ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
НАШИ РОДИТЕЉИ
Рођење унука за бабе и деде понекад је догађај ништа мање радостан него за саме родитеље. Наши родитељи, пазећи, негујући унучиће, као да поново постају млади, доживљавају оно време када су и сами били родитељи малишана. Баке понекад воле унуке чак и више од своје деце. Наравно, то што бабе и деде мазе унуке је прилично уобичајена ствар. За то се они не могу строго осуђивати, они то чине искључиво из љубави и ничег рђавог у томе нема. Али бабе су обавезне да схвате да оне не смеју да се мешају у васпитни процес без дозволе родитеља, да не смеју да чине оно што може изазвати конфликтну ситуацију. Шта да се ради када отац и мајка васпитавају децу у православној вери и побожности, а њихови властити родитељи се томе противе, жале унуке, не дозвољавају им да посте, да иду у храм, говоре им нешто против вере? То је принципијелно питање. Одговор на њега је дат у Јеванђељу: Ко љуби оца или матер више од Мене није Мене достојан (Мт. 10,31).
Један свештеник је имао мајку неверницу. Када би код ње долазили унуци она им је понекад говорила нешто против Бога. Сазнавши за то, свештеник је в строго рекао мајци да, ако се то буде наставило, унуке више неће видети. Када бабе и деде по питањима вере иду против родитеља то је неопходно пресецати, не губећи, наравно, поштовање према старијима.
Али има и потпуно другачијих примера када се бабе понашају врло мудро. Многим људима средњих година прве часове из православне вере давале су управо баке. И те успомене из детињства помогле су им да затим пронађу пут према храму. Зашто су бабе и деде мудри и понекад веома добро васпитавају унуке? Зато што они raje већ друго поколење деце и узимају у обзир грешке и пропусте које су сами направили у младости.
Како научити дете да поштује пету заповест о љубави и поштовању родитеља? Дајући пример, волећи и поштујући своје очеве и мајке.
Мислим да је многима позната прича бајка о старцу-оцу.
Цела породица је седала да руча за један велики сто. Младим родитељима је о досадило да гледају како њихов стари отац за ручком гласно гргоће и пролива супу из кашике на столњак. Зато су га сместили за посебан сто и ставили су испред њега ванглу, пошто им је било жао лепог посуђа. Након извесног времена дечаков отац је видео како је његов мали син на улици и у дворишту од песка правио малу ванглу. Отац приђе и упита сина зашто му треба та вангла. А мали дечак одговори: “Тата, када порастем и ти постанеш стар као наш деда, и када не будеш имао зубе, ја ћу те такође стављати за посебан сто и ти ћеш јести из ове мале вангле”. Отац се постидео до суза.
Следећег дана дечакови родитељи су поставили на сто нови столњак. Сместили су свог старог оца у прочеље и ставили испред њега најбољи, нови тањир.[1]
НАПОМЕНЕ:
Divno