САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XV
Говорено у присуству оца[1]
 
Због чега кварите складни поредак?[2] Због чега присиљавате језик, покоран закону, да говори? Због чега изазивате реч која се не противи духу? Због чега занемарујете главу и усмеравате се према ногама? Због чега заобилазите Аарона и приступате Елеазару? Ја не пристајем да извор буде заграђен, а поточић да тече, сунце да буде скривено, а звезде да сјаје, старост да ућути, а младост да доноси законе, мудрост да онеми, а неопитност да се надима. Нема сумње да је велика киша штетнија од мале; силна киша спира земљу и наноси штету земљораднику, док блага киша натапа њиву и умножава засејани плод тј. налива клас у време сазревања плода. Такође ни предугачка беседа не користи као реч мудрог човека: можда може унеколико да користи, али чим се појави, она и исчезава, заједно са таласањем ваздуха, не остављајући иза себе ништа велико, осим што красноречивошћу плени слух слушалаца; а мудра реч дотиче до срца и испуњава присутне духом те доживљавају своје рођење, и малобројним речима постиже веома много. Још нисам почео да говорим о истинитој и првој мудрости у којој је најпревасходнији овај дивни делатељ и пастир.[3]
Прва мудрост је честити живот, очишћен или чистећи се, за пречистог и најсветијег Бога, који од нас очекује само једну жртву – чистоту, жртву која се обично у Писму назива срцем скрушеним, жртвом хвале, новом творевином у Христу, новим човеком[4] и тсл. Прва мудрост је: презирање оне мудрости која се огледа само у речима и двосмисленим изразима, у обмањивим и излишним супродстављеностима. Више користи ће бити ако само пет трезвених речи кажем у Цркви, него хиљаде бесмислених[5] које наликују на неразговетни звук трубе и нису кадре да подстакну војника на бој. Ја хвалим и љубим ону мудрост којом су се малобројни прославили, којом су рибари уловили у јеванђеоске мреже целу васељену, победивши до тада хваљену мудрост савршеном и малобројном речју.[6] За мене није мудар тај који је мудар у речи, који има превртљив и спретан језик, а душа му је неопитна, који наликује окреченим гробовима: споља је уредан и леп, а изнутра су пуни мртвих костију и одишу смрадом; за мене је мудар тај који мало говори о врлини, али много показује делима својим и животом својим потврђује казану реч. За мене је много боља видљива лепота, од оне која се речима предочава; боље ми је богатство које је већ у рукама, него оно о коме се машта у сну; боља је мудрост која не блиста речима само, него је потврђена животом. Казано је: разум је добар свима делатницима,[7] а не проповедницима. Најверодостојнији испит ове мудрости је време, а истинити венац хвале је старост.[8] Мада ни једног човека не треба сматрати блаженим пре смрти, како мислим са Соломоном, ипак није непознато да не знамо шта доноси сутрашњи дан, пошто је наш земаљски живот подложан многим изменама и тело се непрестано мења; уосталом, ко је већи део живота проживео честито и близу је пристаништа овог заједничког нам мора, питање је да ли је такав срећнији од других којима предстоји још много путовања по мору.
Према томе, немој затварати уста која су толико много благовестили и од којих је многи род родио. Колико су она родила деце, колике су њихове ризнице – осврни се и очима својим добро осмотри и види! Цео овај народ си ти породио својом благовешћу о Христу! Немој нас више лишавати твојих мудрих, мада и малобројних, казивања. Кажи реч, ма и најкраћу, али за мене веома умилну и пријатну, добро ми познату по духовном вапају који је Бог и од Мојсеја духом чуо и духом упитао: зашто ми вапијеш?[9] Сабери овај народ због мене, твога питомца, потом пастира, а сада првопастира. Научи ме пастирству, а овај народ трезвеној покорности. Посаветуј нас поводом настале невоље, растумачи нам праведне судове Божје, можемо ли их схватити или смо немоћни да достигнемо тај бездан; кажи нам како је у Господа, по речима светог Исаије, и милост по мерилима;[10] због тога што његова благост није неразборита (мада се тако чинило трудбеницима у његовом винограду који су раније почели свој рад и нису приметили неједнакост у самој једнакости). Беседи о томе на који начин се гнев Божји, који се назива чашом у руци Господњој и чашом пада[11] размерава са нашим гресима; због тога што Господ, иако код свакога налази нешто што заслужује казну, ипак неразблаживо вино гнева разблажује човекољубијем својим; уосталом, од строгости нагиње на милост само за оне који се освешћују и страхују, и који на основу мале невоље преображавају себе и разбољевајући се тиме, рађају у себи савршени дух спасења;[12] међутим, Он у пуној мери излива гнев свој на оне који се нису отрезнили његовом благошћу, већ су постали још окрутнији, налик тврдокорном Фараону који је заглибио у злоделима и није се осврнуо на силу Божју показану над нечастивима. Кажи нам: одакле такви ударци и бичевање? На чему се темеље? Да ли је то последица насталог беспоретка и погрешног кретања васељене, разузданог и неразумног тока ствари, као да не постоји Управитељ над свима или је ово дело случаја као што мисле немудри мудраци, који су слепо одушевљени хаотичним и мрачним духом? Или је све са разумом и у поретку, како је изначално и створено, прекрасно устројено, сједињено и стављено у покрет по законима познатим једино Ономе ко је све ово ставио у покрет, и наложио да се све одвија и мења по устројеним браздама Промисла? Од куда су богате летине, олујни ветрови, градоносни облаци, садашња наша несрећа и избезумљеност? Од куда затрован ваздух, болести, земљотреси, олује на мору и небеске појаве? Како творевина, која је створена да служи људима, тај општи и свима доступан извор задовољстава, постаје казна за нечастиве, да бисмо ми у нечему били оправдани, а у нечему се показали неблагодарни, сада се, пак, отрезнили и познали силу Божју у тешким страдањима нашим, јер нисмо хтели да је познамо у пријатном и благом времену? На који начин се једнима, из руку Госодњих дају сугуби греси и мера безакоња се надопуњује овим усугубљавањем (чиме се и Израиљ освешћује); а другима се греси исцрпљују и опраштају седмоструким давањем у њихова недра.[13] Шта значи да мера аморејаца још није испуњена?[14] Због чега се неки грешник оставља без казне; да ли због тога да би био сачуван за долазеће или, ако и прими казну, кажњава се ради тога да би се још овде излечио? И зашто праведник или тешко страда да би се кроз то искушавао можда, или опет живи у благостању и тиме бива сачуван, уколико је бедан умом и није успео да се узвиси изнад видљивог, чему свакога од нас поучава савест, то наше лично и нелаживо судилиште? Шта означава ова невоља која нас је снашла, и који јој је узрок? Да ли је то испитивање наше врлине или казна за грехе? Ако то и није казна, ипак је боље признати да је реч о казни и смерно се ставити под крепку руку Божју, него се гордити и величати овим као искушењем. Научи свему овоме и нас како се не бисмо разбољевали овим ударом који нас је задесио и да га не бисмо презрели, допавши у дубину зала (овом болешћу многи други већ страдају), него да бисмо трезвено схватили десивше се, а не да безосећајношћу навучемо на себе још неку већу беду!
Страшно је видети опустошену и бесплодну земљу, уништене плодове, и то у време када су плодови били већ пред бербом и жетвом! Страшно је видети превремену жетву; видети тужне земљораднике како јадикују над својим трудом и као мртви седе над покиданим стабљикама које су дејством плодотворне кише израсле, а дејством олујне кише пожњевене, са којих жетелац није носио препуне нарамке класја, над којима се није чуо благослов којим земљорадник обично поздравља своја поља.[15] Жалостан призор – земља посрамљена, опустошена, лишена свога украса! Ово оплакује и блажени Јоиљ који је најживописније и најтрагичније од свих описао пустош земље и тегобу глади; оплакује исто и други Пророк који упоређује пређашњу красоту земље са потоњом безличношћу њезином. Расуђујући о гневу Господњем који је опустошио земљу, Пророк каже: пред њим је рај сладости и за њим поље пусто.[16] Тешко, преко мере тешко и страшно, јер оплакујемо настало стање, али уједно страхујемо и од потоњег, још тежег ударца, као што је и настала болест страшна и тежа од оне која још није дошла. Најстрашније је, међутим, оно што су у себе закључале ризнице Божјег гнева. Не дао Бог да све то искусимо! Наравно, нећете искусити уколико прибегнете Божјем милосрђу и сузама приволите Онога ко милости хоће да остатак гнева уклони од нас. То је још кротост и човекољубије, снисходљива опомена, први ударац васпитача који образује младост, то је тек дим гнева тј. почетак мука, а не огањ који пламти тј. не врх гнева, не ужарени угаљ тј. не последњи ударац бича.[17] Бог нам је тек делимично припретио, делимично нас је ошинуо бичем, а од страшнијег се уздржао, желећи да нас освести претњом и казном, а крчећи пут гневу своме Он изобиљем благости почиње са лакшим, да не би имао потребе у већим и страшнијим казнама. Међутим, Он ће и теже невоље пустити уколико Га ми принудимо на то.
Познато ми је ово оружје очишћено, тај небески мач коме је заповеђено да сече, да уништи, да обесчади, да не милује ни тело, ни мозак, ни кости.[18] Познато ми је да је Бестрасном, као медведици и као рису који пресреће оне на путу асирском, не само древне, него и оне који данас безакоњем својим личе на асирце: немогуће побећи, испред снаге и хитрости гњева његовог, када Он бдије над нашим нечастивостима и када његове непријатеље пресреће ревност његова спремна да прогута противнике[19] Познато ми је ово истресање и потресање и скитање и срца скрушена и колена раслабљена,[20] као и сличне невоље које сустижу нечастивце. Не говорим још о тамошњим судиштима којима ће бити предати овде поштеђени; због тога је много боље овде претрпети отрежњење и очишћење, него ли тамо трпети казну када већ наступи време кажњавања, а не очишћења. Много је боље пре смрти, овде, призивати Бога (о чему нас предивно уверава Давид): онима који су отишли одавде немогуће је да се исповедају и исправљају у аду;[21] Бог је ограничио време делатног и плодотворног живота овоземаљским животом, а тамошњем животу је препустио истраживање овде учињеног.
Шта ћемо ми учинити у дан похођења[22] којим нас плаши један од пророка, или у дан надметања Божјег са нама (које ће се збити на горама или хумовима, како чусмо од пророка,[23] или на неком сасвим другом месту и околностима), када ће нас изобличити, када ће се лично Он успротивити нама, када ће пред наше лице поставити грехе наше – те најтеже тужиоце – када ће дарована нам доброчинства супротставити нашим безакоњима, када ће се једна мисао победити другом мишљу, а један поступак осудити другим поступком, када нас прозове због тога што смо његово обличје упрљали и помрачили грехом и, најзад, када нас преда испаштању казне пошто сами себе изобличимо и осудимо тј. када нећемо више бити у ситуацији да устврдимо како је наше страдање неправедно? За оне који овде већ страдају ово служи као утеха у страдању и осуди: али ко ће тамо бити заступник? Какав ћемо изговор смислити, какво лажно извињење, која, на брзину смишљена, досетка, каква клевета ће утицати на реалност суда, како преварити непреварљиви суд који све темељно испитује – и речи, и поступак, и мисао, где се износи и добро и рђаво и о свему се у танчине разматра, после којег се не може уложити жалба другом суду и пронаћи други, већи судија, нити се могу иставити нека нова и на овом суду непозната дела, нити се од мудрих дјева или код продавца може накнадно узети уље за догореле светиљке, после којег не помаже ни кајање богаташа обухваћеног пламеном, а брине о исправљању својих сродника, после којег се не даје нови рок за кајање и исправљање. Сасвим супротно свему реченом: овај суд ће бити јединствен и једини, коначан и страшан, али много праведнији, него страшнији или, боље речено, због тога ће и бити страшан, што је праведан. Тада ће се поставити престо, Старац данима ће сести на њега, отвориће се књиге и потећи ће река огњена, пред нама ће се појавити светлост и тама који су припремљени: и изаћи ће који су чинили добро у васкрсење живота, који је сада скривен у Христу, а тада ће се са Христом појавити, а који су чинили зло у васкрсење суда,[24] којим су већ осуђени сви који не повероваше у осуђујућу их реч.[25] И први ће наследити неизрециву светлост и сазерцање Свете и царствујуће Тројице, која ће их тада озаравати сјајније и чистије и целовито ће се сјединити са свецелим умом (у чему и сматрам особено царство небеско); а удео других, између осталог, биће мучење или, боље речено, пре свега осталог – одвајање од Бога и грижа савести, којој неће бити краја.
Све ће то бити касније. Шта ћемо сада учинити, браћо, тужни и јадни, опијени не сикером или вином који нас опијају за времена, него овом невољом коју је на нас пустио Господ, рекавши: и ти срце поколебај се и задрхти, и појећи духом тегобе и скрушености презритеље којима каже: видите презритељи и осмотрите и чудите се и исчезните?[26] Како ћемо поднети његов прекор? – Или; какав ћемо одговор дати када поврх мноштва доброчинстава, за која му нисмо заблагодарили, прекорно нам буде предочено и садашње страдање, када нам се наброје лекарства од којих се не излечисмо, када нас назове децом, али раскалашном, синовима, али туђинима и осакаћенима, када нам каже: како и чиме вас је требало саветовати и опомињати, а да Ја то већ нисам учинио? Ако су била потребна лакша лекарства, Ја сам и њих применио! Мимоишао сам Ја прву казну египатску – крв, коју су Египћани пили из извора и река свих вода; мимоишао сам такође и следеће казне – жабе и скакавце и муве, а почео сам тек од пете казне: од помора стоке и волова и оваца; нанео сам ударац бесловесним животињама, јер сам још увек штедео словесна бића. Међутим, на вас ова казна није утицала; напротив: ви сте преда мном били још охолији и неразумнији. Задржао сам кишу, само је једна частица била изливена на вас;[27] а ви рекосте: издржаћемо.[28] Пустио сам на вас градоносне падавине, не бих ли вас освестио; уништио сам ваше винограде и воћњаке и све плодове, али нисам ни тиме успео да сломим вашу злобу. Знам да си жесток и да ти је врат железна жила;[29] овако ће Он, можда, казати и мени којег не поправљају ове невоље. Преступник ће и даље преступати, а безаконик ће безаконовати.[30] Ништа нису постигли у нашем отрежњењу небеске казне. Оскуде мех од огња и истопи се олово – и раније вас је због овога Бог прекоревао кроз Јеремију – залудно ковач кује сребро, лукавства ваша не могу се одржати.[31] Стрепите ли од мога гнева, пита Господ? Или рука моја није моћна да пусти на вас нове казне? Имам још и гнојне красте, које пеКу више од пепела из пећи које је по земљи, са неба, просипао Мојсеј и њему слични служитељи гнева Божјег, кажњавајући Египат опаком болешћу. Имам још и скакавце и густу таму, и последњу казну у низу, али прву по тежини и снази – напад и смрт прворођених.
Да бисмо то избегли и одвратили погубитеља од нас, боље је да помажемо прагове ума свога тј. сазерцање и делатност, овим великим и спаситељним печатом – крвљу Новог завета, заједно са Христом се разапевши и са њим умревши, да бисмо са њим заједно и устали и били прослављени у његовом последњем јављању, а не да малакшемо, да тугујемо и плачемо, када нас у ванвремену и мрачном животу порази лукави погубитељ прворођених – нараштаја посвећеног Богу и снаге живота нашег. О, када ја не бих чуо од Благог који ми приступа у јарости непојмљивој, због тога што рђаво ходих пред њим, прекор: бих вас сушом и медљиком, и све је залудно; побих мачем младиће ваше и ипак се не обратисте мени, говори Господ.[32] О, када бих могао да не постанем виноград Љубљеног који је био засађен к окопан,[33] ограђен и заштићен, али је потом опустошио и породио коров, а до овога је дошло јер је постао разграђен, ограда је скинута и однесена, нико га не обрезује, нити окопава, него је препуштен сваком ко год жели да га развлачи, да му се руга и да га пустоши! Тога се ја плашим; о томе говорим и због тога болујем гледајући насталу невољу и због тога се молим (речима које ћу овде навести): сагрешисмо, безаконовасмо, нечаствовасмо; заборависмо заповести твоје и ходисмо по жељама срца свога; живссмо недостојно свога призива и благовести Христа твога и његових светих страдања ради нас; постасмо срам Љубљеног твога. И свештеник, и народ, сагрешише у једном: сви застранише, постадоше некорисни. Нема ни једног који чини суд и правду.[34] Штедрост твоју и човекољубивост твоју и милостиву утробу Бога нашег задржасмо за себе својим пороцима и лукавством дела својих. Ти си благ, а ми поступасмо нечастиво; Ти си дуготрпљив, а ми заслужисмо казну. И поред све своје неразумности, признајемо благост Твоју. Казну добисмо за малобројне грехе наше. Страшан си и ко Ти се може супротставити?[35] Од Тебе дрхте планине и ко се може одупрети снази мишица Твојих? Ако закључаш небо, ко га поново може отворити? Ако развалиш извор небеске воде, ко је може задржати? Угодно је пред очима твојим да се рађа и богати, да се живи и умире, да се болује и исцељује. Твоја воља јесте већ савршено дело. Ти си се разгневио, јер ми сагрешисмо[36] – казао је неко у старини. Ја ћу сада казати обрнуто: ми сагрешисмо и ти си се разгневио. Због тога постадосмо срамота суседу своме.[37] Окренуо си лице своје од нас и ми се испунисмо срама и злобе. Али, престани Господе, попусти Господе, очисти Господе, не препусти нас нашим безакоњима до краја, немој нас карати да би уразумио друге, када се и ми сами можемо отрезнити гледајући невољу других! Кога видимо да је кажњен? Пагане, који Те не познаше – и царства, која се не подчинише сили Твојој. А ми смо народ Твој, Господе, и палица наслеђа Твога; због тога казни нас својом благошћу, а не јарошћу, да нас не умањиш скроз и не унизиш пред житељима земље.[38]
Оваквим речима задобићу милост. А да је било могуће свеспаљеницама и жртвама утолити гнев, не би било потребно ово. Зато и ви сами помозите уплашеном свештенику. Ви, који сте љубљена чеда, ви, који учествујете са мном и у казни и у човекољубију Божјем! Спасите душе своје сузама, одбаците гнев, исправите поступке своје, осветите пост, проповедајте љубав, као што нам заповеда блажени Јоиљ, саберите старешине и младенце који још сисају – тај узраст који је најдостојнији Божјег човекољубија.[39] Знам да је и мени, служитељу Господњем, али и вама који се удостојисте исте части , заповеђено: да уђем у светиште, да се шибам дан и ноћ између степеништа и жртвеника и у јадном изгледу да још жалоснијим гласом непрестано, над собом и над народом, не штедећи труда, ни речи, ни било шта друго чиме се умилостивљује Бог, вапијем: поштеди, Господе, народ твој и не дозволи да наслеђе Твоје буде кажњено…;[40] што je достојанство наше узвишеније, све више треба туговати како би личним примером поучили народ скрушености и исправљању порочног живота, после чега следује Божја дуготрпљивост и престанак казне. Приступите сви, браћо, поклонимо се и припаднимо, и заплачимо пред Господом који нас је створио;[41] сјединимо се у општем плачу делећи га по узрасту и половима. Узвисимо глас молитве и усмеримо га у уши Господа Саваота, наместо мрског му вапаја.[42] Предухитримо његов гнев нашим исповедањем вере и зажелимо да, као што Га видесмо гневног, тако Га видимо и умилостивљеног.
Упитаћеш можда: ко зна да ли ће се Он покајати и опоменути нас, и да ли ће нас благословити?[43] Ја, проповедник Божјег човекољубија, врло добро знам да ће се Он одрећи гнева који му је противприродан и уместо њега излиће своју милост која му је природна. Ми Га, уствари, присиљавамо на гнев, а Он сам жели милост. Па, ако нас кара услед принуде, зар нас неће помиловати сходно својој природи? Помиловаћемо сами себе откривањем пута праведном и богоприличном односу са Оцем. Посејмо у сузама, да бисмо у радости пожњели.[44] Уподобимо се Ниневљанима, а не Содомљанима. Одстранимо грех, да не бисмо заједно са грехом погинули; саслушајмо Јонину проповед, да нас не би појела ватра и страшило. Ако већ изађосмо из Содома, похитајмо на гору, утекнимо у Сигор, узађимо ту са узлазећим сунцем; не задржавајмо се у овој области, не осврћимо се за собом да се не претворимо у слани стуб[45] – заиста је бесмртан само онај стуб који изобличава душу, наклоњену злу.
Знамо да је изнад човекових могућности да уопште не греши и ово својство припада искључиво Богу (нећу говорити о Анђелима да не бих дао повода страстима, и да не отворим врата злонамерних противуречности); али као што је неисцељивост својствена злој и противничкој природи, што значи да се и сви који овако поступају налазе под њезином влашћу: тако је исто, исправљати се после погрешке, својствено добронамерним људима и онима који се налазе у броју спасених. Иако је ово прах који за собом повлачи извесно зло и земно жилиште обремењује ум[46] који стреми увис, или створени стреми увис, ипак образ (Божји) нека очисти прљавштину и нека узводи на висину сједињено са њим тело, уздижући га на крилима ума. Мада би боље било да немамо потребе за оваквим очишћењем, већ да сачувамо своје првобитно достојанство (према коме хитамо из окова овдашњег живота), боље би било не лишавати себе дрвета живота горким кушањем греха; ипак, боље је обратити се након греха, него палом остати без казне. Јер, кога Господ љуби, онога и кара[47] тј. подвргавање казни јесте очински поступак; насупрот овоме, свака душа која се освести, постаје неисцељена. Није тешко трпети ударце; много је теже не уразумити се након казне. Један од пророка, размишљајући о тврдокорном и необрезаном срцу израиљском, каже: Господе! шибао си их и није помогло, кажњавао си их и не хтедоше примити казну;[48] и још: људи који се не поправише док су шибани;[49] и још: куда се упутише моји људи путем погибљи,[50] које ће их на крају и одвести у пропаст. Дакле, страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога![51] Страшно је лице Божје према онима који чине.зло, јер оно одлучно истребљује зло.[52] Страшан је слух Божји који ослушкује глас Авељев, чак и у ћутљивој крви његовој.[53] Страшне су ноге његове које прогоне безаконике. Страшна је пунота васељене, јер не постоји место где би се могао сакрити од гнева Божјег – ни утећи на небо, ни побећи у ад, ни преселити се на исток, ни утонути у дубине мора.[54] Још пре мене, пророк Наум, син Елкесејев, казујући пророштво о Ниневији, заповедио је да се страшимо Бога ревнитеља и Господа осветника који се парничи са противницима својим и дотле пружа своју строгост да не постоји место за поновно ослобађање нечастивих.[55] А када чујем како Исаија прети људима содомским и кнезовима гоморским: зашто бисте били шибани кад се све више одмећете,[56] тада се заиста сав испуњавам ужасом и роним горке сузе. Он каже: не могу више да нађем казне за умножене и нове грехе који се појавише; ви сте толико превршили меру, да сте на себи искусили сваковрсне казне, али и даље својим пороцима призивате на себе нове и нове казне. Нема више ни красте, ни ране, ни жаришта – цело тело је постало велика рана, рана неисцељива; не може се ни фластер ставити, ни уље помазати, нити завој завити. Прећутаћу о настављању кажњавања, да вам казивање не би било теже од постојеће беде. У сваком случају, познат нам је узрок наше беде. Због чега су опустошена поља, пресушиле житнице, осиромашили пашњаци, умањени плодови земље; обрадиво земљиште не јечи од алатки, него од тугованки; долине нису препуне хлеба, већ вапаја, а пропланци не одишу сладошћу, него су обезличени, обесчашћени и на себи носе (у супротном смислу)[57] проклетство гелвујских пропланака? Цела земља је стала, као у почетку, док још није била обучена у своју лепоту. Посетио си земљу и нaпojuo си je;[58] али посетом беде и појењем погубним. Жалостан призор! Све плодне стабљике и класје претворени су у сламу и јадне отпатке, а жетва наша препознатљивија је по временима месеци, него бројем снопова, тако да је једва плодоносила почетке Господу. Такво је богатство нечастивих; таква је жетва оних који сеју рђаво, да би се испунило древно проклетство: гледају на много, а односе мало,[59] посејаће, али неће пожњети,[60] засадиће, али неће окусити сока и тамо где ору десет пари волова, добиће се само један крчаг плода;[61] слушаће о плодности код других, а сами ће бити бедни! Од куда све то и који је узрок беде? Не чекајмо да нас неко други упозори и изобличи, него сами себе испитајмо! Велико лекарство против зла јесте исповедање греха и удаљавање од њега. Као што сам ја још раније, први, благовестио народу мом и испунио дужност стражара (да бих припремио душу своју и душу слушалаца, нисам прећуткивао о долазећем мечу), тако ћу и сада благовестити о непокорности народа мог, признавајући његове грехе за своје и кроз то, можда, задобијем извесну милост и задовољење. Један од нас је притиснуо сиромаха, одузео му је део земље његове, са злобним намерама преступио границу њихових имања и привукао свој посед до његовог, само да би одузео нешто од ближњег, занемарујући све околне суседе, као да ће сам једног дана остати и живети на земљи. Други је упрљао земљу зеленаштвом и користољубљем, сабирајући плодове где није сејао, не обрађујући земљу, него нужду невољних. Неки опет од свога гумна и плодова није давао дар Богу који нам је све ово даровао, потврђујући тако своју неблагодарност и неразумност; не само да за примљено није заблагодарио Богу, него се није потрудио ни да издејствује и заслужи неко будуће изобиље. Неки опет није указао дужну милост и пажњу удовицама и сиротима, није Дао хлеба ни воде онима који су од њега просили или, боље казати, самом Христу, који се храни и гаси жеђ кроз ове беднике и просјаке, мада је сам имао и више него што му је потребно за живот, мада му се (што је преко мере правде!) и многе житнице његове чине претесне, тако да једне пуни плодовима, а друге разграђује да би их проширио и начинио још већима за будуће плодове, заборављајући да ће пре испуњења својих планова бити пожњевен смрћу и као рђави домаћин туђих добара, мораће дати одговор за то што је овде живео у изобиљу. Други је опет занемарио пут смирених и лажима обара праведнога.[62] Неки је омрзнуо онога који кара на вратима и гади се онога који говори право.[63] Други је опет приносио жртве мрежи својој, сабирајући много и имајући грабеж од сиромаха у кућама својим,[64] не мислећи о Богу или размишљајући погрешно, говорећи: благословен је Господ; обогатисмо се,[65] схватајући безакоње као дар од њега, због чега ће бити кажњен. 3бог оваквих долази гнев Божји на непокорне синове.[66] Због свега овога се закључава или отвара небо, пуштају се овакве невоље као наша што је или још веће, јер се и као поражени не поправљамо, нити се враћамо Богу.[67]
Шта да на ово кажемо ми који продајемо и купујемо хлеб, и очекујемо још тежа времена, не би ли смо се обогатили сладећи се туђим невољама и грабећи за себе не имовину Египћана (као што је учинио Јосиф ради вишег циља, јер је он врло добро знао да сабира и дели хлеб), него имовину свога народа? Шта да кажемо ми који тврдимо: када прође месеци младина и суботе и када отворимо амбаре,[68] ми, који двојаким аршинима и вагама нарушавамо праведност,[69] ми, који језичак ваге нагињемо на нашу страну.[70] Шта да кажемо ми који изгубисмо меру у стицању иметка, који се клањамо злату и сребру, као што се у старини клањаху Ваалу, Астарти и мрском Хамосу, који на себе стављамо велико и скупоцено драго камење, који се облачимо у меку и удобну одећу – коју нагриза мољац и присваја разбојник, који се гордимо и хвалишемо мноштвом својих робова и стоке, који купујемо горе и планине: једно већ поседујемо, на друго смо бацили око, а треће већ пазаримо, уподобљавајући се пијавици коју помиње Соломон,[71] која се ничим не може заситити, као ад и земља, огањ и вода; прижељкујемо неку другу васељену ради задовољавања личне знатижеље и не задовољавамо се пределима које је Бог устројио јер су они, тобоже, тесни за наше потребе? Шта да кажу они који су узведени на високе степене части, који се са муком пењу на своју узвишену столицу, док своје обрве још више подижу, не размишљајући при том ни о Богу који је узвишенији од свега, ни о недоступној висини истинитог царства, не схватајући да и они сами потребују такву милост коју треба да испоље према онима над којима владају, као према саслужитељима својим? Осмотри такве које још одавно исмева божанствени Амос: који лежете на постеље од слонове кости и једете јагањце и теоце угојене, који певате уз псалтире и мажете се скупоценим мирисима, који се везујете за пролазно као да је вечно, који не болујете и не састрадавате са Јосифом.[72] Потребно је указати милост онима који раније падоше у невољу, потребно је задобити милост за себе, потребно је заридати пре него што падне кедар[73] треба се отрезнити невољом ближњих, туђом бедом лечити своје зло, користити се овим преимућством пред својим претходницима, да би се посредством других задобило спасење, а не друге лечити својим примером.
О свему овоме размисли, заједно са нама, божанствена и свештена главо, с обзиром на твоје велико искуство из којег извире мудрост – у томе поучавај народ твој, научи их да потребитима деле хлеб и бескућнике да сабирају у дом свој, да прикривају наготу своју и да не презиру своје саплеменике, нарочито сада када наше добротворство треба да се чини из немаштине, а не само када изобилујемо у свему; прво је милије Богу од другог. А поврх свега и најпре буди сада Мојсеј и Финеса. Стани ради нас и буди милостив, како би престала ова беда, и да умним заступништвом престане гњев Господњи, било духовном жртвом, било молитвом; својим посредовање ублажи долазеће ударце. Господ не презире старост оца који се моли за децу своју. Помоли се за учињене грехе; зајемчи за будуће. Представи Богу народ који се преобразио овим ударцима и страхом; испроси му телесну храну, а најпре анђеоску која долази са неба. Ако учиниш ово, измирићеш нас са Богом, омекшаћеш небо, низвешћеш кишу рану и позну. Господ ће даровати благост и земљa наша плод cвoj[74] – ова коју газимо времени плод, а наш прах вечни плод, који ћемо и уложити у божанствено тоцило кроз тебе, који приноси нас и дарове наше, у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа је изговорена у присуству Григоријевог оца који је занемео од туге након што је градоносно невреме опустошило поља.
  2. Тј. да деца не уче у присуству својих родитеља.
  3. Тј. отац св. Григорија, Епископ назиански. Њему се, у неколико наредних речи, Григорије и обраћа.
  4. Пс 50:19, 14, 32; Гал 6:15; Еф 4:24.
  5. I Kop 14:13.
  6. Рм 9:28.
  7. Пс 111:10.
  8. Приче 16:31.
  9. Изл 14:15.
  10. Ис 28:17.
  11. Пс 75:9; Иса 51:17.
  12. Пс 75:9.
  13. Ис 40:2.
  14. Пост 15:16.
  15. Пс 129:7, 8.
  16. Јоиљ 2:3.
  17. Пс 18:9.
  18. Пс 7:13; 35:5; Јез 21:10.
  19. Јевр 10:27.
  20. Наум 2:10.
  21. Пс 6:6.
  22. Ис 10:3; Сир 2:2.
  23. Мих 6:2.
  24. Јн 5:29.
  25. Јн. 12:48
  26. Авак 2:16; 1:5.
  27. Амос 4:7.
  28. Јер 18:12.
  29. Ис 48:4.
  30. Ис21:3.
  31. Јер 6:29.
  32. Амос 4:9, 10.
  33. Ис 5:1.
  34. Пс 53:4.
  35. Пс 76:8.
  36. Ис 64:5.
  37. Пс 79: 4.
  38. Јер 19:24.
  39. Јоиљ 2:15, 16.
  40. Јоиљ 1:13; 2:17.
  41. Пс95:6.
  42. Пост 19:13.
  43. 1Цар 15:29.
  44. Пс 126:5.
  45. Пост 19:17.
  46. Прем 9:15.
  47. Јевр 12:6.
  48. Јер 5:3.
  49. Ис 9:13.
  50. Ис 8:5.
  51. Јевр 10:31.
  52. Пс 34:17.
  53. Пост 4:10.
  54. Пс 139:7-10; Јер 23:24.
  55. Наум 1:2, 9.
  56. Ис 1:5.
  57. Проклетство гелвујских гора (II Цар 1:21) састојало се у томе да на њих није падала ни киша, ни роса. Међутим, св. Богослов овде говори да њихови проиланци носе проклетство у супротном смислу тј. проклињу се само због тога што на њих не пада ни киша, ни роса.
  58. Пс 65:10.
  59. Агеј 1:9.
  60. Мих 6:15.
  61. Иса 6:10
  62. Ам 2:7; Ис 29:21.
  63. Ам 5:10.
  64. Ис З:14; Ав 1:16.
  65. Зах 11:5.
  66. Еф 5:6.
  67. Јер 23:23.
  68. Амос 8:5.
  69. Пон зак 25:14; Амос 8:5.
  70. Зах 5:8.
  71. Приче 30:15.
  72. Амос 6:46.
  73. Зах 11:2.
  74. Пс 85:13

Comments are closed.