NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXV
Pohvala filosofu Ironu,[1] nakon njegovog povratka iz progonstva
 
Mada mi telo boluje, ipak ću hvaliti Filosofa (i to je znak ljubomudrija), pošto smatram da postupam vrlo ispravno. On je Filosof, a ja sam služitelj mudrosti, a zbog toga mi i priliči da ga hvalim; jer, čime bih potvrdio svoje ljubomudrije, ako ne divljenjem prema Filosofu. Po mome rasuđivanju potrebno je ljubomudrstvovati ili bar poštovati ljubomudrije drugoga, ukoliko ne želimo da se sasvim lišimo dobra i padnemo pod osudu za nerazumnost, iz prostog razloga što smo obdareni razumom, a posredstvom reči hitamo ka Reči.
Pokaži nam i ti[2] svoje, poznato nam, ljubomudrije, dozvoli da te ushvalimo i trpeljivo saslušaj našu hvalu. Neću te hvaliti licemerno (meni je poznata iskrenost dragog muža; uz to, moje reči neće ništa pridodati njegovim delima, osim što će ih umanjiti zbog lične skudosti), već da bih za sebe izvukao korist. Ljubomudrije, koje se o tome trudi i brine, neće prezreti ako se naš život ma čime obaspe dobročinstvom. Prvo od dobročinstava jeste hvaliti dobro, pošto pohvala krči put zajedničkoj revnosti i sarevnosti, a sarevnovanje – vrlini, a vrlina – blaženstvu koje predstavlja vrh naših želja, cilj svih stremljenja svedoka ljubavi.
Dakle, priđi najbolji i najprevashodniji među filosofima (dodaću još) i svedocima istine! Priđi izobličitelju lažne mudrosti oličene samo u rečima koja i očarava prisutne slatkorečivošću, bez mogućnosti i snage da uzađe na nešto uzvišenije! Pristupi, neumereni (obodesnoručniče) u vrlini i podvigu, kako sazercateljnom, tako i u delatnom, ti koji i u, za nas, tuđoj odeći[3] ljubomudruješ na naš način! Možda nam tvoja odeća i nije toliko tuđa, jer je i Anđelima svojstveno da svetle i blistaju kada ih slikaju u njihovom telesnom izgledu, što ja smatram simvolom njihove prirodne čistote. Priđi, moj Filosofe i mudrače (jer, zašto ljubiti mudrost, ako nema mudrosti?)! Priđi, psu;[4] nazvaću te ovakvo ne zbog lične bestidnosti, nego zbog odvažnosti tvoje, ne zbog proždrljivosti, nego zbog toga što se i u nasušnom ograničavaš, ne za dela, nego za čuvanje dobra, za neumoljivost u čuvanju duše, zbog toga što si umiljat sa svima onima koji su zajedno sa tobom u vrlini, a laješ na sve one koji su ti tuđi! Priđi i stani pobliže ovoj Žrtvi, ovoj tajanstvenoj Trpezi, pored mene, koji ovom Žrtvom tajnovodim do oboženja! Tebe njoj privode i život, i učenje, i očišćenje posredstvom stradanja! Pristupi! Ovenčavam te našim vencima i to ne na Olimpijadi, niti na nekoj malenoj pozornici Jelade, ne za odličje u borbi ili boju prsa u prsa, ne zbog zbega ili zbog nekih drugih malovažnih podviga koji se savršavaju radi malovažnih nagrada, u čast nekog od heroja ili demona proslavljenih nečastivošću i basnoslovjem (ovako se poštuju i hvale se njima,[5] pošto je nerazboritost pozvalo sebi u pomoć vreme i običaje koji se ozakoniše), nego pred Bogom, pred Anđelima, pred punotom Crkve, gromoglasno uzglašavam o tebi koji si pobedio laž jeresi, u slavu Boga Živoga, svojim ličnim stradanjima koja podstiču i druge na stradanja, pobedniku koji se uzda da će za nagradu primiti carstvo nebesko i postati bog koji ne podleže više stradanju.
Kako vam se čini ovaj uvod? Da li ste želeli da on bude kraći i konkretniji? Kazaću onda ovako: on je najnelaživiji podvižnik za istinu, pobornik Trojice do krvi i progonitelj progonitelja koji im nanosi zlo svojom spremnošću da strada; ništa toliko ne srozava progonitelja kao revnost stradalnika! A ako vam je ugodno da moj uvod bude sadržajniji i celovitiji, kazaću ovako: evo najboljeg među najboljima i najblagorodnijeg među najblagorodnijima! Ne govorim o onom blagorodstvu koje svetina podrazumeva. Daleko bilo! Mi i filosofi ne možemo da se divimo tom blagorodstvu koje svoj početak nalazi u basnama, u grobovima i odavno već usahloj razmetljivosti, koje se saopštava krvlju i gramatama, a koje nam daruje noć ili ruka vlastelinova, najverovatnije neblagorodnog, koji se samo izdaje za blagorodnog čoveka. Ja podrazumevam blagorodstvo čiji je karakteristični znak pobožnost, dobra narav i ushođenje ka prvome, Dobru, našem načelu. Takvog blagorodstva samo je jedan dokaz. A naš čestiti muž ne samo da je podvižnik, nego i vodi poreklo od mučenika, noseći u sebi domaći obrazac čestitosti. Po svojoj mudrosti on je građanin cele vaseljene, pošto cinička filosofija ne dozvoljava da se čovek ograničava tesnim međama. A po telu – građanin je Aleksandrije koja stoji u istom dostojanstvu sa nama,[6] ili je odmah iza nas, neposredno, i u svemu premašuje ostale gradove, odlikujući se plamenošću, a što je najbitnije, plamenošću hrišćanskom i takvom privrženošću hrišćanstvu koja dolazi od slobodne volje, ali je ukorenjena u samoj njihovoj prirodi. Jer kada se u plamenost uvede pobožnost, tada se rađa revnost; a revnost je ograda vere.
Ovako je on bio vaspitan i na tim osnovama je stekao svoje obrazovanje sasvim adekvatno njegovom poreklu i naznačenju. Kada je došlo vreme da se odabere način života (u čemu vidim osnovu i dobrog i rđavog ponašanja), poznao je on nešto veliko, odvažno, što premašuje izbor običnih ljudi. Raskoš, bogatstvo i vlast tj. mogućnost da prezirete druge, on je odbacio; ismejao je i odbacio raskoš kao prvo od zlostradanja, bogatstvo kao krajnju bedu, a vlast, kao vrhunac nemoći, sve iz razloga što ono imućne ne čini boljim ljudima, nego oni najpre postaju loši, a njihova vlast nikada ne ostaje stalno i do kraja. Filosofija nam pruža vlast nad strastima, svom silom vuče nas ka dobru, a pre no što se odvojimo od materijalnog ona nas odvaja od svega veštastvenog, bori se sa vidljivim svom snagom prirodnih sila, svim blagorodstvom htenja koja se prilepiše postojanom. Kada se on, pak, ustalio u ovakvim mislima, uopšte se više nije opterećivao koje ljubomudrije da odabere: da li svetovno, koje se pod vidom i maskom ljubomudrija igra senkama istine, ili, pak, naše spoljašnje i očigledno smirenje, ali unutrašnjim smislom uzvišeno, koje privodi Bogu. On od svega srca odabira naše ljubomudrije uopšte ne pomišljajući na nešto drugo i ne opterećujući se snagom reči o kojoj toliko razmišljaju grčki filosofi. Prvim zadatkom svoga ljubomudrija on smatra poznanje, koje je na našim putevima najbitnije i najkorisnije, kako za njega, tako i za svakoga hrišćanina. Kao znak najsavršenije i najtrezvenije duše smatrao je on – pri svakom delu sagledati u jednom deliću i celinu, pošto je svaki od nas primio biće svoje ne radi sebe samoga, nego i radi svih koji su iste prirode sa nama, a koje je stvorio jedan isti Tvorac, radi jednog istog cilja. Pri tom, shvatio je da pustinja, otšelništvo, udaljavanje i otuđivanje od ljudi, iako uzvišena i bitna odluka koja premašuje ljudske sile, obuhvata samo one koji imaju snage da uspeju u njoj odricanjem zajedništva i snishodljivosti – svojstava ljubavi koje, kako mu je bilo znano, predstavljaju jednu od prvih, hvale vrednih, vrlina. Povrh toga, način života koji se ne ispoljava i potvrđuje delima, ne može se porediti i sravnjivati sa drugim vidovima ili načinima života. Međutim, život zajednički, koji se odvija u krugu sa drugim ljudima, osim što služi za ispitivanje vrline i proširuje se na mnoge, bliže pristupa Božjoj uredbi po kojoj je sve stvoreno i vezano uzama ljubavi, a naš rod, pošto je izgubio svoju dobrotu kroz uvedeni i nastali greh, ponovo je pozvao posredstvom sjedinjenja sa nama. Kada je sve ovo saobrazio i iscrpio svojim umom priznavajući za jedino dobro delo smirivanje neumerenosti jelinskih filosofa koji misle da sebi pridaju važnost posredstvom plaštova i brada koje nose, šta je on tada učinio? I na koji način uopšte pristupa filosofiji? – On pronalazi neku sredinu između njihove sujete i naše mudrosti; od njih pozjamljuje izgled i odeću, a od nas istinu i uzvišenost. Zbog toga je peripatetike, akademike, poštovane stoike i slepi slučaj epikurejaca, sa atomima i zadovoljstvima ovenčavši ih valovima kao neki od njihovih poeta,[7] odgurnuo od sebe što je moguće dalje. U filosofiji cinika on osuđuje bezbožnost, ali hvali uzdržavanje od suvišnog, on se protivi kao što vidite tj. postao je pas protiv stvarnih pasa, trezvena osoba protiv nemudrih i hrišćaninom za sve. On posramljuje gordost cinika spoljašnjim izgledom, a maloumnost nekih od nas – novinom odevanja, dokazujući da se pobožnost ne sastoji u malobitnim stvarima, niti da je trezvenost u mrzovoljnosti, već u postojanosti duše, u čistoti uma i najiskrenijoj naklonosti ka dobru. Pri svemu tome čovek može imati spoljašnji izgled kakav god hoće i zajedništvo sa kim god mu je ugodno, a da i dalje bude i ostane ono što u biti jeste tj. da čuva um svoj od čulnosti, a živeći među ljudima poznatim da i dalje ostane sam sa sobom u saglasju, čuvajući trezvenost među netrezvenima, nalik Nojevom kovčegu koji je plivao nad vodama potopa, ili nalik velikom Mojsejevom viđenju – kupini koja gori ali ne sagoreva, niti trpi bilo kakvu štetu od toga što ima kontakta sa narodom; on jednostavno ne trpi ništa, kao što ni almaz ne gubi ništa od udara, nego u meri svoje sile, ličnim primerom, ispravlja druge ljude.
Plod takve filosofije nije bio zasnovan na rečima grada, niti na bilo kakvim, kako ih oni nazivaju, skindapsima[8] i tragelafima[9] – skupovi reči koji ništa ne znače, niti kategorije razlaganja i smeseu ne simvama ili parasimvama[10] tj. celokupna mudrost koja se pod ovim nazivima podrazumeva; nikakve linije koje niše nemaju svoje mesto,[11] ne međusobna sazvežđa i skupovi zvezda, izmišljena radi vređanja Promisla Božjeg. Sve ovo on smatra drugostepenim stvarima kojima se možemo baviti samo zabave radi. Prvo i najvažnije delo za njega beše – govoriti pravdu pred knezovima, imati hrabrost pred carevima, nalik na božanstvenog Davida koji kaže: pred cara, i nije se postideo,[12] netrezvenost prepuštati uzkomešanoj svetini, vlast razdraženim gospodarima, propast ne
saglasnim porodicama, sujetu obrazovanima, ponos bogatima, zanemarivati ubogost koja dovodi do prestupa, gnev koji nas lišava trezvenosti, neumerenost u nasladama, neuzdržanost u smehu, prekomernu tugu; prekraćivati mladalački zanos, staračku malodušnost, udovičku usamljenost, očaj siromaštva. Neće li svaki zdravomisleći čovek sve ovo predpostaviti silogizmima, linijama i posmatranju zvezda, shvativši da bi svi, ako bismo se bavili logičkim zaključivanjima, postali geometri i astronomi, ali ni od toga ne bismo imali neke veće koristi u životu, a sve bi se vrlo brzo raspršilo; ako u zajednicama ne bude nijedne od vrlina koje pobrojah, neće li sve usled neophodnosti doći u pometnju i zapasti u haos? Da li uopšte treba govoriti koliko su vrline uzvišenije od Antistenove gordosti, Diogenove proždrljivosti i Kratesovog mnogoženstva? – Poštedimo ove filosofe, u krajnjem slučaju zbog poštovanja imena,[13] da bi i oni od ovoga muža imali neke koristi. Da ne bismo više raspravljali o celomudrenosti, uzdržljivosti, smirenosti, predusretljivosti, zajedništvu, čovekoljubiju, niti o drugim vrednostima kojima naš Filosof premašuje sve druge, okrenimo se onome što je po poretku vremena poslednje, a po važnosti na prvom mestu.
Došlo je vreme da posle jeretičke pometnje nastane zatišje, a Simoni, Markioni, Valentiani, Vasilidi, Kerdoni, Kerinti i Karpokrati, koji su tokom dugog vremenskog perioda rasecali Boga svega i radi Blagoga podigoše rat protiv Sazdatelja,[14] sa svim svojim štetnim delovanjem i glupošću, postadoše žrtve svoje sopstvene Dubine i sasvim ispravno behu predati Ćutanju;[15] takođe su sa pozornice nestali lukavi duh Montanov,[16] Manesova tama,[17] Navatova prgavost,[18] kao i zlobno Savelijevo zalaganje za jednonačalnost;[19] i Navatovo učenje je odbačeno, zajedno sa drugima koji se usprotiviše istini, a Savelijevo, kao neosnovano, sasvim je odbačeno i prezreno. Međutim, ništa drugo nije moglo da oteža stanje Crkvi, jer su progoni učinili da ona kroz stradanja postane još slavnija.
No, kroz izvesno vreme protiv Crkve se diže nova bura pučina nepravde, punota nečastivosti, legeon duhova, antihristosov duh, um koji sa visine kazuje nepravdu, koji seče Božanstvo, ustaje onaj čiji je početak užasan, a kraj još užasniji i dostojan Judinog izdajstva, na čega se odvažio ovaj Arije, koji sasvim umesno nosi ime od ratoborne mržnje.[20] On je, počevši u Aleksandriji u kojoj je zamislio svoje užasno učenje, kao nezadrživi plamen koji nastane od male iskre, počeo da se širi većim delom vaseljene, da bi ga zaustavili i oborili naši Oci i pobožni lik koji se tada sabrao u Nikeji i definioao Bogoslovlje tačnim granicama i preciznim terminima.
Zatim nastupa rđavo vladanje[21] i ponovo se oživotvorava zlo; kao kada pucaju i prskaju zagnojene rane; kao svirepi vuci koji nas okružuju sa svih strana, tako su oni trzali Crkvu. Sveštenici ustaju na sveštenike, soslovija nezadrživo ustaju protiv soslovija, a Car se priklanja ovoj nečastivosti, piše zakone protiv Pravoslavlja, a pred njime se klanjaju ljudi[22] koje ne možemo nazivati ni muževima, ni ženama. Ko uopšte može na pravi način opisati nastalu bedu, progonstva, otimačinu imovine, nemoral, bežanje mnogih u pustinju, preseljenje čitavih gradova koji su tamo pod otvorenim nebom živeli u bedi, stradajući od kiše i studeni, koji su bili prinuđeni da i iz pustinje pobegnu, pošto ni ona, tokom vremena, više nije pružala sigurno utočište ljudima.
Ko može verno dočarati nastalu bedu i ovu najžešću[23] ubijanja, smrt, izvođenje smernih i čestitih episkopa na javnu osudu muževa, žena, dece, staraca? Ko će opisati umešnost narodnih vladara visprenih u izmišljanju novih muka, a tek izmišljenim mukama dodaju najnovija, koji služe sramoti jer zaslužuju odobravanja zbog žestokosti koja premašuje volju državnih starešina? Ovo, nadaleko poznato, gonjenje okončano je tako što je Persija divno razrešila postojeće stanje ubivši ovog zlotvora, a kao platu za krv mnogih, darovala je krv njega jednog.
Sada, međutim, nastaje novi progon;[24] izgovarajući se da želi da zaštiti hrišćane od nevolja koje im se pričinjavaju, on je počeo da progoni istinske hrišćane; zbog toga je ovo gonjenje bilo zverskije od pređašnjih, jer je onda stradanje bilo znamenito i slavno, a sada, pak, stradanje nije ni malo pohvalno zbog mnogih ljudi koji na stradanja gledaju na pogrešan način. Da li želite da iz očiju svih vas, ovde sabranih, izmamim suze, pa čak i iz očiju najtvrđega među vama, kazivanjem o jednom od ondašnjih događaja? Mnogo je svedoka koji će potvrditi ovo što vam ja ovde govorim, jer je do mnogih došlo tužno kazivanje o ovom stradanju, a ja mislim da će se istorija toga vremena prenositi i u budućim vremenima.
Brod, koji je nosio jednog prezvitera,[25] stradalnika ne radi nekog rđavog postupka, nego radi Vere, spremao se na plovidbu ne da bi spasao, nego da bi pogubio mornara. A on, kao odvažni muž, ukrcava se na brod iako mu je za saputnika određena tj. namenjena vatra; za to vreme gonitelj se veseli novinom izumljenog mučenja. Kakav sraman prizor! Kakvo zlodelo! Brod je nasred mora; obale su prekrivene gledaocima od kojih jedni posmatraju šta se dešava sa oduševljenjem, a drugi sa tugom. Da li mi je, uopšte, moguće da u nekoliko reči kažem mnogo? Vatra sve više plamti i guta brod, a sa njim i putnika na njemu; vatra se meša sa vodom tj. dve suprodstavljene stihije bore se u istom cilju da bi što više mučile pobožnog čoveka; obe one predstavljaju jedno telo. Nad morem, pak, stoji neobični svetilnik; neko bi mu se, možda, približio kao krotkome i ljubaznome, ali bi ugledao neobičan i strahovit prizor – brod plovi bez krmanoša, brodolom je nastao bez bure, prezviter je pretvoren u prah i pepeo, a, možda ni u pepeo, jer je i on bio rasut po vodi. Svešteničkom činu nije ukazana ni tolika čast da bude udostojen časne končine, a ako ni končina nije časna, ono u krajnjem slučaju da je udostojen groba na koji pravo imaju i najnečastiviji među ljudima. Takav brod, koji je pripremio jedan nečastivac, doneo je kraj jednom čestitom čoveku; i nikada nebeski i karajući oganj neće biti svetliji od ognja koji je obasjavao ovaj događaj!
No, dokle ću govoriti samo o sporednom? Vreme je da se okrenem tebi i tvome ličnom podvigu,[26] tvojim stradanjima radi pobožnosti koja si, kao prekrasni pečat, pridodao ranijim podvizima. Zlo pomenute jeresi imalo je veliku i punu moć u tvome gradu, u kojem se i pojavila. Međutim, najsvetije oko Arhijereja Jerejima, tvoga nastavnika u ispovedanju, poučenog ličnim podvizima radi pobožnosti, taj veliki glas, stub Vere, tog (da li se može reći) drugog svetilnika i preteče Hristovog, usnulog u dubokoj starosti prepunoj bogougodnih dana, posle progona, posle podviga, posle mnogih glasina i posle živog mrtvaca,[27] k sebi ga je uzela Trojica radi koje je on i živeo, radi koje podnosi nevolju (uveren sam da na osnovu ovoga opisa, svaki od vas prepoznaje Atanasija). Tada se u Crkvi izdiže nova egipatska kazna ili rana – izdajnik istine, vučji pastir, razbojnik, lupež koji preskače tor ovčiji, drugi Arije, mutni razvratnik[28] i nepoznat, bezbožni potok, obilniji čak i od izvora.[29] Jezik mi se koči dok govorim o ondašnjim zverstvima i ubijanjima pomoću kojih se ova zver dočepala svetoga prestola, a koja su prethodila njegovom usponu. Ipak, oplakaću tek malobrojne (i vi ih oplakujete, kao što ste ih i oplakivali), vapijući rečima Davidovim: Bože, pagani pogaziše tvoje nasleđe, oskvrniše tvoj hram sveti, odnosno, pticama baciše tela tvojih služitelja kao jelo[30] i hranu zverima. Koliko su se samo hvalili oni! Kako su sramno oskrnavili sveti hram različitim nečastivostima i svakovrsnim zlodelima! Predvodio ih je čovek,[31] bezbožan i bezakon, koji čak ni ime hrišćansko nije nosio (što je još sramnije u celoj situaciji), već je u hram Božji došao direktno od idola, od nečastive, gnusne i odvratne krvi, a svojim ruganjem nad nama vršio je, ustvari, službu demonima. Podigla se sila koja kipti jarošću – neuobičajena i svirepa vojska ustaje protiv nenaoružanih i neborbenih ljudi. Isteran je iz grada naslednik Svetoga, sveštenik koji je pomazan Duhom po zakonu i činu, ukrašen sedom kosom i trezvenošću,[32] a zacario se Taveil, naslednik tuđinske vlasti.[33] Protiv svetih je podignuto oružje, ka neprikosnovenom su ispružene nečiste ruke, a pojanje himni je zaglušeno zvukom trube. Pogledaj šta je iza svega joŠ došlo: ljudi su mrtvi padali u svetištu, žene, koje su u sebi nosile prirodno breme, gažene su nogama zbog čega su prevremeno rađale svoj plod, ili vernije kazano, postajale su nerotkinje, djeve su nemilosrdno vukli, predavali su ih pozorišnim mučenjima (koliko se sada stidim muževa i žena, dok prikriveno opisujem događaje, toliko se stidim i zbog njih koje su tada obnaživali); jedni od njih su, izbezumljeni prizorom, skakali u bunar koji se nalazio unutar hrama, drugi su strmoglavo skakali sa gornjih spratova, a neki su opet masovno padali preko umrtvljenih tela po podu. Ubistva su se dešavala za ubistvima, strahota je dolazila za strahotom; svetinja je pogažena nečistim nogama, oltari su obesčašćeni sramotnim telesnim predstavama i pevanjima, čak i (kako čujem čiji jezik može biti toliko hrabar da izgovori sve to?) plesanjem i kreveljenjem; bogohulni jezici su propovedali sa svetiteljskih prestola, tajanstvo je prepušteno poruzi, pojanje himni je umuklo, a umesto njih čulo se urlikanje; potoci krvi su tekli, kao i reke suza; sveštenike su hapsili, otšelnike privodili – sve je nalikovalo upadu asiraca kada su ušli u sveti Jerusalim! Ni reč nije u stanju potpuno da opiše, a ni uho da čuje sve ono što se tada dešavalo, niti da oplače sve to na dostojan način; Jeremiji su potrebni duša i glas, jer on lično potražuje izvorište suza, poziva zidove da izliju suze zbog svih stradanja, zapoveda plač putevima sionskim, jer u vreme praznika nema ko da hodi po njima.[34] – Takve događaje je video Istok, ali ih je i Zapad oplakivao, pošto je tamo prognani sveštenoslužitelj[35] javno pokazivao znamenja i tragove nastalog bezumlja. Na koji način? Nije pokazivao mrtvace, nego okrvavljenu odeću je pokazao Rimskoj Crkvi, nastojeći da kod svih izmami suze i tiho sažaljenje, kako bi postojeća stradanja što verodostojnije prikazao i dobio pomoć u nastaloj nevolji koja je, kako nam je poznato, u skoro vreme i poslata. Ko je moćan vrlo brzo staje na stranu slaboga i na osnovu dobrovoljnog raspoloženja odabira društvo uniženoga.
Niko od pobožnih ljudi nije mogao na ovo da gleda ravnodušno; tim pre ovo treba da pobudi tebe koji si mnogo savršeniji umom i plameniji revnošću. Zbog toga se ti brineš za reči, iako i sam stradaš od napada nečastivosti. Posle mnogih ratoborstava u kojima si se ti podvizavao, i rečima i delima, pravde radi, poučavajući, savetujući, podstičući, izobličavajući, prekorevajući, posramljujući obične ljude, ali i starešine narodne, pojedinačno i svenarodno, u svako vreme i na svakome mestu, i najzad, kada se zločestiva vlast izbezumila, tebe su uhapsili i (koliko je blagorodno tvoje stradanje! koliko su sveštene tvoje rane!) predali tvoje telo da se bičuje. Mada si vidljivim delom tvoga bića iznemogao, unutrašnjost ti je ostala bodra. Svi gledaoci su uočili tvoju odvažnost, a kada je tvoj jezik onemoćao i prestao da savetuje, tvoje ćutanje je postalo učitelj trpljenja. Šta se posle toga desilo? Tebe, koji nigde nemaš ni svoje, ni tuđe ti, strane, proganjaju iz otadžbine radi toga, ja tako mislim, da bi se i drugi naučili od tebe pobožnoj trezvenosti. Oazis je određen kao mesto tvoga zatočeništva; iako je reč o pustinji u kojoj nema ljudi, ipak je, zahvaljujući tebi, ova pustinja poetala značajno naselje.
Saopšti nam dobre plodove koje je rodilo tvoje progonstvo, kako bismo se uskoristili i plodovima tvoga povratka. Dozvoli da nam tvoj povratak bude sveopšti prizor za gledanje. Koga si ti u pustinji naučio trezvenosti? Koga si razuverio u nečastivim mislima? Koga si priveo pobožnosti? Kao da pred sobom gledam tamošnje tvoje učilište, tako da shvatam i ovo sabranje oko tebe. Kaži nam i ovo: jesi li imao kakvu-takvu utehu ili bilo kakav odmor telu, ili je i ubogost predstavljala sastavni deo tvoga ljubomudrija? Ima li svedoka tvojim podvizima, ili si i u ovome oskudevao? Da li si želeo da vidiš sestre sa kojima si se obučavao u čistoti i trpeljivosti, ili si se uzdigao od svoje vezanosti za njih? Da li te je onespokojavala usamljenost tvoje prestarele majke, ili si nepokolebiv bio u uverenju da si je ostavio u najnepokolebivijoj zaštiti – u pobožnoj nadi?
Međutim, pošto si se vratio nama (što je prekrasno urađeno), Onaj koji proslavlja sve koji Ga proslavljaju, koji razdražuje razdražljive, koji ispunjava volju onih koji Ga se boje,[36] a mrtvima udahnjuje silu vaskrsenja, koji je četverodnevnog Lazara, a tebe četvorogodišnjeg, oživotvorio mimo svih očekivanja, koji, po viđenju divnog i najuzvišenijeg među prorocima – Jezekilja,[37] sastavlja kosti sa kostima i sastav sa sastavom, i tebe je, ispunjenog ljubavlju prema nama, ponovo vratio onima koji te ljube; zbog toga ti nastavi ono isto delo i sa istom odvažnošću, da ne bismo pomislili da su te stradanja omekšala ili da zbog straha izbegavaš trezvenost i ljubomudrije. Posrami, kao i ranije, i sujeverje jelina, i njihovu mnogobožačku bezbožnost, drevne i nove bogove, gnusne basne i još gnusnije žrtve, kako o tome govori neko od njih samih,[38] čišćenje rane ranom tj. telo telom, sobstveno telo – telom beslovesnih životinja. Posrami i njihove kipove, sramne idole kojima ograničavaju Božanstvo, što je žalosno slepilo, ili ako njima samo oslikavaju Božanstvo, onda je to neznanje! Neka nam lično objasne gde se nalazi uzrok takvog bezobrazija i koji se tajanstveni smisao krije u tome? Poznato nam je da i izobražavanje prekrasnog ne može biti bezlično, ili neka nam objasne šta se, ustvari, u ovome krije osim onoga što vidimo? Neka objasne šta je suština svemu? U kojim knjigama su ovo pronašli ili kod kojih bogoslova? Još revnosnije posrami narastajuće jeresi, jer si lično iskusio stradanja zbog njih; ljubomudrije zbog stradanja postaje još odvažnije, snaži se u nevolji, kao što se užareno železo prekaljuje u hladnoj vodi.
Ograniči prikladnom merom i našu pobožnost, nauči nas poznanju, kako Jedinog nerođenoga Boga – Oca, tako i Jedinoga rođenoga Gospoda – Sina (nazivamo Ga Bogom kada o njemu govorimo zasebno – καθ εαυτον, ali i Gospodom, kada Ga pominjemo u kontekstu sa Ocem; Bogom – po prirodi, a Gospodom – po jednonačalnosti), i Jedinoga Duha Svetoga, ishodivšeg ili ishodećeg od Oca, Boga za one koji trezveno motre na predloženo,[39] koji su uzvišeniji shvatanjem od onih nečastivaca koji Ga osporavaju tj. koji su mnogo duhovniji.
Nauči nas da ne smatramo Oca podnačalnim (da ne bismo time uveli nešto prvonačalnije od prvonačalnoga čime bi se biće prvonačalnoga prevratilo), a Sina i Duha da ne smatramo beznačalnima (da ne bismo od Oca oduzeli ono što mu je svojstveno). Oni nisu beznačalni, niti su u bilo kojem odnošaju (što i predstavlja problem) beznačalni. Oni nisu beznačalni u odnosu prema Vinovniku; naime, kao što je svetlost od sunca, tako su i oni iz Boga, iako nisu posle Njega. No, Oni su beznačalni u odnosu na vreme, jer ne stoje pod vremenom (ne zavise od vremena), inače bi vremenski tok bio stariji od onoga što je vanvremeno, a samostalno bi zavisilo od nesamostalnog! Pouči nas da ne uvodimo tri načela, da ne bismo time uveli bilo šta od paganskog ili mnogobožačkog, odnosno, da ne uvodeći jedno ne uvedemo bilo kakvu primesu judejskog načela – oskudnog, zavisnog, nemoćnog, ili da predpostavimo kako, tobože, Božanstvo samo sebe jede (kako postupaju oni koji Sina, mada izvode od Oca, ipak Ga na kraju poistovećuju sa Ocem), odnosno (što običavaju današnji mudraci) unižavaju prirodu Sina i Duha, i otuđuju je od Božanstva, kao da se Ono plaši suprotnosti i nije u stanju da iznedri nešto uzvišenije od tvorevine. Nauči nas da ne smatramo, niti ispovedamo, Sina nerođenim (zbog toga što je Otac samo jedan), a Duha Sinom (zbog toga što je Jedinorođeni samo jedan). Sva ova božanska svojstva pripadaju Njima na specifičan tj. svojstveni način, odnosno: Sinu – sinovstvo, Duhu, pak – ishođenje, a ne sinovstvo. Nauči nas da Oca nazivamo istinitim Ocem, ali i u mnogo istinitijem smislu od onoga u kojem smatramo i nazivamo naše ovozemaljske očeve, pošto je On Otac u jedinstvenom smislu tj. na svoj način, svojevrsno, a ne nalik na plotske oce – Otac je Najjedinstveniji tj. nije Otac u jedinstvu sa bilo kime; On je Otac Jedinstvenog i Jedinog Sina tj. Jedinorođenog – Otac na isključivi način tj. Otac koji nije postojao pre Sina, Otac celovito i celovitog Sina (ovako šta ne smemo kazati za naše očeve), Otac od svagda tj. nije kasnije postao Otac. Nauči nas da Sina ispovedamo istinitim Sinom zbog toga što je On jedinstveni i jedini Sin jedinstvenog Oca, Sin u isključivom i jedinstvenom smislu, a ne da je zajedno i Otac – Sin celovito i celovitog Oca – Sin iznačalno i svagda, a ne da je nekada počeo da bude Sin; Njegovo Božanstvo nije posledica primene većanja, niti je Njegovo oboženje posledica usavršavanja, u smislu da Otac nekada nije bio Otac, a Sin nije bio Sin. Nauči nas da Svetoga Duha na istiniti način ispovedamo Svetim, iz razloga što niko drugi nije tako, i u toj meri, svet kao On, a svetost Duha predstavlja nešto samostalno, a ne nešto pridodato; Njegova svetost nije nešto narastajuće ili usavršavajuće, nešto što na bilo koji način postaje ili se prekraćuje u vremenu. I Ocu, i Sinu, i Duhu Svetome, zajedničko je apsolutno, nepočinjuće, biće i Božanstvenost; međutim, Sinu i Duhu svojstveno je da biće imaju od Oca. Osobeno svojstvo Oca jeste nerođenost, a Sina rođenost, a Duha Svetog ishodnost (εκπεμψις). Ako bi na bilo koji način pojmio smisao i način (rođenja i ishođenja), šta bi tada ostavio Njima samima koji jedini, po svedočanstvu Pisma, (po)znaju Jedni Drugoga tj. poznaju se Jedan Drugim,[40] ili šta ćeš u tom slučaju ostaviti i onima među nama koji će u određeno vreme biti prosvećeni tamošnjom[41] svetlošću? Najpre postani nalik na ovo što rekosmo i tada ćeš poznati onoliko koliko su Oni poznati Jedan Drugim. Sada uči da se jedinstveno pozna: Jedinica u Trojici i Trojica u Jedinici, kojoj se klanjamo, u kojoj su i razdeljenost i jedinstvo nedostižno neshvatljivi. Ne plaši se da ćeš, ispovedajući rođenje, pripisati Božanstvu stradalnost. Božanstvo, iako rađa, ipak ne strada. Ja ti u tom smislu poručujem da Božanstvo rađa na božanski način, a ne na čovečanski način, iz prostog razloga što i njegovo biće nije čovečansko. Plaši se da Bogu ne pripišeš vreme i stvorenost tj. tvarnost; ako je proizašao u vremenu, onda nije Bog. Plaši se da, bez nužde, zauzimajući se za Boga, ne odbaciš Boga, učinivši sebi službenom tvorevinom Toga koji je jednak Ocu po Božanstvu, koji će i tebe osloboditi od robovanja, ukoliko iskreno ispovediš njegovo vladičanstvo. Ne plaši se da ispovediš ishođenje; Bogu, koji u svemu obiluje, ne priliči neophodnost – ili da ne izvodi ili da izvodi. Plaši se otuđenja i one pretnje koja je namenjena svima koji ne bogoslovstvuju, nego hule na Duha Svetoga.[42] Ne ukazuj rđavu čast Jednonačalnosti, skraćujući ili obrezujući Božanstvo. Ne stidi se da će te neko optužiti za troboštvo, kao što neko može biti optužen za dvoboštvo; sa njim ćeš zajedno i ti, ili opovrgnuti optužbu, ili ćeš zapasti u problem, ili kada i ti, zajedno sa njim i njegovim umovanjem doživiš udes Božanstva, tada će Ono u tvojoj svesti postati nepovredivo, iako će reči postati nemoćne. Bolje je onemoćati u umovanju pod rukovodstvom Duha, nego li, jureći za bezbrižnošću, bez ikakvog truda saglasiti se sa nečastivim mišljenjima. Zanemari sadašnjost i prigovore – tu novu pobožnost, tu tananu mudrost i preziri je više nego paukovu mrežu u kojoj se zadržavaju muve, ali je ose vrlo lako pocepaju, a da ne govorim o palcu ili nečemu još snažnijem. Nauči da se samo jednoga bojiš: da svojim lažnim umovanjem ne potkopavaš Veru. Nije nevolja ako neko bude pobeđen rečima; nije svakome dat dar reči. Strašno je ako se ko udalji od Božanstva, jer je nadanje svima neophodno.
Ti i sam rasuđuješ ovako isto, a koliko ja znam, i mnogo pažljivije i savršenije. U to me ubeđuju tvoje rane i sve tegobe koje si pretrpeo radi pobožnosti. Ja ću, u meri svojih sila, takođe poći tvojim primerom. Kada usmeriš tvoj put na dobro, priseti se Trojice koja obitava u skinijama (ukoliko Bog živi u rukotvorenim hramovima); priseti se ove male žetve. Mada po njoj nije mali broj semenja bačen, ipak je ona malena i oskudna tj. na njoj se ne može mnogo požnjeti. Teško meni, jer sam kao kad se obere letina, kao kada se pabirči posle branja vinogradskog (ako je umesno da ovde koristim reči Prorokove).[43] Vidiš kakav je kod nas ubir plodova; zbog toga se postaraj da se i gumno obogati, a tocilo da postane upotrebljivije. Pričaj i mome prizvanju, o neverovatnom preselenju koje učinih ne radi toga da bih se nešto raskalašio, nego da bih stradao radi zla, da bih kroz kušanje bede zadobio i slavu. Nadam se da će ti u molitvi pomoći i ovaj narod koji ti je saputnik u stranstvovanju – ova brojem oskudna pastva, ali bogata pobožnošću; njihovu stešnjenost ja više uvažavam negoli širokogrudost bilo koje druge pastve. Ovo objavljuje Duh Sveti. Sa njim ćeš proći kroz vatru, ukrotićeš zveri, umirićeš vlasteline. Na takav način se spremi za put, tako putuj i opet nam se vrati izobilno obogaćen, sugubo ovenčan, pojući sa nama pobedničku himnu, i sada i od sada, u Hristu Isusu Gospodu našem. Njemu slava u vekove, amin!
 


 
NAPOMENE:

  1. Filosof Iron, kako se vidi iz ove reči, beše rodom iz Aleksandrije, a po shvatanju je bio cinik; postradao je za pravoslavlje od arijanaca: bio je isečen i osuđen na progonstvo. Jeronim, u spisku crkvenih pisaca, pod imenom filosofa Irona, podrazumeva Maksima, takođe cinika, poznatog nam iz života sv. Grigorija Bogoslova zbog toga što je pokušao da nasilno prisvoji za sebe katedru Konstantinopoljske Crkve.
  2. Obraća se Filosofu Ironu.
  3. Kako primećuje Ilija, Iron, kao cinik, oblačio je beli plašt koji sv. Grigorije naziva tuđim hrišćanima koji vode trezven život tj. monasima, možda zbog njegove boje.
  4. Sveti Grigorije, nazivajući Irona psom, čini poređenje sa njegovim uverenjem, jer je bio cinik; ovo naimenovanje je uzeto od reči χυων = pas.
  5. Paganima.
  6. Tj. sa Konstantinopoljom.
  7. Platon, u svojoj Republici, priznavajući Homera kao veoma važnog za mladićki uzrast, kaže da je dobro za njega da ga, ovenčavši ga valovima, pošalju izvan grada.
  8. Skindaps – vrsta indijskog rastinja. Pošto ovakvo rastinje ne može nigde drugde da se vidi, sv. Grigorije ovaj naziv koristi da bi označio ono što reč ništa ne označava.
  9. Tragelaf – životinja, koja u sebi predstavlja spoj koze i jelena; nju sv. Grigorije smatra beslovesnim bićem.
  10. Lukijan, ismevajući Hrisipovu filosofiju, stavlja mu u usta sledeće reči: ako hromi čovek svojom hromom nogom zapne za kamen i padnuvši dobije ranu, onda će njegova hromost biti simvama, a rana na hromoj nozi – parasimvama.
  11. Sveti Bogoslov ovde govori o geometrijskim linijama i tvrdi kako one nigde nemaju mesta tj. ni u tvorevini, jer se razmatraju i sagledavaju apstraktno od tela, niti u mislima, pošto one nisu nešto misaono.
  12. Ps 119:46.
  13. Tj. cinika, jer je i Iron bio cinik.
  14. Valentin, Kedron, i mnogi drugi, učili su da nije blagi Bog bio sazdatelj sveta.
  15. Dubina (pafloc) i Ćutanje (avyn), po učenju Simona, Markiona i njihovih naslednika, behu glavni Eoni.
  16. Montan je sa sobom vodio jednu nečasnu ženu koju je nazivao Duhom Svetim.
  17. Manes je učio da je neobrazovana i haotična materija ili tama, savečna Bogu.
  18. Navat nije dozvoljavao pokajanje onima koji se odrekoše od vere u Hrista, ali ni svima onima koji su pali posle krštenja, kao ni dvožencima (bigamistima).
  19. Savelije je Tri Lica Svete Trojice slivao u jedno Lice Oca.
  20. Tj. od paganskog boga rata, Areja ili Marsa.
  21. Konstancijevo.
  22. Veliki uticaj na Konstancija je imao evnuh Jevsevije koji je bio arijanac.
  23. Za vreme Julijana odpadnika.
  24. Za vreme imperatora Valenta, koji je bio pobornik arijanaca.
  25. Po pričanju jednih – Urbana, a po priči drugih – Teodula.
  26. Obraća se Ironu.
  27. Objašnjenje ovoga vidi u besedi u čast svetog Atanasija Velikog.
  28. Av. 2:15
  29. Reč je o arijancu Lukiju, koji je sa katedre prognao Atanasijevog naslednika Petra i nasilno zauzeo episkopski presto u Aleksandriji.
  30. Ps 74:3-4.
  31. Paladije, gradonačelnik Aleksandrije.
  32. Naslednik sv. Atanasija, arhiepiskop aleksandrijski Petar.
  33. Taveilom sv. Grigorije Bogoslov naziva napred pomenutog arijanca Lukija, koji je prognao arhiepiskopa Petra i nasilno zauzeo njegov presto u Aleksandriji.
  34. sr. Jer 9:1; Plač Jer 2:18; 1:4.
  35. Aleksandrijski arhiepiskop Petar, spasavši se od arijanaca, pobegao je u Rim papi Damasu, pokazavši mu okrvavljenu odeću ubijenih hrišćana od strane arijanaca. Vidi kod Sokrata knj. 4, gl. 22, i kod Nikifora knj. 11, gl. 26.
  36. I Car 2:30; Pon zak 32:21; Ps 145:19.
  37. Jez 37:7.
  38. Heraklit.
  39. cp. Priče 23:1.
  40. 1 Kor 2:11.
  41. Višnjom (nebeskom).
  42. sr. Mt 12:3132.
  43. Mih 7:1.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *