САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXV
Похвала философу Ирону,[1] након његовог повратка из прогонства
 
Мада ми тело болује, ипак ћу хвалити Философа (и то је знак љубомудрија), пошто сматрам да поступам врло исправно. Он је Философ, а ја сам служитељ мудрости, а због тога ми и приличи да га хвалим; јер, чиме бих потврдио своје љубомудрије, ако не дивљењем према Философу. По моме расуђивању потребно је љубомудрствовати или бар поштовати љубомудрије другога, уколико не желимо да се сасвим лишимо добра и паднемо под осуду за неразумност, из простог разлога што смо обдарени разумом, а посредством речи хитамо ка Речи.
Покажи нам и ти[2] своје, познато нам, љубомудрије, дозволи да те усхвалимо и трпељиво саслушај нашу хвалу. Нећу те хвалити лицемерно (мени је позната искреност драгог мужа; уз то, моје речи неће ништа придодати његовим делима, осим што ће их умањити због личне скудости), већ да бих за себе извукао корист. Љубомудрије, које се о томе труди и брине, неће презрети ако се наш живот ма чиме обаспе доброчинством. Прво од доброчинстава јесте хвалити добро, пошто похвала крчи пут заједничкој ревности и саревности, а саревновање – врлини, а врлина – блаженству које представља врх наших жеља, циљ свих стремљења сведока љубави.
Дакле, приђи најбољи и најпревасходнији међу философима (додаћу још) и сведоцима истине! Приђи изобличитељу лажне мудрости оличене само у речима која и очарава присутне слаткоречивошћу, без могућности и снаге да узађе на нешто узвишеније! Приступи, неумерени (ободесноручниче) у врлини и подвигу, како сазерцатељном, тако и у делатном, ти који и у, за нас, туђој одећи[3] љубомудрујеш на наш начин! Можда нам твоја одећа и није толико туђа, јер је и Анђелима својствено да светле и блистају када их сликају у њиховом телесном изгледу, што ја сматрам символом њихове природне чистоте. Приђи, мој Философе и мудраче (јер, зашто љубити мудрост, ако нема мудрости?)! Приђи, псу;[4] назваћу те овакво не због личне бестидности, него због одважности твоје, не због прождрљивости, него због тога што се и у насушном ограничаваш, не за дела, него за чување добра, за неумољивост у чувању душе, због тога што си умиљат са свима онима који су заједно са тобом у врлини, а лајеш на све оне који су ти туђи! Приђи и стани поближе овој Жртви, овој тајанственој Трпези, поред мене, који овом Жртвом тајноводим до обожења! Тебе њој приводе и живот, и учење, и очишћење посредством страдања! Приступи! Овенчавам те нашим венцима и то не на Олимпијади, нити на некој маленој позорници Јеладе, не за одличје у борби или боју прса у прса, не због збега или због неких других маловажних подвига који се савршавају ради маловажних награда, у част неког од хероја или демона прослављених нечастивошћу и баснословјем (овако се поштују и хвале се њима,[5] пошто је неразборитост позвало себи у помоћ време и обичаје који се озаконише), него пред Богом, пред Анђелима, пред пунотом Цркве, громогласно узглашавам о теби који си победио лаж јереси, у славу Бога Живога, својим личним страдањима која подстичу и друге на страдања, победнику који се узда да ће за награду примити царство небеско и постати бог који не подлеже више страдању.
Како вам се чини овај увод? Да ли сте желели да он буде краћи и конкретнији? Казаћу онда овако: он је најнелаживији подвижник за истину, поборник Тројице до крви и прогонитељ прогонитеља који им наноси зло својом спремношћу да страда; ништа толико не срозава прогонитеља као ревност страдалника! А ако вам је угодно да мој увод буде садржајнији и целовитији, казаћу овако: ево најбољег међу најбољима и најблагороднијег међу најблагороднијима! Не говорим о оном благородству које светина подразумева. Далеко било! Ми и философи не можемо да се дивимо том благородству које свој почетак налази у баснама, у гробовима и одавно већ усахлој разметљивости, које се саопштава крвљу и граматама, а које нам дарује ноћ или рука властелинова, највероватније неблагородног, који се само издаје за благородног човека. Ја подразумевам благородство чији је карактеристични знак побожност, добра нарав и усхођење ка првоме, Добру, нашем начелу. Таквог благородства само је један доказ. А наш честити муж не само да је подвижник, него и води порекло од мученика, носећи у себи домаћи образац честитости. По својој мудрости он је грађанин целе васељене, пошто циничка философија не дозвољава да се човек ограничава тесним међама. А по телу – грађанин је Александрије која стоји у истом достојанству са нама,[6] или је одмах иза нас, непосредно, и у свему премашује остале градове, одликујући се пламеношћу, а што је најбитније, пламеношћу хришћанском и таквом приврженошћу хришћанству која долази од слободне воље, али је укорењена у самој њиховој природи. Јер када се у пламеност уведе побожност, тада се рађа ревност; а ревност је ограда вере.
Овако је он био васпитан и на тим основама је стекао своје образовање сасвим адекватно његовом пореклу и назначењу. Када је дошло време да се одабере начин живота (у чему видим основу и доброг и рђавог понашања), познао је он нешто велико, одважно, што премашује избор обичних људи. Раскош, богатство и власт тј. могућност да презирете друге, он је одбацио; исмејао је и одбацио раскош као прво од злострадања, богатство као крајњу беду, а власт, као врхунац немоћи, све из разлога што оно имућне не чини бољим људима, него они најпре постају лоши, а њихова власт никада не остаје стално и до краја. Философија нам пружа власт над страстима, свом силом вуче нас ка добру, а пре но што се одвојимо од материјалног она нас одваја од свега вештаственог, бори се са видљивим свом снагом природних сила, свим благородством хтења која се прилепише постојаном. Када се он, пак, усталио у оваквим мислима, уопште се више није оптерећивао које љубомудрије да одабере: да ли световно, које се под видом и маском љубомудрија игра сенкама истине, или, пак, наше спољашње и очигледно смирење, али унутрашњим смислом узвишено, које приводи Богу. Он од свега срца одабира наше љубомудрије уопште не помишљајући на нешто друго и не оптерећујући се снагом речи о којој толико размишљају грчки философи. Првим задатком свога љубомудрија он сматра познање, које је на нашим путевима најбитније и најкорисније, како за њега, тако и за свакога хришћанина. Као знак најсавршеније и најтрезвеније душе сматрао је он – при сваком делу сагледати у једном делићу и целину, пошто је сваки од нас примио биће своје не ради себе самога, него и ради свих који су исте природе са нама, а које је створио један исти Творац, ради једног истог циља. При том, схватио је да пустиња, отшелништво, удаљавање и отуђивање од људи, иако узвишена и битна одлука која премашује људске силе, обухвата само оне који имају снаге да успеју у њој одрицањем заједништва и снисходљивости – својстава љубави које, како му је било знано, представљају једну од првих, хвале вредних, врлина. Поврх тога, начин живота који се не испољава и потврђује делима, не може се поредити и сравњивати са другим видовима или начинима живота. Међутим, живот заједнички, који се одвија у кругу са другим људима, осим што служи за испитивање врлине и проширује се на многе, ближе приступа Божјој уредби по којој је све створено и везано узама љубави, а наш род, пошто је изгубио своју доброту кроз уведени и настали грех, поново је позвао посредством сједињења са нама. Када је све ово саобразио и исцрпио својим умом признавајући за једино добро дело смиривање неумерености јелинских философа који мисле да себи придају важност посредством плаштова и брада које носе, шта је он тада учинио? И на који начин уопште приступа философији? – Он проналази неку средину између њихове сујете и наше мудрости; од њих позјамљује изглед и одећу, а од нас истину и узвишеност. Због тога је перипатетике, академике, поштоване стоике и слепи случај епикурејаца, са атомима и задовољствима овенчавши их валовима као неки од њихових поета,[7] одгурнуо од себе што је могуће даље. У философији циника он осуђује безбожност, али хвали уздржавање од сувишног, он се противи као што видите тј. постао је пас против стварних паса, трезвена особа против немудрих и хришћанином за све. Он посрамљује гордост циника спољашњим изгледом, а малоумност неких од нас – новином одевања, доказујући да се побожност не састоји у малобитним стварима, нити да је трезвеност у мрзовољности, већ у постојаности душе, у чистоти ума и најискренијој наклоности ка добру. При свему томе човек може имати спољашњи изглед какав год хоће и заједништво са ким год му је угодно, а да и даље буде и остане оно што у бити јесте тј. да чува ум свој од чулности, а живећи међу људима познатим да и даље остане сам са собом у сагласју, чувајући трезвеност међу нетрезвенима, налик Нојевом ковчегу који је пливао над водама потопа, или налик великом Мојсејевом виђењу – купини која гори али не сагорева, нити трпи било какву штету од тога што има контакта са народом; он једноставно не трпи ништа, као што ни алмаз не губи ништа од удара, него у мери своје силе, личним примером, исправља друге људе.
Плод такве философије није био заснован на речима града, нити на било каквим, како их они називају, скиндапсима[8] и трагелафима[9] – скупови речи који ништа не значе, нити категорије разлагања и смесеу не симвама или парасимвама[10] тј. целокупна мудрост која се под овим називима подразумева; никакве линије које нише немају своје место,[11] не међусобна сазвежђа и скупови звезда, измишљена ради вређања Промисла Божјег. Све ово он сматра другостепеним стварима којима се можемо бавити само забаве ради. Прво и најважније дело за њега беше – говорити правду пред кнезовима, имати храброст пред царевима, налик на божанственог Давида који каже: пред цара, и није се постидео,[12] нетрезвеност препуштати узкомешаној светини, власт раздраженим господарима, пропаст не
сагласним породицама, сујету образованима, понос богатима, занемаривати убогост која доводи до преступа, гнев који нас лишава трезвености, неумереност у насладама, неуздржаност у смеху, прекомерну тугу; прекраћивати младалачки занос, старачку малодушност, удовичку усамљеност, очај сиромаштва. Неће ли сваки здравомислећи човек све ово предпоставити силогизмима, линијама и посматрању звезда, схвативши да би сви, ако бисмо се бавили логичким закључивањима, постали геометри и астрономи, али ни од тога не бисмо имали неке веће користи у животу, а све би се врло брзо распршило; ако у заједницама не буде ниједне од врлина које побројах, неће ли све услед неопходности доћи у пометњу и запасти у хаос? Да ли уопште треба говорити колико су врлине узвишеније од Антистенове гордости, Диогенове прождрљивости и Кратесовог многоженства? – Поштедимо ове философе, у крајњем случају због поштовања имена,[13] да би и они од овога мужа имали неке користи. Да не бисмо више расправљали о целомудрености, уздржљивости, смирености, предусретљивости, заједништву, човекољубију, нити о другим вредностима којима наш Философ премашује све друге, окренимо се ономе што је по поретку времена последње, а по важности на првом месту.
Дошло је време да после јеретичке пометње настане затишје, а Симони, Маркиони, Валентиани, Василиди, Кердони, Керинти и Карпократи, који су током дугог временског периода расецали Бога свега и ради Благога подигоше рат против Саздатеља,[14] са свим својим штетним деловањем и глупошћу, постадоше жртве своје сопствене Дубине и сасвим исправно беху предати Ћутању;[15] такође су са позорнице нестали лукави дух Монтанов,[16] Манесова тама,[17] Наватова пргавост,[18] као и злобно Савелијево залагање за једноначалност;[19] и Наватово учење је одбачено, заједно са другима који се успротивише истини, а Савелијево, као неосновано, сасвим је одбачено и презрено. Међутим, ништа друго није могло да отежа стање Цркви, јер су прогони учинили да она кроз страдања постане још славнија.
Но, кроз извесно време против Цркве се диже нова бура пучина неправде, пунота нечастивости, легеон духова, антихристосов дух, ум који са висине казује неправду, који сече Божанство, устаје онај чији је почетак ужасан, а крај још ужаснији и достојан Јудиног издајства, на чега се одважио овај Арије, који сасвим умесно носи име од ратоборне мржње.[20] Он је, почевши у Александрији у којој је замислио своје ужасно учење, као незадрживи пламен који настане од мале искре, почео да се шири већим делом васељене, да би га зауставили и оборили наши Оци и побожни лик који се тада сабрао у Никеји и дефиниоао Богословље тачним границама и прецизним терминима.
Затим наступа рђаво владање[21] и поново се оживотворава зло; као када пуцају и прскају загнојене ране; као свирепи вуци који нас окружују са свих страна, тако су они трзали Цркву. Свештеници устају на свештенике, сословија незадрживо устају против сословија, а Цар се приклања овој нечастивости, пише законе против Православља, а пред њиме се клањају људи[22] које не можемо називати ни мужевима, ни женама. Ко уопште може на прави начин описати насталу беду, прогонства, отимачину имовине, неморал, бежање многих у пустињу, пресељење читавих градова који су тамо под отвореним небом живели у беди, страдајући од кише и студени, који су били принуђени да и из пустиње побегну, пошто ни она, током времена, више није пружала сигурно уточиште људима.
Ко може верно дочарати насталу беду и ову најжешћу[23] убијања, смрт, извођење смерних и честитих епископа на јавну осуду мужева, жена, деце, стараца? Ко ће описати умешност народних владара виспрених у измишљању нових мука, а тек измишљеним мукама додају најновија, који служе срамоти јер заслужују одобравања због жестокости која премашује вољу државних старешина? Ово, надалеко познато, гоњење окончано је тако што је Персија дивно разрешила постојеће стање убивши овог злотвора, а као плату за крв многих, даровала је крв њега једног.
Сада, међутим, настаје нови прогон;[24] изговарајући се да жели да заштити хришћане од невоља које им се причињавају, он је почео да прогони истинске хришћане; због тога је ово гоњење било зверскије од пређашњих, јер је онда страдање било знаменито и славно, а сада, пак, страдање није ни мало похвално због многих људи који на страдања гледају на погрешан начин. Да ли желите да из очију свих вас, овде сабраних, измамим сузе, па чак и из очију најтврђега међу вама, казивањем о једном од ондашњих догађаја? Много је сведока који ће потврдити ово што вам ја овде говорим, јер је до многих дошло тужно казивање о овом страдању, а ја мислим да ће се историја тога времена преносити и у будућим временима.
Брод, који је носио једног презвитера,[25] страдалника не ради неког рђавог поступка, него ради Вере, спремао се на пловидбу не да би спасао, него да би погубио морнара. А он, као одважни муж, укрцава се на брод иако му је за сапутника одређена тј. намењена ватра; за то време гонитељ се весели новином изумљеног мучења. Какав сраман призор! Какво злодело! Брод је насред мора; обале су прекривене гледаоцима од којих једни посматрају шта се дешава са одушевљењем, а други са тугом. Да ли ми је, уопште, могуће да у неколико речи кажем много? Ватра све више пламти и гута брод, а са њим и путника на њему; ватра се меша са водом тј. две супродстављене стихије боре се у истом циљу да би што више мучиле побожног човека; обе оне представљају једно тело. Над морем, пак, стоји необични светилник; неко би му се, можда, приближио као кроткоме и љубазноме, али би угледао необичан и страховит призор – брод плови без крманоша, бродолом је настао без буре, презвитер је претворен у прах и пепео, а, можда ни у пепео, јер је и он био расут по води. Свештеничком чину није указана ни толика част да буде удостојен часне кончине, а ако ни кончина није часна, оно у крајњем случају да је удостојен гроба на који право имају и најнечастивији међу људима. Такав брод, који је припремио један нечастивац, донео је крај једном честитом човеку; и никада небески и карајући огањ неће бити светлији од огња који је обасјавао овај догађај!
Но, докле ћу говорити само о споредном? Време је да се окренем теби и твоме личном подвигу,[26] твојим страдањима ради побожности која си, као прекрасни печат, придодао ранијим подвизима. Зло поменуте јереси имало је велику и пуну моћ у твоме граду, у којем се и појавила. Међутим, најсветије око Архијереја Јерејима, твога наставника у исповедању, поученог личним подвизима ради побожности, тај велики глас, стуб Вере, тог (да ли се може рећи) другог светилника и претече Христовог, уснулог у дубокој старости препуној богоугодних дана, после прогона, после подвига, после многих гласина и после живог мртваца,[27] к себи га је узела Тројица ради које је он и живео, ради које подноси невољу (уверен сам да на основу овога описа, сваки од вас препознаје Атанасија). Тада се у Цркви издиже нова египатска казна или рана – издајник истине, вучји пастир, разбојник, лупеж који прескаче тор овчији, други Арије, мутни развратник[28] и непознат, безбожни поток, обилнији чак и од извора.[29] Језик ми се кочи док говорим о ондашњим зверствима и убијањима помоћу којих се ова звер дочепала светога престола, а која су претходила његовом успону. Ипак, оплакаћу тек малобројне (и ви их оплакујете, као што сте их и оплакивали), вапијући речима Давидовим: Боже, пагани погазише твоје наслеђе, оскврнише твој храм свети, односно, птицама бацише тела твојих служитеља као јело[30] и храну зверима. Колико су се само хвалили они! Како су срамно оскрнавили свети храм различитим нечастивостима и сваковрсним злоделима! Предводио их је човек,[31] безбожан и безакон, који чак ни име хришћанско није носио (што је још срамније у целој ситуацији), већ је у храм Божји дошао директно од идола, од нечастиве, гнусне и одвратне крви, а својим ругањем над нама вршио је, уствари, службу демонима. Подигла се сила која кипти јарошћу – неуобичајена и свирепа војска устаје против ненаоружаних и неборбених људи. Истеран је из града наследник Светога, свештеник који је помазан Духом по закону и чину, украшен седом косом и трезвеношћу,[32] а зацарио се Тавеил, наследник туђинске власти.[33] Против светих је подигнуто оружје, ка неприкосновеном су испружене нечисте руке, а појање химни је заглушено звуком трубе. Погледај шта је иза свега јоШ дошло: људи су мртви падали у светишту, жене, које су у себи носиле природно бреме, гажене су ногама због чега су превремено рађале свој плод, или верније казано, постајале су нероткиње, дјеве су немилосрдно вукли, предавали су их позоришним мучењима (колико се сада стидим мужева и жена, док прикривено описујем догађаје, толико се стидим и због њих које су тада обнаживали); једни од њих су, избезумљени призором, скакали у бунар који се налазио унутар храма, други су стрмоглаво скакали са горњих спратова, а неки су опет масовно падали преко умртвљених тела по поду. Убиства су се дешавала за убиствима, страхота је долазила за страхотом; светиња је погажена нечистим ногама, олтари су обесчашћени срамотним телесним представама и певањима, чак и (како чујем чији језик може бити толико храбар да изговори све то?) плесањем и кревељењем; богохулни језици су проповедали са светитељских престола, тајанство је препуштено порузи, појање химни је умукло, а уместо њих чуло се урликање; потоци крви су текли, као и реке суза; свештенике су хапсили, отшелнике приводили – све је наликовало упаду асираца када су ушли у свети Јерусалим! Ни реч није у стању потпуно да опише, а ни ухо да чује све оно што се тада дешавало, нити да оплаче све то на достојан начин; Јеремији су потребни душа и глас, јер он лично потражује извориште суза, позива зидове да излију сузе због свих страдања, заповеда плач путевима сионским, јер у време празника нема ко да ходи по њима.[34] – Такве догађаје је видео Исток, али их је и Запад оплакивао, пошто је тамо прогнани свештенослужитељ[35] јавно показивао знамења и трагове насталог безумља. На који начин? Није показивао мртваце, него окрвављену одећу је показао Римској Цркви, настојећи да код свих измами сузе и тихо сажаљење, како би постојећа страдања што веродостојније приказао и добио помоћ у насталој невољи која је, како нам је познато, у скоро време и послата. Ко је моћан врло брзо стаје на страну слабога и на основу добровољног расположења одабира друштво униженога.
Нико од побожних људи није могао на ово да гледа равнодушно; тим пре ово треба да побуди тебе који си много савршенији умом и пламенији ревношћу. Због тога се ти бринеш за речи, иако и сам страдаш од напада нечастивости. После многих ратоборстава у којима си се ти подвизавао, и речима и делима, правде ради, поучавајући, саветујући, подстичући, изобличавајући, прекоревајући, посрамљујући обичне људе, али и старешине народне, појединачно и свенародно, у свако време и на свакоме месту, и најзад, када се злочестива власт избезумила, тебе су ухапсили и (колико је благородно твоје страдање! колико су свештене твоје ране!) предали твоје тело да се бичује. Мада си видљивим делом твога бића изнемогао, унутрашњост ти је остала бодра. Сви гледаоци су уочили твоју одважност, а када је твој језик онемоћао и престао да саветује, твоје ћутање је постало учитељ трпљења. Шта се после тога десило? Тебе, који нигде немаш ни своје, ни туђе ти, стране, прогањају из отаџбине ради тога, ја тако мислим, да би се и други научили од тебе побожној трезвености. Оазис је одређен као место твога заточеништва; иако је реч о пустињи у којој нема људи, ипак је, захваљујући теби, ова пустиња поетала значајно насеље.
Саопшти нам добре плодове које је родило твоје прогонство, како бисмо се ускористили и плодовима твога повратка. Дозволи да нам твој повратак буде свеопшти призор за гледање. Кога си ти у пустињи научио трезвености? Кога си разуверио у нечастивим мислима? Кога си привео побожности? Као да пред собом гледам тамошње твоје училиште, тако да схватам и ово сабрање око тебе. Кажи нам и ово: јеси ли имао какву-такву утеху или било какав одмор телу, или је и убогост представљала саставни део твога љубомудрија? Има ли сведока твојим подвизима, или си и у овоме оскудевао? Да ли си желео да видиш сестре са којима си се обучавао у чистоти и трпељивости, или си се уздигао од своје везаности за њих? Да ли те је онеспокојавала усамљеност твоје престареле мајке, или си непоколебив био у уверењу да си је оставио у најнепоколебивијој заштити – у побожној нади?
Међутим, пошто си се вратио нама (што је прекрасно урађено), Онај који прославља све који Га прослављају, који раздражује раздражљиве, који испуњава вољу оних који Га се боје,[36] а мртвима удахњује силу васкрсења, који је четверодневног Лазара, а тебе четворогодишњег, оживотворио мимо свих очекивања, који, по виђењу дивног и најузвишенијег међу пророцима – Језекиља,[37] саставља кости са костима и састав са саставом, и тебе је, испуњеног љубављу према нама, поново вратио онима који те љубе; због тога ти настави оно исто дело и са истом одважношћу, да не бисмо помислили да су те страдања омекшала или да због страха избегаваш трезвеност и љубомудрије. Посрами, као и раније, и сујеверје јелина, и њихову многобожачку безбожност, древне и нове богове, гнусне басне и још гнусније жртве, како о томе говори неко од њих самих,[38] чишћење ране раном тј. тело телом, собствено тело – телом бесловесних животиња. Посрами и њихове кипове, срамне идоле којима ограничавају Божанство, што је жалосно слепило, или ако њима само осликавају Божанство, онда је то незнање! Нека нам лично објасне где се налази узрок таквог безобразија и који се тајанствени смисао крије у томе? Познато нам је да и изображавање прекрасног не може бити безлично, или нека нам објасне шта се, уствари, у овоме крије осим онога што видимо? Нека објасне шта је суштина свему? У којим књигама су ово пронашли или код којих богослова? Још ревносније посрами нарастајуће јереси, јер си лично искусио страдања због њих; љубомудрије због страдања постаје још одважније, снажи се у невољи, као што се ужарено железо прекаљује у хладној води.
Ограничи прикладном мером и нашу побожност, научи нас познању, како Јединог нерођенога Бога – Оца, тако и Јединога рођенога Господа – Сина (називамо Га Богом када о њему говоримо засебно – καθ εαυτον, али и Господом, када Га помињемо у контексту са Оцем; Богом – по природи, а Господом – по једноначалности), и Јединога Духа Светога, исходившег или исходећег од Оца, Бога за оне који трезвено мотре на предложено,[39] који су узвишенији схватањем од оних нечастиваца који Га оспоравају тј. који су много духовнији.
Научи нас да не сматрамо Оца подначалним (да не бисмо тиме увели нешто првоначалније од првоначалнога чиме би се биће првоначалнога превратило), а Сина и Духа да не сматрамо безначалнима (да не бисмо од Оца одузели оно што му је својствено). Они нису безначални, нити су у било којем одношају (што и представља проблем) безначални. Они нису безначални у односу према Виновнику; наиме, као што је светлост од сунца, тако су и они из Бога, иако нису после Њега. Но, Они су безначални у односу на време, јер не стоје под временом (не зависе од времена), иначе би временски ток био старији од онога што је ванвремено, а самостално би зависило од несамосталног! Поучи нас да не уводимо три начела, да не бисмо тиме увели било шта од паганског или многобожачког, односно, да не уводећи једно не уведемо било какву примесу јудејског начела – оскудног, зависног, немоћног, или да предпоставимо како, тобоже, Божанство само себе једе (како поступају они који Сина, мада изводе од Оца, ипак Га на крају поистовећују са Оцем), односно (што обичавају данашњи мудраци) унижавају природу Сина и Духа, и отуђују је од Божанства, као да се Оно плаши супротности и није у стању да изнедри нешто узвишеније од творевине. Научи нас да не сматрамо, нити исповедамо, Сина нерођеним (због тога што је Отац само један), а Духа Сином (због тога што је Јединорођени само један). Сва ова божанска својства припадају Њима на специфичан тј. својствени начин, односно: Сину – синовство, Духу, пак – исхођење, а не синовство. Научи нас да Оца називамо истинитим Оцем, али и у много истинитијем смислу од онога у којем сматрамо и називамо наше овоземаљске очеве, пошто је Он Отац у јединственом смислу тј. на свој начин, својеврсно, а не налик на плотске оце – Отац је Најјединственији тј. није Отац у јединству са било киме; Он је Отац Јединственог и Јединог Сина тј. Јединорођеног – Отац на искључиви начин тј. Отац који није постојао пре Сина, Отац целовито и целовитог Сина (овако шта не смемо казати за наше очеве), Отац од свагда тј. није касније постао Отац. Научи нас да Сина исповедамо истинитим Сином због тога што је Он јединствени и једини Син јединственог Оца, Син у искључивом и јединственом смислу, а не да је заједно и Отац – Син целовито и целовитог Оца – Син изначално и свагда, а не да је некада почео да буде Син; Његово Божанство није последица примене већања, нити је Његово обожење последица усавршавања, у смислу да Отац некада није био Отац, а Син није био Син. Научи нас да Светога Духа на истинити начин исповедамо Светим, из разлога што нико други није тако, и у тој мери, свет као Он, а светост Духа представља нешто самостално, а не нешто придодато; Његова светост није нешто нарастајуће или усавршавајуће, нешто што на било који начин постаје или се прекраћује у времену. И Оцу, и Сину, и Духу Светоме, заједничко је апсолутно, непочињуће, биће и Божанственост; међутим, Сину и Духу својствено је да биће имају од Оца. Особено својство Оца јесте нерођеност, а Сина рођеност, а Духа Светог исходност (εκπεμψις). Ако би на било који начин појмио смисао и начин (рођења и исхођења), шта би тада оставио Њима самима који једини, по сведочанству Писма, (по)знају Једни Другога тј. познају се Један Другим,[40] или шта ћеш у том случају оставити и онима међу нама који ће у одређено време бити просвећени тамошњом[41] светлошћу? Најпре постани налик на ово што рекосмо и тада ћеш познати онолико колико су Они познати Један Другим. Сада учи да се јединствено позна: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, којој се клањамо, у којој су и раздељеност и јединство недостижно несхватљиви. Не плаши се да ћеш, исповедајући рођење, приписати Божанству страдалност. Божанство, иако рађа, ипак не страда. Ја ти у том смислу поручујем да Божанство рађа на божански начин, а не на човечански начин, из простог разлога што и његово биће није човечанско. Плаши се да Богу не припишеш време и створеност тј. тварност; ако је произашао у времену, онда није Бог. Плаши се да, без нужде, заузимајући се за Бога, не одбациш Бога, учинивши себи службеном творевином Тога који је једнак Оцу по Божанству, који ће и тебе ослободити од робовања, уколико искрено исповедиш његово владичанство. Не плаши се да исповедиш исхођење; Богу, који у свему обилује, не приличи неопходност – или да не изводи или да изводи. Плаши се отуђења и оне претње која је намењена свима који не богословствују, него хуле на Духа Светога.[42] Не указуј рђаву част Једноначалности, скраћујући или обрезујући Божанство. Не стиди се да ће те неко оптужити за тробоштво, као што неко може бити оптужен за двобоштво; са њим ћеш заједно и ти, или оповргнути оптужбу, или ћеш запасти у проблем, или када и ти, заједно са њим и његовим умовањем доживиш удес Божанства, тада ће Оно у твојој свести постати неповредиво, иако ће речи постати немоћне. Боље је онемоћати у умовању под руководством Духа, него ли, јурећи за безбрижношћу, без икаквог труда сагласити се са нечастивим мишљењима. Занемари садашњост и приговоре – ту нову побожност, ту танану мудрост и презири је више него паукову мрежу у којој се задржавају муве, али је осе врло лако поцепају, а да не говорим о палцу или нечему још снажнијем. Научи да се само једнога бојиш: да својим лажним умовањем не поткопаваш Веру. Није невоља ако неко буде побеђен речима; није свакоме дат дар речи. Страшно је ако се ко удаљи од Божанства, јер је надање свима неопходно.
Ти и сам расуђујеш овако исто, а колико ја знам, и много пажљивије и савршеније. У то ме убеђују твоје ране и све тегобе које си претрпео ради побожности. Ја ћу, у мери својих сила, такође поћи твојим примером. Када усмериш твој пут на добро, присети се Тројице која обитава у скинијама (уколико Бог живи у рукотвореним храмовима); присети се ове мале жетве. Мада по њој није мали број семења бачен, ипак је она малена и оскудна тј. на њој се не може много пожњети. Тешко мени, јер сам као кад се обере летина, као када се пабирчи после брања виноградског (ако је умесно да овде користим речи Пророкове).[43] Видиш какав је код нас убир плодова; због тога се постарај да се и гумно обогати, а тоцило да постане употребљивије. Причај и моме призвању, о невероватном преселењу које учиних не ради тога да бих се нешто раскалашио, него да бих страдао ради зла, да бих кроз кушање беде задобио и славу. Надам се да ће ти у молитви помоћи и овај народ који ти је сапутник у странствовању – ова бројем оскудна паства, али богата побожношћу; њихову стешњеност ја више уважавам неголи широкогрудост било које друге пастве. Ово објављује Дух Свети. Са њим ћеш проћи кроз ватру, укротићеш звери, умирићеш властелине. На такав начин се спреми за пут, тако путуј и опет нам се врати изобилно обогаћен, сугубо овенчан, појући са нама победничку химну, и сада и од сада, у Христу Исусу Господу нашем. Њему слава у векове, амин!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Философ Ирон, како се види из ове речи, беше родом из Александрије, а по схватању је био циник; пострадао је за православље од аријанаца: био је исечен и осуђен на прогонство. Јероним, у списку црквених писаца, под именом философа Ирона, подразумева Максима, такође циника, познатог нам из живота св. Григорија Богослова због тога што је покушао да насилно присвоји за себе катедру Константинопољске Цркве.
  2. Обраћа се Философу Ирону.
  3. Како примећује Илија, Ирон, као циник, облачио је бели плашт који св. Григорије назива туђим хришћанима који воде трезвен живот тј. монасима, можда због његове боје.
  4. Свети Григорије, називајући Ирона псом, чини поређење са његовим уверењем, јер је био циник; ово наименовање је узето од речи χυων = пас.
  5. Паганима.
  6. Тј. са Константинопољом.
  7. Платон, у својој Републици, признавајући Хомера као веома важног за младићки узраст, каже да је добро за њега да га, овенчавши га валовима, пошаљу изван града.
  8. Скиндапс – врста индијског растиња. Пошто овакво растиње не може нигде другде да се види, св. Григорије овај назив користи да би означио оно што реч ништа не означава.
  9. Трагелаф – животиња, која у себи представља спој козе и јелена; њу св. Григорије сматра бесловесним бићем.
  10. Лукијан, исмевајући Хрисипову философију, ставља му у уста следеће речи: ако хроми човек својом хромом ногом запне за камен и паднувши добије рану, онда ће његова хромост бити симвама, а рана на хромој нози – парасимвама.
  11. Свети Богослов овде говори о геометријским линијама и тврди како оне нигде немају места тј. ни у творевини, јер се разматрају и сагледавају апстрактно од тела, нити у мислима, пошто оне нису нешто мисаоно.
  12. Пс 119:46.
  13. Тј. циника, јер је и Ирон био циник.
  14. Валентин, Кедрон, и многи други, учили су да није благи Бог био саздатељ света.
  15. Дубина (pafloc) и Ћутање (avyn), по учењу Симона, Маркиона и њихових наследника, беху главни Еони.
  16. Монтан је са собом водио једну нечасну жену коју је називао Духом Светим.
  17. Манес је учио да је необразована и хаотична материја или тама, савечна Богу.
  18. Нават није дозвољавао покајање онима који се одрекоше од вере у Христа, али ни свима онима који су пали после крштења, као ни двоженцима (бигамистима).
  19. Савелије је Три Лица Свете Тројице сливао у једно Лице Оца.
  20. Тј. од паганског бога рата, Ареја или Марса.
  21. Констанцијево.
  22. Велики утицај на Констанција је имао евнух Јевсевије који је био аријанац.
  23. За време Јулијана одпадника.
  24. За време императора Валента, који је био поборник аријанаца.
  25. По причању једних – Урбана, а по причи других – Теодула.
  26. Обраћа се Ирону.
  27. Објашњење овога види у беседи у част светог Атанасија Великог.
  28. Ав. 2:15
  29. Реч је о аријанцу Лукију, који је са катедре прогнао Атанасијевог наследника Петра и насилно заузео епископски престо у Александрији.
  30. Пс 74:3-4.
  31. Паладије, градоначелник Александрије.
  32. Наследник св. Атанасија, архиепископ александријски Петар.
  33. Тавеилом св. Григорије Богослов назива напред поменутог аријанца Лукија, који је прогнао архиепископа Петра и насилно заузео његов престо у Александрији.
  34. ср. Јер 9:1; Плач Јер 2:18; 1:4.
  35. Александријски архиепископ Петар, спасавши се од аријанаца, побегао је у Рим папи Дамасу, показавши му окрвављену одећу убијених хришћана од стране аријанаца. Види код Сократа књ. 4, гл. 22, и код Никифора књ. 11, гл. 26.
  36. I Цар 2:30; Пон зак 32:21; Пс 145:19.
  37. Јез 37:7.
  38. Хераклит.
  39. cp. Приче 23:1.
  40. 1 Кор 2:11.
  41. Вишњом (небеском).
  42. ср. Мт 12:3132.
  43. Мих 7:1.

Comments are closed.