НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
АДОЛЕСЦЕНТ
 
Одмах ћу рећи да за сада немам децу адолесценте. Извесно време сам чак размишљао имам ли морално право да пишем на ову тему. Али оно што бих хтео да кажем уопште нису мисли искусног родитеља, већ поглед из другог угла, у нечему чак поглед унутар самог проблема, јер сам и сам у души остао млад и прелазни узраст код мене се веома растегао. Још са 20 година на сав глас сам се свађао с родитељима, бранећи своју „независност“, због чега се сада јако стидим. Желим такође да поделим нека знања у области опхођења према адолесцентима, јер сам имао прилике да предајем омладини у школском образовном систему.
Одрастао сам у свештеничкој породици. Мој брат је такође постао свештенослужитељ а сестра је завршила Високу школу за православне медицинске сестре „Св. Димитрије Великомученик“[1]. Такође бих хтео да испричам неке епизоде детињства и младости.
Кажу да децу треба васпитавати још док су у пеленама, то јест, када су још сасвим мала. Ако хоћемо да детету дамо „разумно, добро, вечно“, то треба чинити пре адолесценског узраста, јер ће касније бити све теже и теже. Неки родитељи падају у очајање што деца престају да слушају, што се удаљавају од Цркве. То не значи да је све оно што су чинили пре тога било бескорисно. Ниједна реч речена с љубављу а на корист детета не пролази без трага. Не може се очекивати све и одмах. Молитва коју смо научили са сином или кћерком, добра књига коју смо прочитали, може бити предмет њиховог каснијег сећања и сачувати их од пада.
Оно што је у детињству код мене изазивало протест против родитеља, тих њихових савета сам се касније, када сам постао одрастао, ожењен човек, сећао са захвалношћу. А када су ми се родила властита деца, родитељски савети су ми били од велике користи.
Адолесцентско доба и такозвани прелазни узраст вероватно је најсложеније време у човековом животу. Сећамо се како смо се ми понашали безобразно и буде нам жао наших родитеља. Опште правило за овај период је следеће: ако је детету било добро у родитељском дому, радосно и топло, ако су га заиста волели, то ће му помоћи када наступи период кризе, отуђења и протеста, и оно ће се обавезно вратити у очев дом. И у дословном, и у преносном смислу.
У огромној већини случајева адолесценти одлазе од куће, користе дроге, дувају лепак зато што у њиховој кући нешто није у реду. И често су бучна улица и подрум са дрогом за њих начин да побегну из још теже атмосфере која влада у њиховој породици.
Криза прелазног узраста може се назвати „синдромом блудног сина“. Мислим да сваки културан човек зна ову јеванђељску причу. Па ипак ћу вас на њу укратко подсетити. Син је, замоливши оца да му да његов део имања, отишао из родне куће у „земљу далеку“ и ускоро је расуо сав новац, живећи блудно. Умирући од глади, сетио се како му је лепо било у родитељском дому и вратио се, молећи од оца опроштај. Отац се обрадовао, примио га и вратио му претходно достојанство. Зато што је син увек син, чак и ако је блудни.
Ово искушење доживљавају у овој или оној мери готово сви адолесценти. Човек хоће да буде одрастао, самосталан, независан, али нема за то још увек ни физичких, ни духовних снага. Сетимо се шта је био разлог повратка блудног сина: сећања како му је било добро у дому који је оставио и кајање због оног што је учинио. Топлина родног огњишта, успомене из детињства, родитељска љубав увек ће бити за нас светионик који светли у свету адолесцентског протеста и побуне.
Један педагог је рекао да је прелазни узраст време родитељских суза, молитава и кајања због грешака које су родитељи починили приликом васпитања.
Улога родитеља и педагога у адолесцентском периоду је, како је истицао В. В. Зјењковски, ћутљива улога, с молитвом и заветима унутарњег делања, које полажу одрасли за бунтовну дечију душу.[2]
Родитељске грдње треба примењивати само у крајњем случају, када души или јживоту адолесцента прети реална опасност. У том периоду родитељи треба да се потруде да успоставе с дететом односе поверења и пријатељства, да стекну поверење код детета. Познато је да је прелазни узраст време рушења идеала и збацивања ауторитета, нарочито родитељских.
Али често су „преци“ сами криви за то, не желећи да знају и да проникну у то чиме живи омладина, и потпуно све то осуђујући.
Већ смо говорили о томе да је неопходно формирати укус деце у односу на књиге, песме, филмове и уметност уопште. Све то треба.бити учињено пре адолесценције. Ја и данас слушам песме и читам књиге које су ми препоручили родитељи. Говорећи о савременој масовној култури, родитељи не смеју то просто да називају демонским стварима, већ да је познају и да изаберу из ње оно што је прихватљиво. Веома је тешко замислити адолесцента који са слушалицама на ушима слуша Бетовенову симфонију. Из ауторске или кантауторске песме (узгред, она је и данас популарна међу младима) могу се изабрати достојни обрасци. Чак и у рок музици све је веома разнолико. И тамо има људи верника с веома добрим песмама. Многе песме Константина Кинчева, Јурија Шевчука и других музичара терају човека да се замисли над главним питањима, позивају нас да волимо Отаџбину. Група „Љубе“ има веома много тога душевног и патриотског. Све то можемо сазнати и пренети детету. Музика и песма могу утицати на формирање карактера. Није узалуд речено: ^ „Нама песма помаже да градимо и живимо“.
Једна је ствар када син слуша: „муси-муси, пуси-пуси, мили мој“, а сасвим друга је када слуша мужевне, мушке песме. Сада је, нажалост, уопште време владавине такозване поп-културе када су телевизијски и радио таласи претрпани неукусним пројектима типа“Фабрике звезда“. И поп-музика се разликује од праве песме исто онако као што се жвакаћа гума разликује од праве хране. Жваћеш је, жваћеш али не можеш да се наситиш. Има једна шала: ако се пијанка не може спречити, њом се барем може управљати. У нашем случају не ради се о пијењу алкохолних пића, већ о исправном усмеравању тежњи и одушевљења адолесцента. Одричући оно што је блиско младом човеку, тешко да ћемо у његовим очима стећи ауторитет, већ пре обрнуто.
Хришћанство није увек и у целини уништавало паганске празнике, већ их је понекад испуњавало новим смислом. Адолесценте је тешко натерати да читају Добротољубље, дела Светих Отаца. Али њима се могу давати добре класичне књиге у којима се говори о хришћанству. На пример, Quo vadis Сјенкевича, дела Љескова, Шмељова, Сребрни кнез Алексеја Толстоја и још много тога. Те књиге могу постати уџбеници храбрости и побожности.
Омладина сада мало чита. Једном смо упитали дечака који код нас помаже у олтару: „Шта сада читају омладинци?“ А он је рекао: „Па, ја уопште ништа не читам, а момци читају Ноћну стражу, Дневну стражу, Господара прстенова“. Дакле, читају оне књиге по којима су били снимљени филмови. Филм је изазвао занимање за читање. Раније је било обрнуто. Људи су најпре читали, а затим су ишли у биоскоп. Полазећи од властитог искуства или саветујући се с људима познаваоцима, родитељи могу да посаветују деци шта да гледају. Ипак је снимљено и снима се веома много и избор свакако постоји. Само забранама нећемо ништа постићи, треба нешто да понудимо у замену за то. Не треба мислити да адолесценту нису потребни разговори с родитељима. Њему је то неопходно. Једноставно се односи помало мењају: од дидактичко-педагошких они треба да постану више пријатељски. Оно што адолесценти говоре о родитељима је намештеност и извештаченост. У дубини душе они теже родитељима, хоће да њихови родитељи буду најбољи. Покушај нешто лоше да кажеш пред дететом о његовом оцу – можеш и ударац у главу да добијеш.
Улога оца у васпитању је веома велика. Сваки отац има чему да научи, чиме да се бави с дететом. Пецање, бављење спортом, излети, корисне навике, чак просто занимљиве приче о младости деци су веома занимљиве. Само отац од дечака може направити мушкарца.
Сада је у омладинском одевању помодан стил „унисекс“. То су врећасте панталоне, грубе дубоке ципеле код девојчица и некакве женскасте панталоне код дечака. То се тумачи као мешање полова, унификација. Тај стил не преовлађује само у одевању, него и у понашању омладине. Мушкарци престају да буду мужевни, а девојке женствене. Један свештеник је рекао да је полно васпитање и просвећивање веома добра ствар, али оно мора да се врши управо као полно васпитање, то јест, као васпитање полова: младиће треба васпитавати као будуће мушкарце, а девојке као будуће жене и мајке. И то васпитање родитељи морају да почну од себе. Већ својим спољашњим изгледом, одећом и фризуром они морају да дају пример деци.
Васпитање мушкараца и жена треба да почне још пре адолосцентног узраста. Говорити детету да је оно већ одрасло, јако и одговорно могуће је у било ком периоду.
А сада о интимно-полном васпитању. Објашњавати детету одакле потичу деца имају право само родитељи и то је искључиво њихова дужност. Зато ако у вашој школи хоће да уведу часове сексуалног васпитања зазвоните на узбуну. Разговарајте са школском управом, захтевајте да се уведу алтернативни часови, да се часови сексуалног васпитања не посећују. У крајњем случају преместите дете у другу школу. Али не смеју се давати деца онима који их кваре. Родитељска објашњења у тој сфери морају да имају крајње једноставан и сажет карактер.
У време после перестројке, када су почели да се појављују чланци у часописима и новинама на тему полног васпитања, прочитао сам једном паметну ствар: зашто тако интензивно расправљати о ономе о чему не размишља ниједан магарац; у човеку је природно утемељен сексуални нагон и када буде потребно он ће све учинити како треба.
Сада је у школски програм укључен предмет ОБЖР (основе о безбедности живота и рада). Не знам како га предају, али сама идеја није лоша. Добро је када деца добијају таква знања и од родитеља. Отац може објаснити како треба деловати у сложеним ситуацијама. За време шетње по шуми треба да исприча како се одређују стране света, како се креће Сунце да дете не би залутало, да му покаже како се правилно пали ватра и поставља шатор. Обавезно научите дете да плива. Веома је добро научити га да поправља кола, иако то постаје све теже и теже. Наш век прогреса и компјутеризације ствара илузију комфора и заштићености. На пример, јуриш аутомобилом, топло ти је и добро се осећаш, свира пријатна музика. Чини ти се да си господар земље, да си покорио време и простор. Али наједном се угаси мотор и одмах се илузија завршава. И, како пева у једној песми Висоцки, „назад је петсто, напред је петсто, узалуд дајемо сигнале фаровима, мећава је и нема ко да нам помогне“. Ту треба рачунати само на Бога и сопствену припремљеност за дату ситуацију. Но не треба мислити да се хаварије и експлозије догађају само у Русији. Једноставно Рус је боље припремљен, он стално живи у условима екстремне ситуације.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Школа основана 90-их година XX века у Москви на иницијативу А. П. Мастеропулоса, у којој обуку изводе врхунски медицински стручњаци укључујући и професоре Универзитета и докторе наука.
  2. А. Рогозјански, Желим или шреба, стр. 251.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *