NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXII
O miru[1]
 
Revnost je plamena; duh je krotak; ljubav je milosrdna ili, bolje reći, ona je, ustvari, milosrđe; nada je dugotrpljiva. Revnost plamti, duh nas čini krotkima; nada oživljava; ljubav vezuje i ne dozvoljava da se razdvoji ono što je kod nas prekrasno, mada smo po prirodi mi razdeljeni. Sa ljubavlju biva jedno od troga: ona, ili obitava u srcu, postojana je; ili, pokolebavši se, ponovo ustaje; ili, ako se udalji, ponovo se vraća. Ona naliči rastinju koje, ako nasilno pogazimo, a potom udovoljimo njihovoj slobodi, ponovo se razbokori i vrati u pređašnje, nepogaženo, stanje. Time rastinje pokazuje svojstvo po kome ga nasilno možemo polomiti i pogaziti, ali ga ne možemo ispraviti. Istina je da nam je porok po prirodi pridodat, a naklonost ka rđavom veoma je snažna; to je potok koji se survava sa strmeni; to je lako zapaljiva trska ili šaš koja se od iskre pretvara u veliki plamen i sagoreva zajedno sa svojim nastankom; oganj je porod veštastva, istrebljuje ga kao što porok uništava poročne ljude, ali istovremeno i nestaje sa njima, te su mu oni, ustvari, hrana. Ako se neko, pak, ustali u dobru i tu naviku usvoji za sebe, on će mnogo teže pasti, nego da iz početka mora da pređe novi put ka dobru; svako dobro, naime, utemeljeno vremenom i trezvenim rasuđivanjem, pretvara se u prirodu; isto kao i ljubav koja je u nama i sa kojom mi savršavamo služenje istinitoj ljubavi, ljubljenoj i, sa naše strane, odabranoj kao naše rukovodno načelo tokom celog života.
Gde su oni koji motre na naš život i na postupke (idu li oni dobrim ili lošim putem), koji gledaju ne radi toga da bi procenili, nego da bi osudili, koji gledaju ne radi toga da bi učestvovali, nego da bi se radovali zlu, da bi klevetali dobro, a rđavo isticali, kako bi u tuđim ranama tražili izgovor za lične poroke? Neka sude po pravdi! Poslovica kaže da je i zajedljivost nekada dobra, ukoliko bi nas opasnost od neprijatelja učinila obazrivijima. Međutim, oni sada rasuđuju i sude sa zlobom i mržnjom tj. pomračenim načinom rasuđivanja, zbog čega njihovo rasuđivanje nije verodostojno. Dakle, gde su svi oni koji jednako mrze Božanstvo i nas? – Od svih naših stradanja, najslavnija su ona koja podnosimo radi Boga. Gde su sve te snishodljive sudije ličnih postupaka i strogi istražitelji drugih, da bi i u tome izopačili istinu? Gde ste vi, koji ste prekriveni sobstvenim dubokim ranama, a nas prekorevati za svaku sitnicu; koji neprestano padate, a nas ismevate i kada se spotaknemo; koji se davite u blatu, a radujete se kada ugledate našu mrlju; koji ste slepi zbog brvna u očima, a ukazujete na trun u našem oku koji ne stvara veliki bol u očima, jer se lako može izvaditi iz oka? Budite sada učesnici u našim tajnama; pozivamo vas u zajednicu sa nama i omrznute (kakva samoubeđenost ili drskost) sebe predajemo na sud neprijateljima, da biste vi i dalje bili i ostali posramljeni i pobeđeni, kada vas naša bolest (šta je tuđije od ovoga?) ubedi u naše zdravlje. Među nama nema razmimoilaženja u učenju o Božanstvu, nego se mi podvizavasmo u dobru i nismo se sporili o tome koje od nečastivih učenja treba izdvojiti ili poštovati – ono, koje skraćuje Božanstvo ili ono kojim se od Božje suštine odseca jedini Duh ili, sa Duhom, zajedno i Sin – nismo se, kao što rekoh, sporili o tome da li treba prihvatiti jednu ili dvojnu meru nečastivosti. Takve su (govorim ukratko) sadašnje bolesti; sada se u srcu stavljaju putevi tvoji,[2] ali ne ispovedanja, nego odricanja, ne bogoslovlja, nego bogohulstva; sada svi jedni druge premašuju bogatstvom zlobe kao da se ne plaše nesreće, umesto da se nadmašuju u čovekoljubivosti i umerenosti. A mi ne postupamo tako. U učenju o Božanstvu (da ne bude mnogo kazano time) mi se rukovodimo jedinomislijem i saglasjem, koliko je i Božanstvo samo u sebi saglasno. Mi postadosmo jedna usta i jedan glas[3] ali ne da bismo gradili kulu, kao oni u starini; oni su bili jedinstveni u zlu, a mi koristimo jedinomislije radi dobra, da bismo jednodušno i jednim ustima slavili Oca i Sina i Svetoga Duha, da bi i za nas kazali, zaista je sa njima Bog[4] koji sjedinjuje sjedinjene i proslavlja one koji ga proslavljaju, ali ne samo da bi se ovo moglo kazati, nego da bi se u ovo opravdano i verovalo.
Postoji nešto u čemu smo se i mi usaglašavali. Ne sporim da je to rđavo; nije bilo uputno omogućiti lukavima pristup i dati zlim jezicima slobodu. Ustvari, to nije toliko loše, koliko se to čini našim klevetnicima. Ukoliko je nama, kao ljudima, svojstveno da u nečemu i pogrešimo: evo u čemu je naš propust – mi bejasmo veoma pastiroljubivi i nismo mogli da rešimo koje je od dva dobra bitnije, te se rešismo da uvažimo i jedno i drugo. To je naša krivica; zbog ovoga neka nas krivi ili brani ko god želi. Jedino se na ovo mogu pozivati jeretici; osim ovoga, ma koliko to želeli, ne mogu pronaći ništa drugo. Uginule i nadute muve pokvare ulje, kaže neko;[5] međutim, zavist ne može štetiti dobru iako to želi, jer istina, kao što zaključujem sa Jezdrom, snažnija je od bilo čega.[6]
Na ovakav način mi smo prekratili, i prekraćivaćemo, svoja lična nesaglasja, pošto je nemoguće da oci nemilostivo sude svojoj deci, naročito pri posredovanju Trojice koju svi ispovedamo, a radi koje se dižu protiv nas nevolje i radi koje mi nećemo podsticati nevolju, niti ćemo stupati u boj. Ja sam pristalica mira – ja, tako mali čovek za takvo delo; naime, Gospod smirenima daruje blagodat, a visoke smiruje do zemlje.[7] Šta vi, koji nas mirite, kažete na ovo (vi ste stvarni naši miritelji i mimo svoje volje ukazujete nam ovakvu milost)? Ako mi u bilo čemu grešimo, malom ili velikom, vi zbog toga nećete biti bolji. Kao što mi nismo dostojni hvale zbog rđavih dela, ako nekada posrnemo i padnemo, tako i vi niste ništa manje zlobni ukoliko se desi da mi i pogrešimo – čak ste i gori, jer sa nama, koji padamo, ophodite se veoma žestoko.
Da biste vi mogli sagledati naše jedinomislije u svemu, a na osnovu toga da biste zaključili da ćemo mi u svemu biti saglasni, mada vas je u to, bar mislim, uverilo i ovo što vidite – i pravdoljubivi otac i blagopokorni sin zajedno sede i ugađaju jedan drugome podstičući u vama tu iskru pobožnosti i jednodušnosti, kakva je ona po sebi; neka vas u to ubedi i ova reč. I kao što vi slušaste jednoga[8] (vaše divljenje sve do sada čuje uho moje, a skriveno u srcima, dobro znam, uzvišenije je od onoga što se izlilo u vazduh), tako čujte i mene ukoliko opet želite da čujete, ili ako je bilo kome među vama slab dokaz ovo što se govori i što je mnogo puta već propovedano: sva iskušenja i svo kamenje koje mi se podmeće pod noge ne bih li se spotaknuo, već trpim, a spreman sam i dalje da ih trpim, smatrajući da za mene nije šteta ako stradam, već ako budem lišen stradanja, pogotovo ako nevolju podnosim radi Hrista, pošto ću zbog toga primiti prekrasni plod – umnožavanje ovih ljudi. Dakle, šta vi hoćete? Jeste li se ubedili ovim? Treba li i dalje da iznosim dokaze i da još bogoslovstvujem? Hoćete li poštedeti moju nemoć zbog koje vam i ovo jedva govorim? Ili je vama, kao ljudima sa teškim sluhom, potrebno mnogo puta ponavljati jedno te isto kako biste shvatili? Čini mi se da vi svojim ćutanjem izazivate i podstičete moju reč; ćutanje je, kako kaže poslovica, znak odobravanja. Dakle, primite reč obojice iz jednog srca i iz jednih usta.
Žalim što ne mogu da se popnem na jednu od najviših gora i da glasom, adekvatnim želji, pred celom vaseljenom kao u pozorištu, uzglasim svima onima koji netrezveno misle: sinovi ljudski, dokle ćete biti tvrdoga srca, dokle ćete ljubiti sujetu i tražiti laži?[9] Zbog čega ne poštujete jednu prostu Božju prirodu, namesto tri prirode koje su među sobom razjedinjene i razdvojene, (nije strašno ako kažem) koje se međusobno bore i protive jedna drugoj, svejedno da li zbog manjkavosti, da li zbog izlišnosti, ili poštujete jednu prirodu, ali oskudnu, zatvorenu u tesnim oblastima, bez svojstava da postane načelom bilo čega velikog zbog toga što to ne želi ili ne može da postane: ili zbog zavisti, ili iz straha; iz zavisti – da se ne bi pojavilo nešto istovetno, a iz straha – da se ne bi pojavilo nešto protivno i neprijateljsko? Međutim, koliko je Bog dostojanstveniji od tvorevine, toliko je priličnije Prvouzroku da bude načelo Božanstva, a ne tvorevine, toliko je priličnije, posredstvom Božanstva, da ona snishodi do tvorevine, a ne da se radi tvorevine izjednačuje sa Božanstvom; ovakvo umovanje priliči naduvanim umovima koji ne poznaju meru.[10] Ukoliko, ispovedajući dostojanstvo Sina i Duha, počnemo da ih ispovedamo kao beznačalne ili počnemo da ih dovodimo do nekog drugačijeg načela:[11] onda smo zaista u opasnosti da osramotimo i vređamo time Boga, ili ćemo morati dozvoliti nešto još bogohulnije. Ukoliko (bez obzira koliko uzvišavaš Sina i Duha) Ih ne staviš iznad Oca, nećeš Ih nikako odvojiti od Uzročnika, nego ćeš ka Uzročniku odvoditi i blago Rođenje, i čudesno Ishođenje.
Upitaću i ja tebe, ljubitelju nerođenja i beznačalstva: ko više vređa Boga; onaj koji Ga poštuje i ispoveda Načelom takvoga Sina i takvoga Duha kakvim Ih ti priznaješ i ispovedaš, ili onaj koji Ga ispoveda načelom ne takvoga Sina i takvoga Duha, nego kao podobnih mu po prirodi i jednakih u slavi, kako ih naše učenje ispoveda? Za tebe je mnogo časti, vrlo mnogo časti, da imaš sina koji najsavršenije liči na oca i služi kao tačno obličje svoga roditelja. Ti bi više pristao da budeš gospodar hiljade robova, nego da budeš otac jednog sina. Ima li za Boga veće časti nego da bude Otac Sina koji služi kao umnožavanje, a ne umanjivanje, njegove slave, jednako da bude i Izvoditelj Duha? Zar ne znaš da, priznavajući Načelo (obuhvatam Načelo Sina i Duha) za načelo tvorevine, time ne poštuješ, ustvari, Načelo, a ujedno sramotiš i One koji ishode iz Načela? Ne poštuješ Načelo zbog toga što Ga smatraš za načelo nečega što je uniženo i nedostojno Božanstva. Vređaš i One koji ishode iz Načela zbog toga što ih unižavaš i umanjuješ, što ih poistovećuješ sa tvorevinom, pa čak ih predstavljaš i malovažnijim od tvorevine, ukoliko Oni postoje samo radi tvorevine, a dok nije bilo tvorevine ni njih nije bilo, kao što ni umetnikovo oruđe nije postojalo pre nego što se umetnik rodio, ustvari, njih ne bi ni bilo da Bogu nije bilo ugodno (kao da za Boga nije dovoljna samo želja) da stvara bilo šta kroz njih. Jer sve što postaje radi bilo čega drugog, uniženije je dostojanstvom od onoga, radi čega postaje. A ja, dovodeći načelo Božanstva do nevremenog, nerazdeljivog i neograničenog, poštujem i Načelo, ali i One koji ishode iz Načela – prvo, zbog toga što je Ono načelo takvih ishodećih, a ove zbog toga što Oni tako, takvim i iz takvog Načela ishode, neodvojeni od njega ni vremenom, ni prirodom, ni pripadajućim im klanjanjem; Oni su jedno sa Njim – ali (mada je neobičan ovakav način izražavanja) zasebno, zasebno su od njega – ali sjedinjeno, ništa manje dostojni poštovanja – predstavljeni i poznati, kako u međusobnom svom odnošaju, tako i svaki po sebi – savršena Trojica, iz Trojice savršenih. Božanstvo je istupilo iz jediničnosti radi bogatstva, preskočilo je dvojnost, zbog toga što je Ono iznad materije i forme iz kojih se sastoje tela, i ograničilo se trojnošću (prvim što prevazilazi sastav dvojnosti) zbog savršenstva, kako ne bi bila ni oskudna, ali da se ne bi razlila do beskonačnosti. Prvo bi održavalo odbojnost prema zajednici, a poslednje – besporedak; jedno bi bilo savršenstvo u duhu judejstva, a drugo – paganstva i mnogoboštva.
Uzeću u razmatranje i to (a ovakvo moje rasuđivanje svakako nije nezrelo ili prosto, već vrlo osnovano), da za tebe ne predstavlja nikakvu opasnost da priznaš Sina rođenim, pošto Nerođeni, budući da nije telo i da rađa, ne trpi ništa što je svojstveno telesnom i veštastvenom. Čak i opšti pojmovi o Bogu dozvoljavaju da mu pripisujemo rođenje. Zbog čega se plašiti straha, tamo gde nema straha,[12] i držati se nečastivosti, kako se kaže, iz ničega? – Naprotiv. Ja se plašim da ćemo iskriviti pojam o Božanstvu ukoliko dopustimo tvar u Božanstvu. Jer stvoreno nije Bog i saslužitelj naš nije Vladika; mada mu pripisuju prvenstvo među tvorevinom i slugama, i jedino u tome pokazuju snishodljivost prema Onome kojeg ponižavaju. Međutim, Onaj koji lišava dužne časti ne poštuje se time što daje, koliko gubi zbog onoga što oduzima, mada ono što se daje ima izgled počasti.
Ako uobraziš da prilikom rođenja strasti dobijaju svoje mesto, ja mislim, da one imaju svoje mesto i u stvaranju. Prosto ne znam na koji način tvar može biti stvorena bestrasno.
Ako je (Sin) i nerođen i nestvoren, onda slobodno dodaj i ostalo[13] tj. osmeli se da izgovoriš ono isto što kažeš kada ga nazivaš tvorevinom. Za tvoju drskost, zlobni vrednovatelju i sudijo Božanstva, nije ništa nedostupno i neprikosnoveno. Za tebe ne postoji ništa bolje čime bi se proslavio, sem da Boga odvojiš od njegovog vladičanstva, a to isto čine vlastoljubci i lihvari sa ljudima slabijima od njih.
A ja ću ponavljati jednu i istu, uz to veoma kratku, izreku: Trojica je zaista Trojica, braćo! Reč, pak: trojica ne označava broj nejednakih stvari (šta bi nam tada smetalo da, ređajući sa ovim ili nekim drugim brojem stvari, ih nazovemo desetkom, stotinom hiljada; pošto je stvari, izobraženih brojem, mnogo, mnogo više od pokazanog sada), nego jedinstvo jednakih i jednako slavnih; pri tome naziv sjedinjuje to što je sjedinjeno po prirodi i ne dozvoljava da se raspadanjem broja razruši nerazrušivo.
Tako mi rasuđujemo i tako držimo; znanje o uzajamnom odnosu i poretku u Trojici ostavljamo njoj samoj i onima među čistima kojima je lično Trojica blagovolela da otkrije ovo, ili sada, ili kasnije. A mi znamo da je jedna i ista priroda Božanstva, koju poznajemo u Bespočetnom, u Rođenju i Ishođenju (kao u umu koji imamo, u reči i duhu, ukoliko se čulnom upodobljava duhovno, i malo uzvišenijem, dok tobožnji obraz ne dostigne istinu). Znamo da je Ono samo sa sobom saglasno, svagda istovetno, bezkoličinsko, nevremeno, nestvoreno, neopisivo, nikada nije bilo, niti će biti samo sebi nedovoljno. Znamo da je Božanstvo život života, svetlosti i svetlost, dobra i dobro, slave i slava, Istinito i Istina i Duh istine, sveti i izvorne svetinje, svaka (zamišljena zasebno, koliko je umu moguće da razdeli nerazdeljivo) jeste Bog i sve tri (zamišljene zajedno) takođe su Bog, po shodnosti kretanja i prirode. Znamo da Ono ništa nije ostavilo uzvišenije od sebe, niti je premašilo bilo šta drugo, jer takvo šta nije ni postojalo; znamo, da Ono neće posle sebe ništa ostaviti i prevazići, jer neće ni biti ničega takvog; znamo da Ono ne dopušta ništa jednako sebi pošto ni jedna od stvorenih, služaščih, saučestvujućih i ograničenih suština ne može dostići gospodstvujuću i bezgraničnu Prirodu, koja druge čini svojim pričasnicima. Naime, neke od stvari su savršeno udaljene od njega; druge su, pak, unekoliko blizu njega i još će mu se približavati, ali ne po svojoj prirodi, nego po pričašću njegovoj prirodi i samo tada kada se dobro pokoravanje Trojici pokaže bilo čime uzvišenijim od robstva; ako dobro poznavanje vladičanstva ne predstavlja sobom slobodu i carstvo, ali po skudosti uma ne treba mešati to što između sebe ima rastojanje. A za koga je toliko uzvišeno rabstvo, šta će za njega biti vladičanstvo? Ako je i poznanje blaženstvo,[14] kakvo je tek Ono što upoznajemo? – Tome nas dovodi velika tajna! Tome nas vodi vera u Oca i Sina i Svetoga Duha, i u svima zajedničko ime! Tome nas vodi novorođenje, odricanje od bezbožja i ispovedanje Božanstva tog zajedničkog imena! Zbog toga, sramotiti i odvajati Jednoga od Trojice znači sraDotiti ispovedanje tj. i novorođenje, i Božanstvo, i oboženje, i nadu. Vidite šta nam daruje Duh koga ispovedamo kao Boga i čega nas lišava – ako ga poričemo. Prećutaću o strahu, i o gnevu koji preti onima koji ne poštuju, nego sramote i vređaju Duha.[15]
Tako, eto, što je moguće kraće, izlažem vam naše ljubomudrije – dogmatski, a ne takmičarski, po načinu Ribara, a ne Aristotela, duhovno, a ne lukavo smišljeno, po ustavu Crkve, a ne tržnice, za korist, a ne zbog slavoljublja, da biste vi koji na narodnim sabranjima ispovedate nasuprot nama, samo u ovom jednom jedinomisliju poznali da mi zaista jedno mislimo, jednim duhom smo oduševljeni i dišemo, i da se ne sabirate više kao gladni, niti da biste zlobno prepričavali (ne znam kako to da formulišem) naše malobitne padove ili dečačke postupke. Vrhunac bede nalazi sebi zaštitu ne u sopstvenoj sili, nego u tuđoj nemoći. – Evo, mi ćemo pred vašim očima pružiti jedan drugome desnicu! To je, eto, delo Trojice, koju u saglasju slavimo i kojoj se klanjamo! Neka vas sve ovo učini mnogo snishodljivijima i pravoslavnijima! O, kada bismo mi bili uslišani! O, kada bi ovaj dan postao naročiti dan, sveti dan, dan izmirenja, a ne spoticanja, ne spomen iskušenja, nego pobednim toržestvom, da bi naše uzajamno jedinomislije i jedinomislije cele vaseljene u kojoj su jedni do sada bili zdravi, a drugi se vratiše zdravlju, a neki opet počinju da se vraćaju, i za vas poslužilo kao uzrok spasenja i novosazdanja!
Sveta, dostojna klanjanja i dugotrpeljiva Trojice! – Dugotrpeljiva, jer si toliko dugo vremena ispoljavala svoju dugotrpeljivost prema onima koji su Te rasecali! Trojice, kojoj služitelj i nelicemerni propovednik i ja postadoh još odavno! Trojice, koju će svi poznati nekada – ili posvećeni, ili kažnjeni od tebe! Primi u red svojih poklonika i sve ove koji Te sada vređaju, da ne bismo izgubili ni jednoga od malih, pa ma ja lično izgubio nešto od blagodati (ne usuđujem se da kažem sve ono što je kazao Apostol)![16]
Vama je sve ovo neprijatno, boluje jezik i muči se kazanim. Tokom vremena razmotrićemo i vaše stavove, ili će ih razmotriti oni koji budu imali više vremena od mene. Doznaćemo i vaše prekrasne porode ili vašu nedonoščad; kada budemo odlučnom i nepokolebivom rečju razbili i uništili nasad aspidski,[17] pokazaćemo da je on pust i naduvan samo vazduhom tj. otkrićemo kakva se to nečastiva guja krije u njima – guja, ali već mrtva, nesavršena, nepokretna, koja je uginula u porođajnim mukama, i pre no što se rodila već nije postojala (izražavam se vašim rečima da bi i vama kazao nešto prijatno), koliko mrska u svome začeću, toliko žalosna pri dolasku na svet. A sve ovo, koliko znam, daruje nam Taj koji je dao vlast da gazimo aspida i guju, i da uništavamo zmije i skorpije, ko je sve pokorio pod noge naše, i satanu, koji je ili zbog pređašnje svetozarnosti, kao munja sa neba pao, ili zbog toga što je kasnije on postao izgubljen i pretvorio se u gmizavca, nalik na zmiju u begu, da skršimo, da bismo se i mi unekoliko umirili od nevolja, kako sada, tako i kasnije, kada potpuno pobegne od nas i bolest, i tuga, i bolni uzdah, u Hristu Isusu Gospodu našem. Njemu slava i moć u sve vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Govoreno tokom opšteg sabranja jednovernih, nakon izmirenja.
  2. Ps 84:5.
  3. Post 11:1.
  4. I Kor 14:25.
  5. Prop 10:1.
  6. II Jezdr 4:35.
  7. Jak4:6; Ps 147:6.
  8. Oca. Sv. Grigorija Bogoslova.
  9. Ps 4:3.
  10. Ovakvo beše bogohulno učenje arijanaca koji su tvrdili da je Sin stvoren radi nas i da je kroz njega, kao kroz neko oruđe, Bog stvorio sve nas i, da Bogu nije bilo ugodno da stvara nas, ne bi bilo ni Sina. Nikifor, knj. 8, gl. 8.
  11. A ne do Oca, kao načela.
  12. Ps. 13:5
  13. Tj. da Sin ne postoji.
  14. Jn 17:3.
  15. Mt 12:32.
  16. Rm 9:3.
  17. Is 59:5.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *