POUKE

 

POUKE
 

 
IX
O LAŽI
 
1. Hoću da vam pomenem ukratko i o laži. Jer, vidim da se ne trudite mnogo oko uzdržanja jezika, od čega se lako zastranjuje u mnogome. Vidite, bratijo moja, u svakoj stvari, kao što uvek govorim, postoji navika u dobru i u zlu. I potrebno je veliko trezvoumlje kako ne bismo bili pokradeni od strane laži. Nijedan lažljivac se ne sjedinjuje s Bogom, budući da je laž tuđa Bogu. Pisano je, naime: „Laž je od lukavog“. I opet: [đavo] je laža i otac laži (Jn.8.44). Eto, đavo se naziva ocem laži, a Bog je istina. Sam On govori: ja sam put, istina i život (Jn.14,6). Vidite li, dakle, od koga se odvajamo i kome se putem laži prilepljujemo? Očigledno je da se [približavamo] zlome. I tako, ako želimo da se uistinu spasemo, svom silom i svakim usrđem treba da ljubimo istinu i da se čuvamo od svake laži. Inače, ona će nas odvojiti od istine i života.
2. Postoje tri različite laži. Postoji lažljivac u mislima, postoji lažljivac rečima i postoji onaj koji laže samim životom. Laže u mislima onaj koji prima podozrenja [sumnje u druge]. On vidi nekog da razgovara sa svojim bratom i počinje da podozreva, govoreći: „On o meni priča“. I ako prekinu razgovor, opet sumnja da su radi njega prekinuli. Ukoliko neko kaže reč, on podozreva da je rečena radi njegovog ogorčenja. I jednostavno, u svakoj stvari on podozreva bližnjeg, govoreći: „To je zbog mene učinio. To je zbog mene rekao. Radi toga je to učinio“. On je lažljivac u mislima. Nikada ne govori po istini, nego uvek iz sumnjičenju. Otuda znatiželja, ogovaranje, prisluškivanje, sukobi, osuđivanja.
3. Dešava se da neko podozreva neku stvar i da se ona uistinu desi. Hoteći [navodno na osnovu] toga da se ispravlja, on uvek biva znatiželjan, misleći: „Ukoliko neko protiv mene govori, ja vidim kakvo je moje sagrešenje zbog koga me kleveće, te mogu da se ispravim“[1]. [No], ovde je najpre i sam početak od zlog, budući da je od laži započeo. Ne znajući [dobro stvar], on podozreva ono što ne zna. Kako pak, može zlo drvo, dobre plodove rađati? Ako zaista želi da se popravi, on na reč brata: „Ne čini to“, ili: „Zašto si to učinio?“, ne treba da se smućuje, već da mu napravi poklon i zahvali. Tako će se popraviti. I kada Bog vidi da je kod njega takva namera, nikada ga neće ostaviti u prelesti, nego će mu poslati nekoga ko će mu pomoći da se ispravi. A reći: „Ja verujem svojim podozrenjima radi samoispravljanja“, i zatim prisluškivati i biti znatiželjan, predstavlja opravdanje od đavola, koji (uvek) hoće da plete zamke.
4. Nekada, dok sam još bio u opštežiću, nađoh se u iskušenju da mislim da se iz pokreta čoveka može shvatiti njegovo [duhovno] stanje. Desila se, dakle, ovakva stvar. Jednom, dok sam stajao, prođe pored mene žena sa vedrom vode. Ne znam kako sam se zaveo, te pogledah u njene oči. I odmah mi se nametnu pomisao da je bludnica. Na tu pomisao sam se odmah ogorčio. Izneo sam starcu, avi Jovanu: „Vladiko, šta treba da radim ako [nekad] i bez posebne želje vidim nečije kretanje i pomisao mi nameće da [zaključim] o njegovom stanju?“ Starac je rekao: „Šta dakle? Zar ne biva da neko ima prirodan nedostatak i da ga kroz borbu ispravlja? Iz toga se ne može shvatiti njegovo stanje. Nikada ne veruj svojim podozrenjima, jer kriv lenjir i ono što je pravo čini krivim. Podozrenja su laž i štetna su“. Od tada nisam verovao pomisli čak i kad bi mi o suncu govorila da je sunce i o tami da je tama! Jer, ništa nije teže od podozrenja! Ako se ustale u nama, postaju toliko štetna da počinju da nas uveravaju i nameću misao da jasno vidimo stvari koje niti postoje niti su postojale.
5. I kazaću vam o tome čudnu stvar koju sam pratio još dok sam bio u opštežiću. Imali smo jednog brata kome je ova strast mnogo smetala. On je toliko [značaja] pridavao podozrenjima, da je bio uveren da je sve onako kako mu ocrtava njegova pomisao, i nikako drukčije. Zlo je vremenom napredovalo. Demoni su ga toliko vrgli u prelest da mu se jednom, kad je ušao u vrt da promotri [a on je uvek posmatrao i prisluškivao], učinilo da vidi brata gde krade smokve i jede. A bio je petak i još nije nastao ni drugi čas[2]. I tako, uverivši sebe da je uistinu video tu stvar, on se sakrio i izašao ćuteći. I u vreme sabranja[3], on je opet promatrao ne bi li video šta će za vreme priopštavanja [Svete Pričesti] učiniti brat koji tek što je bio ukrao i pojeo smokve. I kad je video da umiva ruke da bi ušao i pričestio se, on je potrčao avi i rekao: „Vidi, gospodine, onog brata koji ulazi da se pričesti Svetim Tajnama sa bratijom. Zapovedi da mu ih ne daju, jer sam ga jutro video da krade smokve u vrtu i jede“. U međuvremenu je onaj brat sa velikim umiljenjem ušao u sveti prinos [tj. oltar]. Inače, bio je od pobožnijih. Videvši ga, ava ga pozvao pre nego što je pristupio svešteniku koji je predavao [Svetu Pričest]. Uzevši ga na stranu, on mu je rekao: „Kaži mi, brate, šta si danas radio“. On se iznenadio i rekao: „Gle, vladiko?“ Ava je odgovorio: „U vrtu u koji si jutros ušao. Šta si tamo radio?“ Začuđeni brat je odgovorio: „Vladiko, ja danas nisam ni video vrt, niti sam jutros bio u opštežiću. [Naprotiv], tek što sam došao sa puta. Jer, odmah posle otpusta na bdeniju, ekonom me poslao [napolje] radi nabavke“. [Mesto] nabavke o kome je govorio bilo je miljama daleko i tek je u vreme sabranja bio pristigao. Ava je poslao po ekonoma i upitao ga: „Gde si poslao ovog brata?“ Ekonom je odgovorio ono što i brat, tj. da ga je poslao u ono selo. Ava reče: „A zašto ga nisi doveo da uzme blagoslov?“ Ovaj napravi poklon i reče: „Oprosti, gospodine. Ti si se odmarao posle bdenija i zbog toga ga nisam doveo da od tebe uzme blagoslov“. Uverivši se, ava je [brata] sa molitvom otpustio da ode i da se pričesti. Brata, pak, koji je imao podozrenje on pozva i, davši mu epitimiju, odluči od Svete Pričesti. I ne samo to, nego je posle sabranja pozvao svu bratiju i sa suzama im objasnio šta se desilo, razobličivši brata pred svima. A [učinio je to] sa trojakom namerom: da posrami đavola koji seje podozrenja; da se bratu oprosti greh zbog ovog beščašća i da unapred dobije pomoć od Boga; te da utvrdi bratiju u tome da nikada ne trpe svoja podozrenja. I pošto je mnogo poučio i nas i brata, rekao je da ništa nije štetnije od podozrenja. To je dokazivao primerom koji se desio.
6. I druge slične [stvari] u raznim [prilikama] rekli su oci, upozoravajući nas na štetu od podozrenja. Zato se svim svojim silama postarajmo, bratijo, da nikada ne verujemo svojim podozrenjima. Ništa tako ne udaljava čoveka od gledanja svojih grehova. Ona ga uvek čine znatiželjnim za ono što ne pripada njemu. A od toga ne proizilazi ništa dobro, nego samo bezbrojna smućenja, bezbrojne sekiracije. Zbog toga čovek nikada ne uspeva da stekne strah Božiji. I ukoliko se u nas i seju podozrenja usled naše rđavosti, odmah ih preobraćajmo u dobre misli, pa nam neće štetiti. Jer, podozrenja su zla i nikada ne ostavljaju dušu u miru. To je, dakle, laž u mislima.
7. Rečju, pak, laže onaj koji, olenjivši se da ustane na bdenije, ne kaže: „Oprosti mi, jer sam bio lenj da ustanem“, već: „Imao sam vatru, nesvesticu, i nisam bio u mogućnosti da ustanem. Bio sam slab“. I govori on deset lažnih reči umesto da učini poklon [pokaje se] i smiri se. I ako ga neko ukori za tu stvar, on nastavlja da vrda rečima i da ih podešava, [samo] da ne bi pretrpeo prekor. Isto tako, ako se desi da ima nešto protiv svoga brata, on ne prestaje da se opravdava i govori: „Ali, ti si rekao. Ali, ti si [to] učinio. Nisam ja [to] rekao, nego onaj. Ne ovo, nego ono“. I [sve], samo da se ne bi smirio. Opet, ako želi neku stvar, on ne dopušta sebi da kaže: „Ja želim to“, nego nastavlja da okoliši svojim rečima i govori: „Patim od toga i to mi je neophodno“, ili: „Zapoveđeno je [da mi se to da]“. I govori tolike laži, sve dok ne ispuni svoju želju.
8. Svaki greh nastaje ili zbog slastoljublja ili zbog srebroljublja ili zbog slavoljublja. Isto tako, i laž nastaje zbog ovo troje. Neko laže ili zbog toga da se ne bi ukoreo i smirio, ili da zadovolji svoju želju, ili da stekne [nešto]. I ne prestaje da se vrti tamo i ovamo, obmanjujući rečima, sve dok ne ispuni svoj cilj. Takvom čoveku se nikada ne veruje. Čak ako i istinu kaže, niko mu ne može verovati, jer se sumnja i u [ono] istinito [što kaže].
9. Međutim, dešavaju se i takve prinudne okolnosti u kojima dolazi do velikog smućenja i ogorčenja ukoliko se nešto malo ne sakrije. Kada dođe do takvih okolnosti i kad neko bude prinuđen, neka izmeni reč, kako, kao što rekoh, ne bi nastalo veće smućenje i žalost i opasnost. Kao što je rekao ava Alonije avi Agatonu: „Dva čoveka su učinila ubistvo pred tobom i jedan od njih je pobegao u tvoju keliju. I načelnik ga traži i pita te: „Pred tobom je učinjeno ubistvo?“ I [sad], kad ne bi učinio ikonomiju[4], ti bi čoveka predao na smrt [tj. smrtnu kaznu]“[5].
10. Kada se, dakle, desi [takva] velika neophodnost, ne treba biti bezbrižan, već se kajati i plakati pred Bogom, smatrajući takav [događaj] trenutkom iskušenja. Tako nešto ne treba [činiti] često, već jedanput između mnogih [slučajeva]. Tirijak[6] i sredstva za čišćenje [počinju] da škode, ako se često uzimaju. [Naprotiv], ona su korisna ako se uzimaju jednom u godini i to zbog velike nužde. Tako se treba koristiti i sa ovom stvari. Izmeni, dakle, reč, ako zahteva nužda, ali, kao što rekoh, u jednom od mnogih [slučajeva], kad se vidi velika neophodnost. [Čini to] retko i sa strahom i trepetom, iznoseći pred Boga svoju nameru i svoju nevolju. I tada ćeš biti pokriven, [tj. oprostiće ti se]. Tako smo videli ko je lažov u mislima, a ko u rečima. Hoćemo još da kažemo i ko je onaj koji laže svojim životom.
11. Laže svojim životom onaj koji se, budući razvratnik, pretvara da je uzdržljiv, ili koji, budući koristoljubiv, govori o milostinji i hvali saosećajnost, ili koji se, budući gord, divi smirenju. I ne divi se on što bi hteo da pohvali vrlinu.
Da je govorio sa tom namerom, on bi prvo sa smirenjem ispovedio svoju slabost govoreći: „Teško meni, okajanome, jer sam se ispraznio od svakog dobra“. Posle ispovedanja svoje slabosti on bi mogao da se divi i da hvali vrlinu. I opet, ne preuznosi on vrlinu što bi imao nameru da nekog ne sablazni [svojim porokom], jer bi u tom [slučaju] trebalo da razmišlja ovako: „Ja sam okajan i strastan. Zašto još da i drugog sablažnjavam [svojim porokom]? Zašto da štetim i drugoj duši i da navaljujem na sebe i drugi teret?“ Tada bi se, premda lično grešeći, ipak dotakao i dobra. Jer, oplakivati sebe jeste smirenost, a štedeti bližnjega jeste saosećanje. Ali, on se ne divi [vrlini] radi navedenog, kao što rekoh. Naprotiv, on ime vrline koristi ili radi skrivanja svoje rđavosti, ili da bi se predstavio kao vrlinski [čovek], ili, često, da bi štetio i povredio nekog. I nijedno zlo, nijedna jeres, ni sam đavo ne mogu da prevare [čoveka], ukoliko ne uzmu lik vrline. I apostol govori da se i sam đavo pretvara u anđela svetlosti (2.Kor.11,14). Onda nije za čuđenje što se i njegove sluge pretvaraju da su sluge pravednosti. Tako i lažljivac, kao što rekoh, govori o vrlinama i hvali ih i divi im se kao onaj koji ih [navodno] sam izvršava i kao onaj koji je iskusan u njima ili stoga što se boji stida od smirenja, ili želeći da prevari i povredi nekog. To je lažljivac svojim životom. On nije jednostavan čovek, već dvostruk. Jedan iznutra, a drugi spolja. Dvostruk je i sraman i njegov život.
12. Eto, rekli smo da je laž od zloga. Rekli smo i da je istina Bog. Bežimo, dakle, bratijo, od laži da bismo izbegli udeo zlog i podvizavajmo se da steknemo istinu, da bismo se sjedinili sa Rekavšim: Ja sam istina (Jn.14,6). Neka bi nas Bog udostojio Svoje istine.
Njemu slava i sila u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. na osnovu poznanja mojih sagrešenja, koja mi on otkriva – Prim. prev.
  2. Ovde se podrazumeva manastirski tipik po kome se sredom i petkom jelo jedanput i to posle 9 časa po vizantijskom vremenu (tj. posle 3 sata popodne, po današnjem računanju). Po vizantijskom vremenu vreme se deli na 12 časova dana i 12 časova noći, tako da je ovde pomenuti 2. čas, u stvari drugi čas dana, a po današnjem 8 sati izjutra. – prim. prev.
  3. Tj. Svete Liturgije, jer u manastirima postoji pauza između rane (noćne) jutarnje i liturgije koja se u vreme Velikog Posta vrši oko podne. I u međuvremenu se ništa ne jede. – prim. prev.
  4. Tj. na osobit način primenio zapovest Božiju: u ovom slučaju, u nameri da se sačuva život prestupnika radi pokajanja, slagati da nije tu. Redak slučaj napregnutosti između dve zapovesti, kada kod svetih milosrđe pobeđuje pravdoljubivost. No, napregnutost nije toliko velika ako se ima u vidu da je svrha zapovesti u veri koja kroz ljubav dela (Gal.5,6), i da je ljubav sveza savršenstva (Kol.3,14). Koji po njoj dela, neće pogrešiti. Time je očigledno da Gospod gleda na srce, tj. na nameru sa kojom se nešto čini, a ne toliko na samo delo. Jedina svrha je dejstvovati u skladu sa voljom Božijom, a ona je ljubav. Jer, u odnosu na bližnjega, sav zakon se ispunjava u jednoj reči: ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga (Gal.5,14) – Prim. prev.
  5. Izreke otaca, ava Alonije, PG 65, 133 B
  6. Sredstvo protiv ujeda zmija. – prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *