НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ЗБОГ ЧЕГА СЕ СУПРУЖНИЦИ СВАЂАЈУ
 
Зашто се међу собом свађају супружници који су једно другоме најближи? Први, (али не и главни) разлог је то што младенци после свадбе више сазнају једно о другоме. Навике, недостаци који се нису видели пре брака или су се скривали, сада избијају на видело. Људи понекад престају да пазе на себе. И с тим се понекад није ни мало лако помирити и саживети.
Али постоје још и други разлози. Подругљиве речи које лако опраштамо нашим пријатељима и колегама, или просто мало познатим људима, врло нам је тешко да опростимо нашим вољенима. Наравно, нама је заповеђена љубав према свима. Али често, саслушавши увредљиву реплику од случајног човека, ми кажемо: „Ма шта ја имам с њим?“ И брзо заборављамо тај догађај. Напротив, невина шала и примедба од супруга или супруге може веома болно да рани. „Од тебе то никада нисам очекивао!“ Увредљивост је свакако изазвана самољубљем.
Нама се чини да толико волимо ближњег да и он мора само да нас радује, да морамо бити достојни његове љубави. Рањено самољубље је недостатак љубави у нама самима.
Супружници, нарочито млади, често су склони да идеализују једно друго. Ако идеал почиње да се понаша не онако како бисмо ми желели, настаје конфликтна ситуација: „Како си могла тако нешто да учиниш? Па ја сам те сматрао најбољом женом на свету?!“ Како избећи породичне свађе и увреде? Најважније је научити да се оне спречавају. Догађа се да муж и жена имају карактерне особине и недостатке с којима неко никако не може да се помири, а други за сада није у стању да изађе с њима на крај. Понекад неке одређене теме приликом расправе обавезно доводе до породичног раздора.
Знајући све то, треба деловати попут доброг морепловца који води брод заобилазећи подводне стене и плићаке. Сва та проблематична места треба познавати, добро проучити и трудити се да се она избегавају.
Навешћу пример. Једном смо супруга и ја оставили децу да их пази бака и одлучили смо да се одморимо, да одемо на изложбу или просто да се прошетамо. Али догодило се да смо изашли на погрешној станици метроа. Затим смо још дуго лутали по улицама и најзад смо дошли до музеја. Сећам се како сам се тада наљутио на жену: па управо ми је она показала погрешан пут. Али већ код куће сам схватио да сам поступио потпуно неправилно, јер због мале деце моја супруга се веома ретко вози метроом, тако да је требало на себе да се љутим. Од тада је одговорност на маршути била на мени и наше заједничке шетње су почеле да нам доносе радост, а не љутњу.
Други пример. Мужа веома љути женино дуго спремање, а то доводи до кашњења и нервозе. Ту постоје два пута: бесконачно се свађати због тога и препирати се или избегавати сукоб. Рецимо, дати супружници више време на да се спреми, урадити део посла у кући да би се она растеретила или јој просто помоћи да среди ствари.
Психолози дају овакав савет. Ако вам нешто јако смета и раздражује вас у другом човеку (рецимо, муж не долази на време на вечеру), у себи се смиравате: “ Ја бих, наравно, јако хтела да муж долази на време, али то уопште не значи да то тако треба да буде“. Овај савет садржи рационално језгро. Живот у браку је увек тражење компромиса, успостављање равнотеже, ношење бремена једно другог. Резултат тога је да добијамо оно веће. Најлакше је извикати се и увредити се. Али да ли ће бити лако после тога? Мира у души нема, већ само туга и стид због сопствене неуздржаности.
Не треба обраћати пажњу само на туђе недостатке, већ у првом реду на властите. Треба схватити какве нам заправо стране карактера нарочито сметају у нашим односима и на све могуће начине се трудити да их исправљамо. Не дајте пламену да се разгори. Уместо да се затим гаси пожар, боље је прећутати, претрпети, понекад просто некуда отићи на кратко време.
Најгоре је чекати и захтевати пажњу и љубав, треба сами да дајемо љубав. Брак ће само онда бити срећан, када оба супруга буду волели и жалили другога више од себе. Понекад чекамо празник (у дословном и преносном смислу) и јако смо ожалошћени када ништа не добијемо. Нема ни весеља ни радости. Да би празник испао упечатљив и остао у сећању треба се за њега припремити, организовати, дамо му смисао, и што је најважније, треба уложити личне напоре. Тада ће догађај остати у дугом сећању. Увек је блаженије давати, него примати. А у браку нарочито. Јер људи су већ једна целина и, пружајући радост другоме, ми поклањамо ту радост и себи. Напротив, рањавајући себи блиског човека, ми наносимо трауму својој властитој души. Човек није статичан, он не стоји на месту, он се мења. И неће нас увек радовати. Али ако волимо једно друго, памтићемо светле тренутке наше заједничке биографије и они ће нам помоћи да преживимо тешке периоде. Како је говорио један лик Јевгенија Леонова из филма Велики одмор: „Живот је пут: час одрон, час рупа, час мотор стане, а треба возити даље“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *