НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
АБОРТУСИ
 
Дуго сам размишљао пре него што сам се латио ове тешке теме. Нећу понављати оно што је већ написано о абортусима. Сада има врло много православних књига о датој теми. На велику жалост, проблем „прекида трудноће“ (тако медицинари називају абортус) може дотаћи чак и људе који ни у својим помислима не дозвољавају да могу убити властито дете.
Неоспорна чињеница је то да у домаћим медицинским установама које морају да се баве организацијом породиљске помоћи, постоји план о абортусима. Због нечега је некоме уносно да се праве абортуси и то је потпуно очигледно. Сировина из ембриона, намењена феталној терапији и козметици, вреди огроман новац. Не бих хтео у то да поверујем, али случај из моје праксе, као и приче познаника уверавају ме у супротно. Моја супруга, попадија, осетивши одређене симптоме, кренула је код гинеколога. Тамо је хтела да јој се уради тест на трудноћу и да добије неопходну помоћ. Но гле, лекарка гинеколог (мучно ми је тако да је и назовем), још пре него што је урадила тест, почела је да наговара жену да абортира, говорећи да је она још млада, да је гајити децу врло тешко и тако даље. Поставља се питање: зашто одговарати 3од рађања младу и здраву жену која и сама то хоће и која је удата? Сви гинеколози су студирали медицинске факултете и одлично знају да абортус није једноставна и безазлена операција попут отклањања нокта. То је груби продор у организам мајке. При томе шанса да остане неплодна и да уопште никада нема децу веома је велика. Код мене су на исповест доста пута долазиле младе неутешне жене јер су убиле своје првенце, а више децу не могу да роде. Реклама о безопасним абортусима је лаж. Бог се не може преварити
Па ипак у женским саветовалиштима наговарају девојке да абортирају и дају им упут. О таквим стварима ми је мноштво њих причало. Други, још тежи злочин је када лекари наговарају трудницу да абортира у поодмаклој трудноћи (сировина која се добија из таквих ембриона нарочито је скупоцена). Почињу да говоре о контраиндикацијама, патологији плода и тако даље. Шта треба радити у таквим случајевима? Ништа се не бојати и не веровати им здраво за готово. Ако су вам поставили овакву дијагнозу, уложите све напоре да сазнате што више. Нађите добре лекаре, рецимо, преко пријатеља и познаника. Или нађите новац, обратите се приватној поликлиници. Али не верујте првом лекару на кога наиђете. Лекари могу да погреше, и то не злонамерно. На пример, фамозни ултразвук понекад чак не може да одреди ни пол детета. И уопште, њега често користе због лењости и неквалификованости.
Понекад патологије нема, а будућа мајка је на ивици нервног слома. Можете само замислити како је то штетно за плод? Чак и ако је дијагноза потврђе на, не паничите. Многе моје познанице су родиле, и то не једно дете, иако су имале врло озбиљне медицинске контраиндикације.
Код оца Александра Мења једном је дошла жена. Лекари су је одговарали да роди дете, предлагали су јој да абортира. Тврдили су јој да ће се дете родити болесно, умно заостало, идиот. Отац Александар јој је рекао: „Ако се роди идиот, волећеш идиота“. Жена је послушала и родила је здравог дечака.
Православни људи, чак ако је прогноза врло мрачна, немају избора: рађати или не рађати. Ако се на порођају догоди оно најстрашније, такав ће поступак Господ примити као мученички подвиг.
Мислим да већина жена иде на абортус,“не знајући шта чине“. Многи су навикли да живе у стању уљуљкане савести и илузија, просто тако, не размишљајући ни о чему, јер тако је много једноставније. С друге стране, лекари, пишући упут, перфидно умирују и обмањују. Чедоморство називају вештачким прекидом трудноће, обновом менструалног циклуса и осталим лажљивим терминима. Чине све да ствари не назову правим именом. Нема лекара који може да верује у то да је ембрион део мајчиног тела. Нека су и били лоши студенти, нешто основно са предавања су ипак научили…
Једном сам служио опело детету које је било старо свега три дана. На човека, чак и на дете, оно готово да није ни личило. Оно ме је подсећало на ону децу (замишљам их према филмовима) која се још нису родила, нису се до краја развила и налазе се у мајчиној утроби. То је било вероватно моје најтеже опело. Јер родитељски бол није имао границе. Све моје невеште речи утехе они просто нису чули.
Па зашто онда над дететом које тек што се родило и одмах умрло тако горко плачу, а исто такво дете које још није дошло на свет називају гомилом ћелија и делом мајчиног организма? Мислим да свакој жени која се ипак одлучила на абортус треба просто донети медицински уџбеник и отворити га на страни где се сувим и досадним језиком прича како се раде абортуси. Од миниабортуса од четири недеље трудноће па све до поодмакле трудноће. Нисам себе сматрао човеком са слабим нервима, али сам једва успео да дочитам те ужасе до краја.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *