НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » САБРАНЕ БЕСЕДЕ

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЖИВОТ И РАД СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА
 
I
 
Григорије Богослов, велики отац и учитељ Цркве, родио се у југозападној области Кападокије, на имању својих родитеља, у близини града Назианза. Кападокија међу савременицима није уживала добар углед. Кападокијске породице и заједнице нису без разлога сматране вероломнима, лажљивима и брзоплетима. За њих је постојала изрека да, ако змија уједе Кападокијца, угинуће. Сем тога, Кападокија у IV веку постаје гнездо аријанства. Међутим, она је изнедрила и тројицу великих Кападокијаца – Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Нисијског – брата Василијевог, који прославише њезино име и постадоше, не само за Кападокију, него и за целокупно православље главни ослонац и извор богословске мудрости. Породице, из којих се родише ови велики делатници Цркве, дале су пример и образац правих хришћанских жена, као што су Нона, мајка Григорија Богослова, Емелија, мајка Василија Великог и Григорија Нисијског и Макрина, сестра последње двојице – имена која је историја гордо чувала и помињала у васпитавању потомства. Григоријев отац – такође Григорије – беше имућан човек за оно време. Припадао је хришћанској породици и као већ хришћанин, прешао је у секту „озарених теиста“, који су се клањали богу са изгледом сунца и ватре. Њихово учење представља мешавину јудејских и персијских веровања. Жену Григорија старијег, убеђену хришћанку, онеспокојило је мужевљево иступање из хришћанства. Много пута га је убеђивала да напусти секту и захваљујући њезином инсистирању он је поново, овај пут неповратно, напустио секту и вратио се у крило Цркве, крстивши се 325. године; крстио га је епископ кесаријски Леонтије на пропутовању кроз Назијанз, идући на сабор у Никеју. После крштења постаје презвитер у Назианзу, а 329. године и епископ тога града. Његово богословско образовање беше веома оскудно, али својом паством је управљао одлучно и кротко, испољивши у пастирствовању сву енергију и душебрижност. Највећи утицај на њега имала је његова жена која му се подчињавала у свему, као мужу, али је тиме неприметно постала његова учитељица и водитељка. Она беше веома добра и убедљива жена; говорила је да би због убогих чак и мужа свога могла заложити, па и децу. Према сиротињи је била широкогруда и никог од њих није одбијала са прага. Григорије беше њихов првенац, син молитве. После њега родише сина Констанција и ћерку Горгонију. Као првенцу, рођеном у ванредним околностима (родио се 330. г. као плод молитве, после дугогодишњег супружанског живота без деце), посветише му сву родитељску љубав и пажњу. Мајка се потрудила да га васпита у правом и искреном хришћанству, а томе на руку је ишао и врло високи морални живот којим су га у породици окруживали. Отац му је омогућио пуни курс образовања. Најпре у Назианзу, затим у двема Кесаријама – Кападокијској и Палестинској, па у Александрији и на крају, као збир свега – у Атини. Такав је пут развоја и усавршавања богатих дарова будућег светитеља Цркве. Ко се од савремених младића може похвалити оваквом усрдношћу у наукама, тако богатим и свестраним образовањем, које је добио Григорије Богослов?
У Атини се снажним пламеном разгорело његово дружење и пријатељство са Василијем. Темељ овом пријатељству постављен је још у Кесарији Кападокијској где су обојица примили средњошколско образовање. То је било ванредно дружење. У свој однос према Василију, Григорије улаже сву своју префињеност, неизрециви излив љубави и самоодрицања.
„У Атини сам тражио красноречивост, каже Григорије – а пронашао сам срећу, јер сам сусрео Василија. Личио сам на Саула који је, тражећи магаре, пронашао себи царство. Случајни проналазак показао се узвишенији од главног циља“.
Током 360. године његово школовање је завршено и он је напустио Атину. Нешто пре његовог одласка из Атине, њу је напустио и Василије те је Григорије, оставши без друга, осетио сву излишност свог даљег бављења у Атини. У Атини је провео око 10 година и за то време је веома добро изучио књижевност и философију класичне старине и савршено је овладао реториком и дијалектиком. Саблазни и примамљивости овог великог паганског града нису такнуле душу његову, а хришћански позив му беше основни и јединствени циљ живота. Утоливши жеђ за знањем и вративши се у родни Назианз, маштао је о осами, сазерцању и посвећености Богу.
И по васпитању и по својим душевним стремљењима Григорије није био склон активној делатности. Прилике у којима је проводио детињство и младалачке године развиле су у њему сва душевна својства. Ништа приземно није га се дотицало. Мајка му је стално говорила: „Ја сам те родила после много својих молитава, па се и сада молим за тебе да у свему будеш савршен“. Њезина молитва беше услишана. Од најмлађих година Григорије је пламтио духом својим за Христа, јер су се у вери и љубави према Христу искристалисале све његове мисли и жеље. „Највеће моје богатство, говорио је он, јесте Христос, који је узнео мој ум увис“. Ако је његов овоземаљски живот и био ознаменован разноразним збивањима, нарочито у последњем периоду живота, ипак то није био плод његове воље, него сила неопходности – свеједно да ли је испуњавао вољу својих родитеља, која за њега беше светиња, или дуг свој према Цркви, нарочито када је био потребан ауторитет његовог гласа ради одбране и интереса Цркве. Он сам је желео да му живот буде једноличан, јер тако је могао да се посвети своме унутарњем бићу и животу. У писму Василију Великом он недвојбено каже да му је „најважније дело – тиховање“. Уствари, његово тиховање и пасивност беху такви само на први поглед. Он је живео веома богатим духовним животом, дубоко сакривеним од очију већине, а тај живот је представљао највернији пут ка Христу, јер је сав његов смисао био у одрицању од свега сујетног и приземног; задатак оваквог живота огледа се у моралном самоваспитању и у припремању за будући вечни и идеални живот. Са овог аспекта појмљива је његова равнодушност, па чак и нежелење примања блиставог образовања и дарова животних. Житељи његовог родног града – Назианза, знајући његове ванредне ораторске квалитете, предлагаху му да постане учитељ беседништва, али се он тога одрекао. У њему је потајно тињао велики дар учитеља Цркве; међутим, плашећи се обавеза које би га одвојиле од сазерцатељног живота, он је одрекао и презвитерски чин; међутим, против његове воље, отац га рукополаже у чин презвитера. Рукоположење је толико помутило његов душевни мир да је он, једноставно, побегао у Понт, у манастир свога друга Василија, како би у самоћи пронашао и повратио свој душевни склад и спокојство. Тек после упорних очевих настојања он се враћа у место службовања. Опет против своје воље прима и епископски чин од свога друга Василија Великог и постављење за епископа градића Сасиме; и овом приликом је, ради душевног мира и стабилности, побегао у Понт и опет због упорности свога оца, враћа се у Назианз да му помогне у управљању Црквом. Свако спотицање у животу за њега беше спотицање са људским слабостима и пороцима – са лажима, клеветама, завишћу, недобронамерношћу, итд. Отуда настадоше осећања учмалости и разочарења која се сваки пут, када је био присиљен да напусти своју осамљеност и тиховање, појављиваху у улози делатеља. Пред његове очи сваки пут излажаху тада два живота – један савршени, уређен по заветима Христу и у Христу, и други – који је већина људи живела и који је веома удаљен од еванђелског идеала; он је сваки пут предност давао првом животу. „Осамљујем се у Богу, пише он Воспосију, епископу колонијском, који је једини чист и неискварен. Удубљујем се у себе самога“. Поетски изобличавајући земаљске кумире људи – богатство, лепоту, славу, итд., он закључује да је „једино добро и прекрасно за човека – узимање крста и преселење одавде“. Због тога је Григорије био убеђен да је „прекрасно живети живот туђ животу“. Овако је он утемељио и уредио свој живот. Највећи део живота посвећује осами и само услед преке потребе, излази из ње.
 
II
 
Почетком 374. године упокојио се отац Григорија Богослова, а убрзо после његове смрти упокојила се и његова љубљена мајка. Брат и сестра се упокојише још раније. Поставши слободан од обавеза према својим љубљеним сродницима, према којима је свагда сагоревао најдубљом синовском љубављу и оданошћу, Григорије Богослов је могао у целости да се посвети тиховању. Имао је извесне обавезе према назианској цркви. Позвавши епископе да одаберу наследника његовом покојном оцу, он се удаљио у Селевкију, у манастир св. Текле. Његова давнашња жеља се остварила и он се целим бићем посветио сазерцатељном животу. Ипак, овакво стање није било дугог века. 1. јануара 379. године упокојио се његов друг Василије Велики и православна црква је после овог губитка себе заиста морала сматрати осиромашеном. Једини ослонац и узданица постао јој је Григорије Богослов; међутим, и он се издвојио од учешћа у њезиној судби. Но, велико светило није дуго могло остати под судом. Упокојењем Василија Великог осетила се прека потреба за његовим руководством. Те, 379. године, завршава се други период његовог живота посвећеног тиховању и почиње трећи период – епоха напорне делатности и активног учешћа у управљању Црквом. Тих година обратише му се православни житељи града Константинопоља са молбом да он у своје руке узме управљање паством овог града. Услови у којима је Григорије имао да преузме своју дужност беху веома сурови. Аријанство је у IV веку поделило хришћански свет на два дела: православни и аријанствујући. Никејски сабор је осудио аријанство, али је још више омогућио деобу. Постојале су или су после Сабора настале читаве области само православног живља, али су постојале исте такве области у којима су сви били аријанци и ту је аријанство цветало. У прву групу треба убројати Александрију и Египат. Александријска црква једнодушно је исповедала никејску веру и беше бранич православља. Ништа мања ревносница православног исповедања вере беше и источна црква Јерусалимска или Палестинска. Последња област у којој се никејско исповедање очувало у свој чистоти беше Илирик (Македонија, Ахаја и Дакија). Што се тиче ситуације у осталим деловима Истока – углавном је цветало аријанство. У власти аријанаца беху Сирија, Тракија, Азија и Понт, а централно место и седиште аријанства беше Антиохија Сирска. Раме уз раме са Антиохијом, по аријанском утицају, стајао је и Константинопољ који је, као престоница, заузимао високо место у свим црквеним пословима. Григорије Богослов га назива „оком васељене, најперспективнијим градом на земљи и на мору, раскрсницом Истока и Запада у који су сви долазили и из кога су одлазили; из њега је, као из јединственог центра, долазило све најбитније за веру“. И, ето, такав један центар и раскрсница света, постао је плен аријанства. Тамошњи епископи – Евсевије, Македоније, Евдоксије, Демофил, беху непријатељи православља, а непоколебиви његови исповедници, као нпр. Маркел Анкирски, у Констанипољу беху окарактерисани и осуђени као противници вере. Чланови православне Цркве у Константинопољу представљаху незнатну и угњетену мањину. Довољно је указати на чињеницу да у време доласка Григорија Богослова у Константинопољ у њему не беше ни једног православног храма. Григорије Богослов је прихватио упућени му позив и око Пасхе 379. године допутовао је у Константинопољ. Сместивши се у кућу свог сродника, он је једну од просторија те куће преуредио за храм и посветио Васкрсењу Христовом (отуда назив Анастасија) која је била сасвим довољна да прими православну заједницу престонице. Григорије се сасвим посветио препороду православља и снагом своје красноречивости успео је да привуче на своју страну многе заблуделе. У овом послу испољио је несвакидашњу енергију и самопожртвовање. Његова проповед и рад створили су му мноштво непријатеља који у својој острашћеној мржњи према њему, много пута насрнуше и на његов живот. Међутим, према свим тим искушењима и настојањима противника својих Григорије је испољио непоколебиву постојаност воље и храброст духа, те је с правом заслужио добијени назив „исповедника“. По личном сведочанству на њега је бачено „толико каменица колико су други примили ружа“. Мало по мало новооснована црква православна у Константинопољу све више је јачала и умножавала се, а то је заслуга светле личности Григорија Богослова: његов побожни живот, доброта и дубока моралност очараше и придобише срца људи и разоружаше непријатеље. Његов значај и ауторитет беху толико велики да су и такви људи, као бл. Јероним, који у то време беше надалеко познат, долазили код њега не би ли поседели украј ногу његових и изразили му своју љубав, оданост и поштовање. Да би још више утемељио и оснажио Цркву Григорије Богослов јача односе са александријском црквом која је, како рекосмо напред, била бедем православља. Он је са радошћу примао и угошћавао епископе који су долазили из Египта у Константинопољ, посвећујући им чак и једну своју похвалну реч: „Поздрављам добродошлицом дошљаке из Египта, каже он, јер је од вас одјекнула реч[1] свим људима здраве проповеди и исповести. Ви сте најплодоноснији од свих, нарочито од садашњих правоверујућих… Због тога, закључује Григорије, грлим и поздрављам најбољи народ – најхристољубивији народ, који пламти побожношћу“. Међутим, оваква блискост Григорија са Александријцима раскинута је убрзо после тога, Када ови учинише један заиста глупав поступак. Један Александријац, који је уживао његову гостољубивост и подршку, неки Максим (циник), беше монах пустолов. Своју моралну неподобност прикривао је лицемерном побожношћу и неискреном философијом. У Константинопољ га доведоше славољубива глад и жеђ. Григорије Богослов је потпуно поверовао томе лицемеру обасувши га својим пријатељством, а за узврат је очекивао добро својој цркви. Он је Максиму посветио једну беседу у којој га назива поборником правде, „хришћанином изнад свих“. Можемо ли овде Григорија оптужити за прекомерно поверење и лакомисленост? Наиме, тај Александријац је имао пријатељске односе и са Атанасијем Великим и са Василијем Великим! И један и други беху у преписци са њим, а овај последњи је искрено веровао у његову побожност. Опходећи се дволично према Григорију Максим је, уствари, имао план да Григорија свргне са епископске столице и заузме његово место. У спровођењу овога плана своју улогу одиграше и епископи Египта, предвођени александријским епископом Петром. Да би остварили свој циљ они су допутовали у Константинопољ и тајно, ноћу, уђоше у Григоријев катедрални храм и ту посветише и узведоше Максима у чин епископа. Мада су они рукоположили Максима за епископа, Григорија нису успели да смене, пошто је сав народ и император Теодосије, био на страни Григоријевој. Овај догађај је толико повредио Григорија да је умислио да напусти катедру, што је и обелоданио сабравшем се народу у храму. Његов план народ је дочекао ридањем и вапајем: „Ако ти изагнаш себе из Константинопоља, заједно са собом изгнаћеш из Константинопоља и учење о Тројици“. Ове речи саме по себи много говоре о свеколиком црквеном раду Григоријевом. Он је одлучио да остане и да са још већим жаром прионе на свој посао. Ради остваривања пуне победе православља и православне цркве преостао је још један корак – признавање православља за важећу веру, пошто је за време Теодосијевих претходника: полуаријанца Констанција и аријанца Валента, његово преимућство срозано и уништено. Теодосије је својим указом, послатим из Солуна, обнародовао да од сада православље има бити јединствена вера целе империје, а потом је, 24. децембра 380. године, лично допутовао у Константинопољ и предложио аријанском епископу Демофилу да, или прихвати православни догмат или остави епископску катедру. Демофиловим падом Григорије Богослов постаје једини кандидат за катедру православног константинопољског архиепископа. И народ и император желеше на њој да виде управо Григорија; Григорије је, међутим, сходно својој личној скромности, одбио овај високи предлог, изјавивши да ће он прихватити овај чин само ако га одабере и постави сабор епископа – на јединствен канонски начин. Без обзира на лично противљење Григорије је био њезин једини руководитељ и пастир. Њему су враћене све цркве и храмови које су раније аријанци одузели од православних, а у његову надлежност потпадоше сва црквена имања и приходи. Не штедећи у својим проповедима лажно учење аријанаца он је, ипак, извојевавши против њих победу, испољио према њима несвакидашње разумевање и снисходљивост и није предузео судска ислеђења и прогоне, као што су они чинили према православнима када су преузели сву власт у своје руке. Император Теодосије, да би још више утемељио духовно јединство, сазвао је велики сабор источних епископа који је добио назив други Васељенски, константинопољски, Сабор. За председника Сабора епископи изабраше побожног и кротког Мелетија кога папа Дамас није признао у својству епископа Антиохије. Једном од одлука тог Сабора Григорије је постављен на катедру Константинопоља. Но, на тој катедри он је провео тек неколико седмица. Током Сабора упокојио се Мелетије и заједно са собом, у гроб је однео и тај мир који је само он умео да унесе у саборске седнице. По његовој смрти за председавајућег Сабора би одређен Григорије. Међутим, на Сабору беху и епископи који нису делили мишљење Григоријево и чију насртљивост је кочио само ауторитет Мелетијев. Григорије је на Сабору, заједно са својим александријским пријатељима, остао усамљен што се очитовало већ приликом решавања првог питања: одређивања Мелетијевог наследника. Григорије је инсистирао на кандидатури Павлина, док је Сабор свој глас ставио на презвитера Флавиана. Доласком закаснелих египатских и македонских епископа ствар је кренула у још горем правцу. Григорије није могао да буде до краја поверљив према египатским епископима после њиховог удела у Максимовом рукоположењу, а и једни и други беху незадовољни Григоријем што је сабор почео свој рад не сачекавши да они стигну. Сем тога, ови епископи поставише питање о законитости и постављењу Григорија Богослова на константинопољску епископску катедру и тиме унесоше општу пометњу у рад Сабора. Григорије, не желећи да послужи као узрок размирица и раздора, добровољно се одрекао архиепиекопске катедре и у јуну 381. године удаљио се у Назианз. Ту је пронашао Цркву у рукама аполинариста. Не обазирући се на сва разочарења која му је причинио Сабор и на своју исцрпљеност, Григорије је преузео руководство над њом све до 383. године, када је на његову молбу за епископа Назианза рукоположен Евлалије. После његовог постављења Григорије Богослов се потпуно повукао из свих збивања у Цркви, одлучивши да остатак свога живота проведе у осами. Његов рад на константинопољском Сабору испољио је сву његову неспособност и неспремност за практични рад где није довољно само управљати, него је свагда требало бити у сагласју са људима који поступају искључиво по својим нахођењима. Његов наследник на Сабору, а самим тим и на катедри – Нектарије, успео је да сачува председавајуће место на Сабору и да сам рад Сабора доведе до срећног завршетка. Једном од саборских одлука индиректно је наглашена велика заслуга коју је Григорије учинио цркви у Константинопољу. На једном саборском заседању одлучено је да константинопољска црква, по важности својој, заузме друго место после римске цркве, а заслуга за овакво узвишавање исте несумњиво припада раду Григорија Богослова.
 
III
 
Четврти век, у коме је текао живот Григорија Богослова, са свеколиком његовом црквеном и литерарно-богословском делатношћу, карактеришу не само јавивше се јереси, почев од аријанства, него и рађање новог правца богословске мисли. Исповедници вере из времена гоњења, који су живели и у IV веку, сачуваше непосредност вере и чистоту религиозног осећања. Они су веровали онако како је Црква учила и њихова вера беше проста, једноставна и искрена. Они се противљаху новотарењу и чинили су конзервативни елеменат Цркве. Међутим, паралелно са тим црквеним стремљењем у IV веку се појавила тежња да се питања вере потчине разуму. Ценећи само религиозно знање, они самој вери нису придавали неку велику важност. Заборављајући на ограниченост разума они сматраху да се и разумом може, без помоћи непосредне вере, познати божанство. Погубност овакве тежње испољила се почетком IV века. Аријева јерес о Другом Лицу Свете Тројице распространила се већ двадесетих година века, а била је резултат хтења да се разумом схвати и истумачи божанство Сина Божијег.
Чувари истините вере и црквених предања, свети оци Цркве, нису могли равнодушно да гледају на нецрквена стремљења аријанства – да би, како су гордо говорили аријанци, „све било верно истражено и представљено“; у личности Григорија Богослова и у његовим делима Црква је имала ревносног заштитника вере нарушене маловерјем и слободоумношћу. Историјски значај његове књижевне делатности веома је велик.
Владајући префињеним, пуним мекости и сарказма, језиком, он расветљава неоснованост аријанских убеђења у области разума и неопходност да се све доведе у сагласје, под изговором да се жели добро Цркви. Изнећемо укратко најбитније разлике између православног и аријанског учења које Григорије Богослов ставља у уста аријанствујућима: „Код нас (аријанаца) црквено учење личи на камелеона или полипа и непрестано прима нову боју и изглед, а ти (Григорије) – учаурио си се на једном месту као да је вера увек једна (и иста), што ограничава догмат истине, јер се иде по једној стешњеној стази речи“. Заиста, страст за новотаријама и увек новим, оригиналним, мислима по питању озбиљних и дубоких питања религије, представља карактеристичну особину аријанствујућих. Григорије Богослов иставља веру изнад разума. У вери постоје такви захтеви који су једноставно недоступни хладном умовању и много лакше се схватају искреном и дубоком вером. Он каже: „Не саветујем: буди храбар, него напротив: бој се дотицања узвишених предмета који премашују твоје моћи“. При истраживању питања религије, по Григорију Богослову, свагда треба разликовати и знати „шта треба предпоставити самој вери, а шта разуму“. У јарким бојама он дочарава супротност између ограниченог нашег разума и предмета који се њиме схвата – неистраживо Божанство. „Ми као да чинимо нешто велико малим оруђем, када људском мудрошћу обујмљујемо познање суштег, када предметима натприродним приступамо са својим осећањима који нас задржавају и обмањују и не можемо неприкосновеним умом прићи много ближе истини“.
По његовом мишљењу, „обухватити мишљу тако велики предмет немогуће је, јер мисли немају ту моћ, ни начин, не због тога што су људи наклоњени овоземаљском, него што су веома узвишени и богољубиви“. Са тих разлога је јасно да расуђивање о предметима вере може бити ствар само одабраних, назначених Богом, делатника Цркве. Бог је једино Мојсеју заповедио да ступи у облак и разговара са њим; Исус Христос је открио своје божанство само малобројним и одабраним ученицима на Тавору: Петру, Јакову и Јовану. Народ је – младенац у вери и потребна му је пастирска поука у истинама вере. Григорије даје предност хришћанину, простом вернику, у односу на онога који се у делима вере исувише ослања на разум. „Сиромашан је у речи и у знању сваки који се ослања на просте изразе, али њима се спасава као на маленој лађи, насупрот брзоплетом глупандеру који се неумешно препушта логичким доказима“.
Указавши на немогућност пуног богопознања и познања суштине, Григорије Богослов пружа читав низ вредних указања потребних за познање Бога, у мери очитовања његова делатности у свету. Та указања су неопходна предострожност свима који храбро и трезвено расуђују о непостижној тајни божанства. Богат лични опит размишљања током осаме и тиховања и одрицања од свега овоземаљског и узимања завета ћутања, једном речју – опит религиозног удубљивања који он означава само једном речју – љубомудрије, треба да убеди да се божанско показивање у свету може успешно познати и схватити само: 1) када човек, угушивши у себи сва чулна искушења, омогући духу да превагне над телом, пошто је човеково тело препрека између човека и Бога; 2) када се човек целовито препусти размишљањима о Богу, а за тако шта је потребно претходно занемаривање и напуштање овосветских брига; 3) када човек не ограничава поље свога духовног стремљења неком облашћу у којој се испољавају и показују све несхватљиве силе Бога. – Казано укратко, разлика у ставовима по питању богопознања између Григорија Богослова, као учитеља и представника древне православне Цркве и аријанаца, као представника новог, рационалистичког стремљења у делима вере, дефинише се следећим: по Григорију Богослову Бог је недостижни идеал коме тежи човеков разум у своме усавршавању и очишћењу. Аријанци су сматрали да је разум човеков способан да схвати божанство, те су тако само божанство низвели на степен земног.
Ово је један аспект. Са друге стране, аријанство је покушало да образложи учење о Лицима Свете Тројице, а због њиховог застрањивања у томе, Григорије Богослов је, да би изобличио и расветлио њихово погрешно учење, пружио завршно и целовито учење о Лицима Свете Тројице. Историјски значај овог посла веома је велик, како дубином богословских мисли садржаних у њему, тако и утицајем који је тај рад имао на савременике.
Излагањем и формулисањем православног учења о Личностима Свете Тројице одређује се једна, најбитнија, страна богословске делатности Григорија Богослова. Он постаје један од оснивача догматског богословља, пошто се у његовим делима са неисцрпивом пунотом, дубином и јасношћу даје православно учење о Лицима Свете Тројице. У догматском смислу веома су важни следећи радови: 1) „Пет речи о богословљу“, названи овако од стране самог Проповедника; због њих је Црква овенчала Григорија називом „Богослов“; 2) „О постављању епископа и о догмату Свете Тројице“; 3) „О очувању доброг поретка у беседовању о Богу“.
Григорије Богослов је написао укупно 45 беседа које су имале велики успех међу савременицима. Овом приликом указаћемо на следеће беседе које су имале ванредан историјски интерес: 1) „Одбрана поводом бегства у Понт после посвећења за презвитера“, у којој се говори о узвишености и напору пастирског служења; 2) „Две речи против Јулијана“, полемичког карактера; 3) „Похвална реч у част Василија Великог, Григорија Старијег и брата Кесара“.
Григорије Богослов је познат и као поета. Обдарен префињеном и нежном душом, умео је да јарким и милозвучним описима искаже сложена душевна стања; волео је и схватао је природу.
Његови стихови су прожети истинскохришћанским усмерењем. Љубав према Христу и жудња за њим – ето основних мотива његове поезије. Многи световни писци су га цитирали у својим поетским радовима.
Најзад, Григорије Богослов је написао 243 писма која представљају врло богат историјски материјал; писма имају најразноврснији садржај. Нека писма, као презвитеру Кледонију и патријарху Нектарију, написана су ради изобличавања Аполинарија и имају велики догматски значај. У другим, пак, писмима Григорије Богослов даје одговор на постављена му питања и пружа своје хришћанске поуке и савете. Та писма имају поучни карактер и, као таква, вредна су и за нас. Најзад, многа од писама представљају помоћ и заступништво угњетенима пред моћницима овог света.
У једном од својих писама Василију Великом, Григорије Богослов га назива учитељем догмата и руковођом живота. У истој мери ово се односи и на Григорија Богослова. У својим радовима он се показује као ауторитативни тумач православних догмата, а његово мишљење савременици су веома ценили. У црквеном животу, без обзира на сво његово нерасположење за активни рад, он се ипак хвата у коштац са свим проблемима. Сва велика збивања и колебања црквеног живота неизоставно су усмеравана на њега као на центар од кога се очекује расплет.
Против личне воље, услед потребе, он узима улогу умиритеља свих валова и постаје устројитељ црквеног поретка. Био је у прилици да глади сукоб свога оца са паством због очевог потписивања аријанског символа вере. Посредовао је у мирењу Јевсевија, епископа кесаријског и његовог помоћника – презвитера Василија, свога друга и будућег светитеља православне Цркве. Силно је утицао на епископе приликом избора кандидата на слободну кесаријску катедру; благодарећи томе утицају њу је добио Василије. У време тешке борбе Василија Великог са Антимом, Василије, желећи Григоријеву помоћ, насилно га рукополаже за епископа градића Сасиме који је представљао централни борбени пункт на граници Василијеве и Антимове епископије. Када је православље, притиснуто аријанством, почело да исчезава у Константинопољу, православни житељи тога града позваше у помоћ Григорија Богослова. Руководећа улога припала му је и на другом васељенском Сабору у Константинопољу, мада је он касније, услед насталих околности, био присиљен да је се одрекне. Међутим и када се повукао у тишину Григорије Богослов никада није раскинуо свој однос са Црквом: у вези најважнијих питања сви су ослушкивали његов глас; његов друг Василије Велики свагда се саветовао са њим, а многи епископи православне Цркве постојано беху у преписци са њим.
Као проповедник, Григорије Богослов је на слушаоце вршио магичан утицај. Снагом своје речи он враћа константинопољској православној цркви њезино првенство. Свака његова проповед угушивала је расположење према аријанству и код аријанаца стварало све веће и веће непријатељство и злобност према њему, што је резултирало отвореним насртајем на његов живот. Међутим, насупрот њима, св. Григорије Богослов према својим непријатељима свагда испољава несхватљиву љубав и благонаклоност. Осећај мржње је стран његовој благородној души. Поставши у Константинопољу победник и господар ситуације, он према побеђеним аријанцима не испољава силу, нити је одузимао њихова, неправедно стечена, имања. Према јеретицима и неистомишљеницима испољава широку стрпљивост. „Тајна спасења, каже он, припада онима који је желе, а не насилницима“. Као човек, Григорије Богослов беше прави хришћанин. Током целог живота свог овоземаљског он никога није омрзнуо, оптужио, нити је било коме нанео зло. Покорни син препун љубави, самопрегорни и одани друг Василија Великог, заступник убогих и угњетених – такав он беше у животу.
Црквене бриге и проблеми су га искрено мучили и жалостили и он је увек инсистирао на добру Цркве, заборављајући и занемарујући при томе на самог себе. Потребе црквеног живота су га свагда окупирале, често распињале и доводиле у очај. Он овако пише Евдоксију Ритору: „Цркве су без пастира, добро пропада, зло побеђује; треба пловити по ноћи, а нигде се не види светлост светионика; Христос спава“.
Међутим, искрено је веровао у коначну победу православља и православне цркве над свим њезиним противницима: „Врло добро знам, пише он у другом писму, да ће се убрзо све смирити и ујединити, свргнути истином и временом“. Григорије је умро почетком 380. године. Све што је поседовао оставио је назианској цркви као помоћ убогима. Црква га је уврстила у ред светитеља. Његов спомен слави се 25. јануара.[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1Сол 1:8.
  2. По старом календару, односно, 7. фебруара по новом (прим. прев. на српски).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *