САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXII
О миру[1]
 
Ревност је пламена; дух је кротак; љубав је милосрдна или, боље рећи, она је, уствари, милосрђе; нада је дуготрпљива. Ревност пламти, дух нас чини кроткима; нада оживљава; љубав везује и не дозвољава да се раздвоји оно што је код нас прекрасно, мада смо по природи ми раздељени. Са љубављу бива једно од трога: она, или обитава у срцу, постојана је; или, поколебавши се, поново устаје; или, ако се удаљи, поново се враћа. Она наличи растињу које, ако насилно погазимо, а потом удовољимо њиховој слободи, поново се разбокори и врати у пређашње, непогажено, стање. Тиме растиње показује својство по коме га насилно можемо поломити и погазити, али га не можемо исправити. Истина је да нам је порок по природи придодат, а наклоност ка рђавом веома је снажна; то је поток који се сурвава са стрмени; то је лако запаљива трска или шаш која се од искре претвара у велики пламен и сагорева заједно са својим настанком; огањ је пород вештаства, истребљује га као што порок уништава порочне људе, али истовремено и нестаје са њима, те су му они, уствари, храна. Ако се неко, пак, устали у добру и ту навику усвоји за себе, он ће много теже пасти, него да из почетка мора да пређе нови пут ка добру; свако добро, наиме, утемељено временом и трезвеним расуђивањем, претвара се у природу; исто као и љубав која је у нама и са којом ми савршавамо служење истинитој љубави, љубљеној и, са наше стране, одабраној као наше руководно начело током целог живота.
Где су они који мотре на наш живот и на поступке (иду ли они добрим или лошим путем), који гледају не ради тога да би проценили, него да би осудили, који гледају не ради тога да би учествовали, него да би се радовали злу, да би клеветали добро, а рђаво истицали, како би у туђим ранама тражили изговор за личне пороке? Нека суде по правди! Пословица каже да је и заједљивост некада добра, уколико би нас опасност од непријатеља учинила обазривијима. Међутим, они сада расуђују и суде са злобом и мржњом тј. помраченим начином расуђивања, због чега њихово расуђивање није веродостојно. Дакле, где су сви они који једнако мрзе Божанство и нас? – Од свих наших страдања, најславнија су она која подносимо ради Бога. Где су све те снисходљиве судије личних поступака и строги истражитељи других, да би и у томе изопачили истину? Где сте ви, који сте прекривени собственим дубоким ранама, а нас прекоревати за сваку ситницу; који непрестано падате, а нас исмевате и када се спотакнемо; који се давите у блату, а радујете се када угледате нашу мрљу; који сте слепи због брвна у очима, а указујете на трун у нашем оку који не ствара велики бол у очима, јер се лако може извадити из ока? Будите сада учесници у нашим тајнама; позивамо вас у заједницу са нама и омрзнуте (каква самоубеђеност или дрскост) себе предајемо на суд непријатељима, да бисте ви и даље били и остали посрамљени и побеђени, када вас наша болест (шта је туђије од овога?) убеди у наше здравље. Међу нама нема размимоилажења у учењу о Божанству, него се ми подвизавасмо у добру и нисмо се спорили о томе које од нечастивих учења треба издвојити или поштовати – оно, које скраћује Божанство или оно којим се од Божје суштине одсеца једини Дух или, са Духом, заједно и Син – нисмо се, као што рекох, спорили о томе да ли треба прихватити једну или двојну меру нечастивости. Такве су (говорим укратко) садашње болести; сада се у срцу стављају путеви твоји,[2] али не исповедања, него одрицања, не богословља, него богохулства; сада сви једни друге премашују богатством злобе као да се не плаше несреће, уместо да се надмашују у човекољубивости и умерености. А ми не поступамо тако. У учењу о Божанству (да не буде много казано тиме) ми се руководимо јединомислијем и сагласјем, колико је и Божанство само у себи сагласно. Ми постадосмо једна уста и један глас[3] али не да бисмо градили кулу, као они у старини; они су били јединствени у злу, а ми користимо јединомислије ради добра, да бисмо једнодушно и једним устима славили Оца и Сина и Светога Духа, да би и за нас казали, заиста је са њима Бог[4] који сједињује сједињене и прославља оне који га прослављају, али не само да би се ово могло казати, него да би се у ово оправдано и веровало.
Постоји нешто у чему смо се и ми усаглашавали. Не спорим да је то рђаво; није било упутно омогућити лукавима приступ и дати злим језицима слободу. Уствари, то није толико лоше, колико се то чини нашим клеветницима. Уколико је нама, као људима, својствено да у нечему и погрешимо: ево у чему је наш пропуст – ми бејасмо веома пастирољубиви и нисмо могли да решимо које је од два добра битније, те се решисмо да уважимо и једно и друго. То је наша кривица; због овога нека нас криви или брани ко год жели. Једино се на ово могу позивати јеретици; осим овога, ма колико то желели, не могу пронаћи ништа друго. Угинуле и надуте муве покваре уље, каже неко;[5] међутим, завист не може штетити добру иако то жели, јер истина, као што закључујем са Јездром, снажнија је од било чега.[6]
На овакав начин ми смо прекратили, и прекраћиваћемо, своја лична несагласја, пошто је немогуће да оци немилостиво суде својој деци, нарочито при посредовању Тројице коју сви исповедамо, а ради које се дижу против нас невоље и ради које ми нећемо подстицати невољу, нити ћемо ступати у бој. Ја сам присталица мира – ја, тако мали човек за такво дело; наиме, Господ смиренима дарује благодат, а високе смирује до земље.[7] Шта ви, који нас мирите, кажете на ово (ви сте стварни наши миритељи и мимо своје воље указујете нам овакву милост)? Ако ми у било чему грешимо, малом или великом, ви због тога нећете бити бољи. Као што ми нисмо достојни хвале због рђавих дела, ако некада посрнемо и паднемо, тако и ви нисте ништа мање злобни уколико се деси да ми и погрешимо – чак сте и гори, јер са нама, који падамо, опходите се веома жестоко.
Да бисте ви могли сагледати наше јединомислије у свему, а на основу тога да бисте закључили да ћемо ми у свему бити сагласни, мада вас је у то, бар мислим, уверило и ово што видите – и правдољубиви отац и благопокорни син заједно седе и угађају један другоме подстичући у вама ту искру побожности и једнодушности, каква је она по себи; нека вас у то убеди и ова реч. И као што ви слушасте једнога[8] (ваше дивљење све до сада чује ухо моје, а скривено у срцима, добро знам, узвишеније је од онога што се излило у ваздух), тако чујте и мене уколико опет желите да чујете, или ако је било коме међу вама слаб доказ ово што се говори и што је много пута већ проповедано: сва искушења и сво камење које ми се подмеће под ноге не бих ли се спотакнуо, већ трпим, а спреман сам и даље да их трпим, сматрајући да за мене није штета ако страдам, већ ако будем лишен страдања, поготово ако невољу подносим ради Христа, пошто ћу због тога примити прекрасни плод – умножавање ових људи. Дакле, шта ви хоћете? Јесте ли се убедили овим? Треба ли и даље да износим доказе и да још богословствујем? Хоћете ли поштедети моју немоћ због које вам и ово једва говорим? Или је вама, као људима са тешким слухом, потребно много пута понављати једно те исто како бисте схватили? Чини ми се да ви својим ћутањем изазивате и подстичете моју реч; ћутање је, како каже пословица, знак одобравања. Дакле, примите реч обојице из једног срца и из једних уста.
Жалим што не могу да се попнем на једну од највиших гора и да гласом, адекватним жељи, пред целом васељеном као у позоришту, узгласим свима онима који нетрезвено мисле: синови људски, докле ћете бити тврдога срца, докле ћете љубити сујету и тражити лажи?[9] Због чега не поштујете једну просту Божју природу, наместо три природе које су међу собом разједињене и раздвојене, (није страшно ако кажем) које се међусобно боре и противе једна другој, свеједно да ли због мањкавости, да ли због излишности, или поштујете једну природу, али оскудну, затворену у тесним областима, без својстава да постане начелом било чега великог због тога што то не жели или не може да постане: или због зависти, или из страха; из зависти – да се не би појавило нешто истоветно, а из страха – да се не би појавило нешто противно и непријатељско? Међутим, колико је Бог достојанственији од творевине, толико је приличније Првоузроку да буде начело Божанства, а не творевине, толико је приличније, посредством Божанства, да она снисходи до творевине, а не да се ради творевине изједначује са Божанством; овакво умовање приличи надуваним умовима који не познају меру.[10] Уколико, исповедајући достојанство Сина и Духа, почнемо да их исповедамо као безначалне или почнемо да их доводимо до неког другачијег начела:[11] онда смо заиста у опасности да осрамотимо и вређамо тиме Бога, или ћемо морати дозволити нешто још богохулније. Уколико (без обзира колико узвишаваш Сина и Духа) Их не ставиш изнад Оца, нећеш Их никако одвојити од Узрочника, него ћеш ка Узрочнику одводити и благо Рођење, и чудесно Исхођење.
Упитаћу и ја тебе, љубитељу нерођења и безначалства: ко више вређа Бога; онај који Га поштује и исповеда Начелом таквога Сина и таквога Духа каквим Их ти признајеш и исповедаш, или онај који Га исповеда начелом не таквога Сина и таквога Духа, него као подобних му по природи и једнаких у слави, како их наше учење исповеда? За тебе је много части, врло много части, да имаш сина који најсавршеније личи на оца и служи као тачно обличје свога родитеља. Ти би више пристао да будеш господар хиљаде робова, него да будеш отац једног сина. Има ли за Бога веће части него да буде Отац Сина који служи као умножавање, а не умањивање, његове славе, једнако да буде и Изводитељ Духа? Зар не знаш да, признавајући Начело (обухватам Начело Сина и Духа) за начело творевине, тиме не поштујеш, уствари, Начело, а уједно срамотиш и Оне који исходе из Начела? Не поштујеш Начело због тога што Га сматраш за начело нечега што је унижено и недостојно Божанства. Вређаш и Оне који исходе из Начела због тога што их унижаваш и умањујеш, што их поистовећујеш са творевином, па чак их представљаш и маловажнијим од творевине, уколико Они постоје само ради творевине, а док није било творевине ни њих није било, као што ни уметниково оруђе није постојало пре него што се уметник родио, уствари, њих не би ни било да Богу није било угодно (као да за Бога није довољна само жеља) да ствара било шта кроз њих. Јер све што постаје ради било чега другог, униженије је достојанством од онога, ради чега постаје. А ја, доводећи начело Божанства до невременог, нераздељивог и неограниченог, поштујем и Начело, али и Оне који исходе из Начела – прво, због тога што је Оно начело таквих исходећих, а ове због тога што Они тако, таквим и из таквог Начела исходе, неодвојени од њега ни временом, ни природом, ни припадајућим им клањањем; Они су једно са Њим – али (мада је необичан овакав начин изражавања) засебно, засебно су од њега – али сједињено, ништа мање достојни поштовања – представљени и познати, како у међусобном свом одношају, тако и сваки по себи – савршена Тројица, из Тројице савршених. Божанство је иступило из јединичности ради богатства, прескочило је двојност, због тога што је Оно изнад материје и форме из којих се састоје тела, и ограничило се тројношћу (првим што превазилази састав двојности) због савршенства, како не би била ни оскудна, али да се не би разлила до бесконачности. Прво би одржавало одбојност према заједници, а последње – беспоредак; једно би било савршенство у духу јудејства, а друго – паганства и многобоштва.
Узећу у разматрање и то (а овакво моје расуђивање свакако није незрело или просто, већ врло основано), да за тебе не представља никакву опасност да признаш Сина рођеним, пошто Нерођени, будући да није тело и да рађа, не трпи ништа што је својствено телесном и вештаственом. Чак и општи појмови о Богу дозвољавају да му приписујемо рођење. Због чега се плашити страха, тамо где нема страха,[12] и држати се нечастивости, како се каже, из ничега? – Напротив. Ја се плашим да ћемо искривити појам о Божанству уколико допустимо твар у Божанству. Јер створено није Бог и саслужитељ наш није Владика; мада му приписују првенство међу творевином и слугама, и једино у томе показују снисходљивост према Ономе којег понижавају. Међутим, Онај који лишава дужне части не поштује се тиме што даје, колико губи због онога што одузима, мада оно што се даје има изглед почасти.
Ако уобразиш да приликом рођења страсти добијају своје место, ја мислим, да оне имају своје место и у стварању. Просто не знам на који начин твар може бити створена бестрасно.
Ако је (Син) и нерођен и нестворен, онда слободно додај и остало[13] тј. осмели се да изговориш оно исто што кажеш када га називаш творевином. За твоју дрскост, злобни вредноватељу и судијо Божанства, није ништа недоступно и неприкосновено. За тебе не постоји ништа боље чиме би се прославио, сем да Бога одвојиш од његовог владичанства, а то исто чине властољубци и лихвари са људима слабијима од њих.
А ја ћу понављати једну и исту, уз то веома кратку, изреку: Тројица је заиста Тројица, браћо! Реч, пак: тројица не означава број неједнаких ствари (шта би нам тада сметало да, ређајући са овим или неким другим бројем ствари, их назовемо десетком, стотином хиљада; пошто је ствари, изображених бројем, много, много више од показаног сада), него јединство једнаких и једнако славних; при томе назив сједињује то што је сједињено по природи и не дозвољава да се распадањем броја разруши неразрушиво.
Тако ми расуђујемо и тако држимо; знање о узајамном односу и поретку у Тројици остављамо њој самој и онима међу чистима којима је лично Тројица благоволела да открије ово, или сада, или касније. А ми знамо да је једна и иста природа Божанства, коју познајемо у Беспочетном, у Рођењу и Исхођењу (као у уму који имамо, у речи и духу, уколико се чулном уподобљава духовно, и мало узвишенијем, док тобожњи образ не достигне истину). Знамо да је Оно само са собом сагласно, свагда истоветно, безколичинско, невремено, нестворено, неописиво, никада није било, нити ће бити само себи недовољно. Знамо да је Божанство живот живота, светлости и светлост, добра и добро, славе и слава, Истинито и Истина и Дух истине, свети и изворне светиње, свака (замишљена засебно, колико је уму могуће да раздели нераздељиво) јесте Бог и све три (замишљене заједно) такође су Бог, по сходности кретања и природе. Знамо да Оно ништа није оставило узвишеније од себе, нити је премашило било шта друго, јер такво шта није ни постојало; знамо, да Оно неће после себе ништа оставити и превазићи, јер неће ни бити ничега таквог; знамо да Оно не допушта ништа једнако себи пошто ни једна од створених, служашчих, саучествујућих и ограничених суштина не може достићи господствујућу и безграничну Природу, која друге чини својим причасницима. Наиме, неке од ствари су савршено удаљене од њега; друге су, пак, унеколико близу њега и још ће му се приближавати, али не по својој природи, него по причашћу његовој природи и само тада када се добро покоравање Тројици покаже било чиме узвишенијим од робства; ако добро познавање владичанства не представља собом слободу и царство, али по скудости ума не треба мешати то што између себе има растојање. А за кога је толико узвишено рабство, шта ће за њега бити владичанство? Ако је и познање блаженство,[14] какво је тек Оно што упознајемо? – Томе нас доводи велика тајна! Томе нас води вера у Оца и Сина и Светога Духа, и у свима заједничко име! Томе нас води новорођење, одрицање од безбожја и исповедање Божанства тог заједничког имена! Због тога, срамотити и одвајати Једнога од Тројице значи сраДотити исповедање тј. и новорођење, и Божанство, и обожење, и наду. Видите шта нам дарује Дух кога исповедамо као Бога и чега нас лишава – ако га поричемо. Прећутаћу о страху, и о гневу који прети онима који не поштују, него срамоте и вређају Духа.[15]
Тако, ето, што је могуће краће, излажем вам наше љубомудрије – догматски, а не такмичарски, по начину Рибара, а не Аристотела, духовно, а не лукаво смишљено, по уставу Цркве, а не тржнице, за корист, а не због славољубља, да бисте ви који на народним сабрањима исповедате насупрот нама, само у овом једном јединомислију познали да ми заиста једно мислимо, једним духом смо одушевљени и дишемо, и да се не сабирате више као гладни, нити да бисте злобно препричавали (не знам како то да формулишем) наше малобитне падове или дечачке поступке. Врхунац беде налази себи заштиту не у сопственој сили, него у туђој немоћи. – Ево, ми ћемо пред вашим очима пружити један другоме десницу! То је, ето, дело Тројице, коју у сагласју славимо и којој се клањамо! Нека вас све ово учини много снисходљивијима и православнијима! О, када бисмо ми били услишани! О, када би овај дан постао нарочити дан, свети дан, дан измирења, а не спотицања, не спомен искушења, него победним торжеством, да би наше узајамно јединомислије и јединомислије целе васељене у којој су једни до сада били здрави, а други се вратише здрављу, а неки опет почињу да се враћају, и за вас послужило као узрок спасења и новосаздања!
Света, достојна клањања и дуготрпељива Тројице! – Дуготрпељива, јер си толико дуго времена испољавала своју дуготрпељивост према онима који су Те расецали! Тројице, којој служитељ и нелицемерни проповедник и ја постадох још одавно! Тројице, коју ће сви познати некада – или посвећени, или кажњени од тебе! Прими у ред својих поклоника и све ове који Те сада вређају, да не бисмо изгубили ни једнога од малих, па ма ја лично изгубио нешто од благодати (не усуђујем се да кажем све оно што је казао Апостол)![16]
Вама је све ово непријатно, болује језик и мучи се казаним. Током времена размотрићемо и ваше ставове, или ће их размотрити они који буду имали више времена од мене. Дознаћемо и ваше прекрасне породе или вашу недоношчад; када будемо одлучном и непоколебивом речју разбили и уништили насад аспидски,[17] показаћемо да је он пуст и надуван само ваздухом тј. открићемо каква се то нечастива гуја крије у њима – гуја, али већ мртва, несавршена, непокретна, која је угинула у порођајним мукама, и пре но што се родила већ није постојала (изражавам се вашим речима да би и вама казао нешто пријатно), колико мрска у своме зачећу, толико жалосна при доласку на свет. А све ово, колико знам, дарује нам Тај који је дао власт да газимо аспида и гују, и да уништавамо змије и скорпије, ко је све покорио под ноге наше, и сатану, који је или због пређашње светозарности, као муња са неба пао, или због тога што је касније он постао изгубљен и претворио се у гмизавца, налик на змију у бегу, да скршимо, да бисмо се и ми унеколико умирили од невоља, како сада, тако и касније, када потпуно побегне од нас и болест, и туга, и болни уздах, у Христу Исусу Господу нашем. Њему слава и моћ у све векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Говорено током општег сабрања једноверних, након измирења.
  2. Пс 84:5.
  3. Пост 11:1.
  4. I Кор 14:25.
  5. Проп 10:1.
  6. II Јездр 4:35.
  7. Јак4:6; Пс 147:6.
  8. Оца. Св. Григорија Богослова.
  9. Пс 4:3.
  10. Овакво беше богохулно учење аријанаца који су тврдили да је Син створен ради нас и да је кроз њега, као кроз неко оруђе, Бог створио све нас и, да Богу није било угодно да ствара нас, не би било ни Сина. Никифор, књ. 8, гл. 8.
  11. А не до Оца, као начела.
  12. Пс. 13:5
  13. Тј. да Син не постоји.
  14. Јн 17:3.
  15. Мт 12:32.
  16. Рм 9:3.
  17. Ис 59:5.

Comments are closed.