НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ОЗБИЉАН РАЗГОВОР
 
Већ смо додиривали тему кажњавања и забрана и помињали смо да у адолесценском узрасту строгост и куђење морају бити сведени на минимум. Али има ситуација када су родитељи просто дужни да се умешају, јер је оклевање равно смрти. Ако примећујете да син или ћерка чине озбиљне преступе: крађа, мастурбација, алкохол и томе слично, треба звонити на узбуну. Од чега почети? Од озбиљног разговора. Без вике, гнева, крајње озбиљно и мирно. Најбоље је да такав разговор обавља отац. Прво што треба рећи је то да је дете веома онерасположило родитеље и да они нису очекивали од њега тако нешто. Друго што се може рећи јесте то да код нас тако нешто није било и неће бити и да ми то нећемо дозволити. Важно је објаснити адолесценту зашто је то грех и преступ, показати штетност и последице греха. Може се припретити оштром казном (наравно, не телесном), али још увек не треба кажњавати. Страх од казне је већ казна и то је понекад довољно. Односно, озбиљне грехе треба спаљивати усијаним гвожђем, као тумор. Ту је либерализам недопустив.
Уосталом, како већ рекосмо, строгост треба ограничити. Али реакцију најближих на лоше поступке дете мора знати: да је то насекирало родитеље, да они тугују, да он губи њихово поштовање. Ако у породици воле дете, ако му је добро с родитељима, али губи њихову благонаклоност, то не може да га остави равнодушним.
Једна мајка имала је седморо деце и сва су она одрасла као добри трудбеници, сви имају добре породице. Питали су је: како их је васпитала? Она је рекла да их је васпитала сузама. „Чим почну нешто лоше да чине, почињем Богородици да се молим и чак да плачем“. А деца онда кажу: „Мама, не плачи, нећемо више“. Ето тако их је васпитала.
Родитељи су врло често забринути за децу. Мисао о томе да им се нешто може догодити стално их притиска. Ја то називам „болешћу паметне Елзе“. Постоји једна бајка о томе како је једна девојка која још није родила дете већ почела да страхује за његов живот. „Ето кад он порасте, отићи ће у подрум, па ће му с полице пасти на главу бокал и убиће га“. Ова болест се лечи само једним – молитвом за децу.
У једној породици смо моја жена и ја видели добар обичај. Супружници су сваке вечери клечали и молили се за децу. После тога смо и ми такође то исто почели да чинимо. Када се молимо за децу, препуштамо их у руке Божије, призивамо анђела чувара. Савршена љубав одгони страх (l. Јн. 4,18). Ту се не уздамо само у своје немоћне снаге. Можемо се за децу молити и током дана, а можемо и на служби. Понекад људи узимају неко молитвено правило за децу, на пример, читају канон Богородици.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *