NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XVI
U spomen svetih mučenika Makaveja
 
Šta da kažemo o Makavejima? – Naše današnje sabranje je u njihovu čast! Mada su malobrojni oni koji njihov spomen slave, pošto su se oni podvizavali pre Hrista, ipak su oni dostojni da ih svi mi poštujemo, jer su trpeli muku za otačastvene zakone. Postavši mučenicima pre Hrista, šta oni to nisu pretrpeli da su, recimo, bili podvrgnuti progonu posle Hrista i postali njegovi podražavaoci u smrti? Da su imali prilike da se ugledaju na Hristov primer, zar ne bi u tom slučaju ispoljili istu revnost i postali jednako odvažni kao i pre Hrista što su svetlili svojom mužastvenošću? Ne postoji takvo tajnovito učenje (verovatno za mene i za svaku bogoljubivu dušu) po kojem oni koji su ostvarili savršenstvo pre dolaska Hristovog, nisu to učinili bez vere u Hrista. Reč Božja, iako se jasno otkrila kasnije, u određeno vreme, ipak je čistim umovima bila dostupna i ranije, kao što to svedoče mnogi koji se proslaviše pre Hrista. Zbog toga ni Makaveje ne treba unižavati zbog činjenice da su stradali pre Krsta. Ali, pošto cy oni postradali po krsnom zakonu, oni su i dostojni hvale i treba da ih poštujemo rečju – da ih poštujemo ne zbog toga da bismo nešto pridodali njihovoj postojećoj slavi (može li obična reč nešto pridodati slavi onih čija dela već jesu slavna?), nego da bi se proslavili oni koji ih proslavljaju i da bi se sa njihovom revnošću poistovetili svi koji slušaju reč o njima, nalazeći u njihovom spomenu pobudu za svoju ličnu revnost.
Ko su i odakle behu Makaveji? Ko ih je rukovodio i na koji način su dostigli mučenja i slavu, da su ovenčani slavljem i sabranjima jednom u godini i da se u njihov spomen, u duši svakog od nas, čuva slava koja je uzvišenija od ovog vidljivog slavlja – sve ovo će, ljudima zainteresovanim i trudoljubivim, obrazložiti napisana knjiga o Makavejima[1] koja svedoči da je razum snažniji od strasti i da gospodari našim naklonostima i prema jednom i prema drugom tj. i prema vrlini i prema poroku, a kao dokaz ovome služi nam, između ostalog, podvizavanje Makaveja. Za mene će biti dovoljno da kažem reč.
Tu je Eleazar – prvenac stradalnika pre Hrista (kao što je Stefan prvenac stradalnika posle Hrista), sveštenik i starac, sed kosom, ali i mudrošću, koji je najpre prinosio žrtve i molitve za narod, a sada samoga sebe prinosi Bogu na žrtvu savršenu, za očišćenje celog naroda. Veoma je pokazna prvina podviga! Zajedno i mnogoglasno i ćutljivo nazidavanje! Ali on prinosi i sedmoricu mladića, plod svog ličnog nastojanja i pouke, žrtvu živu, svetu, prijatnu Bogu,[2] žrtvu koja je slaviija i čistija od bilo kojeg podzakonog sveštenodejstva. Podvizi sinova predstavljaju za oca nešto najzakonije i najpravednije.
Tamo su sinovi odvažni i uzvišeni duhom, pobožne grane još pobožnije majke, revnosni podvižnici za istinu, dostojni ne samo Antiohovog vremena, pravi učenici Mojsejevog zakona, odani čuvari otačkih običaja koji dočaravaju jedan od brojeva koji Jevreji poštuju – broj ovenčan tajnom sedmodnevnog pokoja, jednim dišu, a jedno već imaju na umu, poznavajući samo jedan put – da umru za Boga! Oni su jednako braća po duši, kao i po telu što su, sarevnuju jedan drugome u želji da umru zajedno (divnog li prizora!); kao riznice, nadmašuju jedan drugoga u podvigu i mukama, nepokolebivo revnuju za pestun tj. za zakon, ne trepere toliko zbog pripremljenih im muka, koliko žele i isčekuju one muke koje još nisu ni videli; samo se jednog plaše: da njihovi mučitelji ne prekrate njihove muke, kako neko od njih ne bi ostao neovenčan, odnosno, da se ne bi neko od njih izdvojio u nevolji od ostale braće i postao im tuđ, izbegnuvši, ia žalost, stradanja.
Tu je i majka, vrlo krepka i odvažna, koja jednovremeno l.ubi decu i Boga, trpeći u materinskom srcu cepanje nesvojstveno prirodi. Ona ne strepi za sinovima koji stradaju, nego strepi da ih stradanje ne zaobiđe; ne tuguje toliko za upokojenima, koliko želi da se i oni sjedine sa njima; ona više brine za one koji su ostali, nego za upokojene; prvima tek predstoji borba, dok su drugi već spokojni; jedne je već predala Bogu, a za druge strepi da li će ih Bog prihvatiti! Kako je odvažna duša u tom ženskom telu! Kako je čudnovata i velikodušna usrdnost! To je prava Avraamova žrtva, a ako nije drsko od nas kazaćemo, čak i uzvišenija od Avraamove žrtve! Avraam prinosi na žrtvu samo jednog sina, istina – jedinorođenog, rođenog po zavetu – sina kome je dato obećanje i (što je važnije) koji je naznačen za početak i koren ne samo roda, nego i podobnih žrtava; ova je, međutim, posvetila Bogu ceo narod sinova; ona je i majke i žrečeve prevazišla brojem žrtava spremnih na zaklanje i svespaljivanje, koji hitaju prema oltaru. Ona je ukazivala na grudi, podsećala je na majčinsku hranu, svedočila je sedom kosom svojom, koristila je svoju starost kao zastupništvo za prozbe, ali ne da bi spasla decu svoju od smrti, nego da bi ih podstakla na stradanje; ona nije smatrala da je za njih opasna smrt, već izbegavanje smrti. Ništa nju nije kolebalo, niti je obespokojavalo, rastuživalo: ni sprave za mučenje, ni spremna kola, ni čekrk, ni pozornica, ni oštrina železnih klinova, ni oštri mačevi, ni uzavreli kotlovi, ni raspaljena vatra, ni grozni mučitelj, ni okupljena masa, ni vojnička straža, ni sabrani saplemenici, ni kidanje tela, ni potoci krvi koji teku, ni mladost koja se ubija, ni predstojeći užas, ni isčekujuća stradanja. Ono što bi za druge, možda, predstavljalo nenosivo breme tj. odugovlačenje mučenja, za nju je to najlakše. Ona se naslađivala viđenim prizorom, ma koliko se muke odužile, ne samo raznovrsnošću upotrebljavanih sredstava za mučenje (koja na nju nisu tako delovala, kao što bi delovala na nekog drugog), nego i činjenicom da je dželat iskoristio sva sredstva reči – čas se rugao, čas je pretio, čas je laskao. Sva je sredstva on isprobao, samo da bi ostvario svoj cilj!
Odgovori ovih mladića njihovom mučitelju, po mome mišljenju, samo pokazuju trezvenost i odvažnost, potvrđujući da su stradanja drugih neznatna u poređenju sa njihovom strpljivošću, ali i da su sama stradanja ništavna u poređenju sa njihovim odgovorima! Njima je bilo svojstveno da stradaju i da trezveno odgovaraju na provokacije dželata i sve strahote kojima im je pretio; odvažni sinovi nimalo nisu osramotili svoju odvažnu majku. Ona, uzvisivši se iznad svih, sjedinivši sa majčinskom ljubavlju silu duha, uznosi na dar svoje prekrasne pogrebne stihove; potom i sama ide za onima koji su otišli pre nje. I to kako? – Dobrovoljno polazi na stradanje, ne dopustivši da bilo šta nečisto dotakne njezino čisto, odvažno i nepokolebivo telo. Kakve reči pri tom, nadgrobne reči, izgovara! Prekrasni, čak prekrasniji od najprekrasnijih, behu odgovori sinova mučitelju. Zar nisu prekrasne reči kojima su oni bili naoružani i kojima su odoleli mučitelju? Ali joše prekrasnije behu reči njihove majke, najpre reči utehe, a potom nadgrobne.
Dakle, šta je sinovima bilo kazano? Smatram umesnim sve to upravo sada osvežiti u vašem sećanju, kako biste iz onog vremena imali obrazac podvižništva i mučeništva. Svaki od braće govorio je nešto lično i na svoj način obespokojavao mučitelja, ali ako bi se njihove reči sjedinile u jednu, oni su kazali sledeće: „Antioše, i svi koji stojite ovde! Mi imamo jednog cara – Boga, koji nam je darovao život i kome ćemo se vratiti; imamo jednog zakonodavca – Mojseja, kojeg nećemo ožalostiti i posramiti makar nas mučio još zverskiji Antioh od tebe. Za nas postoji samo jedno spokojno pristanište: da sačuvamo zapovesti i ne narušimo zakon kojim smo ograđeni kao stenom. Imamo jednu slavu: radi slave našeg zakona da prezremo svaku drugu slavu; jedno bogatstvo: ona blaga kojima se nadamo. Za nas ne postoji ništa strašno, sem da se ničega drugoga ne plašimo više nego Boga. Sa takvim mislima i sa tim oružjem istupamo mi na bojište; sa takvim mladićima imaš ti posla. Mada se radujemo ovom svetu stvorenom za nas, i otadžbini, i zemlji, i prijateljima, i srodnicima, i saplemenicima, i velikim hramovima, i otačkim praznicima, i običajima, i svemu što nas uzdiže pred drugim narodima, ipak, najradosniji smo zbog stradanja Boga radi. Ne, nemoj razmišljati o ovome. Za nas postoji drugi svet, uzvišeniji i postojaniji od ovog. Naša otadžbina je višnji Jerusalim, koji nikakav Antioh ne može držati u opsadi, niti pokoriti: toliko je on snažan i neosvojiv! Naše srodstvo jeste Božje nadahnuće i rađanje kroz stradanje. Naši prijatelji jesu proroci i patrijarsi, koji služe kao obrazac pobožnosti. Naši savremenici jesu svi oni koji sada stradaju i trpe sa nama. Naš hram jeste velikoljepno nebo, a praznovanje – likovanje anđeoskih sila. Mi imamo jedno veliko, i najveće, za mnoge skriveno tajanstvo “ Boga, koji je cilj i ovozemaljskih tajana. Dakle, nemoj nas više obmanjivati i strašiti malovažnim stvarima. Neće nas ožalostiti pretnja, niti će nas obogatiti što nam nudiš; nećemo se odlučiti na takvu žalosnu kupelj. Prekrati svoje pretnje, inače ćemo mi tebi pokazati koliko si nemoćan, odnosno, kakve će te kazne snaći. Kod nas postoji oganj kojim se muče gonitelji. Zar misliš da se boriš sa narodima, gradovima i razmaženim carevima od kojih jedan zadržava vrh, a drugi će možda biti i pobeđeni, jer za njih to nije opasnost? Ti ustaješ protiv Božjeg zakona, protiv bogonapisanih knjiga, protiv naših otačkih predanja koja imaju važnost i zbog uzvišenog smisla i zbog starine, ustaješ protiv sedmorice braće koji kao da žive jednom dušom i upozoravaju te sa sedam pobedničkih spomenika. Pobediti njih, nije neko veliko delo; ali biti poražen od njih, jeste velika sramota! Mi smo potomci i učenici onih koje je predvodio ognjeni i oblačni stub, radi kojih se razdelilo more, radi kojih je reka zaustavila svoj tok, sunce je stalo u hodu svom, hleb je padao kao rosa, delom njihovih ruku u begstvo se dadoše hiljade vragova, padali su pred njihovom molitvom razjarene zveri, vatra im nije mogla ništa, njihovoj odvažnosti su se svi divili, a pred njima su ustupali carevi. I tebi ćemo kazati sledeće: mi smo Eleazarovi učenici, a njegovu hrabrost dobro znaš. Najpre je pred tobom svoj podvig izvršio otac, a sada u boj stupaju sinovi; žrec je već prošao, a sada za njim idu i žrtve. Pretiš nam mnogim kaznama, ali mi smo spremni još i na veće. A šta, ustvari, možeš da nam naudiš tvojim pretnjama, gordeljivče? Kakvo zlo možeš da nam učiniš? Spremne na stradanja niko ne može da nadmaši u snazi. Šta čeka narod? Zašto ne izvršava svoje delo? Dokle će još čekati milostivnu zapovest? Gde su mačevi? Gde okovi? Neka još jače raspale vatru, neka puste najljuće zveri, neka naoštre svoja mučiteljska oruđa kako bi sve izgledalo strašno i carski! – Ja sam provorođeni, mene prinesi prvog na žrtvu. Ja sam poslednji od braće, zamenićemo ustaljeni poredak! – Ne! Bolje je neka prva žrtva bude neko od srednje braće, kako bismo svi bili izjednačeni! Ali ti oklevaš i čekaš da mi promenimo mišljenje. Još jednom ti ponavljamo: nećemo se pokolebati, niti pristajemo na nečastivost i saglasje sa tobom; pre ćeš ti prihvatiti naše stavove, nego što ćemo se mi pokolebati; jednom rečju: ili pronađi nova sredstva za mučenje ili budi svestan da mi preziremo ove koje si nam već pripremio“.
Ovako su odgovarala braća svome mučitelju; a kako su hrabrili jedni druge i kako je to pružalo divnu sliku, u svemu prekrasnu i sveštenu! Za pobožne duše ta slika je prijatnija od svega što se može videti i čuti. Ja tek što pomislim na njih, sav se ispunim umilne radosti i zadovoljstva, sazercavajući u mislima likove podvižnika i naslađujući se pričanjem o njima. Oni su grlili i ljubili jedan drugoga; za njih je nastao praznik i slavlje kao da su već savršili predstojeći im podvig. „Hajdemo, braćo, vapili su oni, hajdemo, pohitajmo na mučenje dok mučitelj još škrguće zubima na nas, da ne bismo kako izgubili spasenje ako on omekša. Pir je gotov; ne lišimo ga se. Lepo je videti braću koji žive zajedno,[3] koji se zajedno raduju i služe jedan drugome kao štit; međutim, još je prekrasnije ako zajedno revnuju za vrlinu. Ako bi se za otačka predanja moglo boriti sa oružjem u rukama, i u tom slučaju smrt bi bila pohvalna. Ali, ako nam se takva prilika ne ukaže, onda na žrtvu prinesimo svoja tela. Zašto da njih ne žrtvujemo? Zar, ako sada ne umremo, nećemo umreti nikada? Zar nikada nećemo prirodi uzvratiti na dužan način? Bolje pretvorimo u dar ono što po neophodnosti moramo učiniti: preduhitrimo smrt; ono što je svojstveno preokrenimo u svoju ličnu prednost i cenom smrti kupimo život. Ni jedan od nas neka ne bude životoljubiv i plašljiv. Neka mučitelj, spotaknuvši se o nas, bude očajan i sa drugima. Neka on sam odredi poredak stradanja; ako neko i zaključi red progonjenih, neka zna da u našim srcima gori plam i za njega. Prvi od postradalih neka bude putokaz za ostale, a poslednji neka bude pečat svih podviga. Svi jednako istrajmo kako bi ceo naš dom dobio venac, da ne bismo dali povoda mučitelju da likuje pobedom nad svima ukoliko jednog od nas savlada. Dokažimo da smo međusobno braća, ne samo rođenjem, nego i u smrti; postradajmo svi, kao jedan, i kao svaki od nas. Primi nas, Eleazare; pođi za nama i ti, majko! Sahrani dostojanstveno svoje mrtvace Jerusalime, ukoliko ti ostane mesta za grobove; pričaj o nama našim naslednicima i poštovaocima tvojim pokaži svešteno mesto sahrane jednoutrobnih“.
Ovako su govorili i ponašali se oni; tako su po starešinstvu stariji pripremali mlađe, kao što vepar oštri jedan zub za drugim. Svi su sačuvali jednaku revnost, oduševljavajući sunarodnike, a strašeći neprijatelja. Neprijatelji, mada odvažno ustadoše protiv celog naroda, ostadoše posramljeni jednodušnošću sedmorice braće u njihovom podvizavanju za veru.
A odvažna, i u svemu dostojanstvena takvih hrabrih sinova, majka, ta uzvišena i velika duhom pitomica zakona, pokrenuta dvama silnim podsticajima srca, doživljavala je u sebi i radost, i strah – radost, zbog odvažnosti svojih sinova i svega što vidi, strah – usled neizvesnosti zbog budućega i predstojećih mučenja. I kao ptica, koja spazi da lukava zmija gmiže ka gnezdu i ptićima, ili im preti neka druga opasnost, što kruži letom iznad gnezda krečeći i deleći sudbu nemoćnih ptića, tako je i ona delila sudbu svojih sinova. Šta im sve nije govorila, koje reči utehe im je upućivala kako bi ih oduševila u trpljenju do pobede! Čas je brisala prolivenu krv, čas je kupila iskasapljene delove tela, čas je pobožno milovala mrtva tela; sabirajući delove tela jednog sina, drugog je upućivala mučitelju, a trećeg je pripremala za podvig. Svima je govorila: „Divno, deco! Hrabro moji podvižnici i čuvari zakona moje sede glave i svetoga grada, koji vas je vaspitao i uzveo na tako uzvišenu čast! Još samo malo i pobedili smo! Mučitelji se umoriše i još malo postaću najblaženija među majkama, a vi najblaženiji među mladićima! Je li vam teško da se rastanete sa majkom? – Neću vas ostaviti, to vam obećavam. Ja ne mogu prezreti decu svoju“.
Kada je majka videla da su sva deca okončala život svoj i svojom smrću se izbavili od nevolja, tada je ona hrabro podigla glavu svoju i nalik olimpijskom pobedniku, bodrog duha, gromkim glasom, uzviknula je: „Blagodarim ti, Oče sveti! Blagodarim ti, nastavniče naš – zakone! Blagodarim i tebi oče naš i poborniče dece svoje, Eleazare! Blagodarim što si primio plod bolesti mojih i ja postadoh majka, najsveštenija među majkama! Ništa nije ostalo za mene na ovom svetu; sve sam dala Bogu – sva moja vrednost i uzdanje moje starosti. Kako je ovo velika čast za mene! Kako je prekrasno oraspoložena starost moja! Sada sam nagrađena za vaše vaspitanje, deco – videla sam vaš podvig radi vere i udostojila sam se da vas vidim ovenčane slavom; ja čak i na vaše mučitelje gledam kao na dobročinitelje; spremna sam da izrazim blagodarnost mučitelju za ovakav ishod po kome sam ja sačuvana da budem poslednja stradalnica da bih, poslavši na stradanje one koje sam rodila, i sama pošla istim putem. Ja neću čupati kosu, niti ću cepati odeću, niti ću noktima ranjavati telo moje, neću liti suze i pozivati srodnike da plaču sa mnom, da se osame i tuguju. Sve ovo priliči malodušnim majkama koje su majke samo po telu, kojima deca umiru sa ružnom uspomenom iza sebe. A vi, ljubljena deco moja, niste umrli, već ste prineseni Bogu na dar; niste se za svagda razlučili od mene, već se preseliste privremeno; niste raseljeni, već ste sabrani na jedno mesto; nije vas divlja zver pojela, niste stradali u buni, nisu vas razbojnici ubili, nije vas bolest uzela, nije vas rat uništio, niti vas bilo koja druga nevolja zadesila. Ja bih gorko plakala da se sa vama nešto slično desilo. Tada bih svojim suzama potvrdila svoje deteljublje, kao što sada potvrđujem time što ne lijem suze. Naprotiv. Ja bih stvarno plakala i oplakivala vas kada biste se vi, na uštrb spasenja, spasli od ovoga mučenja, kada bi vaši mučitelji likovali nad vama zbog vaše slabosti, kao što ste vi njih sada pobedili. To što se sada desilo velika je pohvala, radost, slava, likovanje i veselje za one koji su ostali iza vas. Stoga i ja prinosim žrtvu idući za vama. I ja ću biti poistovećena sa Finesom, proslavljena sa Anom. Čak i više, jer Fines je revnovao sam, a vi ste se u većem broju pokazali kao izobličitelji bludnika, porazivši bludničenje, ali ne telesno, nego duhovno. Ana je takođe Bogu posvetila samo jedno dete koje joj je Bog darovao, a ja se osvetih sedmoricom rođenih od mene, žrtvovanih dobrovoljno. Neka Jeremija dopuni moje nadgrobno ridanje, ne oplakujući, nego hvaleći prepodobnu končinu! Vi se prosvetiste belje od snega, zgustiste se više od mleka i više od kamena sapfira postade san vaš – rođenje i prinošenje Bogu na dar![4] Šta još? Sjedini me, mučitelju, sa decom mojom, ako se od neprijatelja može očekivati bilo kakva milost. Sjedini me sa njima i neka to bude najslavnija tvoja borba. O, kako bih želela da i ja pretrpim sve muke koje su oni trpeli, da se moja krv prolije i pomeša sa njihovom, i staračko telo moje, sa njihovim telima! Zbog dece ja ljubim sva oruđa njihovog stradanja. Ali, ako ne bude tako, neka se bar prah tela moga sjedini sa njihovim’ prahom i neka jedan grob bude zajednički svima! Nemoj zavideti na jednakom kraju onih koji su i u pobožnom stradanju bili jednaki. Praštajte majke, praštajte deco! Majke vaspitavajte tako decu svoju, a vi deco usvajajte ovakvo vaspitanje! Mi vam pružismo prekrasni primer kako se treba podvizavati na ispravan način“. Tako je govorila ona i sjedinila se sa decom svojom. Ali kako, pitaćete? – Kao u bračnu ložu, tako je pošla u smrt na koju je bila osuđena. Nije oklevala čekajući da je neko zameni, niti je dozvolila da se nešto nečisto dotakne njenog čistog i odvažnog tela.
Tako se Eleazar nasladio sveštenstvom; tako je sam bio posvećen i druge je posvetio u nebeska tajanstva: ne spoljašnjim kropljenjem, nego svojom krvlju je osvetio Izrailj i poslednji dan života je učinio savršenom tajnom! Tako se sinovi nasladiše mladošću; nisu robovali slastoljublju, već su savladali ostrašćenost, očistili telo i prešli u bestrasni život! Majka se nasladila mnogom decom za njihovog života i otišla je zajedno sa njima. Rođene za ovaj svet ona je darovala Bogu, a po broju njihovih rođenja ona je ponovo prebrojala bolesti svoga rađanja; starešinstvo dece je poznala redosledom njihovog umiranja; svi su se podvizavali, od prvog do poslednjeg, i kao što se talasi valjaju jedan za drugim, tako su i oni išli na stradanje, osnaženi primerom pre njih postradavših. Zbog toga je mučitelj bio radostan što ona nije bila majka većem broju dece, jer bi tada postao još posramljeniji. Tada je on prvi put shvatio da se ne može sve pobediti oružjem, jer je pred sobom imao mladoliku braću, naoružanu pobožnošću, odlučno spremnu da istrpe sve – odlučniju od njega i njegove zlobe kojom je želeo da ih podvrgne stradanjima.
Ovakva žrtva mnogo je trezvenija i veličanstvenija od Jeftajeve žrtve pošto ovde ne postoji plamenost zaveta, niti želja za isčekivanom pobedom, niti su ovde vršena prinošenja kao tamo; ovde je sve suprotno: žrtvoprinošenje je dobrovoljno, a nagrada je očekivano dobro. Takav podvig ništa nije uniženiji od Danilovog podviga – on je bio bačen u jamu, lavovima za hranu; on je pobedio lavove dizanjem svojih ruku uvis; on ne zaostaje u odvažnosti za mladićima u Asiriji koje je anđeo orosio u plamenu, jer nisu hteli da naruše otački zakon i okuse oskrnavljenu i neosvećenu hranu. Po usrdnosti, ove žrtve nisu malovažnije od onih žrtava koje su kasnije prinesene radi Hrista. Naime, svi koji postradaše za Hrista, kao što rekoh u početku besede, imađahu pred očima krv Hristovu, a vođa u podvizima beše im lično Bog koji je za nas prineo tako veliki i čudnovati dar; Makaveji pred sobom nisu imali nikakav sličan uzor ili primer. Njihovoj trpeljivosti divila se cela Judeja; ona se radovala i slavila kao da je sama ovenčana, odnosno, i njoj je predstojao podvig, možda najveći od svih podviga koji se ikada desiše u Jerusalimu – ili da u tome danu vidi ukidanje otačkog zakona, ili svoje proslavljanje. Udeo celokupnog jevrejskog roda zavisio je od podviga Makaveja i nalazio se na oštrici mača. Antioh se izbezumio: njegove pretnje pretvorene su u divljenje, pošto se velikim podvizima umeju diviti i neprijatelji kada mine njihov gnev. Zbog toga se on udaljio ne ostvarivši uspeh i, kao što je mnogo hvalio svoga oca Selevka za ukazano poštovanje judejskom narodu, tako je mnogo prekorevao Simona koji ga je podstakao na rat, ukazujući na njega kao uzročnika u mržnji i sramnim delima.
Podražavajte Makavejima: i sveštenici, i majke, i deco; sveštenici – u čast Eleazara, duhovnog oca, koji je dao primer i rečima i delima; majke – u čast najodvažnije majke, da se pokažu istinski čedoljubivima i da predlože decu svoju Hristu, kako bi se i brak osvetio takvom žrtvom; deca neka poštuju svete mladiće i neka vreme svoje mladosti ne posvete sramnim strastima, nego borbi protiv strasti, odvažnom ratoborstvu sa svakodnevnim našim Antiohom koji vojuje posredstvom udova naših i na razne načine nas progoni. Želeo bih da postanemo podvižnici u svakom vremenu i u svakoj prilici, iz svakog roda i od svakog uzrasta. Želeo bih da se rukovodimo drevnim svedočanstvima, ali i novijim te da, nalik na pčele, od svega sabiramo najkorisniji sastav za saće, da bi se i kroz Stari i kroz Novi zavet u nama proslavljao Bog, slavljen u Sinu i u Duhu, koji zna svoje i njegovi znaju njega, ispoveđen i proslavljen u Hristu, kome slava u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Knjiga Josifa Flavija pod naslovom: Εις Μακκαβαιυς η περι αυτοκρατορος λογισμου – U čast Makaveja, ili o samovlasnosti razuma.
  2. Rm. 12:1
  3. Ps 132:1.
  4. Plač. 4:7
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *