НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ИЗБОР ЖИВОТНОГ САПУТНИКА (ОНО НАЈВАЖНИЈЕ)
 
Избор своје половине једна је од најважнијих ствари у човековом животу. Али управо се према овом питању људи понекад односе крајње неозбиљно. То чине тако као да пре њих нико никада није стварао породицу и они то чине први пут. Како бирати? Почећемо од особина које хоћемо да видимо у будућој супрузи (будућем супругу).
Наравно, сви људи су различити, нема двоје једнаких.
И свако мора да тражи бар по оним критеријумима који се управо њему чине најважнијим и најнеопходнијим. Зато се нећемо сувише на томе подробно задржавати. Обично, када се држи предавање на тему породичних односа, предавач моли присутне да наведу својства будућих изабраника. Сада такве могућности нема зато ћу се задржати само на неким.
Почнимо од избора невесте. Достојевски је овако размишљао: „Каквом да се оженим – лепом или добром? Оженићу се добром да би ме волела и чувала“. Мислим да је многима позната руска пословица: „Бирај што топлију бунду, и што бољу жену“. Једноставно спољашњи изглед не треба да буде главна ствар. Лепота, богатство, моћ, слава – све су то ствари непостојане у свету а брак је вечност.
Преподобни Амвросије Оптински је говорио: „Где је добар глас тамо је и ђаво“. То јест, где има дима, има и ватре“. Исто се може рећи и о телесној лепоти. Леп човек је врло често размажен пажњом супротног пола и пати од претерано високе оцене самоме себи. Често мушкарац хоће да има поред себе лепу жену зато што то ласка његовом самољубљу. Говорећи савременим језиком мушкарци се често хвале једни пред другима: ја имам најлепша и најбоља кола, заборављајући да крадљивци отимају првенствено управо престижне и скупе аутомобиле. Човек који бира жену због лепоте може врло брзо да остане без ње.
Такође не треба заборавити да је љубомора једно од најнеконтролисанијих осећања.
Постоји овакав израз: улазе у брак не због врлине, већ због недостатака. Треба објективно оценити: има ли их много, који су најстрашнији, може ли се човек на такве недостатке навићи? Ето зашто разум не треба да буде заслепљен страшћу. Човек који је изгубио главу од заљубљености не може бити објективан, он се, говорећи духовним језиком, налази у прелести, то јест, он је прелешћен. Зашто је потребно знати и оценити недостатке вољене особе? Да бисмо схватили да ли ћемо моћи да носимо такво бреме. Верујте, преваспитати човека је задатак готово немогућ. Веома је важно гледати на то из какве је породице ваша изабраница, ко и како ју је васпитао. Ако је она у сукобу са родитељима, тај сукоб ће обавезно проћи и у вашу породицу.
Уосталом, исто то се односи и на избор младожење. И на крају оно најважније. Девојка мора бити исте вере као и ви и пожељно је исте националне културе. Иако постоје другачија мишљења о овоме, ја сматрам да је уцрквенити супругу (или супруга) задатак изузетно сложен и брод породичне среће може од ту стену да се разбије. Сен-Егзипери је писао да „они који воле морају да гледају не једно на друго, већ на исту страну“. А за нас је та страна источна (олтарска) најважнија: једна вера, један Бог. Опет понављам, питање васпитања деце у породици где нема јединства вере веома је проблематично. Зашто сам почео да говорим о националној култури? Прво, у основи сваке културе је култ (религија).
Друго, навешћу пример. Изасланици кинеског цара дошли су први пут у Европу и видели су слике насликане уљем. На њима су били приказани коњи, пејзажи, мртва природа, портрети, али Кинези нису видели слике, они су видели само бледе мрље[1]. Они су навикли на другу културу где није било таквог сликарства. Могуће је да човек друге културе неће видети оне ствари које видите ви. И ако, ограђујем се, ово је питање спорно и разлика култура није озбиљан недостатак.
Нешто стално причамо о женама и невестама. Хајде да се окренемо најзад и мушкарцима, јер муж је глава породице, глава жени. Углавном се ово све што смо рекли може односити и на избор супруга. Задржаћу се, међутим, на једној особини која мора бити својствена мужу – одговорност.
Спровео сам мању анкету међу мени познатим женама на тему: „Какав мора бити прави мушкарац, муж?“ И готово су све поменуле као главну мушку особину одговорност. Постоји још једна варијанта: верност. Али верност је једна од пројава одговорности.
Супруг ће полагати рачун пред Богом више не само за себе, него и за жену и децу, и Господ ће га питати. Бити глава не значи бити тиранин, деспот. Прави муж нема права да говори рђаво о жени, он самим тим пресуђује себи пресуду: ти си лош муж, ти си лош домаћин своје куће. Рећи ћу као свештеник: ‘већина породичних сукоба се догађа зато што муж не може (а чешће и неће) да носи бреме власти. У закључку истичем да глава породице уопште није обавезно да мора да буде сјајан руководилац и организатор, али он мора да уме да доноси одлуке и одговара за њих.
Девојке које бирају будућег мужа треба да буду врло пажљиве да не би побркале деспотизам, егоизам и властољубље са чврстином, одлучношћу и одговорношћу.
 
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пример је узет из звучног записа разговора педагога Ј. А. Авдејенка са ученицима старијих разреда Прелазни узраст, како се правилно удати, Студио, Радоњеж.

 
 

 
 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *