НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ЧУВАЈТЕ ЖЕНЕ!
 
Када сам имао прилике да учествујем у решавању неког породичног конфликта, готово увек сам био на страни жене (нека ми мушкарци опросте) из два разлога. Прво, жене су немоћнији сасуд (1 Пт. 3, 7), како каже апостол Петар. Каква се одговорност од ње може тражити? Ако себе сматраш правим мушкарцем и главом породице, како си могао да доведеш ситуацију до кризе? Какав си ти после свега домаћин? Друго, наши мушкарци се понекад заиста врло недостојно и неправедно понашају према својим женама.
Један композитор, певач, боравивши на гостовањима у Америци, причао ми је: „Ви не можете да замислите како су тамо ружне жене. Свака од наших девојака тамо би могла да буде филмска глумица или фотомодел. Ми имамо најлепше жене, али их уопште не ценимо. Жене у Русији врло брзо старе (за разлику од западних). Оне су измучене радом, свакодневицом и тешким животом“. Тај човек је причао да и сам у младости није жалио жену, није схватао како је тешка женска судбина: вођење домаћинства, васпитање деце… У њиховој породици дуго година није било машине за прање рубља, те је жена морала да пере ручно. Али затим је схватио да не жалити жену значи наносити штету својој породичној срећи и самоме себи и почео је на све могуће начине да се труди да јој помогне и обрадује је.
Кажу да се према жени треба односити као према коњу. Чини се да то звучи грубо, али, ако мало размислимо, многи мужеви се чак тако ни према својим женама не односе. Јер да би коњ радио треба га хранити, појити, тимарити, шетати. Коњ се не сме изнуривати, иначе ће се исцрпсти и неће ти служити. И уопште, то је веома фина и ћудљива животиња. Није случајно управо коњ у сеоским породицама био први хранилац. Најсиромашније сељаке су звали ‘они који немају коња’, то јест, који немају чак ниједну коњску снагу.
Наше жене које су на све навикле уживају велики успех у иностранству, то је тачно. Постоје читаве службе, интернет-сајтови „Удати се за странца“. Мушко становништво Русије се катастрофално смањује, док је, на пример, у Немачкој мушкараца више од жена. Да и не говоримо о томе да су наше девојке лепше, боље и нису искварене идејама еманципације. Ето тако ми губимо наше жене.
А. Иљин аутор књиге Женска срећа, пише:
„Када сам у Немачкој питао зашто су Рускиње тако популарне, испричали су ми о једној Рускињи која није напустила мужа када се овоме догодио озбиљан прелом ноге.
– И шта? – ништа нисам разумео.
– Она није отишла од њега – поновили су ми.
– Па шта? Ја сам питао зашто волите Рускиње, а ви мени причате о преломима. И ту сам почео да схватам у чему је ствар. Ствар је у еманципацији и у томе да је с болесним мужем живети веома тешко и веома нерентабилно. Далеко је рационалније не живети. А наше жене живе, па макар и с парализованим алкохоличарем“.
Поставићемо неколико реторских питања. Јесте ли видели много жена које би се након тешке радне недеље одмарале на пецању, у лову или с пријатељима уз пиво? Мушкарци – сви до једног. Ко преузима децу после развода, па их затим гаји, храни и подиже? И најзад, кога је више у цркви на служби: мушкараца или жена? На овом ћемо се задржати мало подробније. Једном се радио станици „Радоњеж“ јавила нека жена и рекла: „Сва нада Русије је у одговорним православним мушкарцима“. Отац Димитрије Смирнов, који је тада водио емисију, одговорио је приближно следеће: „А где сте ви видели те одговорне православне мушкарце? Ја двадесет пет година служим у Цркви, старешина сам неколиких храмова и могу вам рећи: ако ти нешто обећа мушкарац, он то, по правилу, неће учинити. Код нас све почива на женама и оне су заиста одговорне“. Постоји познати израз: „Беле мараме су спасле Цркву за време совјетске власти“.
Да, имамо крајње мало мушкараца и у фактичком смислу. Просечно трајање мушког живота је врло кратко и висока је смртност. А знате ли зашто? Зато што код нас у Русији огроман број мушкараца умире од алкохола и других порока. Много пута више него жене. Ту имамо о чему да размислимо.
Све ово уопште не говорим да бих понизио мушкарце и прогласио свеопшту еманципацију жена. Мушкарац и жена су створени Богом као два савршено сродна бића. Једно без другог они не могу да живе. Мушкарац и жена су позвани да допуњавају једно друго. Бог је створио Адама и Еву само ради једног – ради љубави. И ми смо такође позвани да волимо и чувамо једни друге.
Понекад православни (и не само они) мужеви сликају идеал жене и мајке на следећи начин. Жена седи код куће, васпитава децу, води домаћинство, нигде не ради и чека мужа, спремајући му укусну вечеру. Ова слика је преузета из предреволуционарног времена, када је углавном тако и било. Муж је издржавао породицу, а жена је чувала домаће огњиште. Али сетимо се какви су били начин живота и систем образовања пре револуције. Образовање је било одвојено. Дечаци и девојчице су се школовали одвојено и у гимназији и у другим школским установама. При томе су дечаци учили мушке струке (на пример, у Инжењерском корпусу), а девојке су училе женске послове: да буду супруге, да воде домаћинство (на пример, у Институту племенитих девојака училе су језике, музику, плес, цртање и друге предмете). Чак и међу представницима таквих професија, као што су лекар и учитељ, жене су се сретале врло ретко. Тек крајем 19. века женама је било дозвољено да се уписују као слушатељке-гошће, или студенткиње на неке универзитете.
Претежна већина женског становништва уопште није радила ван куће, већ се бавила домаћинством и одгајала децу. Преносити категорије царске Русије у наше време значи брисати деведесетогодишњу постреволуционарну историју, када су се жене школовале на свим високим школама једнако с мушкарцима. Нажалост, повратка прошлости нема. Ради тога би требало у потпуности променити свакодневни и образовни систем.
Наравно, за мајку и жену на првом месту мора бити породица и она себе не сме да реализује на штету породице. Али захтевати од жене да у потпуности даје све своје снаге мужу и деци, такође је немогуће. Рад домаћице је понекад неприметан, али и врло тежак. И у том раду јој је потребан некакав одушак.
Неко хоће да доврши образовање, неко да ради с мањим оптерећењем да не би изгубио квалификацију. И добро је ако то може да се оствари. Али опет, то није увек обавезно. Неке мајке себе изврсно реализују, посвећујући се властитој деци, учећи их ручном раду или музици. Колико породица, толико и ситуација. Али задатак мужа није у томе да одбацује женину жељу да има посао, радно место, осим вођења домаћинства, као хировитост, већ да је у свему томе помаже колико може.
Још мало ћу изгрдити наше мушкарце. Када смо се удварали нашим будућим женама, поклањали смо им много времена, говорили смо им комплименте поклањали цвеће. Да ли то често и сада радимо? Зар оне тога нису достојне? А како је то дивно: купити барем један цвет и поклонити јој просто тако, не за празник, већ просто зато што је данас, на пример, недеља. А када смо последњи пут водили вољену супругу у позориште, у музеј, на концерт? Или се шетали заједно, водећи искрен разговор? Како је лепо понекад, сместивши о децу на спавање, направити нешто укусно и мало седети, вечерати у двоје.
Такви срећни тренуци љубави доприносе јачању и обнови односа. Супружници као да се враћају у оно време када су били женик и невеста или када су славили свој медени месец.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *