ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
ЦРКВЕНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
Прелазимо на веома важан одељак породичног васпитања – уцрквењење деце. “Религиозни живот код деце је непосреднији, једноставнији и хармоничнији. Он се ослања на осећања и интуицију и тек касније придодаје на тај емоционално-мистички стожер све интелектуалне податке и чињенице свакодневног животног искуства”[1] – пише педагог и писац А. Рогозјански. Тврдим да је то заиста тако. Мала деца (са три-четири године) веома реално доживљавају Бога. То је за религиозно васпитање најблагодатнији период. Ако се родитељи моле, говоре да постоји Бог, мали човек у то не сумња, то је за њега датост. Као и то да постоје тата и мама.
Једном сам послом био у посети дечијем вртићу и силазио сам степеницама у мантији. Неки мали буцко је показао на мене прстићем и рекао својим друговима: “Бога!”
Најпријатније утиске имам од освештања дечијег вртића. Деца су врло озбиљно прихватила тај догађај, колико су могла узимала су учешћа у њему, невешто су се крстила, молила. Када су ме позвали у други дечији вртић и замолили ме да га освештам без деце, када ова оду кући, позивајући се на то да не могу сви родитељи да то правилно протумаче, ја сам одбио. Па ми то чинимо управо ради деце. Она ће тамо живети – њима је то потребно. Али управница ме није схватила.
Врло се добро види како мала деца прихватају Бога кроз дечије религиозне цртеже. Код мале деце ликови су чистији, они су несигурни и наивни. Код старије има више позајмљивања, понекад не баш најбољег. Треба што пре детету улити веру, што раније, то боље. Молитва, посећивање храма, причешће морају бити ствари потпуно природне у животу детета. И разуме се, у сразмери с његовим способностима. И потребно му је мало правило, али редовно, и служба не у целости. Дете не сме у храму да се исцрпљује и да замара друге парохијане.
Протојереј Константин Островски чија се три сина школују у богословији, а четврти ма Московској духовној академији, пише: “Међутим, довести дете у храм тек је пола посла: није добро доводити дете у храм, остављати га тамо, а ми се молимо негде у углу или чак одлазимо негде. Ето то заиста децу деморалише, и онда видиш: мали дечак од две године стоји као укопан за време службе, не може да се одвоји, и са три године стоји, а затим, чим постане мало старији, бежи из цркве. Када сам ја с децом ишао у цркву, лично сам с њима стајао целу Литургију, а на бденија смо врло ретко ишли. Одлучно сам са децом пролазио напред, до самог амвона и тамо смо увек стајали. Деца су била мала, њима је свакако то било тешко, али направиш мали поклон с њима заједно, даш им да запале свећу, покажеш им баћушку, нешто им шапатом објасниш”. Детету су често потребни јаки утисци. Ми пак водимо децу на велико бденије да би тамо видела полијелеј, тамо је све тако занимљиво: кађење, помазање, целивају икону.
Сећање је занимљива ствар: неке епизоде из детињства су потпуно заборављене, а неки тренуци су се урезали у сећање тако као да су се догодили јуче. Сећам се: рано пролеће, снег се отопио, топло је. Ми идемо с родитељима после службе у недељу пред Велики пост. Замолили смо једни од других и од сасвим непознатих људи опроштај, као да смо чистији и сва се природа такође, изгледа, очистила, збацила је са себе хладни ледени покривач. И неко чудесно осећање радости и тихе туге, чак и сузе навиру на очи. Такве успомене из детињства, као што су ноћна пасхална служба, одлазак у манастир, захватање из светог извора, човек никада не заборавља и оне ће с њим бити цео живот.
Треба ли малу децу ангажовати на послушањима у олтару? Ја сматрам да не треба. На примеру мојих познаника, деце-олтарника може се видети да то не изазива страхопоштовање према олтару и према храму уопште, већ ствара свакодневно расположење и навику. Нажалост, сами свештенослужитељи и старији црквењаци не понашају се увек са страхопоштовањем, разговарају и могу да дају лош пример. Уводити децу у олтар може се у старијем узрасту, могу се уводити адолесценти, и то не увек. Али о томе ћемо говорити касније.
Исти отац Константин примећује: “Уређење наших храмова је такво да човек s треба да се моли у храму, да види иконостас, изласке свештеника. На певници или у олтару човек понекад нема када да се моли, заузет је читањем, појањем и радом у олтару. А код детета тек треба да се изгради навика молитве. Али има и изузетака од правила. Децу треба ангажовати да учествују у домаћој молитви. Она могу читати “Оче наш” пре јела или друге познате молитве за време правила.
Када служим молебан код куће, увек дајем најстаријем детету могућност да мало отпева познате песме, да придржи кадионицу и тако даље. Веома је добро ставити на знање да је молитва реалност, разговор с Богом, да се можемо молити и својим речима у тешкоћама, за време болести, невоље, пред неки посао, молити се за родитеље, кумове и болесне.”
У вези с тим треба рећи да је друга врло важна ствар после духовног васпитања васпитање љубави и милосрђа према људима. Не треба се бојати да ће дечак одрасти као слабић. Он ће увек стићи да стекне чврстину, али бити саосећајан и самилостан је тешко. То се може чинити на добрим примерима из књижевности и житија Светих и на конкретним примерима из живота. Треба саосећати са слабима и немоћнима, давати милостињу сиромашнима, сажаљевати животиње. Ту је опет потребан лични пример. Ако се обратимо агиографији (житијима Светих), видећемо да је огромна већина Светих имала благочестиве родитеље. Веру у детету формира породица. Значајно васпитно средство јесте пост и нису у праву родитељи који на све могуће начине штите децу од поста. Пост је васпитање воље и уздржаности. Када да науче децу да посте и каква је мера дечијег поста треба решавати индивидуално с духовником.
НАПОМЕНЕ:
Divno