен и истребио оруђе греха задобивши тако навику ка врлини, тако да скоро више немаш никакве склоности ка злу. Због тога хвалим и такве шкопце, а можда њих хвалим и више од других.
Ко може да схвати, нека схвати. Одабери шта ти одговара: или иди за учитељем, или сам буди себи учитељ. Једно ће само бити на срамоту: уколико не одсечеш страсти; на који начин или од стране кога – о томе не води бригу. Јер, и наставник је створ Божји, и ти си од Бога. Мада наставник ужива предност у односу на тебе, ипак ће остварено добро бити твоје лично дело; у обојим случајевима оно је једнако добро: одсецимо само од себе страсти да не остане неки корен који ће пламтети у нама и пакост учинити;[24] следујмо за образом, па ћемо и Првообраз поштовати. Сасеци телесне страсти, па ћеш одсећи и душевне; уколико је душа претежнија од тела, утолико је треба више чистити него тело. Ако је очишћење тела похвално дело, онда осмотри колико је важније и узвишеније очишћење душе. Одбаци Аријево зло, одсеци Савелијево зловерје, и не сједињуј више него што треба, нити злочесно одсецај; не сједињуј Тројицу у једну Личност и не раздељуј Тројицу истоветних по природи. Похвално је исповедати Једно, ако на добар начин схваташ јединство; похвално је исповедати и Тројицу, ако на исправан начин раздељујеш тј. дозвољаваш дељење Личности, а не Божанства. Ово препоручујем мирјанима, то заповедам свештеницима, а на исти начин и онима којима је поверено старешинство. Разабирајте реч сви ви којима је дано од Бога да можете разабирати. Велика је ствар спречити убиство, изобличити прељубу, обуздати насилнике; несравњиво је узвишеније налагати побожност и преносити здраво учење. Моја реч о Светој Тројици неће бити толико силна колико ће бити силна твоја заповест којом ћеш злобницима затворити уста или помоћи прогоњенима уколико спречиш убиство или поколебаш убицу у његовој намери; свакако, не мислим овде само на телесно, него и на духовно, јер сваки грех је смрт душе.
Овим ћу и завршити своју реч; преостаје још само молба овде сабранима. Мужеви и жене, старешине и подчињени, старци, младићи и девојке, људи свих узраста! Подносите невољу, свеједно дали душевну или телесну; једно само немојте трпети: да се повреди учење о Божанству. Клањам се Оцу, клањам се Сину, клањам се Духу Светоме, или боље рећи: ја који ово говорим, клањам се пре свих и после свих вас, и са свима вама, Господу Христу нашем, којем нека је слава и моћ у све векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт 19:1, и даље.
  2. II Кор 5:21; Гал 3:13.
  3. Мт4:16.
  4. Лк 20:24.
  5. Изл 20:12.
  6. Изл 21:16.
  7. Сир 3:9.
  8. Еф 5:32.
  9. Приче 30:33.
  10. Приче 5:17-19.
  11. Јевр 13:4.
  12. Дела 5:29.
  13. Подразумева се девственик.
  14. Подразумева се она која је везана законом супружанства.
  15. Пс 44:14.
  16. Пс 127:1.
  17. ср. Мт 20:23.
  18. Гал. 1:10
  19. Приче 10:1.
  20. Сир 3:10.
  21. Пс 106:39.
  22. Јер 3:9.
  23. Пс 33:15.
  24. Јевр 12:15.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *